НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Свето Писмо » Тачан датум рођења Христовог.

Тачан датум рођења Христовог.

Питање:
Поштовани оче, желео бих искрен одговор од вас, а у вези са рођењем Христовим. Знамо добро да у Библији пише да су пастири код стада својега били, али нигде не пише да је то био двадесет пети децембар или седми јануар. Зашто се, дакле, држимо ових датума, када се и по овоме очигледно види да Исус није рођен тачно у ове датуме? Молим искрен и тачан одговор са наводима из Библије. Унапред захвалан.
Влада


Одговор:
Драги Владо, ја не могу бити искренији у свим својим одговорима, па не видим разлог да не будем искрен и према вама.
Ако сам вас разумео, ви кажете да Библија треба да буде гарант свему што се дешава у Цркви? Жалим, али то је погрешно схватање! Она никада није била једини гарант, како то “бунтовни” хришћани данас уче (протестанти = револуционари) ; они то не могу да разумеју зато што су се обезблагодатили (а благодат је нешто што се добија још од Педесетнице) и тако нису способни да познају новозаветне истине како усменог, тако и писменог Откровења (у вези с овим саветујем вам да прочитате одговор бр. 214) .
У првим вековима хришћанства рођење Христово празновало се 6. јануара, и то у склопу Богојављења или Епифаније. Црквени писци и данашњи литургичари не могу да утврде тачан датум Христовог рођења, нити су по природи свога позива опседнути тиме. Еванђелист Лука пише да се Христос родио за време пописа становништва које је било 5. године пре н. е., али имајући у виду да се Господ родио у таквом смирењу, у пећини, објашњиво је да га историја као важнијег човека ондашњег друштва није могла да забележи. Чак и почетак Његове проповеди олицетворавао је однос тадашњих виших слојева према Њему. Обично се говорило, зар он није прости “дрводеља” (Мк, 6, 3) , или син “дрводеље” (Јосифа) и Марије” (Мт. 13, 55) , или “галилејац” што обично ништа за собом добро не доноси. Зар Натанаило није питао: “Из Назарета може ли што бити добро” (Јн.1, 46) ? Да је његово рођење било означено свим историјским звонима и помпом, и тако привукло пажњу ондашњих респективних римских и јеврејских летописаца и историчара, у том случају богословље о Његовом смиреном доласку не би имало никаквог основа јер знамо да је речено: “У његовом понижењу укиде се суд његов” (Д.А. 8, 33; и Проскомидија) , а то несумњиво потврђује и ипакој (υπακοη = послушање или пажљиво слушање) службе Рођења, када Црква пева: “не скиптри и престоли, него крајње сиромаштво, о шта има понизније од пећине…”.. Понижење је било такво да је сам говорио: “Лисице имају своје јаме и птице небеске гнезда, а син човечији нема главу где заклонити” (Мт. 8, 20) , а једном је стари Адам био “господар птица небеских” (Постање 1, 26 – 28) . Како ли ће један историчар да нађе таквог човека и да нешто запише о њему? Али није била Његова воља да га у неким арехолошко-легалистичким моментима историја забележи, и да се не остави место поверењу и нади институцији коју је Он установио и кроз коју нас “теши”, тј. Духом Светим спасава. Рецимо, Његова воља је била таква да ништа не остане записано Његовим личним рукописом, и то доказује једино документовано писање у прашини (Јн. 8, 6) , а знамо да су се дивили Његовој образованости и мудрости (Мт. 13, 54) . Човек је склон идолизовању ствари и Бог је то добро знао, и зато није хтео да баци у сенку главни разлог Његовог доласка, а то је непрекидно “дешавање” (активност) спасења човека или Домостроја, у Његовој цркви – неуморној радионици нашег обожења. Наша Црква није мртво записано слово него је живо постојање, покрет живота, који обожује и прелива се у вечност, у извор сваког Живота.
Зашто ми славимо Божић који није прави историјски дан рођења? Булгаков каже да ми славимо “тајинствено разумевање односа између првог и другог Адама, између кривца греха и смрти и Власника живота и спасења. Други Адам по тајинственом созерцавању древне Цркве родио се и умро у исти дан у који је створен и умро први Адам – у дан шести, који пада 6. јануара, првог месеца године” (“Настольная книга”, 1900 Харьковъ) . Док је Црква била гоњена она се још и брже ширила, али није могла да испољи своју саборску суштину у свом личном уређењу, па чак и у догматским, исто тако и рођење Христово славило се различитих датума на Истоку и на Западу. Почетком IV века (престанком физичке ликвидације њених чланова) , Црква установљава и административну саборност у свом унатрашњем уређењу у шта се укључује и једнообразно слављење празника, а посебно Пасхе. Ако су постојале сумње у само Божанство Господа Исуса Христа, ви сад замислите колико је за тадашњу цркву било важно да одмах решава питање да ли сви у исто време празнују Рођење Христово или Пасху? Тек 325. г. Црква доноси свој први образац вере или тзв. Атанасијев символ! Мало ко разуме да је Црква жива и стваралачка: Дух Свети је покреће и временом, онако како су стизала питања и проблеми, тако их је и решавала; што значи да се она развијала и плодови њеног живота су опипљиви из века у век, из миленијума у миленијум, јер она као биљка расте, шири гране и њен догматски корен се утврђује (наравно, ми не поричемо отпадништво али вера Православна је све јаснија за онога ко хоће да је исповеда) .
Ми немамо проблема са календарима и њиховом “тачношћу”, али итекако имамо проблема са једностраним кршењем канона и послушања према светоотачком искуству. Држимо се тих датума зато што су постали општеобавезни за целу Цркву, и они су били гарант молитвеног једиства – нечег што има посебну важност у литургичком животу Цркве. Није проблем датум Христовог рођења да се промени, него је велики проблем мењање Пасхалије, јер за то треба да постоји саборска сагласност свих епископа, а како има много богобојажљивих и послушних светим канонима и искуству Отаца, они никада неће то да учине. “Већинског гласања” нема када је реч о учењу или очувавању канона, ту се једноставно тражи саборно мишљење и изражава епископоцентрична суштина цркве (Св. Марко Ефески у случају флорентинске уније) . То значи да ако само један православни епископ изрази жељу да нема разлога за мењање Пасхалије, она не може да се промени, или ће њено мењање бити насилничко које ће да повреди саборност. Неко ће рећи: е па то није фер да неколицина владика коче процес “отварања цркве” према савременим потребама човека! Али таква примедба ће само да покаже колико ти људи нису православни, као и то колико не разумеју еклизиологију Православне Цркве. Несагласност само једног епископа који је тело Христово – Црква и који је вером и побожношћу као и пастирском савешћу веран Оцима чини то да он остаје у Телу Христовом, а да други иду у погибао. То је наша светоотачка вера и ми другачију не познајемо. Искуство Финаца и оних који их подржавају (менторишу) , а ништа мање и оних који их трпе, некада док је било правде и стида називали су одлукама разбојничким, и њихове саборе лаже-саборима и разбојничким. Сама Пасхалија у својој крајњој суштини није покретна, јер држи синхронизован богослужбени систем у Цркви, ништа мање ни послушање према постовима – том живом искуству Цркве. То благообразије или синхронизованост тренутно је нарушена расколничким амбицијама новокалендараца и одобравањем њихових кабинетских теолога, насупрот опречним мишљењима живих богослова и богословља, који поред академских диплома поседују и подвижничко искуство које потврђују својим свакодневним светим животом по ЖИВИМ манастирима са неповређеним дневним богослужењима. Тренутно постоји раскол због насилничког увођења календара и он се продубио, и питање је до када ће да нас Господ трпи овакве какви смо, тј. да овакво мучно стање продужавамо и злоупотребљавамо светоотачку икономију, која је, узгред речено, увек имала ПРИВРЕМЕНИ карактер, нешто као што је “прва помоћ”. Дакле, Црква се држи тих датума зато што је усадила свој живот у њих, и тако их временом осветила, и што је најважније, ти дани су одржавали јединство и саборност епископа на вечну муку принцу дељења и раздора. Свако дељење је антихришћанско и богохулно, и патријарх Мелетије је то морао да зна. Ми не идолизујемо било који календар, нити нас они у том смислу интересују, него нас интересује светоотачка Пасхалија и ондашње прозорљиво саборно мишљење о њој, које по свом логичном духу очувава литургичку суштину “Символа вере”, а то је заједничко учење: о љубави, о богослужењима, о хертологији (празницима) , о постовима, о свом заједничком мисионарењу и сведочењу Благе Вести незнабошцима, многобошцима, атеистима, нихилистима и сл.
Држимо се тих датума зато што су они једини гарант реалне и нелицемерне послушности према светоотачком систему поштовања канона који држе да Црква нормално функционише у својој васељенској ширини. Космичка нетачност било којег календара не сме да подрива јединство у Цркви: а, пре свега, не сме да исмева то богослужбено Литургичко јединство које скоро сваки дан ГАРАНТУЈЕМО речима: “И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога духа, сада и у век и у век векова”. То је светоотачка реалност наше вере: сада, и у век и у век векова – то што су Оци исповедали јуче ми православно потврђујемо “сада” и молимо се да буде у век векова! Овај Литургички возглас говори сам за себе, и сведочи да многи исмевају данашњу саборност, и свете Господње празнике, и својим понашањем протестантски уче о њима да су символика а не реално литургичко преживљавање празника.
Са поштовањем, О. Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *