ТИХА АПОКАЛИПСА

<p claСВЕШТЕНИК ДИМИТРИЈЕ ШИШКИН
ТИХА АПОКАЛИПСА
 
Година је почела забрињавајуће, како Писмо говори: ужасне појаве, земљотреси по свету, метежи и ратови… и море се „усхучало и узбуркало“… Речју, пред нама је „почетак страдања“ (Мт. 24:8).
И ми забринуто пратимо последње новости, разматрамо их, ужасавамо се, али не примећујемо како туђа несрећа и бол постају део глобалног шоу програма. Тема апокалипсе је одавно постала помодни бренд у индустрији забаве, различит од истинског садржаја ове важне речи. Реч „апокалипса“ се преводи као „откровење“ – то је оно што је Бог открио за наше уразумљење, да би били трезвени, сећали се истинског циља земаљског живота, неопходности достизања јединства са Богом.
Појам апокалипсе се код нас упорно повезује са страшним, катастрофалним догађајима светских размера. И сви ми знамо за спољашње знакове приближавања васељенске катастрофе. Много говоримо о њима, разматрамо их, али постоје и други, много важнији, скривени признаци. Господ говори да ће у последња времена „зато што ће се умножити безакоње, охладњети љубав многих“ (Мт. 24:12). А апостол Павле додаје – управо о нама – да ће људи бити „самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни…“ (2 Тим- 3:2). Ето на шта треба да обратимо пажњу, ето чега се треба бојати више од земљотреса, цунамија, радијације…
Живимо у епохи глобалне промене климе. Не говорим о времену – нека се тиме баве метеоролози. Говорим о катастрофалној промени људске природе. Неко ће рећи да се од времена греховног пада ништа није изменило ни у човеку, ни у људском роду у целини. Али, авај, није тако. Иначе не би било ни Свеопштег потопа и пропасти Содома и Гоморе – тих горких примера масовне и катастрофалне деградације, са свим последицама које одатле проистичу. Природа човека и друштва у целини „склона је греху“, по речима Светих Отаца. У наше време је то посебно очигледно. Права апокалипса се тихо и неприметно одвија у нашим срцима, само што њене размере нису достигле ону критичну тачку када ће се стихије, запаливши се, разорити и земља и сва дела на њој изгорети. Дух Христов одлази из нашег живота, а снажно улази други, страшни, сатански дух користи, прагматизма, распуштености, равнодушности и неограниченог самољубља. Ево живих примера из недавних сусрета.
Човек не може нормално да хода, креће се веома тешко и споро, ситним корацима, повремено застаје и не може да покрене са места. Стоји, пребацујући се са ноге на ногу, скупљајући снагу. Ћутљиви, усредсређени човек. Неколико пута сам му понудио помоћ, али је он учтиво одбио. Види се да му је важна та лична борба. Он долази у храм по сваком времену: лети по врућини од које се топи асфалт, на јесен по великим лапавицама, зими по голом леду (што је посебно опасно у његовом положају) и на пролеће када се све отапа. Он иде и иде у храм, као да се успиње на сопствену, невидљиву Голготу. И тек сам ових дана случајно сазнао за његову причу.
Разборити, запослени мушкарац, брижни отац и верни муж до недавно је имао напоран, испуњен живот, али се разболео. Нешто се десило са његовим зглобовима, тако да сада једва може да се креће. Даље се догодило нешто у шта је чак и у наше бездушно време тешко поверовати. Жена и ташта су га избациле из куће… једноставно тако, ни због чега… зато што се разболео и постао терет. Избацили су га… А он није кренуо да се суди са њима. Пожелео је да претрпи Христа ради, да понесе крст свој. Ташта и жена васпитавају његовог једанаестогодишњег сина тако да се стиди оца. А он трпи све смирено и једноставно, никога не осуђујући, говори да ће син, када одрасте, можда мислити другачије…
Примио га је сиромашни комшија у оронулој страћари од блата са пропалим кровом и расушеним прозорима. А у близини, у удобном дому са каменом оградом, остала је жена која га је избацила и они које он и сада, са задивљујућом незлобивошћу, наставља да сматра родбином.
Понекад нема шта да једе. Онда му и пажљиве и сажаљиве баке скупљају у пакет уље, гриз, конзерве и хлеб – шта нађу. И он је искрено захвалан, захваљује од срца Богу и бакама…
А ево и друге приче, такође скорашње. Дошла ми је жена сва у сузама. Слушао сам је и чинило ми се да сам упао у неки кошмарни сан. Жена је супруга добростојећег господина. Живели су у законитом браку много година и показало се да је жена болесна од рака и да ће лечење бити скупо. Тада је муж отишао до лекара и питао какве су шансе за оздрављење. Лекар је поштено признао да су шансе мале јер је болест запуштена. Тада је муж рекао жени: „Драга, праштај, али не могу да се трошим на тебе… не исплати се. Схвати: шансе да се опоравиш су врло мале, а ја могу да изгубим све“. Причајући ово, жена је гласно ридала, а ја нисам налазио речи да је утешим. Схватио сам да апокалипса већ наступа. Овде и сада.
И поново ће неко рећи: тако је одувек било! Да, у свету је увек постојала и подлост, и равнодушност, и користољубивост. Али, ако ћемо користити актуелну терминологију, „ниво радијације“ је био другачији. Није био критичан. А сада није „у границама дозвољеног“, већ је одавно „смртно опасан“. Ми се тако бојимо радијације, толико говоримо о њој, посебно данас, а не примећујемо да концентрација „честица греха“ у ваздуху већ одавно прелази допуштене границе. Међутим, ми ту опасност не осећамо јер смо престали да слушамо глас сопствене савести, тај „Гајгеров бројач“ који је Бог брижно положио у душу сваког човека. И све зато што савест свесно и непрестано газимо, престајемо да је слушамо, заглушујући је греховном навиком и безаконим животом.
Бојимо се свих могућих катастрофа, а Господ говори: „не бојте се оних који убијају тијело“ (Лк. 12:4). Страдања, па чак и сама смрт, могу постати топионичка пећ за добру душу, тако да она, налик на очишћено злато, достигне Царство Небеско. Али када је изгубљен Дух Христов, када је душа лишена благодати, тада она још овде, на земљи, живи у предворју вечне смрти. Треба имати окорело срце па то не осетити. У томе се и састоји главна несрећа, предзнак апокалипсе – у нашој неосетљивости. У томе што не схватамо шта је истинско добро и права срећа. У самозаборавном опијању страстима, у трагању за насладама, удобношћу, изобиљем и успехом по сваку цену, насупрот духовним и моралним нормама. У тоталној поробљености греху, у страсној зависности.
Уопште, зависност у наше време није уско-психијатријски термин, већ дијагноза друштва, које није изгубило веру, али које се одрекло њене силе – начина живота, губитка традиција и моралних норми. Данас верују скоро сви, али је та вера магловита, необавезујућа, вера „за сваки случај“. И што је најтужније, та вера не само да се не супротставља мноштву зависности, већ се и прилагођава њима тако да ништа не треба да се мења у свом животу. Тако се јавља мноштво „страсних“ вера: вера која помаже у бизнису, која се улагује похотама, властољубљу, самољубљу и гордости… Осим зависности, очигледно погубних и социјално опасних, као што су алкохолизам, наркоманија, зеленаштво, постоје и мање, маргиналне зависности, ако се тако може речи, али не мање опасне како за самог човека, тако и за друштво. То је исти онај блуд, који се шири брзином погубне епидемије. Уопште није метафора када говорим „погубне“. Колико породица руши, остављајући децу ако не потпуним, онда полу-сирочићима, сакатећи њихове душе, формирајући још од детињства изопачену, погрешну представу о породици, о односима мушкарца и жене. Омладина, необуздано, као помахнитала, развраћа и обогаљује сопствене душе, не схватајући да ће временом морати да једе горке плодове свог безумља. Јер „плата за грех је смрт“ (Рим. 6:23) – распадање душе. Деловање тог закона може да измени само дубоко и искрено покајање. А покајању тек треба прићи.
Постоје зависности, које се са тачке гледишта савременог света одлучно сматрају врлинама, али са тачке гледишта Православне вере нису мање погубне и опасне за душу од „грубих“ страсти. Ове страсти и зависности су баш зато и опасне што су наизглед добре. Њихова опасност је у томе што убијају душу, лишавају је духовног живота, и удаљују нас од Бога на, ако се може тако рећи, неприметнији начин.
У ове „неприметне“ страсти могу се убројати страст успеха, благостања, када човек за темељ свог живота поставља стицање статуса у друштву, грађење каријере, изобиље и успех. Све ове поседнутости које се каткад називају „здравом амбициозношћу“, у стварности удаљују човека од схватања истинског циља и вредности људског живота, чине га робом једне од најопаснијих страсти – гордости – и њене деце – самољубља и славољубља.
„Најуспешнији“ човек може бити у исто време у правом смислу духовни мртвац, управо зато што га је сопствено благостање и самозадовољност ослепела. Он може погинути за Царство Божије, цео живот послуживши сопственој саможивости. Такав човек често постаје неспособан да види свој грех, да се покаје за њега – а то и јесте истински признак духовне смрти.
Навео сам пример поражавајуће бездушности у односу блиских људи. Међутим, постоји и супротна, „душевна“ страст, која убија милионе људи, неприметно за њих саме. Говорим о „бригама овога свијета“ (Мт. 13:22), којима апсолутна већина крштених људи оправдава одсуство свесног хришћанског живота.
Господ говори: „пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота“ (Лк. 21:34). Рекли би се да је ово за изненађење: Христос, рекло би се такво природно, па чак и позитивно дело као световне бриге, прибраја смртним гресима угађања стомаку и пијанству. Зашто? Зато што је човеку у бесконачним бригама овог света најлакше да заборави на Бога, душу, па чак и савест, прикривајући најсрамније грехе: крађе, обмане, лоповлук, корист, безбожност – „добрим“ бригама о својој породици и ближњима. У томе се и састоји главна опасност ове „тихе страсти“. У томе што убија душе неприметно, али без икакве сумње. Штавише, окорелом пијанцу или прождрљивцу лакше је да постане свестан свог греха, да се покаје за њега него „брижном породичном човеку“ који ће правдати најстрашније грехе „високим циљевима“. Сетите се филма „Кум“, тамо је управо све и било изграђено на тој „доброј“ идеји породичног живота. Страшно је рећи, али и породица и бриге овога света могу постати идол који одвлачи човека у пропаст. Зато Господ говори: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“ (Мт. 10:37).
Љубав према породици, брига о породици, труд и каријера, стицање новца – све је то добро и правилно, али само у случају ако човек не заборавља на свој главни призив – да живи у сагласности са Богом. Ако све своје помисли, речи и поступке добри породични човек проверава не мишљењем овог болесног света, већ законом Божијим. То је јединствени темељ за истински, радостан, здрав и слободан живот.
У Светом Писму се говори: „Дух (Свети) је Господ; а гдје је Дух Господњи ондје је слобода.“ (2 Кор.3:17). Ето формуле истинске слободе, која треба да буде написана у нашим срцима, тако да би у животној сложености ми, пре свега, бринули да останемо у заједници са Духом Христовим, да поступамо хришћански. И иако такво понашање, такав начин живота, може да противречи нормама које су прихваћене у савременом друштву, па чак и да прави проблеме у животу човека, на крају ће ипак сам човек бити највећи добитник – добитник истинске, највише слободе, слободе учешћа у Божијој истини, лепоти и љубави. И то уопште нису апстрактни појмови, већ највиша стварност у односу на коју ми и градимо сопствени живот.
Када се догоди катастрофа, у друштву почињу све могуће провере, посматрања, тестирања… Људи теже да се обезбеде, да спрече несрећу. И то је потпуно нормално. Али зашто игноришемо савет Онога, Који зна како да у стварности избегнемо све те несреће?!
Бдијте и молите се“ (Мт. 26:41) говори Господ. Бдети значи не дати себи да се обманеш духом времена, живети по закону Божијем, мислити, говорити и поступати са трепетном свешћу о Његовом присуству.
И треба да се молимо не само читајући одређени број речи, већ живим срцем, обраћајући се живом, свемогућем Богу са болом, надом и вером.
Узнемирујуће вести долазе из Земље излазећег сунца, и како да се не сетимо да Фукушима, у преводу са јапанског, значи „Острво среће“. Можда је страшна трагедија последњих недеља само још једно подсећање свима нама који живимо на Земљи, да је срећа без вере као кућа сазидана на песку. Да се технолошки рај може лако претворити у техногени ад. Просто зато што је највећа срећа – сагласност са Богом. И Царство Његово је у нама. Само га треба наћи.
 


Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић

Извор:
ПРАВОСЛАВИЕ.РУ

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *