NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » TEOLOGIJA DIJALOGA PO SVETOM MARKU EFESKOME

TEOLOGIJA DIJALOGA PO SVETOM MARKU EFESKOME

<p claJEROMONAH IRINEJ BULOVIĆ
TEOLOGIJA DIJALOGA PO SV. MARKU EFESKOME
 
1. UVOD
2. PRAVILNA DIJAGNOZA KAO PRISTUPNA FAZA DIJALOGA
3. DIJALOG I OPŠTENJE
4. STAV SV. MARKA EFESKOG PREMA DIJALOGU I PREDMETU DIJALOGA
5. STAJANJE U PREDANJU I SVEDOČENJE ISTINE – SADRŽAJ DIJALOGA ZA PRAVOSLAVNE
 


 

1. UVOD
 
Sv. Marko Evgenik, mitropolit efeski (1391-1444) veliki svetitelj Božji i jedan od najznačajnijih Otaca i Učitelja Crkve u novija vremena, od svojih savremenika nazivan Novim Vasilijem, Novim Bogoslovom i Atlantom Pravoslavlja, danas je, nažalost, veoma slabo poznat ne samo široj crkvenoj, nego i bogoslovskoj javnosti – u novijem, tehničkom značenju te reči. Većina zna o njemu samo tek toliko da on jedini nije potpisao uniju na zajedničkom istočnozapadnom saboru u Ferari i Firenci 1438-9. g. da je time Bog preko njega spasao čistotu apostolske pravoslavne vere naše, – što je, uostalom, i sušta istina, – da je blagodareći njemu Pravoslavna crkva izbegla ropstvo pod nepravoslavnim Latinima i da je zbog svega toga papa Evgenije IV, videvši na kraju Sabora da na Aktu Unije nedostaje potpis „Efesca“, sa očajanjem uzviknuo: „Elem, ništa ne učinismo!“
Koja je, međutim, bila dublja unutrašnja, duhovna i bogoslovska uslovljenost i podloga takvoga Markovog stava i držanja u Firenci, poznato je samo malobrojnim ispitivačima njegovih spisa, većim delom još neobjavljenih, sem njegovih polemičkih spisa iz perioda Florentinskog sabora koje je kritički izdao Louis Petit u seriji Patrologia orientalis (tom. 15 i 17), akata i dokumenata koja se tiču Florentinskog sabora, a koja izdaje u više tomova Papski institut za istočne studije u Rimu pod opštim nazivom „Concilium Florentinum – documenta et scriptores“ (od 1940. pa sve do danas) i još nekih omanjih spisa. Uz to valja dodati da su svi rimokatolički istoričari i teolozi koji su se bavili ličnošću i delom Marka Evgenika pristrasno i tendenciozno pristupali njemu i problematici koju njegovo ime povlači za sobom, ne izuzimajući čak ni takva u naučnom i bogoslovskom svetu ugledna imena, kao što su J. Gill, V. Grumel i L. Petit, mada su ovi objektivniji u odnosu na starije rimokatoličke stručnjake. Grčki pak pravoslavni istraživači epohe sv. Marka skloni su, opet skoro bez izuzetka, da pripišu Markovoj borbi za čistotu Pravoslavlja nacionalističke motive, i da tako na jedan drugi način ipak „osenče“ i pogrešno prikažu duhovni lik i bogoslovsko „vjeruju“ Svetoga Marka. Tom borbom za Pravoslavlje jedino se da objasniti, kako njegov stav na Florentinskom saboru, tako i čitav njegov život i rad, pa i svetiteljstvo njegovo. Ekstremni primeri ove „nacionalističke interpretacije“ jesu Nikifor Kalogeras iz prošloga veka i Nikolaj Vasilijadis u Atini naših dana. Rusi su malo pisali o sv. Marku, ali što su dali, solidno je i objektivno (u naše vreme Amvrosije Pogodin), a od nepravoslavnih protestanti su kudikamo najobjektivnije procenili i ocenili njegovu ličnost i delo, razume se, pod prizmom svojih kriterijuma. I pored svega, međutim, bez kritičkog izdanja njegovih sabranih dela i bez monografija zasnovanih na njegovoj celokupnoj bogoslovskoj zaostavštini, slika o njegovoj svetoj i junačkoj ličnosti, i njegovom ogromnom podivigu „atlantskog“ nošenja Pravoslavlja na svojim plećima, ostaće manjkava, krnja i nepotpuna. Otuda smo saglasni sa setnom konstatacijom grčkog istoričara Adamantija Dijamantopulosa da je sv. Marka „Zapad zaklonio senkom dubokoga mraka svoje mržnje“ a da ga je Istok, osobito grčki Istok, „obavio pobožnom nejasnoćom, uzvisivši ga doduše tamo gde mu zaista i pripada mesto, ali i prekrivši ga debelim prekrivačem, kao ono Homer svoje bogove…“ [1]
Budući da na srpskom jeziku do sada nemamo dela o sv. Marku Efeskom, sem šturih izveštaja o njegovom nepokolebivom pravoslavnom držanju na Florentinskom saboru, rasejanih po udžbenicima crkvene povesnice, pisac ovih redaka je pokušao da baci makar zračak svetlosti na njegov duhovni svetootački lik, time što je preveo sa grčkog i objavio na stranicama ovoga časopisa dva omanja spisa njegova – prvi, „O vaskrsenju“ nedavno kritički izdat od strane o. Aleksandra Šmemana, a drugi još neizdat, o molitvi Isusovoj.[2] Hotimice smo izbegli da sv. Marka predstavimo našem bogoslovski zainteresovanom čitaocu kroz njegovu dogmatsku borbu na saboru u Firenci, smatrajući da, ontološki i logično, afirmacija svagda prethodi negaciji, i da se Markovo ispovedničko „Ne!“ na saboru zasnivalo na jednom životnom i egzistencijalnom „Da“ na jednom „amin“ svega bića njegova, usmerenom Putu, Istini i Životu – evanđelskom Gospodu Hristu, koji, kao ovaploćeni Logos Božji, za sv. Marka i jeste „prvi bogoslov i učitelj bogoslovima.“[3] Danas, međutim, neodoljivo se nameće potreba da izučimo i shvatimo i bogoslovski temelj Svetiteljeve borbe na Florentinskome saboru, da razjasnimo sebi i drugima osnovna načela koja za nas pravoslavne važe prilikom susreta i bogoslovskih razgovora sa inoslavnim hrišćanskim zajednicama, ukoliko, dabome, želimo da ostanemo i ubuduće verni sebi i svojim vodičima na putu spasenja, svetim i bogonosnim Ocima Crkve, a poimence sv. Marku Efeskome, Ispovedniku. Spomenuta osnovna načela nazvasmo teologijom dijaloga, ne samo za ljubav savremene terminologije, već i u duhu izražavanja sv. Marka, koji je takođe, kako ćemo niže videti, spominjao i zastupao „dijalog“. Neko će, može biti, zapitati: pa dobro, zašto li je i čega radi važno za nas danas, baš danas, da se upoznamo s „teologijom dijaloga“ pa još i u izdanju sv. Marka Efeskoga, za mnoge „fanatičnoga“? – Evo zašto i evo čega radi: prvo, zato što je u naše dane dijalog između raznih hrišćanskih veroispovesti postao svakodnevna stvarnost sa amplitudom od ozbiljnih zvaničnih pregovora svepravoslavnih teoloških komisija sa starokatolicima, dohalkidoncima i anglikancima, pa do pomodnog i površnog sentimentalnog „ekumenizma bez uslova i međa“; i drugo, stoga što posebno napori Staroga i Novoga Rima, mada znatno manje grozničavi posle smrti patrijarha Atinagore I i posle poslednjih rimskih „zaokreta udesno“ u unutrašnjem dijalogu Rima sa sopstvenim „protestantskim krilom“, ipak umnogome podsećaju na okolnosti i na atmosferu uoči sazivanja Florentinskog sabora; i treće kao najpretežnije, zbog toga što sv. Marko, s jedne strane kao Crkvom proslavljeni svetitelj Božji i nesumnjivo svetootački um, a s druge strane kao aktivni delatnik dijaloga u svome vremenu, može i treba da bude primer za ugled i bogonadahnuti putovođ nama u našem vremenu, doslovce bremenitom dijalozima u svima pravcima.[4] Jer, vaistinu je poverenje u oblagodaćeno iskustvo i u bogomudrost svetih Božjih ljudi, kao i sledovanje njima, jedno od osnovnih merila ne samo pravoslavnoga bogoslovstvovanja i mišljenja, no i pravoslavnoga življenja i pobožnosti.
Iz dosad rečenoga proizilazi da je nama, današnjim pravoslavnim hrišćanima, sv. Marko Evgenik najmerodavniji svetootački autoritet po pitanju dijaloga sa inoslavnim hrišćanima uopšte, a s rimokatolicima posebno, i otud jedan od najaktuelnijih i „najsavremenijih“ svetih Otaca, uz Grigorija Palamu i ostale „palamiste“ pre i posle Palame. A to i takvo činjenično stanje i dalo nam je podstreka da se, makar u okvirima jednog članka, pozabavimo njegovim učenjem i metodama, suštini i ciljevima hrišćanskoga dijaloga.
 
2. PRAVILNA DIJAGNOZA KAO PRISTUPNA FAZA DIJALOGA
 
Najpre nam valja objasniti u kojem smislu ćemo upotrebljavati termin „dijalog“. Grčka reč „dialogos“ uopšte znači potpuno isto što i naša reč razgovor, bilo da su posredi dva ili više sagovornika. Dijalog među predstavnicima različitih hrišćanskih veroispovesti predstavlja upravo to – susret i razgovor o spornim pitanjima vere, zbog čijeg različitog tumačenja i doživljavanja ne postoji opštenje ni jedinstvo između dotičnih veroispovesti, a cilj je razgovoru da se po mogućstvu dospe do saglasnosti u veri na osnovu jednog „vjeruju“ po spornim pitanjima koje bi obe strane mogle prihvatiti kao istiniti izraz otkrivenjske bogopredane vere, a time i kao siguran temelj za stupanje u puno međusobno opštenje i jedinstvo. Florentinski sabor, bez obzira na sve svoje vapijuće nedostatke i neslavan ishod, bio je pokušaj takvoga dijaloga između Pravoslavne Katoličanske Crkve u celini i Rimskog katolicizma u celini, najveći od vremena raskola u 11. veku pa do danas. Egzarh cele pravoslavne delegacije i glavni pravoslavni govornik na Saboru bio je upravo sv. Marko Efeski i kroz njegova usta zaista je progovorilo celo sv. Pravoslavlje.
No za razliku od današnjih međukonfesionalnih razgovora, koji se vode na brojnim konferencijama, kongresima i drugim skupovima te vrste, a glavni su im protagonisti učeni akademski stručnjaci, odnosno teolozi – profesori, u Markovo vreme i pre njega razgovaralo se o pitanjima vere na saborima, a nosioci dijaloga behu episkopi. Da ovo drugo odgovara duhu i predanju Crkve, a da ono prvo predstavlja novovekovni pravoslavni uvoz zapadne racionalističko – humanističke prakse i zapadnog crkvenog mentaliteta, o tome nemamo potrebe trošiti reči jer je kao dan jasno i opšte – poznato. Čitava delatnost sv. Marka na saboru u Ferari i Firenci takođe nam pokazuje da pravoslavni učesnik u dijalogu uvek nastupa kao glasnik i propovednik pravoslavne Istine, koju zna i kojom živi i diše, jer živi i diše u Crkvi Božjoj i Predanju njenom, a ne otiskuje se sa nepravoslavnim sagovornikom u neko zajedničko traganje za istinom kao da su je obojica lišeni. A i kada se otisne na to, čini to samo metodološki. No da bi se pravoslavni učesnik dijaloga tako držao kao što se sv. Marko držao, on mora ispravno pojmiti stanje stvari među hrišćanima koje izaziva potrebu takvog dijaloga među njima; drugim rečima, on mora postaviti tačnu dijagnozu kao što ju je u svoje vreme postavio sv. Marko.
Dijagnoza? – upitaće ko. Jer gle, čim je posredi dijagnoza, tu je negde i neka bolest. Pa kakva to boljka hara među onima koji prizivaju ime Ipostasnoga Zdravlja i Sveozdravitelja, Hrista Gospoda? – Ta boljka jeste činjenica velikoga raskola (1054. g.) i prekida opštenja između hrišćanskog Istoka i Zapada, od tada pa sve do danas. To je vaistinu najtragičniji dogaćaj u istoriji hrišćanstva. „Ja mislim – veli o tome sv. Marko Efeski – da će onaj ko je uveo tu razdeobu i rastrgao svišeizatkani hiton Gospodnjega Tela biti podvrgnut većoj osudi negoli oni što Hrista raspeše i negoli svi od pamtiveka bezbožnici i jeretici.“[5] Da bi ova rak rana hrišćanstva bila isceljena, valja najpre znati prirodu razdeobe i njene uzroke. Po pitanju prirode razdeobe danas se obično, kako u laičkom tako i u konvencionalnom bogoslovskom govoru, priča i piše o „deobi crkava“ iz čega bi, ako se ne pruži odgovarajuće tumačenje tog nesrećno izabranog izraza, proizilazilo da se prvobitno Jedna i Jedina i Jedinstvena Crkva Hristova „podelila“ na dve crkve, istočnu i zapadnu, od kojih, po nekima, jedna greši u dogmatima, po drugima obe su se udaljile od prvobitne vere, svaka u svome pravcu, a po trećima ni jedna ne greši nego obe samo različito izražavaju istu istinu i istu veru, pri čemu, u bilo kojem od tri nabrojana slučaja, i jedna i druga su ostale crkve u punom smislu te reči, sa svetim tajnama, sa blagodatno – osvećujućom silom i spasonosnošću. Tako, na primer, danas se može vrlo često čuti tvrdnja da „Pravoslavna crkva priznaje rimokatoličke svete tajne“, ili da su zapadni hrišćani“ samo raskolnici, a ne i jeretici“, i sl. Razume se, to isto se ne samo govori nego i oficijelno proklamuje s rimokatoličke strane u odnosu na Pravoslavnu Crkvu.
Postoji po ovome pitanju i drugačije mišljenje među pravoslavnim bogoslovima. Nećemo ga ovde zasebno izlagati jer se ono verno ogleda u učenju sv. Marka, budući jednosušno s njime. Kako sv. Marko gleda na bolni problem Velikoga raskola? – Priznajući, kako videsmo, sav užas Raskola, i smatrajući Raskol Istoka i Zapada raspećem strašnijim od golgotskoga, on ipak ne priznaje „deobu crkava“, niti „razdeljeno hrišćanstvo“, nego „posledujući u svemu Svetoj i Katoličkoj Crkvi“,[6] kao njen verni sin i njen pravoslavni otac i Ispovednik, ispoveda i svoju veru u nju – veru u Jednu Svetu Sabornu i Apostolsku Crkvu, po prirodi svojoj jednu i nerazdeljivu, kao što je jedna i Glava njena – Hristos Gospod. Budući da je Glava Tela Crkve Hristos, Ovaploćeni Logos Božji i Ipostasna Istina Božja, to temelj i osnov jedinstva i jedinstvenosti Crkve jeste pravoslavlje, pravoverje, Istina. Hristos, Crkva, Pravoslavlje – to su sinonimi. Stoga sv. Marko u svome odgovoru Manuilu Kaleki, koji napadaše Pravoslavnu Crkvu stoga što je ona, tobože, protivrečila sama sebi u raznim razdobljima, piše ovako: „Šta dakle? Hoćemo li ovenčati vunom one božanstvene sabore, pa ih oterati u pustinju, zato što je pre njih u istoj Crkvi o istoj stvari bilo izneto suprotno mišljenje? Ili ćemo pak o Crkvi misliti da je svagda jedna te ista, i to ne po mestima, nego po karakteru pravoslavnoga mišljenja, po kojem se crkve širom čitave vaseljene i nazivaju jednom katoličanskom i apostolskom Crkvom, a kvaritelje koji s vremena na vreme prodru u nju smatrati ne za punoću Crkve, niti za pastire i učitelje, već za ljute vukove, koji ne štede stada, po predskazanju apostolskome?“[7] Prema tome, svi koji se odvajaju od jedinstva saborne crkvene vere odvajaju se samim time i od Crkve – a to su jeretici.[8] Oni otpadaju od Crkve, izvan nje su, a Crkva ostaje Jedina Sveta. Ostaje, doduše, ranjena i oštećena gubitkom i otpadom svojih bivših čeda, ali ne manje potpuna, ne manje saborna i katoličanska nego pre.
Za sv. Marka – za Crkvu uopšte – „jeretik je i zakonima protiv jeretika podleže svako ko ma i najmanje zastranjuje od prave vere.“[9] Po sv. Marku, jeretici raznih vrsta su „falsifikatori božanskih dogmata“, a zajednička im je osobina svima bez razlike da na svoju ruku i pogrešno tumače reči svetih bogoslova i Otaca.[10] Ali ne samo danas, u vreme tzv. „ekumenizma“, nego već i u vreme sv. Marka bilo je ljudi koji su smatrali da zapadni hrišćani samo različito formulišu istine bogopredane vere, ali da ne greše u veri i da, prema tome, nisu jeretici. Ali evo šta na to veli sv. Marko: „Nikada – kažu neki – nismo gledali na Latine kao na jeretike već samo kao na raskolnike. Koji to govore, uzeli su to od samih Latina; jer oni nas zovu raskolnicima, nemajući nam ništa prigovoriti oko naše vere, nego nam zameraju što smo im otkazali poslušnost, koju smo, po njihovu mnjenju, dužni bili držati…“[11] Malo zatim produžuje: „Mi smo se prvi odvojili od njih – bolje reći, odvojili smo ih i odsekli od zajedničkoga Tela Crkve. Zašto, reci mi? Da li zato što imaju pravu veru, ili zato što su pravilno dometnuli dodatak (u Simvol vere)? Ko bi mogao tako kazati, sem ako nije doživeo jak potres mozga? Ne, nego zato što misle neumesne i nimalo blagočestive stvari i što su neopravdano dometnuli dodatak. Okrenuli smo se dakle od njih kao od jeretika i zato smo se odvojili od njih.“[12] Ovakav stav sv. Marka potvrđuje nam i pisac grčkih Akata Florentinskog sabora: „Reč uze episkop efeski gospodin Marko i održa dugačak govor, rekavši i one iste stvari, i dodavši da Latini nisu samo raskolnici, a da je to Crkva naša prećutala što je rod njihov mnogobrojan i jači od nas. Mi, reče pak, ni za šta se drugo nismo od njih otcepili do li zato što su jeretici, i uopšte ne treba da se s njima sjedinjujemo ako ne izbace dodatak iz Simvola i ne ispovede Simvol onako kako ga mi ispovedamo.“[13] Iz ovih reči sv. Marka saznajemo i u čemu se sastoji jeres zapadnoga hrišćanstva – najpre rimskoga, a potom i njegovog poroda, protestantskoga „reformiranoga“ hrišćanstva. To je dodatak Filiokve (Filioque) y Nikejskocarigradskom Simvolu vere, kojim dodatkom se izražava zapadno učenje da Bog Duh Sveti ne ishodi samo od Boga Oca, kako reče Samoistina Hristos i kako i do danas neizmenjeno uči Pravoslavna crkva, nego da ishodi od Oca i od Sina (eh Patre Filioque).
U okviru ovoga članka mi se ne možemo i nećemo upuštati u bogoslovski razbor pitanja o Filioque, niti ćemo iznositi argumente sv. Marka protiv dodatka Filioque, jep nam to nije ni potrebno za našu temu o dijalogu Pravoslavlja sa inoslavnima. Ali moramo naglasiti da problem Filiokve po sv. Marku mora predstavljati glavni predmet razgovora hrišćanskog Istoka i Zapada, jer je to i glavna dogmatska razlika među njima. Učenje o Filokve je glavna zapadna jeres, po sv. Marku, a učenje o čistilištu, papi i drugom, mada je neprihvatljivo i pogrešno, ipak nije toliko razorno kao filiokvizam, jer filiokvizam krnji i kvari predanu apostolsku veru u Svetu Hrojicu. Stoga i kaže sv. Marko: „Ako Latini ni u čemu ne zastranjuju od prave vere, onda smo ih, izgleda, uzalud odlučili od sebe; a ako li pak zastranjuju, i to oko bogoslovlja o Duhu Svetome, – a pohuliti na Duha Svetoga najteže je od sviju opasnosti, – onda jesu jeretici i kao jeretike smo ih odsekli“.[14] Novotarenje i jeretičko učenje o ishođenju Duha Svetoga, izraženo dodatkom Filiokve, i jeste, po sv. Marku, uzrok raskola. „Uzrok raskolu oni dadoše, iznevši javno dodatak koji su ranije kroza zube izgovarali.“[15] Povodom dodatka Filiokve sv. Marko se s gorčinom obraća Latinima i kaže im: „Mnogo je bilo jeretika, no nijedan se nije usudio da prekraja simvol, osim vas samih“.[16]
Kako u svojim spisima, tako i u svojim govorima na saboru u Ferari, sv. Marko podrobno dokazuje nedozvoljivost bilo kakvog dodavanja ili oduzimanja u odnosu na Simvol vere, makar dodatak bio i pravoveran, a kamoli što nije. Latinska odbrana se temeljila na tvrđenju da Filiokve ne predstavlja dodatak (additio) već objašnjenje (declaratio). Sv. Marko je, međutim, pročitao u Ferari pred saborom „orose“ Vaseljenskih sabora o neizmenjivosti Simvola. Njegov zaključak je ovaj: „Zabrana se tiče i reči, a ne samo smisla“.[17] Prema tome, Filiokve predstavlja i rimski uzurpatorski napad na sabornost Crkve i na katoličnost vere. To jasno osećamo iz Markova pitanja Latinima: „Zar se s pravom ne odvajamo od vas kad vi tolike i tako velike Oce i mnogobrojne Vaseljenske sabore ni za šta ne smatrate?“.[18] Kako uvođenje dodatka Filiokve, tako i uporno ostajanje pri njemu sv. Marko smatra posledicom i izrazom nedostatka hrišćanske ljubavi kod zapadnjaka: on ih naziva neumoljivima, na njih primenjuje Homerov stih o ljudima sa gvozdenim srcem u prsima[19] i tvrdi da njihova upornost u novotariji predstavlja prezir prema braći odvojenoj i sablažnjenoj tom dogmatskom novotarijom.[20] Jer, Filiokve je, tvrdi Svetitelj, zaista „umetnuta novotarija“,[21] „delo jeretika“ i „Crkvama sablazan „.[22] Sve one koji se drže filokvizma, bili to rođeni rimokatolici bili pak unijati, sv. Marko smatra i naziva „prestupnicima prave vere i otačkih ustanova“[23] – za njega su oni, naročito kad su u pitanju unijati, bivši pravoslavci, „izdajnici svojega spasenja i blagočešća“,[24] „drski u pobožnosti“,[25] „nemudri mudraci“,[26] „falsifikatori vere i novotari u veri“,[27] „koji gaze svako crkveno predanje“[28] time što usvajaju „lukavi dogmat latinstva“.[29] Sve su ovo stroge i teške reči ali kudikamo životnije i potrebnije nego li dogmatska okolišenja i umotavanje suštine problema u paučinu nejasnih i uopštenih fraza i sentimentalizama, lišenih bogoslovske sadržine. Pitanje Filiokve nije bilo za sv. Marka pitanje prestiža „našeg“ ili „njihovog“, ni pitanje formule, a čak ni pitanje akademski bogoslovsko, već pitanje života ili smrti. Jer biti pri Istini, sa Istinom, i u Istini – to znači biti u životu i imati život večni, jer bogopoznanje i život večni jesu istovetna stvarnost, po rečima Hristovim (Jov. 17,3); biti pak s lažju, u laži i za laž – to je smrt, to je večna bogoodvojenost. Na taj način pitanje niukoliko nije teoretsko, doktrinarno, već egzistencijalno, sotiriološko, jer svaki dogmat, svaka bokootrivena istina, istina vere ima spasenjsku namenu, sotiriološki smisao, i nijedna nam nije data tek radi nekog našeg vajnog „zaokrugljivanja hrišćanskog pogleda na svet“. Otuda, eto, tolika nepopustljivost sv. Marka u pitanju dodatka Filiokve, njegova ubeđenost u pagubnost toga lažnog dogmata. Da bismo stekli još jasniju sliku o tome, navešćemo ovaj Markov strasni – da ne kažemo očajnički – priziv uvodiocima Filiokve: „Zar vi, dakle, ne kršite pisano Predanje Otaca svojom umetnutom novotarijom? I kako ne crvenite dok čitav Simvol izgovarate onako kako ga i sastaviše Oci, a samo jednu jedinu reč umećete iz svoje glave? Dodavati i oduzimati reči – to je posao jeretika koji bi time hteli da učvrste svoju jeres. Da li biste tako što učinili u Evanđelju? Da li u Apostolu? Da li, najzad, u spisima nekoga od vaših učitelja? Ne biste li zahtevali suđenje kad bi neko bio zatečen da se drznuo da tako šta učini? A ako li slučajno nisu bile potrebne tolike odredbe, strašne kletve i bezbrojne zabrane, zar ni u tom slučaju ne bi bilo sramno umetati svoje reči u tuđe spise, već rasprostranjene i raširene po čitavoj vaseljeni, i stvarati Crkvama toliku sablazan?“[30] Samo Filiokve, po ubeđenju sv. Marka, dovoljno je da ceo „dogmat latinski“ bude odbačen kao bogohulan i bezbožan.[31] Opet, eto, susrećemo „prvu besedu“ sv. Marka, ali sviđalo se to kome ili ne, mi ne možemo nagnati sv. Marka, toga „bogomudroga propovednika Istine“,[32] da napusti spolja surovi, a iznutra spasonosni jezik istine i iskrenosti za ljubav spolja uglađenoga, a iznutra truloga i lažljivoga govora nedorečenosti i zataškavanja. Zaista, naš sv. Evgenik, mada veoma blagorodan i po telesnome poreklu, i po duši, i po svome načinu izražavanja,[33] morao je, istine radi, kroz ceo život isticati da Filiogsve predstavlja „nepodnošljivu, neoprostivu hulu“[34] protiv Duha Svetoga, uperenu „protiv samoga bića Presvetoga Duha“,[35] a hula na Duha Svetoga je – podseća nas on – po rečima samoga Hrista Boga jedina neoprostiva hula.[36] Da nije posredi jeres i hula, zar bi se i jedna pomesna crkva, a kamoli sve pomesne crkve Istoka, usudile da prekinu opštenje s Rimskom crkvom, i da tako nastane „raskol veliki i neizlečivi?“[37] Iznevši to i tako činjenično stanje, i dokazavši ga svojim brojnim spisima o ishođenju Duha Svetoga i svojim govorima Florentinskom saboru, sv. Marko nam pokazuje i dokazuje da njegov stav ne izvire iz neke slepe upornosti i fanatizma, nego iz ljubavi prema istini i iz vernosti istini. On nam to kaže, služeći se Hristovim rečima, ovako: „Gde su sad oni koji nas osuđuju za svadljivost zbog našeg odvajanja od jeretika i vele da između njih i nas ništa ne postoji, nego da do razlike dolazi iz vlastoljublja? Neka čuju šta kaže Pavle da Evanđelje izvrnuše oni koji makar i malo što novotariše?“[38] Zbog svega toga, veli sv. Marko, mi „kažemo da je nezakonito i protivzakonito i nasuprot Svetim Ocima učinjen dodatak“[39] u Simvolu vere. Sv. Marko navodi još jedan posredan dokaz da je Filiokve na Istoku zaista uvek i neodstupno smatrano za jeres, a njegove pristalice za jeretike. Taj dokaz on izvodi iz prakse prilikom primanja rimokatolika u Pravoslavnu Crkvu. A u njegovo vreme praksa je bila, kao što ćemo videti iz njegovih reči, da se oni primaju kroz miropomazanje: „Zašto pomazujemo mirom one između njih koji prilaze k nama? Zar nije očigledno da ih pomazujemo kao jeretike?“[40] Pritom se sv. Marko poziva na kanonistu Valsamona, svedoka istovetnog načina primanja Latina i u ranije vreme, bliže raskolu iz 1054. g., i, komentarišući Valsamonove reči, piše „Čuješ li da su se odvojili ne samo u običajima, nego i u dogmatima, prigrlivši dogmate tuđe pravoslavnima (a što je tuđe pravoslavnima, svakako je jeretičko), i da ih onda po kanonima treba oglasiti i s pravoslavnima izjednačiti? A ako ih treba oglasiti jasno je da ih valja i mirom pomazati. Otkud se dakle pojaviše iznenada pred nama kao pravoslavni oni koje toliki Oci i Učitelji kroz toliko vremena osudiše kao jeretike? Ko ih je to tako lako učinio pravoslavnima?“[41]
Poslovica kaže da starost nikad ne dolazi sama, uz nju idu bolest i smrt tela. To isto važi i za svaku bolest, svako krivoverje i lažnoverje: ni jeres nikad ne dolazi sama, niti ostaje sama. Iza nje i uz nju javljaju se i njene verne pratilje – duhovna bolest i duhovna smrt. Tu sv. Marko, kao i sv. Oci pre i posle njega, postavlja neodstupno načelo: „Podjednako se anatemiše svaki jeretik, bio on episkop, bio on mirjanin.“[42] A šta je anatema? Anatema – „to je odvajanje od Boga“:[43] to nije crkvena kazna nego crkvena konstatacija, praćena žalošću cele Crkve, da se jedan njen deo odvojio od nje, a time i od Boga, jer, po rečima sv. Kiprijana Kartaginskoga, ne može imati Boga za Oca onaj ko nema Crkvu za Majku (non potest habere Deum Patrem, qui non habet Ecclesiam materem) budući da se posle Ovaploćenja Hristova ne može čovek sjedini sa Bogom, sa Svetom Trojicom, drugačije sem kroz Hrista, a sa Hristom se ne može sjediniti sem kroz pripadanje Telu Njegovom – Crkvi. Zaključak je jasan: čim jedna grupa hrišćana, mala ili velika, upadne u jeres, ona time svojevoljno istupa iz Crkve i lišava se blagodatnoga dejstva Duha Svetoga, koji je Duša Tela Crkve. Time dotična hrišćanska zajednica prestaje da bude Crkva u pravom smislu te reči. Njeno duhovno stanje je stanje bez crkvenosti, bez blagodatnosti. To važi za sve otpale od Saborne i Apostolske Crkve Pravoslavne, bez obzira na stepen udaljenosti njihova učenja od pravoslavnoga. Tu važi opšte načelo: „Pas mi orthodoksos, eretikos“ – „svako ko nije pravoslavan, jeretik je.“ Primenjujući ove osnovne eklisiološke istine na Rimsku crkvu, sv. Marko kaže: „Proizilaze da viši episkopi i klirici nisu više episkopi i klirici, budući raščinjeni od tolikih i tako velikih sabora, a da vam mirjani podležu anatemi i odlučenju.“[44] Na drugome mestu on je još jasniji: Latinski episkopi i klirici su „nesvešteni od tada“ (tj. od vremena usvajanja jeresi Filiokve) i „tuđi blagodati koja im je bila data“, a svetovnjaci „podležu anatemi“.[45] Razume se da jedno telo, ranjeno bolešću, ne umire baš odmah, niti se grana, odvojena od drveta, odmah suši, već postepeno. To važi i za zajednice odvojene od Pravoslavne Crkve. No to ne menja značaj i težinu tvrdnje o njihovoj bezblagodatnosti. Ovde i sv. Marko, koji je uvek dosledan i radikalan u svome bogoslovstvovanju i ne doliva ni malo vode u čisto vino Pravoslavne Istine, izjašnjava oprezno, jer, dok za jeretičko sveštenstvo nedvosmisleno tvrdi da je lišeno blagodati svešteničke, dotle za vernike, ljude vođene, a ne vođe, kaže samo da „podležu anatemi“, a ne kaže izričito da su svi oni odvojeni od Boga i lišeni svake mogućnosti spasenja.
Tako nam, eto, sv. Marko prikazuje stvarnost i pravo stanje razjedinjavanja hrišćanskog sveta. Slika bi bila vernija kad bi razjedinjenost bila samo površinska, kako misle mnogi od današnjih tzv. „ekumenista“. Međutim, sviđalo nam se to ili ne, stvari moramo primiti onakvima kakve one jesu, ili, kako to lepo izražava sv. Marko, „moramo i mi voleti ono što Bog dopušta“.[46]
 
3. DIJALOG I OPŠTENJE
 
Razjedinjenost je, kako vidimo, gubitak jedinstva sa Crkvom, a ne „razdeoba Crkve“; no i takva budući, razjedinjenost je dijagnoza bolesti, dok, njoj nasuprot, „jedinstvo Duha u svezi mira“ (Ef. 4,3) predstavlja definiciju crkvenoga zdravlja. Divni plod toga savršenoga jedinstva članova Crkve – jedinstva u jednome Gospodu, jednoj veri, jednome krštenju (sr. Ef. 4,5), – jeste savršeno i potpuno opštenje, savršena i potpuna zajednica svih u Crkvi. Crkveno opštenje i zajedničarenje konkretizuje se i ostvaruje se, opet putem savršenoga i potpunoga dijaloga – molitve. Kao razgovor čoveka s Bogom i Boga s čovekom, molitva je „vertikalni“ dijalog i „vertikalno opštenje“; kao saborna crkvena stvarnost pak, nezamisliva je i bez svoje „horizontalne“ dimenzije, u kojoj se javlja kao zajednica ljudi sjedinjenih zajedničkim sabornim molitvenim razgovorom sa zajedničkom Glavom, sa zajedničkim Gospodom. Kao i sve u Crkvi, ovaj savršeni molitveni dijalog biva po slici i prilici Velikoga Prevečnoga Saveta, Svete Trojice, i njenoga večnoga monološkoga dijaloga ili dijaloškoga monologa: kako su Tri Božanske Ipostasi večno stvarne Tri Ipostasi, Otac, Sin i Duh Sveti, i ujedno večno Jedan Bog, tako i u Crkvi svaka ljudska ipostas, svaka ljudska ličnost, ostaje osobita, cela i celosna, ničim neokrnjena i neumanjena, i ujedno sve ljudske ipostasi, sve ljudske ličnosti, vozglavljene Hristom kao jednom Glavom, sačinjavaju jednu jedinstvenu Bogočovečansku celinu i punoću, zvanu Hristos ili Crkva. Nadvrhunski pak vrhunac dijaloga molitve u Crkvi, odnosno opštenja i zajedničarenja kroz molitvu, jeste Sveto Pričešće, kroz koje i kojim čovek postaje ne samo „jedan duh sa Gospodom“ (1. Kor 6,7) nego i „sutelesnik“ i „jednokrvan“ sa Hristom Bogočovekom. Na taj način Sveto Pričešće je sadržina jedinstva Crkve. U toj svetlosti ono je sadržina Crkve, njena punoća i njeno ostvarenje, a ne tek neki „detalj“ Crkve; drugim rečima, ono nije samo „jedna od sedam svetih tajni“, na šta ga svode naši osholastičeni dogmatski priručnici, već je ono prevashodna i sveobuhvatna Tajna Crkve, u koju vode i uviru sve tajne crkvene.
Iz rečenoga proizilazi da je savršeni dijalog, odnosno savršeno opštenje i jedinstvo, mogućno samo unutar Crkve, i da ono nikada ne može predstavljati sredstvo ili oruđe, cilj u budućnosti. Bogoslovski pak dijalog Crkve sa zajednicama izvan nje koje veruju u Hrista Boga jeste nepotpun dijalog, jer je on samo sredstvo i način da se postigne gornji cilj, da se postigne puno međusobno molitveno opštenje i zajednica u Telu i Krvi Gospoda. Nepotpun je dakle, bogoslovski dijalog stoga što je ograničen samo na dijalog rečima, i nikad i ni u kom slučaju ne može se u njega „uključiti“ ono što bi, u slučaju uspeha, trebalo da bude njegova tekovina – a to je molitveno opštenje i njegova kruna, svetotajinsko i svetopričesno opštenje. Na taj način smo došli do jednoga od osnovnih svetomarkovskih i svetootačkih načela pravoslavnoga dijaloga: nema i ne može biti molitvenoga opštenja i „interkomunije“, nema i ne može biti zajedničkoga moljenja i zajedničkoga pričešćivanja između pravoslavnih i nepravoslavnih sve dotle dok se ne postigne cilj dijaloga, saglasnost u veri, a ako se ona ne postigne nikada, onda nikada neće ni biti zajednice i jedinstva.[47] Glavna odlika nepravoslavnih hrišćana i jeste da su, zastranivši u veri, lišeni opštenja sa Crkvom, da su izvan njenoga savršenoga jedinstva, jedinstva u Pričešću. Otud važi: „Ko opšti sa onim ko je lišen opštenja, sam se lišava opštenja“.[48] To pravilo sv. Marko stalno zastupa, a ponavlja ga naročito često pri kraju svoga života, u svojoj borbi protiv „Grko-Latina“ ili „latinofrona“, kako su tada nazivani unijati, pristalice florentinske unije. Neraskidiva uzajamna zavisnost između ispovedanja prave vere i primanja u zajednicu Crkve s jedne strane, i ispovedanja jeresi i neprimanja u crkveno opštenje s druge strane, naglašeno je u ovim rečima Apostola ljubavi, sv. Jovana Bogoslova: „Ako ko dolazi k vama i ove nauke ne donosi, ne primajte ga u kuću, i ne pozdravljajte se s njim; jer ko se pozdravlja s njim, prima udeo u njegovim zlim delima“.[49] Sv. Marko ponavlja i poznate reči sv. Ignatija Bogonosca: „Svako ko govori mimo zapoveđenoga, makar bio verodostojan, makar postio, makar devstvenik bio, makar čudesa činio, makar prorokovao, neka ti izgleda kao vuk u ovčijoj koži, koji radi ovcama o glavi“.[50] Zabranu crkvenoga opštenja s nepravoslavnima izriče i sv. Vasilije Veliki u svojoj Poslanici monasima, te se i na njega poziva sv. Marko: „Ako se neki pretvaraju da ispovedaju zdravu veru, i opšte s nevernima (tis eterofrosi), takve, ako posle opomene od toga ne odustanu, ne samo što ne treba primati u opštenje, nego ih ne treba ni braćom nazivati“.[51]
Primenjujući ova opšta načela pravoslavne eklisiologije na konkretne primere svoga vremena, naročito po zaključku Florentijske unije, kada su unijati bili zauzeli prvi patrijaršijski presto pravoslavnoga Istoka – presto carigradski – i pokušali la latinizuju Pravoslavnu crkvu, sv. Marko ispovednički i svetootački izjavljuje: „Nikada neću primiti u opštenje one koji se se liše da u Simvolu vere dometnu novotariju o ishođenju Svetoga Luha, dokle god ostanu uporni u takvoj novotariji“.[52] Da bismo još bolje pojmili nedopustivost molitvene svetotajinske zajednice s jereticima svake vrste, pa i nedopustivost takve zajednice s rimokatolicima, koje sv. Marko naziva Latinima, i sa unijatima, koje opet zove Grko-Latinima, navešćemo odlomak iz njegove besede, koju je izgovorio svojim prijateljima i pristalicama ležeći već na samrtničkom odru, malo pre nego što će izdahnuti i predati dušu Bogu: „Kao što kroz čitav svoj život bejah odvojen od njih (tj. Latina i Grko-Latina, I.B.), tako i sada, u vreme mog izlaska iz tela, pa i posle moga skončanja, odbijam zajednicu s njima i sjedinjenje s njima, i zaklinjući naređujem da se niko od njih ne primiče, ni na mojoj sahrani ni prilikom pomena koji će se vršiti za moju dušu, niti pak da se prikuče kome od naših, te pokušaju zajedno se obući u odežde i sasluživati našima; jer to bi bilo mešanje onoga što se ne može mešati jedno s drugim (ta amikta migniste). Treba da oni budu sasvim odlučeni od nas, sve dokle Bog ne da dobro ispravljenje i mir Crkvi svojoj“.[53] U istoj toj svojoj samrtničkoj besedi, besedi svoga ispovedanja vere i svojih duhovnih zaveštanja i amaneta, sv. Marko još podrobnije, još potresnije, i još odlučnije razvija ovaj svoj stav prema tadanjem unijatskom patrijarhu carigradskom i njegovom kliru, a time i prema svima nepravoslavnima koji pošto-poto žele da nametnu „interkomuniju“ pravoslavnima.[54] Evo tih reči Svetiteljevih, neobičnih i strašnih sluhu nekih današnjih naših bogoslova, raslabljenih sholastičkim teorijama i kompromisnim načinom mišljenja: „Hoću opširnije da kažem svoje mnenje, sada većma nego ikada, dok se, evo, približava moja končina, – i to zato, da bih bio dosledan sebi od početka do kraja i da se nekima ne bi učinilo da sam jedno govorio, a drugo skrivao u umu svojem, a što je valjalo proveriti u ovaj čas, čas moga odlaska. Govorim pak o patrijarhu: možda će mu pasti na pamet, tobože iz počasti prema meni, da na sahranu ovoga mog smrtnoga tela, ili čak na podušja što će se meni davati, pošalje neke od svojih arhijereja, ili od svojega klira, ili uopšte koga od onih koji s njime opšte, da se zajednički pomole i saslužuju sa sveštenicima naše strane koji će biti pozvani, jer možda misli da ću na bilo koji način, pa makar i u tajnosti, prihvatiti opštenje s njime. A da moje ćutanje ne bi dalo povoda onima koji moj cilj ne znaju dobro i po dubini, da ga protumače kao moje popuštanje, velim i posvedočavam pred licem mnogih ovde prisutnih znamenitih muževa da niti hoću niti prihvatam opštenje s njim ili s njegovim ljudima, nikako i nipošto, ni dok sam živ ni posle smrti, kao što ne priznajem ni sklopljenu uniju i dogmate latinske, koje primiše on i njegovi… na propast pravih dogmata crkvenih“.[55] – Neće li se reći da je ovo fanatizam i mračnjaštvo? Ne! Ovo je samo žeđ za spasenjem kroz Istinu, za spasenjem svojim i svojih bližnjih, a krivicu za neumoljivost ovoga stava snose samo oni koji uporno odbacuju Istinu. On nam to i saopštava: „Uveren sam čvrsto da, što sam dalje od njega (patrijarha unijate) i takvih kao što je on, to se više bližim Bogu i svima svetima, i kako se od njih odeljujem, tako se sjedinjujem sa Istinom i svetim Ocima, bogoslovima Crkve“.[56] Očigledno je dakle da iz Markovih reči ne odzvanja mržnja prema inovernim ljudima, njoj nema ni traga, kao što ćemo kasnije videti, – već ljubav prema Istini, ljubav prema Istini kao jedinom Putu u Život, jer nas jedino Istina može osloboditi, po rečima Hrista Gospoda, Žive Ipostasne Samoistine i Sveistine (v. Jov. 8, 32). Jednom rečju: ljubav Svetiteljeva prema Istini je ljubav prema Hristu i ljubav prema spasenju sviju ljudi. A to je dvojedna ljubav. Zato je Pravoslavlje, kao „stub i tvrđava Istine“, kao riznica i punoća Istine, toliko presudno važno, i zato se vekovima i za jednu „jotu“ i „titlu“ iz njega stradalo i ginulo; zato je i sv. Marko toliko postradao ispovedajući i braneći Pravoslavlje i njegovu čistotu i celosnost. U ovoj svetlosti biće nam potpuno shvatljive i prihvatljive i sledeće ispovedničke reči njegove: „Svi učitelji Crkve, svi sabori, sve knjige božanskoga Pisma poučavaju nas da valja izbegavati inoverne (fevgin tus eterofronas) i kloniti se zajednice s njima. Pa zar ću ja prezrevši sve njih, poći sa onima koji pod izgovorom lažnoga mira naređuju da se sjedinim sa inovercima? Da se sjedinim s krivotvoriteljima sveštenoga i božanstvenoga Simvola, što uvode Sina kao drugi uzrok Svetog Duha? Zasad izostavljam njihove ostale verske neumesnosti, od kojih bi i jedna samo bila dovoljna da nas od njih rastavi. Neka mi se to nikad ne desi, Utešitelju blagi, i ne daj da ikad tako otpadnem od sebe i od dužnog načina mišljenja, nego mi daj da se držim učenja Tvog i Tobom nadahnutih blaženih muževa, i da tako budem pribran ocima svojim, odnoseći odavde sa sobom, ako ništa drugo, a ono bar blagočešće (tj. Pravoslavlje, I. B.)“.[57] On ujedno poziva i sve druge pravoslavne hrišćane da idu tim putem: „Bežite dakle i vi, braćo, od opštenja sa onima koji su izvan opštenja i od pominjanja u molitvi onih koji nisu za spasenje. Evo, ja, grešni Marko, velim vam da je onaj ko pominje papu kao pravoslavnoga arhijereja dužan da ispuni čitav latinizam, sve i do brijanja brade, i da će latinomišljenik čovek (o latinofronon) biti osućen zajedno s Latinima i da će se smatrati prestupnikom vere“.[58] Istovetan apel upućuje Svetitelj i svom učeniku Georgiju Sholariju, potonjem prvom carigradskom patrijarhu pod Turcima, koji je spočetka šurovao sa unijatima, a posle se trgao, i kojemu je sv. Marko na samrti poverio dužnost čelnika protivunijatske borbe: „Beži iz Egipta glavom bez obzira; beži iz Sodoma i Gomore; hitaj na goru, spasavaj se da i tebe ne zahvati oganj!“[59]
Iz svih ovih reči sv. Marka jasno je svakoj živoj pravoslavnoj savesti da bogoslovski dijalog pravoslavnih sa inoslavnima, pa i sa onima po veri najbližima, niukoliko ne znači upuštanje u interkomunijske eksperimente, u molitveno i svetotajinsko opštenje, pa makoliko nepravoslavni partner u dijalogu, kako u vreme sv. Marka tako i danas, nastojao na tome. Jer, za pravoslavne ne postoji „intercommunio“ već samo „communio“, „kinonia“ – opštenje i zajednica u Jednom Hlebu i Jednoj čaši Pričešća, čemu je bezuslovni preduslov – pravoslavnost pričesnika. Bogoslovski dijalog je jedini dopušteni oblik opštenja sa inoslavnim hrišćanima.
 
4. STAV SV. MARKA EFESKOG PREMA DIJALOGU I PREDMETU DIJALOGA
 
Napred izloženi skroz negativni stav sv. Marka prema „interkomuniji“ služi kao povod mnogima da ga – uostalom neodgovorno – proglase fanatikom koji je unapred bio s predumišljajem rešio da sabotira i onemogući uspeh pregovora na Florentinskome saboru. Ovakva optužba, međutim, sve je pre nego istina. Odbijanje opštenja s inoslavnima je potpuno u skladu sa učenjem Evanđelja i svih svetih Otaca pre i posle sv. Marka, no ono se odnosi samo na zajedničku molitvu i na svete tajne. Prema samom pak dijalogu Svetitelj je bio apsolutno pozitivno raspoložen, što ćemo posvedočiti odmah navođenjem njegovih sopstvenih izjava, a tako isto je bio pozitivno raspoložen i prema cilju dijaloga – a to je, kako na početku rekosmo, dostizanje sjedinjenja svih u Hristu verujući u jedinstvu Jedine Svete Saborne, Apostolske i Pravoslavne Crkve Njegove. Ne samo što sv. Marko nije planski i s predumišljajem minirao unionistički rad Florentinskoga sabora, već, naprotiv, svim svojim bićem je želeo da dođe do jedinstva vere, a time i do jedinstva u molitvi i u blagodati svetih i bogotvornih Tajni Hristovih, unutar Jedne Svete Crkve Hristove. Radi doprinosa tome svetom i uzvišenom cilju on se i primio episkopskoga čina, koji je s početka bio odbio, smatrajući sebe, iz svoga svetiteljskoga smirenoumlja, nedostojnim. Jer, valja znati, on nije zavladičen toliko radi duhovnih pogreba tada već strahovito smanjene i Turcima podvlašćene mitropolije efeske, koliko radi toga da bi, kao episkop, mogao predvoditi celu pravoslavnu delegaciju, u svojstvu njenog „egzarha“, na sabor u Italiju, sazvan kao vaseljenski sabor sviju crkava Istoka i Zapada.[60] Da je on već unapred fanatično bio protiv sabora i protiv saborskoga pokušaja da se postigne sjedinjenje, kako zlonamerno pišu nekoji, on ne bi ni kretao na rizični put u Italiju, a kamoli da bi se primio još i uloge vođe svih predstavnika Istočne crkve na saboru. No dopustimo da nam sam kaže o tome: „Ja se po naredbi, veli, i po potrebi Hristove Crkve primih arhijerejskoga služenja, koje toliko nadilazi moju vrednost i snagu, te sledih vaseljenskoga patrijarha i Bogom postavljenoga cara i samodršca na sabor u Italiju, ne gledajući ni na svoju bolest ni na napornost i ogromnost predstojećeg nam posla, nego uzdajući se u Boga i verujući ovim našim opštim zaštitnicima da će nam sve na dobro izići i da ćemo postići nešto veliko i dostojno naših napora i nada“.[61]
Ista plamena želja i čežnja Svetiteljeva za sjedinjenjem hrišćanskog Istoka i Zapada u jednoj veri i jednoj Crkvi, i njegovo raspoloženje da da sve od sebe za uspeh dijaloga preduzetog s tim ciljem, ogleda se i u njegovim pristupnim govorima na saboru, a i kasnije u uvodnim delovima njegovih dubokih izlaganja o spornim pitanjima oko „čistilišta“ i Filioqe-a. Tako, u svom pozdravnom govoru papi Evgeniju IV pri samom otvaranju sabora sv. Marko počinje ovako: „Danas nasta uvod u radost čitavome svetu; danas počinju da izgrevaju celoj vaseljeni slovesni zraci sunca mira; danas udi Gospodnjega Tela, ranije za mnogo vremena razbijeni i otrgnuti jedni od drugih, hitaju ka međusobnom sjedinjenju; jer Glava, Hristos Bog, neće više da podnosi da stoji nad razdeljenim telom, niti, budući Ljubav, hoće da veza ljubavi među nama bude potpuno prekinuta“.[62] A u produžetku istoga govora nastavlja sveti Božji revnitelj ovim rečima: „Hajde dakle, presveti oče, primi čeda svoja, koja ti dođoše izdaleka, sa Istoka; zagrli one što od davnog vremena behu odvojeni od tebe, a sada pribegoše tvome naručju; isceli sablažnjene; zapovedi da se odstrani svaka smetnja i prepreka koja ometa mir; kaži i ti anđelima svojim, kao podražavalac Božji: pripravite put narodu mojemu; poravnite, poravnite put, uklonite kamenje (Is. 26, 10). Dokle ćemo se mi, koji imamo istoga Hrista i iste smo vere, boriti jedni protiv drugih i gložiti se među sobom? Dokle ćemo se mi, poklonici iste Trojice, među sobom klati i jesti, dok jedni druge ne istrebimo (sr. Gal. 5, 15) i dok nas spoljni neprijatelji ne pretvore u ništa? Ne daj da se to zbude, Hriste Care, niti daj da hvoju dobrotu nadjača mnoštvo naših grehova, nego kao što si u pređašnjim vremenima, kada si video zloću kako se veoma proširila i uveliko uzela maha, Sobom i preko apostola Svojih zaustavio njen prodor i obratio sve ljude k poznanju Tebe, tako i sada preko ovih služitelja Tvojih, koji ništa ne proglasiše prečim od Tvoje ljubavi, sastavi nas jedne s drugima i s Tobom, i učini da se ispuni i ostvari ona molitva koju si izgovarao kada si odlazio na stradanje i molio se: daj da budu jedno kao što smo mi Jedno (Jov. 1,11).“[63] Posle ovoga plamenoga priziva papi i ove još plamenije molitve Hristu da in Svojom silom ostvari Jedinstvo svih u Njega verujućih, sv. Marko počinje bukvalno da vapije ka Hristu: „sažali se, Gospode! Pripazi na nas, Gospode! Zaštiti nas, Gospode!“[64] Onda odmah nastavlja nešto mirnijim tonom, ali opet u okviru započete vapajno-uzdisajne molitve za Živome Hristu: „Ti možeš, samo ako ushtedneš, a Tvoje htenje znači da je delo već izvršeno. Reci i nama kao što si nekad rekao preko Svoga proroka: evo, ja sam s vama, i Duh će moj stajati među vama (Agej 2, 4-5). Jer kad si Ti prisutan, sve će biti uspešno i sve će teći glatko“.[65]
Iz ovoga odlomka pozdravnoga govora sv. Marka pri otvaranju sabora 1438. u Ferari vidimo da je on toliko za dijalog i za sjedinjenje da čak žrtvuje, dokle god je to moguće, svoj strogi, i tačni, i savesni pravoslavni bogoslovski rečnik, tako da, kako videsmo, Latine naziva „udima Gospodnjega Tela“, a papu oslovljava titulom „presveti oče“, mada je intimno, kako na početku ove rasprave pokazasmo, smatrao latinstvo za jeres. Da, zvuči čudno, ali iskrenosti radi, moramo priznati da gornji odlomak sv. Marka, rušioca unije, nazvanog „Antipapa“,[66] podseća dosta na govore današnjih „ekumenista“. Evo još Jednoga mesta iz istoga govora njegova gde on ide još dalje, govoreći papi Evgeniju ovako: „Stoga podiže (Hristos) tebe, prvenstvujućega među sveštenicima Njegovim da nas sazoveš ovde, a podiže i najblagovornijega cara našega da te u tome posluša, i presvetoga našega pastira i patrijarha pripravi na to da zaboravi starost i dugotrajne bolesti, a i nas koji smo pod njim pastiri odasvud sabra i ukrepi nas da se smelo odlučimo na daleki put preko pučine i na druge opasnosti. Nije li se očigledno sve to zbilo Božijom silom i sudom, i nije li to sve predznak dobroga i Bogu miloga svršetka?“[67] Ovde vidimo ne samo da Svetitelj odaje priznanje papi i hvali ga za njegovu inicijativu oko ponovnoga sjedinjenja hrišćanskog Zapada i Istoka pomoću vaseljenskog sabora, nego da papi priznaje i prvenstvo, prelazeći preko činjenice da Pravoslavna Crkva priznaje počasno prvenstvo papi uslovno, tj. samo u slučaju kad je papa rimski po veri pravoslavan, što sv. Marko i ističe na drugom mestu: „Mi papu smatramo jednim od patrijaraha, i to kad bi bio pravoslavan“.[68] Ovde dakle vidimo da sv. Marko, iz želje da što više potpomogne dijalog i eventualno dostizanje jedinstva u veri, prećutkuje papinu nepravoslavnost i – uzimajući u neku ruku poželjno za stvarno – obraća mu se kao „prvenstvujućem“. Diplomatisanje jednoga visprenoga Vizantinca? Ne bismo rekli. Pre bi se ovakvo govorenje Svetitelja moglo označiti kao taktičnost u dijalogu, kao poštovanje prema ličnosti sabesednika, bez obzira na razmimoilaženja u bogoslovskim ubeđenjima, i kao pokušaj da se razgovara toplo, ljudski, hrišćanski, s poverenjem i iskrenošću, i – što je najpretežnije – s uzajamnom ljubavlju. Oho! – verovatno će na ovo uzviknuti neki čitalac koji bi možda želeo da reči i nastupanje „Antipape“, sv. Marka Efeskoga, ne podsećaju ovako sablažnjivo na „dijalog ljubavi“ savremenih nam „ekumenista“. No ipak, zaista i doista je posredi ljubav sv. Marka prema Latinima, prema tim raspravoslavljenim hrišćanima, jereticima i izopačiteljima Simvola vere, a time i apostolske vere u Svetu Trojicu. On je mrzeo njihovu jeres, ali je ljubio njih. Došli smo dakle do zaključka da pozitivni stav sv. Marka prema dijalogu i prema problematici hrišćanskoga jedinstva vrhuni ljubavi prema sagovornicima – nepravoslavnim hrišćanima. Evo kako on to iskreno i dirljivo formuliše, sve jednako obraćajući se papi Evgeniju: „Tebi dolikuje, preblaženi oče, ako samo ushtedneš, da sastaviš rastavljeno i da srušiš pregradni zid (Ef. 2,14), i da izvršiš delo božanskoga domostroja. Tome si ti i početak postavio, i obogatio si ga sjajnim počastima i darovima, pa zato blagoizvoli i da ga dovršiš. A nećeš naći drugo vreme pogodnije od ove prilike koju ti je Bog danas pružio. Podigni one svoje unaokolo i vidi (Is. 60, 4) časne i sveštene starce, čestite starine kojima bi sad većma trebala postelja i odmor, ali su se ipak otisnuli iz svojih krajeva i pribegli tvome savršenstvu, obuzeti jedino nadom na Boga i ljubavlju prema vama...“[69]
Ove poslednje reči svetoga revnitelja svete vere pravoslavne pokazuju nam, s jedne strane, kakav treba da je unapred zauzet stav i raspoloženje pravoslavnog učesnika u dijalogu, – nada na Boga i ljubav prema sabesednicima u dijalogu, – a pokazuju nam i vododelnicu, graničnu liniju, „žeravičnu raskrsnicu“[70] između zdravog i pravog svetootačkog ikumenizma sv. Marka i bolećivo-sentimentalnog sladunjavog „ekumenizma“ nekojih savremenih nama „ekumenaca“. Zajedničko, naime, njima, zapadnoumstvujućim „ekumenistima“, i sv. Marku, ocu pravoslavnog ikumenizma, jeste naglašavanje uzajamne ljubavi između učesnika u dijalogu. Razlika počinje u pojimanju i tumačenju te ljubavi. U savremenom „ekumenskom“ izdanju ona je ograničena i svedena na svoju ljudsku komponentu, na svoj humanistički ili možda pre hoministički, neduhovni i bezduhovni sadržaj, na ljudsko osećanje, na sentimentalnost, koja je potom, u nastavku, ustoličena na presto ideala i idola, apsolutizonana i idolotvorena i proglašena za vrhovno merilo i vrhovnog arbitra u dijalogu.[71] Drugim rečima, iza nje stoji jedna ljudska ideologija ljubavi, ali ne stoji jedna crkvena teologija ljubavi. Iza svetomarkovskog i današnjeg pravog pravoslavnog ikumenizma, naprotiv, ne samo da se nazire već upravo svetli i blista umesto gologa humanizma – Crkva Božja, umesto ideologije – teologija, umesto ljubavi kao sentimentalizma – ljubav kao bogočovečanska kategorija i bogočovečanska blagodatna stvarnost. A takva, prava ljubav neodvojiva je od istine: štaviše, prava ljubav i istina i nisu dve stvari nego su dvojedna celina, ljubav u istini ili istina u ljubavi, ne slivena, ali i nerazlučna jedna od druge, u stalnoj i neraskidivoj međusobnoj perihorezi i prožimanju, po slici i prilici jedinstva u posebnosti između Lica Božanske Trojice ili pak po liku i obličju „opštenja svojstva“ božanskih i čovečanskih u jednoj i jedinstvenoj Bogočovečanskoj Ipostasi Gospoda Isusa Hrista. A zašto je to tako? Zato što ni ljubav ni istina, za sv. Marka i za nas pravoslavne uopšte, nisu stvorene i prolazne stvarnosti, nego su nestvorene i večne energije Božje, koje među nama ljudima postoje samo utoliko ukoliko postoje u nama, odnosno ukoliko mi stojimo u njima, ukoliko se pričešćujemo njima kao blagodatnim darovima kroz svoje ucrkovljenje, uhristovljenje, i oboženje. A sve božanske energije i sile, kada je svaka od njih stvarnost u Bogu, a ne samo ime, kako misle sholastičari nominalisti, svode se na jednu i jedinu Silu ili Energiju Božju, kako nas bogonadahnuto uče Svegi Oci, čije je učenje o energiji Božjoj najjasnije formulisao sv. Grigorije Palama, a za njim i njegovim sledbenicima – među njima n naš sv. Marko Evgenik Efeski. Ljubav, istina i sve ostale božanske sile, potrebne nama ljudima za život i pobožnost (sr. II Petr. 13) vode poreklo „odozgo“: svaka od njih „s nebesa priniče“ – od Boga, Oca Svetlosti, kroz Svetlost – Sina Božijega, u Svetlosti -Duhu Svetom. Ljubav, istina i bilo koja božanska nesazdana obožujuća sila nije „pojam, ili ideja“ ili teorija, ili shema, ili razum, ili nauka, ili filosofija“,[72] nego nerazdeljivo deljivi deo – punoće Božanstva koja „telesno“ obitava u Ličnosti Bogočoveka Hrista (sr. Kol. 2,9). Budući da ih nema van bogočovečanske punoće linosti Hristove, ljubav i istina su Ličnost, Ličnost Hristova.[73] Kao takve, one su jednosušne i nerazdeljive, i zato nema ljubavi bez istine, niti ima dijaloga ljubavi bez dijaloga istine. Reč Božja govori nam s jedne strane o ljubavi u istini (vidi II Jov. 1), a s druge o istinovanju u ljubavi (vidi Ef. 4,15). Za ljubav nam veli da je „ljubav Božja“ (Lk. 11,12; Rimlj. 5,5; II Kor. 13,13; I Jov. 3,17; Jud. 21), ali i o istini nam svedoči da je „istina Božja“ (Rimlj. 1,25; 3,7; 15,8). Ljubav je „ljubav Očina“ (I Jov. 2,15; 5,3), ali i svaka reč Boga Oca je – istina (Jov. 17,17). Takođe, ljubav je „ljubav Hristova“ (Rimlj. 8, 35; II Kor. 5,14; Ef. 3,19), ali i istina je – istina Hristova (II Kor. 11,10; Ef. 4,21). Ljubav je „ljubav Duha“ (Rimlj. 15,30), i „ljubav u Duhu“ (Kol. 1,4; sr. Ef. 1,15), i „plod Duha“ (Gal. 5,22), ali isto tako i Duh Sveti je Istina (I Jov. 5,6) ili Duh Istine (Jov. 14, 17; 15,26; 16,13; I Jov. 4,6). Ljubav je iz Boga (I Jov. 4,7), ali i istina postade kroz Isusa Hrista (Jov. 1,17). Ljubav je Bog (I Jov. 4,8; 4,16), ali nstovremeno Hristos je „pun blagodati i istine“ (Jov. 1,14), kao i što i Sam nelažno svedoči o Sebi: „Ja sam Put i Istina“ (Jov. 14,6). Hristos je dakle Ipostasna Istina, ne prestajući niukoliko biti i „Sin ljubavi“ (Kol. 1,13). Propoved Evanđelja je propoved ljubavi, ali podloga toj ljubavi je „istina Evanđelja“ (Gal. 2,5; 2,14). Zato ljubav nikad nije sama nego je uvek „ljubav istine“ (II Sol. 2,10). Stoga mi hrišćani, ako i ukoliko to jesmo, ne ljubimo ljubavlju kojom voli ostali, nehrišćanski svet, već ljubimo delom i istinom (I Jov. 3,18). Ili, isto to malo drukčije, Hristov čovek „stoji u ljubavi“ (I Jov. 4,16), ali „hodi u istini“ (II Jov. 4), odnosno, živi „u istini i ljubavi“ (II Jov. 3). Koliko je obeležje hrišćaninovo njegova ljubav (vidi Jov. 13,35), toliko je i činjenica da je on – „iz istine“ (Jov. 18,37; I Jov. 3,19) i da je njegovo biće i bitisanje – „u reči istine“ (II Kor. 6,7). Kao što ljubav hrišćaninova nije apstrakcija ni gola parola već „ljubav nelicemerna“ (Rimlj. 12,9; II Kor. 6,6), „ljubav sa verom“ (Ef. 6, 23) i „u veri istine“ (II Sol. 2,13), tako ni istina njegova nije teorija ni pogled na svet već život obučen u telo ljubavi – vera koja kroz ljubav deluje (Gal. 5,6). Hristos Bogočovek je vera naša i istina naša. U Njemu se vera i istina poklapaju. A vera se u Novom zavetu obično pominje zajedno sa svojom pratiljom, koja je i njena kći – s ljubavlju. Vera rađa ljubav, a ne ljubav veru.[74] Ali obe su nerazdvojene saputnice i u Bogu i u nama; u Bogu kao večne energije, a u nama kao vrline, što je isto. Nijedna od njih nema prvenstvo ni časti ni vlasti u odnosu na drugu, ili, ako hoćete, i jedna i druga ima prvenstvo spram druge. Stoga, Sveto pismo na jednom mestu spominje ostajanje „u veri i ljubavi“ (I Tim. 2,15), a na drugom savetuje nekom – i svakom – da bude uzor ,,u ljubavi i veri“ (I Tim. 4,12). No ipak ih češće zbraja i nabraja genetičkim redom, tj. na prvom mestu veru, a na drugom ljubav, mada su ontološki i po vrednosti nedeljive i ravnopravne; tako se najčešće u večnom Novom zavetu kaže „vera i ljubav“ (I Sol. 3,6; II Sol. 1,3; I Sol. 5,8; I Tim. 1,14; II Tim. 1,13; I Tim. 6,11) i preporučuje se da budemo „zdravi u veri, u ljubavi“ (Tit. 2,2) ili se kaže „u istini i ljubavi“ (II Jov. 3).
No da prestanemo s daljim navođenjem svedočanstava Svetoga pisma, tj. same Istine, o jednosušnosti istine i ljubavi i o nerazdeljivosti njihovoj, i da se vratimo na ishodišnu tačku – na razliku između „ekumenističkog“ i pravoslavno-ikumenističkog pojimanja dijaloga ljubavi. A u ovolike navode iz Svetoga pisma upustili smo se hotimice, da pokažemo koliko je stav sv. Marka po pitanju dijaloga ljubavi iskonski biblijski, crkvenopredanjski, apostolskosvetootački stav, upravo životni stav same Crkve, životni stav samoga Živoga Hrista kao Crkve, a nikako i niukoliko nije stav jednoga fanatika, kako ga nepravično optužiše svi rimokatolički učeni istoričari i bogoslovi, a i neki, na žalost, među pravoslavnima – razume se, pristalice ekumenizma (na pr. Olivije Kleman iz Pariza).
Rekosmo da je sv. Marko za „dijalog ljubavi „, i pokazasmo to i dokazasmo njegovim tekstovima. Lepo, to žele i današnji „ekumeiisti“ humanističkoga smera. Ali kakvu sadržinu pripisuju tome dijalogu on i oni? Tu, rekosmo dalje, počinje razvođe, počinje „žeravična raskrsnica“, koja se potom pretvara u nepremostivi jaz, u provaliju veliku“. Oni, ideolozi ljubavi, kliču: „Ljubav!“ i u to ime pred Istinu postavljaju putokaz s natpisom: „U arhivu!“ On pak, sveti teolog ljubavi, kličući: „Ljubav!“ automatski misli na „ljubav istine“ (II Sol. 2,10), i na dnevni red dijaloga stavlja jednu jedinu tačku: istinovanje u ljubavi (sr. Ef. 4,15) ili ljubav u istini (sr. II Jov. 1). On osluškuje šta Duh kroz usta Apostolova govori Crkvama: „Ništa ne možemo protiv istine, nego za istinu“ (I Kor. 13,8), i odmah to prevodi na jezik dijaloga ljubavi, te kaže: „Ne možemo ni ljubiti protiv istine nego samo za istinu!“ Jer ljubiti protiv istine – to znači ljubiti smrt, propast, pakao, bogootuđenost; a ljubiti za istinu znači ljubiti život, spasenje, večnost, oboženje, kako za sebe tako i za sabesednika u dijalogu. Proizilazi da je ljubav humanističkog ekumenizma sub specie Christi ustvari nehotična mržnja i da je dijalog ljubavi bez istine ustvari dijalog laži“,[75] dok je prava ljubav, ljubav po Bogu, ljubav kojom Bog u nama stoji (I Jov. 4, 12), samo ona ljubav koja uporno brani istinu, stoji u istini i za istinu, živi i diše istinom, strada za istinu i – kada ustreba – mre za istinu. Prava ljubav neućutno poji i kliče: Sve za Istinu, Istinu ni za šta! Sve za Hrista, Hrista ni za šta! Sve za život večni, život večni ni za šta! – Takođe se neodoljivom silom nameće zaključak da, shodno svemu rečenome, pravi dijalog ljubavi neminovno vodi u dijalog istine, odnosno tačnije rečeno, da mimo i izvan dijaloga istine nema i ne može biti dijaloga ljubavi. Jer, „suština ljubavi je istina; i ljubav živi istinujući“.[76] Stoga i sveti „propovednik istine“[77] Marko Evgenik, ističući, kako videsmo, ljubav kao conditio sine qua non, kao bezuslovni uslov dijaloga, svagda naporedo s njome stavlja i istinu Božiju kao jedinu osloboditeljku (sr. Jov. 8,32) i jedini lek i svelek ol svih duhovnih boleština, od kojih je najstrašnija – opet po sv. Marku – veliki raskol između Istoka i Zapada. Tako, on kaže, obraćajući se Latinima: „Moramo s ljubavlju odgovarati na ono što ste kazali“, ali odmah dodaje: „Čuvajući naše blagočešće (= pravoslavlje, I. B.) i od Otaca predate crkvene dogmate“.[78] Ove reči sv. Marka mogu se uzeti vaistinu kao zlatno pravilo dijaloga: obraćati se inoslavnima s ljubavlju, ali ujedno čuvati Istinu Pravoslavlja, čuvati živonosne dogmate Crkve. Samo na taj način dijalog će prevazići svoju ljudsku ograničenost, razgranaće se i razjedrati u prave bogočovečanske razmere, priobrešće hristodoličnu širinu i dužinu, visinu i dubinu, preobraziće se, štaviše, od dijaloga u jednoglasni slavoslovni monolog istine u ljubavi, ljubavi u istini, i biće Hristos sve u svemu, i biće jedno stado i jedan pastir, – sve ovo, dabome, pod pretpostavkom da dijalog bude krunisan uspehom i da se postigne saglasnost „u veri i istini“ (I Tim. 2,7) na zajedničku večnu korist, a da se izbegne saglasnost u laži, u malovernom i bezvernom „dogmatskom minimalizmu“ koji bi bio samo na večnu pogibao obaju partnera u dijalogu, i pravoslavnoga i inoslavnoga. Jer, cilj dijaloga, po sv. Marku i po svima svetim Ocima, nikako ne može biti „da se uspostavi veštačko i neistinito ujedinjenje“,[79] već da se dospe u savršeno, organsko, unutrašnje, natprirodno, crkvenobogočovečansko jedinstvo vere, i jedinstvo života, i jedinstvo duhovnog puta i opita, jedinstvo čiji je jedini uzor i jedini ostvaritelj – Presveta Trojica: „Oče sveti, sačuvaj ih u ime tvoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi… da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi; da i oni u nama jedno budu, te da i svet veruje da me ti posla“ (Jov. 17, 11 i 21). Baš postizanju toga pravog svetotrojičnog i bogočovečanskog jedinstva, jedinstva „sa svima svetima“ (Ef. 3,18) u Crkvi prvorođenih čeda Božjih, služila je nepopustljivost sv. Marka po pitanju pravoslavne vere i njegovo odlučno odbijanje svakoga dogmatskoga kompromisa sa jeresju.[80] U službi tog i takvog svetog svejedinstva, koje jedino jemči slobodu dece Božje, sv. Marko je pozivao Latine da se vrate veri stare Crkve. „Moljasmo ih – veli on – i šta sve ne govorismo, što bi bilo kadro ganuti i kamene duše, da se vrate onoj dobroj saglasnosti koju ranije imađasmo i u odnosu na sebe same i u odnosu na Oce naše, kada svi isto govorasmo i ne beše među nama raskola“.[81] Jer, jedino takvo jedinstvo, jedinstvo u „dobroj saglasnosti“ s Istinom, sa Svetim Ocima, sa Predanjem, sa Crkvom, jeste spasonosno i životodavno; svako drugo jedinstvo i sjedinjenje, putem kompromisa i uz izdaju Istine, ustvari je najradikalnije razjedinjenje, jer razjedinjuje čoveka od Boga, a time neizbežno i ljude jedne od drugih, a sjedinjuje ih s „ocem laži“ i „lažom od iskoni“, Satanom. Ne treba se zavaravati: jedan put (bolje: Put) vodi kroz Istinu u Život večni, a drugi put (bolje: stramputica) vodi kroz laž u smrt večnu. A smrt večna – to je besmrtno trajanje u bogootuđenosti i bogoodvojenosti. U ovoj perspektivi valja posmatrati i razmatrati borbu sv. Marka na Florentinskome saboru za očuvanje neokrnjenoga i celosnoga pravoslavnoga Predanja i čistote pravoglavne vere. Dublje posmatrano, on je bio jedini pravi borac za sjedinjenje Zapada s Pravoslavnom crkvom, jer je jedini postavljao pitanje dijaloga i sjedinjenja na jednu zdravu osnovu – a to je živa vera i Predanje Crkve, čiji je sadržaj Bogočovek Hristos kao Punoća Istine, Života i sviju božanskih energija i svega božanskoga, a kroz Njega i u Njemu sva Sveta Trojica, Bog naš, sa svima svojim savršenstvima i beskrajnostima. Znao je sv. Marko vrlo dobro, zajedno sa svetim Grigorijem Bogoslovom, da je „bolji rat negoli mir koji odvaja od Boga“[82] i da „postoji i rđava sloga, kao god i dobra nesaglasnost“, zajedno sa svetim Jovanom Zlatoustom.[83] Celokupnim svojim držanjem i radom na saboru on je ponavljao Zlatoustove reči: „Velimo dakle da nije svaki mir besprekoran i dobar, već da često postoji i pogibeljan mir koji udaljuje od božanske ljubavi, kao, na primer, kad bismo se pomirili i saglasili napustivši istinu. Hristos nije došao da nam dade takav mir“.[84] Svetomarkovsko rukovodno načelo dijaloga: „s ljubavlju odgovarati… čuvajući blagočešće – Pravoslavlje“ zaista je sinteza i primena celokupne dotadašnje svetootačke teologije dijaloga, koju sv. Zlatzust bogomudro i zlatorečito izražava ovako: „Doprinesimo što do nas stoji, i razgovarajmo s njima sa svom dobrom voljom i strpljivošću, pokazujući i pogrešnost njihove stvari i veličinu duhovne štete, i nikad nemojmo posustati i odustati od njihova spasenja“.[85] Drugim rečima, da bi dijalog mogao biti „dijalog ljubavi“, on mora biti „dijalog istine“, a to može biti samo onda kad pravoslavni sabesednik u dijalogu stoji na braniku Istine, kad rečju, i delom i celim bićem zastupa i predstavlja ne sebe, niti „interese“ i „crkvenu politiku“ pojedinih centara Pravoslavlja, niti „ekumenski program“ pojedinih grupa, već stvarnu veru i istinito katoličansko Predanje Pravoslavne crkve. Tako je postupao sv. Marko Efeski, takav stav je zastupao u svojim saborskim govorima i u svojim delima, tako je i nama današnjima u amanet ostavio, tako je postao verni sledbenik prethodnih svetih Otaca, a osobito sv. Maksima Ispovednika koji taj stav formuliše na klasičan način ovim rečima: „Ne pišem ovo stoga što bih hteo da se jeretici ražaloste niti što se radujem njihovu zlu – ne dao Bog! – već pre stoga što se radujem i veselim njihovom obraćenju. Jer šta je vernima slađe od toga da vide kako se rasejana čeda Božja sabiraju ujedno? Niti vam pak savetujem da neumoljivost pretpostavite čovekoljubivosti, – ne dao Bog da se tako raspametim! – nego vas molim da s pažljivošću i razboritošću činite i vršite dobro svima ljudima i da budete svima sve, za što vas god ko zamoli; jedino u onome što bi na bilo koji način moglo podržati jeretike u učvršćivanju njihova bezumnog verovanja hoću i želim da budete sasvim surovi i nemilosrdni. Jer ja smatram za čovekomržnju i za odvajanje od božanske ljubavi svaki pokušaj da se zabludi doda osnaženje, na još veću propast onih koji joj otpre robuju.“[86] Sveti Marko, svojim, razume se, rečima i delima, uči ovo isto, i svedoči istinu katoličanske (saborne) crkvene vere iz ljubavi prema „odeljenoj braći“ i radi spasenja svih i sjedinjenja svih sa Ocem Nebeskim kroz Sina Njegova u Duhu Svetome, u zajednici svih i u jedinstvu jednoga Tela i jednoga Duha, U jednoj i jedinoj Crkvi Božjoj.
 

5. STAJANJE U PREDANJU I SVEDOČENJE ISTINE – SADRŽAJ DIJALOGA ZA PRAVOSLAVNE
 
Sveti Marko je često i usmeno i pismeno davao oduške svojoj težnji i čežnji da bude pribrojan među one koje je smatrao i nazivao „revniteljima pravoslavne vere.“[87] Razume se, kao što i dovde pokazasmo, revnitelj ili zilot je jedno, a fanatik je drugo. Dok je ovome poslednjem, kao prevashodno samoljubivom i samozaljubljenom, prvenstveno stalo da pobedi, da nametne sebe i svoja ubeđenja milom ili silom, a nije mu strana ni strast i pristrašće, mržnja i prezir, dotle je onom prvom, revnitelju, glavna i dvojedina briga – kako spasti i sebe i bližnje jednim pravim spasenjem, tj. Jednim pravim Snasiteljem; kako voditi i sebe i bližnje jednim istinitim Putem, tj. Putem istine, u jedini večni Život – a to je za nas ljudska bića, samo život u bogoopštenju i bogozajednici, u „blagoslovenom carstvu Oca i Sina i Svetoga Duha“, koje počinje „sada“, ovde na zemlji, u nama, u Crkvi Božjoj, i traje „uvek i kroza sve vekove“, tamo u nezalaznoj svetlosti Božje večnosti, opet u Crkvi. Kad bi vera bila samo ideologija i pogled na svet, a ne i život i disanje i spasenje, ne bi za nju trebalo baš toliko revnovati i nzlagati se opasnosti da te slaboverni i maloverni, budući neozareni odozgo zrakom nesazdane svetlosti božanske, „pregrupišu“ i proglase ne više revniteljem, čime se ponosiš, već sad fanatikom ili „verski zatucanim elementom“ čega se groziš. Ali, sviđalo se to ljudima ili ne sviđalo, izgledalo to nepravoslavnoj ekumeni trijumfalistički zastarelo, „bez vere je nemoguće ugoditi Bogu“ (Jevr. 11, 6), i to ne bilo kakve vere, već prave, bogootkrivene, bogopredane i Crkvom saborno čuvane i očuvane vere. Samo imajući tajnu vere u čistoj savesti“ (I Tim. 3, 9), tajnu vere istinite, i „budući utemeljeni u toj veri (sr. Kol. 1, 23), i gledajući očima te vere ka Gospodu Isusu Hristu, načelniku i savršitelju vere“ (sr. Jevr. 12,2), udostojićemo se od Boga da se „Hristos useli verom u srca“ naša (Ef. 3, 17), i tako ćemo zaista biti spaseni blagodaću kroz veru (sr. Ef. 2,8), – i ne samo to, nego ćemo, „sa verom i ljubavlju u Hristu“ (I Tim. 1,14), spasavati i bližnje svoje, svedočeći pred njima pravu veru Hristovu, učeći ih da drže sve što nam je Gospod svima zapovedio (sr. Mat. 28,20) i time ih privodeći u punoću Hristovu iz njihove delimičnosti i polovičnosti, ljubeći ih, da bi i oni s nama zajedno „jednim ustima i jednim srcem“, ispovedali prečasno i veličanstveno Ime Boga Jedinoga i, kroza sve to, otvarajući i njima širom dveri crkvene što vode u „blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“, u život i blaženstvo, u svetlost i večnost. I ni zbog čega drugoga do li zbog ove uslovljenosti spasenja našega istinitom verom sv. Marko je „revnitelj“, „zilot“. Zbog toga se on i drugima obraća ovim rečima: „Molim vas imenom Gospoda našega Isusa Hrista da jedno govorite svagda i da ne budu među vama raskoli (sr. I Kor. 1, 10), da istinitu i od Otaca predanu veru našu čuvate čvrsto kao dobri zalog, niti šta dodajući niti šta oduzimajući. Jer mi, sinovi i učenici Vaseljenskih sabora i Otaca koji na njima i u vremenima između njih prosijaše, ni dosad ne imađasmo manjkavu veru, niti nam trebaše sabor i njegov „oros“ da bismo štogod novije naučili.[88] Vera naša, dobro nasleđe Otaca naših – to je hvala naša. Nadamo se da ćemo s njome predstati Bogu i dobiti oproštaj grehova svojih; a bez nje – bez nje ne znam koja pravednost će nas izbaviti od večne kazne. Ko god pokušava da nas otrgne od te vere i da nam uvede drugu, noviju, taj, pa makar on bio i anđeo s neba, neka je anatema, i neka bude izbačen iz svakoga sećanja, i Božijega i ljudskoga“.[89] U istom sotiriološkom smislu valja pojmiti i apel sv. Marka pravoslavnim hrišćanima, apel koji je i po slovu i po duhu tako izrazito svetopavlovski nadahnut: „Stojte držeći predanja koja primiste, kako zapisana tako i nepisana, da vas zabluda bezakonička ne povuče sa sobom i da ne padnete sa svog uporišta“.[90] Sveti Marko je svestan da radi svoga ličnoga spasenja – a raditi na svome ličnom spasenju nikako nije sebičnost već je to ujedno i najpredaniji rad na spasenju drugih, u svetlu njihove dvojedinstva i jednosušnosti – mora sačuvati „dobro ispovedanje“ prave vere neokrnjenim i celosnim kao prvi i temeljni uslov, na koji treba dozidati podvižničko blagodatno življenje „po volji Božjoj“ kao prirodan i neizostavan izraz prave vere, pa se tek onda, imajući veru i život, odnosno Pravoslavlje i pravodelanje, kao dve strane jedne iste medalje, može nadati spasenju. A što važi za svetog Marka, važi tim pre i za svakoga od nas. Sve ovo on skromno i smerno izražava obraćajući se svetogorskim monasima: ,,Molite se i za mene da ostatak svojega života provedem po volji Božjoj, da bih mogao, sačuvavši nepoljuljanim dobro ispovedanje do kraja, naći nekoje poslednje mesto u skupu onih što Bogu ugodiše“.[91] Još je dirljivije jedno drugo mesto u našega Svetitelja gde on još smirenije, ne polažući nadu na život i dela, smatra da mora „poneti sa sobom“ barem pravoslavno verovanje svoje, s njim izići pred lice Božje i s njim se otisnuti na bezobalnu pučinu Božje milosti i ljubavi. „Ispovedajmo, veli sveti Marko, do poslednjega daha, sa mnogom smelošću, dobri zalog svetih Otaca, naše verovanje koje nam je pratilac od detinjstva, koje prvo izgovorismo i s kojim neka bismo naposletku otišli, odnoseći odavde sa sobom, ako ništa drugo, a ono blagočešće (= Pravoslavlje, I. B.)“.[92]
Za svetoga Marka Efeskoga, dakle, stajanje i ostajanje u blagočešću ili Pravoslavlju nije nipošto teoretsko niti apstraktno-spekulativno pitanje, pa štaviše, nije samo važno teološko pitanje, već je ono osnovno životno pitanje, svepitanje, sa kojim stoji ili pada mogućnost našega spasenja i života u Bogu. Samo u ovome bitno egzistencijalnom i sotiriološkom kontekstu da se pojmiti, opravdati i podražavati uporna privrženost sv. Marka celini Predanja, gde je sve važno i sveto, do poslednje „jote“ ili „title“. Jer, „izvrtanje katoličanske ( = saborne, sveopšte, I. B.) vere opšta je propast“.[93] Stoga sv. Marko odbacuje svaki pokušaj „revizije“ i „ispravke“ Predanja crkvenoga u bilo kojem njegovom delu ili vidu bez obzira na zahteve „vremena“, „crkvene politike“ i sl. On ponavlja anateme crkvene protiv onih koji se usuđuju da dodaju ili oduzmu bilo šta što se tiče bogopredane saborne pravoslavne vere.[94] Svoj stav potkrepljuje pozivajući se i na pravoslavne i svete episkope grada Rima iz vremena pre raskola. Tako, na primer, navodi ove reči svetoga pape Kelestina: „Čistotu drevne vere ne treba da uznemiruju bogohulne reči. Ko je taj ko nije smatran dostojnim anatemisanja ako je bilo dodavao što veri bilo oduzimao što od nje? Jer ono što nam potpuno i javno predadoše sveti apostoli ne prima ni dodatak ni oduzimanje. Pročitasmo naime u knjigama svojim da ne treba ni dodavati ni oduzimati (sr. Otkr. 22,18). Golema kazna očekuje i onoga ko dodaje i onoga ko oduzima“.[95] Navodi i reči sv. Jovana Zlatousta, po kojima u pitanjima vere nema sitnica, nego i sitnica, kada se falsifikuje, oštećuje sve i izvrće Jevanđelje, što Zlatoust duhovito objašnjava na primeru falsifikatora novca, koji ne menjaju mnogo monetu već samo malo preinačuju pečat na njoj, no time ipak falsifikuju čitavu monetu.[96] Zbog toga pagubnih posledica svakoga novotarenja u oblasti vere, jedamput predane svetima, sv. Marko proklamuje opšte načelo: „Neka se govori ono što je propovedano, a što je prećutano neka se ne govori!“[97] Ovo je opšti svetootački stav, što sv. Marko potvrđuje i time što navodi istoznačajne formulacije prethodnih svetih Otaca, Jovana Zlatousta („Što nije napisano, ne treba verovati“)[98] i Dionisija Areopagita („Uopšte se ne treba usuđivati reći ili pomisliti nešto mimo onoga što nam je na božanstven način izraženo sveštenim gečima“).[99]
Ovaj stav apsolutnoga poštovanja prema Predanju Crkve u celini ogleda se i u poštovanju slova i duha pojedinačnih, Crkvom usvojenih i zato autentičnih i bogonadahnutih izraza njegovih, doktrinarnih, bogoslužbenih i drugih, a osobito u poštovanju i neizmenjenom čuvanju vaseljenskoga i nepogrešivoga Simvola opšte crkvene saborne vere, Simvola nikejskocarigradskoga. Za sv. Marka ne može biti ni reči o nekakvoj izmeni bilo reči bilo dogmatskoga sadržaja ovoga svetoga Simvola. To je jedna od osnovnih tačaka i ključnih pozicija kako njegova crkvenobogoslovskoga „vjeruju“ uopšte, tako i njegova držanja u dijalogu s inoslavnima, u konkretnom slučaju s rimokatolicima, koji su, kako se zna, svojim dodatkom Filioque izvršili svojevrsnu reviziju svecrkvenoga Simvola vere i pokušali, ne odrekavši se toga svoga pokušaja ni do danas, da nametnu celoj Crkvi taj svoj revidirani simvol. Dodatak Filioque je u žiži velikog raskola između Istoka i Zapada, kako po sv. Marku tako i po ostalim pravoslavnim Ocima i piscima novijih vremena, sve do nekih novijih, na Zapadu poniklih teorija o prevashodno društveno-političkim uzrocima raskola. Ovaj stav sv. Marka prema čistoti Simvola vere je stav čitave Pravoslavne Katoličanske Crkve od doba velikog raskola pa do danas, a i danas sve pravoslavne delegacije na svima zvaničnim bogoslovskim pregovorima sa svim inoslavnim crkvama zainteresovanim za bogoslovski dijalog s Pravoslavljem, zastupaju neodstupno ovaj stav, i nema izgleda da će se on ikad izmeniti.[100] Evo kako Efeski Svetitelj izražava svoj odnos prema Simvolu vere: „Ovu sveštenu lekciju i simvol, izložen od strane prvoga i drugoga sabora, a od ostalih potvrđen i utvrđen, prihvatajući i čuvajući svom dušom, prihvatam i priznajem uz rečenih sedam sabora i onaj što bi sazvan posle njih za vreme blagočestivog cara romejskog Vasilija i presvetog patrijarha Fotija, a koji … osudi i anatemisa, kao i prethodni vaseljenski sabori, sve one koji se usuđuju da novotare kakav dodatak, oduzimanje ili uopšte bilo kakvu izmenu u spomenutom simvolu“.[101] Za potvrdu ovoga stava sv. Marko se poziva na određene odluke vaseljenskih sabora i doslovno navodi neke od njih,[102] a poziva se i na znamenite reči sv. Kirila Aleksandrijskoga: ,,Ni na koji način ne dozvoljavamo da ko dira u određenu veru (odnosno, u simvol vere), niti pak dopuštamo, ni sebi ni drugima, da izbriše ijednu reč onde napisanu ili da prekrši ma i jedan slog, opominjući se onoga koji reče: Ne pomeraj međa večnih koje postaviše oii tvoji (Prič. 22,28). Jer, ne govorahu oni već Duh Boga i Oca.“[103] Ova i ovakva apsolutna nepovredivost nikejsko-carigradskoga Simvola vere zasniva se, za svetoga Marka, na autoritetu Gospodnjih reči, na autoritetu Novoga Zaveta, gde se jasno iznosi učenje o ishođenju Duha samo od Oca, a nema ni traga učenju o ishođenju od Oca i Sina. Zato sv. Marko dovodi u neposrednu vezu Simvol vere i Sveto Pismo, a povreditelje Simvola optužuje, služeći se rečima sv. Isidora Pilusiota, za nepoštovanje spram Svetoga pisma. „Takvi boluju, veli, od jedne među ovim dvema bolestima: ili nisu poverovali da je božanstveno Pismo rečeno Duhom Svetim, pa su, prema tome, nevernici, ili pak smatraju sebe mudrijima od Presvetoga Duha. A u tome slučaju šta čine ako ne demonstvuju?“[104]
Za sv. Marka apsolutno je nepovrediv i neprikosnoven, ne samo Simvol vere, nego i svaka bez izuzetka istina i tajna naše vere. Tu zaista nema i ne može biti „zanemarljivih količina“ i sitnica. Navevši Apostolove reči: „Ako vam ko blagovesti mimo onoga što primiste, neka je anatema“ (Gal. 1, 9), sv. Marko nadovezuje i ove reči iz odnosnog tumačenja Zlatoustovog: „Ne reče: ako budu objavljivali suprotno, ili ako sve izvrnu, već: ako ma i najmanje blagoveste mimo onoga što primiste, ako i sitnicu pomere s mesta, neka budu anatema“.[105] Prema tome, stožerno dijaloško načelo sv. Marka je upravo ono koje je on toliko puta proklamovao na Florentinskom saboru: „Ne može biti snishođenja u pitanjima pravoslavne Vere“. Jer, kompromis (snishođenje, sinkatavasis) je priznak svega to je ljudsko i relativno; a u Pravoslavlju sve je božansko i savršeno. Kada su ostali Grci – pripoveda Silvestar Siropul – na kraju sabora počeli da mole sv. Marka da nađe i on kompromis, „ikonomiju“, eda bi se već jednom skinulo s dnevnoga reda pitanje Filioque-a i vaspostavilo jedinstvo, on je duhovito odgovorio na njihov predlog, preveden na jezik pravoslavnih vrednosti i stvarnosti, znači: Dozvoli da ti se odseče glava, pa posle idi kud god hoćeš! Ni po pitanju Filioque-a, ni po bilo kojem drugom bogoslovskom pitanju ne može se pristati na kompromis, a ostati pravoslavan i u Crkvi Božjoj. Jer, „nikada pomoću sredine, čoveče, ne behu ispravljene crkvene stvari; nema sredine između istine i laži, nego kao što onaj ko iziđe sa svetlosti nužno mora biti u tami, tako bismo mogli vaistinu kazati i za onoga ko je makar malo zastranio od istine da se potčinio laži; premda se može reći da ima sredine između svetlosti i tame, i to je takozvani suton ili sumrak, no sredinu između istine i laži nemoguće je izmisliti.“[106] Zbog toga sv. Marko odlučno odbacuje svaki dogmatski minimalizam, kao i svaku dvosmislenu dogmatsku formulu, smatrajući da osnov za sjedinjenje može sačinjavati samo potpuno ispovedanje potpune Istine. „Možda je moguće, veli on, naći srednju reč između dvaju verovanja, koja bi reč jednoimeno označavala i jedno i drugo, ali naći srednje verovanje izmeću dvaju suprotnih verovanja o istoj stvari, nemoguće je; inače bi postojala sredina između istine i laži i između potvrđivanja i odricanja, a toga nema.“[107] Dvosmislene dogmatske formulacije naziva sv. Marko, po ugledu na sv. Grigorija Bogoslova, podsmešljivim nazivom „kotornos“[108], a tako se nazivala jedna vrsta vojničkih čizama koje su se mogle obuvati obe i na desnu i na levu nogu. Po ubeđenju sv. Marka, razlika u rečima nije važna dokle god je sadržina vere ista, kao što s druge strane ništa ne pomaže saglasnost postignuta u izrazima kad ostaje i dalje razlika u suštini, u veri. Metod za uklanjanje razlike u veri nije, po sv. Marku, metod „i – i“ nego metod „ili – ili“. To on dokazuje na primeru latinskoga Filioque i našega monopatrizma. „Ako je, veli, istinit latinski dogmat da Duh ishodi i od Sina, lažan je naš da ishodi samo od Oca (jer zbog toga smo se i odelili od njih); ako li je pak naš istinit, onda bi bez sumnje bio lažan njihov. Kakve dakle sredine može biti između ovoga dvoga? Nikakve, sem da se stvori reč koja bi odgovarala i jednom i drugom verovanju kao kakav „kotornos“. A zar će nas ona ujediniti? I šta ćemo činiti kad stanemo jedni druge ispitivati o pojmovima i mišljenjima? Hoće li biti moguće i jedne i druge nazvati pravoslavnima, a mi verujemo suprotno? Ne bih rekao“.[109] U svetlu ovoga shvatanja i učenja Svetiteljeva padaju u vodu i sve današnje ekumenske teorije o tome kako u dijalogu treba stalno naglašavati samo ono što nas spaja, a prećutkivati po mogućstvu ono što nas razdvaja. Kako vidimo iz reči bogomudrog efeskog blagovesnika istine, treba činiti upravo suprotno – ne nojevski bežati glavom u pesak relativizma već s verom i nadom na Božju pomoć pokušati ukloniti razlike zajedničkom poslušnošću spram neizmenjenog saborno-apostolskog i svetootačkog svetog Predanja. Samo tada će dijalog biti dijalog istine i ljubavi, a ne kuća na pesku koja pod udarcima dažda i vetrova „pade i raspade se strašno“ (Mat. 7,27). Jer, samo cela Istina, cela Ličnost Hrista Bogočoveka, može zaceliti i isceliti ranu hrišćanskoga nejedinstva. A sva polovična rešenja, sve nedorečenosti i uslovnosti, sve taktike i strategije samo produžuju i ovekovečuju bolest. Zato sv. Marko neštedimice odbacuje svaki kompromis, svaku polovičnost, svaku „ikonomiju“ u pitanjima vere,[110] a i svaki crkveni sabor koji punoću crkvene Istine ma i najmanje ozleđuje, žrtvujući je sjedinjenju.[111] Pristalice takve „ikonomije“ naziva sv. Marko „rđavim ikonomima“.[112] I proglašava još jedno od osnovnih načela hrišćanskoga dijaloga: „Ikonomija se može primeniti tamo gde neće dovesti do bezakonja“.[113] Jer, prava crkvena ikonomija nije kompromis sa zabludom niti sa zlom već napor Crkve da kako god što više ljudi prosvetli i spase. A takva sotiriološka ikonomija je ustvari najstroža „akrivija“. A spasenju vodi vernost Istini i ljubav ka Bogu i čoveku. To dvoje ne možemo i ne smemo rastaviti, pa ih onda međusobno suprotstaviti, kako čine neki od današnjih „ekumenista“. A ponovno sjedinjenje između rimokatolika i pravoslavnih mogućno je, po sv. Marku, samo kad bude odbačeno Filioque i svaka druga novotarija u veri.
Došavši do kraja, vidimo da Markova teologija dijaloga nije samo njegova, već je to i teologija „jedamput predane nam vere“ sr. Jud. 3), teologija naše svete Crkve, njenih Proroka, Apostola, Ispovednika, Otaca, Učitelja, njenoga sveštenoga Predanja, zasnovana u krajnjoj liniji na primeru i na nauci Prvoga i Vrhovnoga Bogoslova – Gospoda Hrista. Logički imperativ sledi iz toga za nas danas, hic et nunc: ona treba da se ovaploti i u našoj savremenoj praksi, u našem dijalogu sa svakim ko nas zapita za naše nadanje (sr. I Petr. 3,15) – za pravoslavnu veru našu.
 
Najvažnije skraćenice:
 
I. GSP – Grigoriu tu Palama Singramata, 3 toma, izd. P. Hristu, Solun 1962-1970.
II. PG – J. R. Migne, Patrologia Graeca III. PL – J. P. Migne, Patrologia Latina.
IV. PO – R. Graffin -L. Petit, Patrologia Orientalis, Paris 1903. V. Acta Graeca – Acta Graeca Concilii Florentini, I, II, „Concilium Florenti-num – documenta et scriptores“, ed. Pontificium Institutum Orientalium Studiorem, Romae 1953.
 


 
NAPOMENA:

  1. A. Diamandopulu, Markos o Evgenikos ke i en Florentia sinodos,Atina 1899, 7.
  2. V. „Teološki pogledi“, br. 1-2/1974, 89-93.
  3. Sv. Marko Efeski, Na drugi deo onoga što je kazao Manuil Kaleka. Po rukopisu Codex Canonicus Graecus 49 (Bodleiana, Oxford), r. 60. – Cp. y sv. Grigorija Palame, Prva apodiktička beseda o ishođenju Duha Svetoga. GPS 1,25 i 26.
  4. O trećem činiocu v. opširnije u A. Pogodina, Sv. Marko Efeskij i Florentinskaja Unija, Džordanvil 1963, str. 11. – I u našoj zemlji problematika međuhrišćanskog opštenja je veoma aktuelna osobito stoga što rimokatolička crkva u našoj zemlji intenzivno radi na sprovođenju ekumenskog programa drugoga vatikanskog sabora i u tom pravcu preduzima niz značajnih inicijativa, na koje naša Crkva mora reagovati. Na neke je doduše već i reagovala, i to na jedne pozitivno (kao na pr. bogoslovski simpozijum u Mariboru nedavno), a na druge negativno ili uglavnom negativno (pokušaji uspostavljanja izvesnog molitvenog opštenja, a mestimice i interkomunije). Savremenu rimokatoličku misao o dijalogu, nadahnutu poslednjim rimskim koncilom, temeljito obrazloženu i zasnovanu, a prilagođenu stvarnostima i našem životnom području, naš zainteresovani činilac može naći u knjizi nadbiskupa splitskog Frane Franića, Pugovi dijalsia, Split 1973. Lep prikaz te knjige objavljen je iz pera učenog i trudoljubivog prote i profesora Vasa Ivoševića u „Pravoslavnoj misli“, sv. 20, Beograd 1973, str. 138-142.
  5. Beseda upućena papi Evgeniju IV, 2. RO 17, 200. – Isto u: Acta Graeca I, 30-31.
  6. Ispovedanje vere, 1. PG 17, 297
  7. Na prvi deo onoga što je kazao Manuil Kaleka. Codex Canon. Gr. 49 (Bodleiana, Oxford), r. 14.
  8. Reč „jeretik“ (Eretšsos, od glagola erume) označava svakoga od Crkve odeljenoga, odvojenoga.
  9. Nomokanon u 14 naslova, naslov 12, gl. 2. u: Pitra, Iuris Ecclesiastici Graecorum, t. II, Romae 1868, p. 600. – Isto navedeno y sv. Marka Evgenika, Okružna poslanica protiv Grko-Latina, 4. NRO 17, 314.
  10. Na prvi deo onoga što je kazao Manuil Kaleka, Codex Can. Gr. 49 (Bodleiana, Oxford), r. 13.
  11. Okružna poslanica protiv Grko-Latina, 4, PG 17, 314.
  12. Tamo.
  13. Acta Graeca, II, 400.
  14. Okružna poslanica protiv Grko-Latina, 4. PG 17, 314.
  15. Tamo.
  16. Dijalog o dodatku, PG 17, 282.
  17. Tamo. – Sr. Povest o svome delanju, 2. PG 17, 306.
  18. Dijalog o dodatku, PG 17, 283. – Ovo mišljenje sv. Marka razvijaju i noviji i najnoviji pravoslavni bogoslovi. Tako, za A. Homjakova Filiokve je „moralno bratoubistvo“, i otud eklisiološka jeres. Vidi njegova Izbranie sočinenija, Njujork 1955, s. 266, 277, 296. Sr. i Amfilohije Radović, To mistirion tis Ašas Triados kata ton ag. Grigorion Palaman, Solun 1973, s. 146, prim. 5.
  19. V. Ilijadu 10, 357 i Odiseju 5, 191.
  20. Dijalog o dodatku, PG 17, 282-283.
  21. Dijalog o dodatku, PG 17, 282.
  22. Isto.
  23. Poslanica Teofanu, svešteniku evbejskom, 1. PG 17, 342.
  24. Povest o svome delanju, 6. PG 17, 309.
  25. Isto, 310.
  26. Poslanica Teofanu, monahu na Imvrosu, 2. PG 17, 345.
  27. Poslanica Georgiju Metonskom, 2. PG 17, 335.
  28. Isto.
  29. Poslanica Teofanu, monahu na Imvrosu, 1. PG 17, 345.
  30. Dijalog o dodatku, PG 17, 282.
  31. V. Poslanicu Teofanu svešteniku evbejskom, 3. PG 17, 343.
  32. Jovan Evgenik, Opovrgavajuća beseda. V Dositeja, patrijarha jerusalimskog, Tomos Katalagis, Jaš 1692, s. 223. Isto V A. Diamandopulu, Markos Evgenikos ke i en Florentia sinodos, Atina 1899, s. 23.
  33. Njegovo prezime Evgenikos upravo to i znači – blagorodan, plemenit.
  34. Poslanica Georgiju Sholariju, 3. PG 17, 325.
  35. Izreke svetih da je iz Oca Duh Sveti. „Sotir“, 12 (1889), 341.
  36. Tamo.
  37. Beseda papi Evgeniju IV, 2. PG 17, 202.
  38. Izreke svetih da je iz Oca Duh Sveti, „Sotir“ 12 (1889), 341.
  39. Okružna poslanica, 6. PG 17, 320.
  40. Poslanica protiv Grko-Latina, 4. PG 17, 314. – Sr. Okružnu posla nicu, 4 (PG 17, 315), gde Svetitelj citira 7. kanon II Vas. sabora o načinu priJema arijanaca i drugih jeretika staroga doba, te veli: „Vidiš li kome pribrajamo one što nam dolaze od Latina? Ako su oni svi jeretici – jasno je da su i ovi.“
  41. Okružna poslanica, 4. PG 17, 316. – V. i Teodora Valsamona, O vori na Markova pitanja, 15. PG 138, 986.
  42. Dijalog o dodatku, PG 17, 282.
  43. Povest o svome delanju, 2. PG 17, 306.
  44. Dijalog o dodatku, PG 17, 282.
  45. Povest o svome delanju, 2. PG 17, 306.
  46. Poslanica Vatopedcima, 1. PG 17, 339.
  47. Ovo načelo, za čije nepoštovanje svešteni kanoni propisuju raščinjenje klirika i odlučenje vernika (sr. 35. i 36. pravilo sv. Apostola i dr.), danas, nažalost, često krše mnogi pravoslavni „ekumenisti“.
  48. Sv. Marko Efeski, Ispovedanje vere, 5. PG 17, 303. – Ovo je opšte pravilo iz kanona sv. Otaca i Sabora.
  49. N Jov. 10-12. Navodi sv. Marko Efeski, Okružna poslanica, 7. PG17, 321.
  50. Poslanica Polikarpu Smirnskome. – U pitanje doslovne autentičnosti ovoga mesta ne upuštamo se, Sv. Marko ga navodi u svome Ispovedanju vere, 5. PG 17, 303-304.
  51. V. takođe Ispovedanje vere, 5. PG 17, 303.
  52. Na istom mestu.
  53. Umirućega Marka Efeskoga beseda prijateljima. PG 17, 347-348.
  54. Rim i danas svim silama radi na ostvarenju interkomunije s nama pravoslavnima. O tome videti izvrstan informativni članak prot. Dimitrija Staniloajea.
  55. Umirućega Marka Efeskog beseda prijateljima, PG 17, 346-347.
  56. Umirućega Marka Efeskog beseda prijateljima, PG 17, 347.
  57. Ispovedanje vere, 5. PG 17, 304.
  58. Poslanica Teofanu svešteniku evbejskom, 3. PG 17, 343-344.
  59. Poslanica Georgiju Sholariju, 3. PG 17, 324.
  60. Za nas Srbe biće od interesa ako napomenemo uzgred da je naša Crkva bila jedina pomesna Pravoslavna crkva koja je odbila da pošalje svoje predstavnike na Florentinski sabor, koja taj sabor ni dana nije smatrala vaseljenskim saborom i koja je bila prekinula svako opštenje sa svojom Majkom crkvom, carigradskom patrijaršijom, sve dok su na njenom prestolu sedeli patrijarsi koji su priznavali Florentinski sabor i florentinsku uniju. O tome Silvestar Siropul, učesnik i istoričar sabora, priča sledeće: „Tada veliki domestik Kantakuzin ushtede da otide svome zetu, despotu Srbije, po nekim svojim ličnim poslovima. A car mu naloži da izvesti despota o saboru i da nagovori i njega da pošalje izaslanika na sabor. Despot pak, čuvši od Kantakuzina reči o saboru, kaza: Ja sam sused Latinima, i često sam s njima dolazio u dodir, i razgovarao sam s njima, i znam tačno i reči njihove i namere i načine; znajući dakle dobro i njih i sve njihovo, neću poslati izaslanika na sabor“ (po najnovijem kritičkom izdanju grčkog tsksta Uspomena Siropulovih od V. Laurent-a: Les Memories du Sylvestre Syropulos, Concilium Florentinum- documenta et scriptores. Series B, vol. IX, Roma 1971, r. 598).
  61. Povest o svome delanju, 1. PG 17, 305.
  62. Beseda papi Evgeniju IV, 1. PG 17, 198.
  63. Beseda papi Evgeniju IV, 1. PG 17, 199. Isto u: Asta Sraesa I, 28-29. 64 Na istom mestu.
  64. ???????????
  65. Beseda papi Evgeniju IV, 1. PG 17, 200. Isto u: Asta Sraesa I, 30.
  66. Vidi Athanasiu Pariu, O Antipapas iti agones ipertavmasti ke pka palesmata… tu en agiis patros imon Marku Efesu tupiklin Evgeniku, Vieni 1785.
  67. Beseda papi Evgeniju IV, 1. PG 17, 198-199. Isto u: As1a Sgaesa I, 28.
  68. Okružna poslanica, 6. PG 17, 320.
  69. Beseda papi Evgeniju IV, 2. PG 17, 200-201. Isto u: As1a Sgaesa I, 31.
  70. Izraz o Justina Popovića (sr. „Filosofske urvine“, Minhen 1957).
  71. Tipičan primer ovakvog delanja beše pokojni patrijarh Atinagora I, autor parole „dijalog ljubavi“.
  72. Justin Popović, Pravoslavna crkva i ekumenizam, Solun 1974, str. 190-191.
  73. Na navedenom mestu.
  74. Sr. u sv. Maksima Ispovednika: „Vera je osnov vrlina koje joj slede, nade i ljubavi, jer izvesno predstavlja istinu“ (PG 90, 1189).
  75. Justin Popović, Pravoslavna crkva i ekumenizam, Solun 1974, str.
  76. Isti, navedeno delo, str. 226.
  77. Tako Svetitelja naziva pisac njegova žitija, inače njegov rođeni brat, Jovan Evgenik, u svome „Logos antirritikos“, koji vidi u Dositeja, Patrijarha jerusalimskoga, „Tomos Katalagis“, Jaš 1692, str. 223. – Sr. i u A. Dijamantopula, „Markos o Evgenikos ke i en Florentia sinodos“, Atina 1899. str. 23.
  78. Beseda prva o čistilišnom ognju, 1. PG 15, 39.
  79. Okružnica protiv Grko-Latina, 1. PG 17, 312.
  80. u našem „ekumenskom“ veku, naprotiv, retko se sreta takvo čvrsto stajanje u Istini i za Istinu, ali je zato kompromis veoma „u modi“. Međutim, ako je neodstupanje od svespasonosne i jedine spasonosne Istine fanatizam, treba biti fanatik. No nije to napadački fanatizam već odbrana svoje duše. Uostalom, u ovoj beskompromisnosti po pitanjima vere sv. Marko nije nimalo usamljen. Naprotiv, tu je on u potpunoj saglasnosti i savršenoj zajednici „sa svim svetima“ (Ef. 3, 18) bez izuzetka i bez ostatka. Naročito je veran sv. Marko čelniku i prvaku nebrojene plejade svetih ispovednika svih vekova – prepodobnome Maksimu Ispovedniku (7. vek). Ovde podsećamo, usput i navlaš, na podatke iz Žitija Maksimova: kako je odbijao svako molitveno i liturgijsko opštenje sa tadašnjom četvoricom istočnih patrijarha zbog njihova pada u monotelitsku jeres, kako su ga nagonili na opštenje s njima tvrdeći da će i papa ramski – tada pravoslavan – sasluživati s njima, kako je on odgovorio: „Neka sva vaseljena saslužuje s vama, ja jedan neću, i ja jedan biću Crkva, a vi nećete“, kako je stradao, u zatočenju umro ne videći telesnim očima trijumf Pravoslavlja i – posmrtno pobedio. O stavu sv. Maksima prema jereticima vidi, sem njegova žitija i njegovih spisa, i studiju Andreja Teodoru „I enanti ton eretikon stasis tu jeru Maksimu tu Omologitu“, u „Kinonia“ (Atina), br. 2/1974, str. 74-89.
  81. Povest o svome delanju, 2. PG 17, 306.
  82. PG 35, 488.
  83. PG 59, 314.
  84. PG 57, 405.
  85. In Genesin hom. 7, 7. PG 53, 68.
  86. Poslanica 12. Jovanu Kuvikulariju. PG 91, 465.
  87. Poslanica patrijarhu vaseljenskom. PG 17, 337. – Ovde napominjemo da, strogo uzevši, svaki pravoslavni hrišćanin valja da oude ravnitelj svoje vere. Istorijski gledano, mebutim, glavni nosioci revniteljskog duha i revniteljskih akciJa na pravoslavnom Istoku behu odvaJkada monasi. U sabornoJ bor(zi Crkve Božje protiv rastačućih sila raznih jeretičkih lažnih veroučenja stešnoše i čelnici Pravoslavlja kroz vekove OeJahu monasi. Svedok toga je iovesnica vaseljenskih sabora. Tokom vremena i silom prilika revnovanja ^zilotizam) dobijaše katkad i oblike spontane organizacije ili poluorganizaciJe, bolje repi spontanog udruživanja. Iočeci toga padaJu u.vreme borbe Crkve protiv ikonoborstva, nashavljaju se tokom „studitskog procvata“ vizantijskoga monaštva, bukte i plamte zilotski pokreti posle neslavne Lionske unije u 13. veku, ponovo se rasplamsavaju u vreme sv. Palame i antipalamita, u vreme sv. Marka i Floretinske uniJe u 13. veku, u vreme tzv. Koljivada u 18. veku, itd. I u naše dane su jaka zilotska strujanja u svrhu očuvanja čistote pravoslavne vere, s epicentrom u Svetoj Gori.
  88. Ovde Svetitelj aludira na Florentinski sabor (1438-1439) i na njegov „oros“ (odredbu, definiciju) o uniji na temelju nametanja latinstva Pravoslavnoj crkvi po svim tačkama. Kao što se zna, sv. Marko nije potpisao „oros“, i srušio je naposletku tu tragičnu uniju.
  89. Poslanica Vatopedcima, 2. RO 17, 340.
  90. Okružna poslanica, 7. RO 17, 321. – Sr. II Sol. 2, 15.
  91. Poslanica Vatopedcima, 3. RO 17, 341.
  92. Poslanica patrijarhu vaseljenskom. RO 17, 338. – Jednakim rečima završava Svetitelj Efeski i svoje ispovedanje vere: „Utešitelju blagi… daj da budem pribrojan ocima svojim držeći se učenja Tvojega i Tobom nadahnutih blaženih muževa, odnoseći odavde sa sobom, ako ništa drugo, a ono blagočešće“ (Ispovedanje vere, 4. RO 17, 304).
  93. Umirućega Marka Efeskog beseda prijateljima. RO 17, 349.
  94. Tako citira Oce sedmoga vaseljenskoga sabora: „Ako ko ruši bilo koje predanje crkveno, pisano ili nepisano. neka je anatema“ (vidi Dijalog o dodatku, RO 17, 282), i produžuje njihovim rečima: “ Mi čuvamo ustanove crkvene; mi čuvamo odredbe otačke; mi anatemišemo one koji što dodaju ili oduzimaju iz Crkve“ (na navedenom mestu; sr. i „Izreke svetih da je iz Oca Duh Sveti“, „Sotir“, tom 12, god. 1889, str. 340).
  95. Poslanica Nestoriju. I* 50, 474-476. U sv. Marka Efeskoga: Svedočanstva da samo iz Oca ishodi Duh Sveti, 95, RO 17, 223.
  96. Vidi: sv. Marko Efeski, Izreke svetih da je iz Oca Duh Sveti, „Sotir“, tom 12 (1889), str. 340. – I po sv. Vasiliju Velikom, svako menjanje u litanjima vere je „otpad od vere i optužba gordosti“ (RS 31, 680. U sv. Marka pfeskoga: Ispovedanje vere, 5. RO 17, 303).
  97. Silogistička poglavlja protiv Latina, 20. RO 17, 252.
  98. O Duhu Svetom. RS 52, 814. – Navodi sv. Marko Efeski u: Svedočanstva da samo iz Oca ishodi Duh Sveti, 93. RO 17, 222.
  99. Navodi sv. Marko Efeski u: Silogistička poglavlja protiv Latina, 13. RO 17, 247.
  100. Takav stav pravsklavnih danas urodio je plodom u zvaničnom dijalogu sa starokatolicima. Oni su, izdvojivši se iz Rimske crkve. prvobitno bili zadržali Filioque, ali su, na podstrek pravoslavnih, s kojima od početka iskreno pokušavaju da uspostave puno jedinstvo u veri i tajnama, proučili dublje ceo problem i zvanično usvojiln pravoslavno gledanje na Filioque.
  101. Ispovedanje vere. 4. RO 17, 302. – Ovde napominjemo da su na ovome velikom iarigradskom saboru pri sv. Fotiju 879/880. godine zajedno s episkopima Istoka osudili i anatemisalč Filioque i filiokviste i papski legati. I nehotice se nameće pitanje: koji papa beše nepogrešiv – Jovan VIII, savremenik Fotijev, pobornik tradicnonalnoga Simvola bez Filioque, ili Sergije IV, Venedikt VIII i potonje pape 11. stoleća, koji već primaju Filioque?
  102. Tako, poziva se na prvi i drugi vaseljenski sabor, a zatim na 7. kanon trećeg vaseljenskog sabora. „koji određuje da nikome nije dopušteno izgovarati ili pisati ili sastavljaati drugu veru mimo one koju odrediše sveti Oci sabrani u Nikeji u Svetome Duhu, a one koji se usuđuju menjati je, ako su sveštena lica, otuđuju od sveštenstva, a ako su svetovnjaci, kažnjava anatemom“ (Izreke svetih da je iz Oca Duh Sveti, „Sotir“, tom 12. god. 1889; str. 339): citira opširno prvo pravilo šestoga vaseljenskoga sabora – trulskoga, 692. godine – po kojem valja „nenovačenom i neokrnjenom čuvati veru predatu nam od svetih apostola i od trista osamnaest blaženih otaca u Nikeji, i od ostalih svetih sabora“ i koje takođe potkrepljuje svoje zahteve odlučenjem i anatemom protiv nepokornih (Izreke svetih da će iz Oca Duh Sveti, „Sotir“, tom 12. gpd. 1889, str. 339-340) kao i odnosni kanon velikoga sabora pri sv. Fotiju 879/880. godine (Mansi 17, 520. – U sv. Marka Efeskoga: Ispovelanje vere, 4. RO 17, 302).
  103. Poslanica Jovanu Antiohijskome, RO 77, 180. – U sv. Marka Efeskoga: Svedočanstva da samo iz Oca ishodi Duh Sveti, 77. RO 17, 218.
  104. Izreke svetih da je iz Oca Duh Sveti, „Sotir“, tom 12 (1889), str. – A na drugome mestu (Silogistička poglavlja protiv Latina, 21. RO 252) veli sv. Marko: „Kad pogledam na reči svetih kojima se služe zboreći o Božanskome Duhu, dolazi mi misao da latinoumstvujući ne osećaju ni logičkoga poretka misli i veštine njihova uklapanja u kontekst, a kamo li tačnost božanskih dogmata i otačkoga razuma koji sa Duhom istražuje o Duhu“.
  105. RS 61, 624. – U sv. Marka: Ispovedanje vere, 5. RO 17, 303. – Tumačeći na drugome mestu iste reči Apostolove, dodaje sv. Marko: „Vidite koliko je proročki kazao ako i anđeo s neba – da ne bi ko isticao prvenstvo papino.“ (Okružna poslanica, 7. RO 17, 320-321).
  106. Poslanica Georgiju Sholariju, 2. RO 17, 323.
  107. Okružna poslanica, 5. RO 17, 316.
  108. Okružna poslanica, 5. RO 17, 316-317. – Sr. sv. Grigorije Bogoslov, Beseda o sv. Atanasiju. RO 35, 1108.
  109. Okružna poslanica, 5. RO 17, 316-317.
  110. Sr. Povest o svome delu, 5-6 (RO 17, 308-311); Poslanica Teofanu monahu na Imvrosu, 1 (RO 17, 344-345); Poslanica Georgaju Sholariju, 2 (RO 17, 324); Okružna poslanica, 5 (RO 17, 317). Sr. u sv. Grigorija Bogoslova, Beseda o sv. Atanasiju, RS 35, 1105.
  111. „Niko ne gospodari nad našom verom: ni car, ni arhijerej, ni lažni sabor, niti iko drugi, do li jedini Bog, Koji nam je i predao i lično i preko svojih učenika!“ (Poslanica Vatopedcima, 2. RO 17, 340).
  112. Poslanica Georgiju Sholariju, 2. RO 17, 322-323.
  113. Ispovedanje vere, 5. RO 17, 303 (po sv. Zlatoustu).

ŠTAMPANO IZDANJE

 Knjiga: Teologija dijaloga po sv. Marku Efeskome
 Časopis: Teološki pogledi, 1, 75 Godina VIII, broj 1
 Izdato: 1975.
 Mesto: Beograd
 

INTERNET IZDANJE

 Objavljeno:
2. decembar 2010.
 Izdaje: ©
Svetosavlje.org
 Urednik:
prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format:
Vladimir Blagojević
 Digitalizacija:
prot. Srboljub Miletić
 Korektura:
prot. Srboljub Miletić
 Dizajn stranice:
Gojko Sredović

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *