СВЈЕТЛОСТ ЦРКВЕ

Сергеј Фудељ

СВЈЕТЛОСТ ЦРКВЕ
 
Цркви је повјерена свјетлост Божија
Св. Иринеј Лионски
 
ЖИВОТ ЦРКВЕ је наставак живота Исуса Христа у историји. У том се састоји сво објашњење Цркве. Христос – у Његовој Тајној Вечери, Голготи и Васкрсењу, Христос – у Његовој светости наставља да Духом Светим живи у тијелу Цркве. Ми можемо говорити само о таквој, о заиста светој Цркви, зато што је само таква Црква љубав и нада човјечанства. Она је свјетлост која у тами свијетли и тама је не обузима (Јн. 1:5). И она истински постоји: трагове светих ногу видимо и у нашим данима. Било је довољно таме историје. Цркву су покушавали да помету са лице земље многобожачки императори. Цркву би хтјели да изопаче сви јеретици – од гностика до Толстоја. Али за Цркву је одувијек била страшнија унутрашња тама: нису турски султани који су рубили главе, и нису људи који су јавно или примитивно изопачавали догмате вјере и самим тим себе одвајали од Цркве, него је то она сила зла, која је, никуда се вањски не одвајајући од Цркве, наизглед не негирајући Цркву, изнутра разарала црквено тијело, освајајући пашњаке порока унутар црквене ограде. Ова унутрашња тама је посљедица одвајања вјере од љубави, вјероучења од живота, изградња неке илузорне, „симболичне“ вјере, вјере само на ријечима, вјере која не иде путем подвига љубави, путем испуњавања заповијести.
„Вјера ваша вас вуче на висину, а љубав служи као пут који води ка Богу. Због тога сте сви ви сапутници један другом. Богоносци и храмоносци, светоносци, у свему украшени заповијестима Исуса Христа“ (Св. Игњатије Богоносац, 1, с. 311).
Подвигом љубави у испуњавању заповијести вјера се успиње ка Богу. Због тога други првохришћански учитељ, апостол Варнава, ријеч „љубав“ замјењује појмом „доброг живота“, тј. испуњавања заповијести: „Догмата Господњих има три: вјера, нада и добар живот“ [1]. „Пут уздржавања води ка усвајању њиховог разумијевања“.
„Љубав је само дејство заповијести Господњих!“ (Георгий Задонский, 2, с. 255).
Позив ка подвигу јесте позив ка личној Голготи, кроз коју човјек води борбу против таме унутар себе, а тим самим – и унутар Цркве. То и јесте велико дјело Христово у свијету, „Његова велика замисао“, – да се кроз безбројне Голготе људи, кроз њихову жртвену вјеру и љубав разгори над свијетом васељенско Васкрсење. У томе је смисао живота Цркве.
Позив на подвиг прожима сво учење – и апостола, и првих хришћана, и свих светих до данашњих дана.
„Обући се у име Христово и не ићи путем Христовим – није ли то издаја имена Христовог?“ (Св. Кипријан Картагенски, 3, с. 305). Гријех прељубника је много страшнији од гријеха онога ко се откупом спасао од мучења.
Унутрашња тама је болест Цркве. „Црква је тијело Христово. То је тијело изложено горим болестима и заразама, него наша плот, брже се повређује и спорије оздравља, – говорио је св. Јован Златоусти. – У чему се другом састоји дуг пастира, ако не у томе – да покаже тијело као достојно непорочне и божанствене Главе?“
Унутрашња болест Цркве ствара историјски факат истовременог постојања двају аспеката или елемената црквених: пшенице и корова, који географски расту на истој парцели земље. „Црква – то је Божанствено друштво светих“ (прот. Иоанн Кронштадтский, 4, с. 32), или, према Апостолу, – „Невјеста Христова“. Она на неки начин постоји заједно или тик уз људе који носе њено најсветије име и не живе у њему. Да би се приближили разумијевању тога – како је могуће постојање добра и зла унутар заједничке ограде – треба да се сјетимо начина на који битише сваки човјек понаособ.
Преп. Макарије Велики пише да у нама дјелује зло, као што на једном пољу расту и пшеница и коров. У једном срцу дјелују двије врсте живота: живот свјетлости и живот таме. „Дух чисти и Свети, пребивајући у души која се још увијек налази под утицајем лукавог, ништа од тога не позајмљује; јер свјетлост у тами свијетли, и тама је не обузима“ (5, с. 139, 141).
Света Црква „ништа не позајмљује“ од таме црквене, али та тама сво вријеме стреми да је „обузме“, потпуно на исти начин на који то ради и у животу мале цркве – сваке појединачне људске душе. То је покушај зла да унутрашњим умртвљавањем ткива црквеног тијела докаже илузорност њеног постојања, то јест у пракси; не на саборима, него на дјелу да докаже лажност догмата о Цркви. Ако је сва устремљеност јеретика првих вијекова била против богочовјечанства Главе Цркве, покушај да се умањи или Његово Божанство или Његово човјечанство, унутрашња зараза црквених људи пороком има за циљ да покаже фактички неуспјех читаве Његове замисли. И ако су те јереси против Цркве отупиле своје оштрице, ова јерес живота не само да никада неће ослабити, него ће, напротив, што је ближи крај историје, тим све страшнији бити насртаји на Цркву, како би се стигло успјети да се докаже да није било, да никада у историји није било Тијела Христовог, пеленама или плаштаницом повијеног.
Помрачење црквених људи пороком или зараза Цркве свјетовним бешчашћем почело је, може се рећи, још од првих дана њеног постојања. Већ у првобитној јерусалимској општини апостол Петар је сматрао да је неопходно да се Ананаија и Сапфира пред свима разобличе за користољубље и лукавство (Дј. Ап. 5). Апостол Павле на многим мјестима својих посланица отворено разобличава најниже пороке црквених људи и појединих црквених општина. Од ових двају врховних апостола, кроз читаву историју Цркве, протеже се овакво отворено разобличавање тајног црквеног зла од стране отаца и учитеља Цркве. Свети нису допуштали никакву шминку црквене стварности: само свјетлошћу се открива, а самим тим и постаје доступно за лијечење, то велико скривено зло.
Источна Црква и даље остаје једини чувар пуноће апостолског учења о светости Цркве. Али може ли се некажњено дуго чувати учење о светости, а да се ова светост не чува у животу? Веома је страшно, веома је црквено одговорно наше, само наизглед приватно и непримјетно зло. У Цркви нема приватног и нема непримјетног. Ако страда један уд, с њим страдају сви удови (1 Кор. 12:26). Наравно, свако наше лично зло унутар цркве није зло свете Цркве, него је то зло против свете Цркве (прот. В. Свенцицкий). Али оно непосредно увећава црквену болест, отсијецајући „удове Христове“. „Нечистота (човјека), – пише еп. Теофан Затворник, – јесте посезање на добробит цијеле Цркве“ (6, с. 420-422).
Мало квасца сво тијесто укисели (1 Кор. 5:6). Јер света васељенска Црква се зида из цркви појединих људи. Ви сте храм Божији, и Дух Божији живи у вама (1 Кор. 3:16). Ријеч „Црква“ се примјењује и на многе, и на једну душу. „Цркву можемо разумјети у два вида: или као сабрање вјерних, или као душевни састав“ (Макарије Велики, 5, с. 100, 101, 133 и др.).
Борба за чистоту овог „душевног састава“, за зидање унутар себе „мале цркве“ и јесте живот црквених људи. Црква је сараспињање и саваскрсење Христу, и само они који у томе учествују, макар у најмањој мјери својих малих сила, учествују у светој Цркви. Један руски подвижник XIX вијека је писао: „Свијет не прогања своје љубимце, а заљубљене у Исуса Христа не може да смисли. Када не бисмо наилазили на супротстављање и препреке, не бисмо припадали војинствујућој Цркви“ (Георгий Задонский, 2, с. 252).
Унутрашња духовна борба хришћанина против „препрека“ јесте борба за свету Цркву – и у себи, и у историји; она је и јединствени побједоносни доказ догмата о њој. Ова духовна борба, као што је говорио Макарије Велики, састоји се у „почињању човјечијом љубављу и вољом и у вршењу дјела подвига Духом“. Човјек мора само „пред-почети“, и што је незадрживија у Цркви та човјечија воља ка подвигу, то „пред-почињање“, то је јача благодат Светога Духа која се врши или остварује подвиг. Што је више у Цркви Голготске љубави, то су видљивији у њој пламенови Педесетнице. Благодат све врши, али за то вршење она очекује од човјека покрет његове љубави и слободе, његов покушај да изврши. Као што је крвоточива жена „имала ноге да приђе Господу и пришавши добила исцјељење, и на исти начин слијепац, који иако није могао да приђе, зато што није видио, ипак је послао глас, који је потекао брже од вјесника, јер је рекао: „Сине Давидов, помилуј ме!“… и добио исцјељење, тако и душа… има вољу да завапи ка Исусу и позове Га, да Он дође и начини души вјечно избављење“ (Макарий Великий, 5, с. 171-173).
Сузе светих о осиромашењу црквеног живота јавно доказују да у црквеној историји нема непрекидног успона, него да постоје периоди успона и периоди пада духовног живота. Штавише, у смислу количинском, у размјерама социјално-историјским, остварује се пророчанство Јеванђеља о осиромашењу вјере, а тим самим и Цркве: Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи? (Лк. 18:8). Све је мање вапаја слијепих „помилуј ме!“, све мање крвоточивих иде да се дотакне хаљина Његових, све је више у нама, црквеним људима, духовног мртвила и све мање, тим самим, благодати која нас преображава. Други, тамни аспект Цркве све више шири своју мртву област унутар заједничке црквене ограде. Такав је ход црквене историје, пред-указан Јеванђељем, и никакви римски снови о било каквој успјешној културно-историјској мисији хришћанства, о његовој побједи у историји, тај ход неће промијенити. Сан о тој побједи Христа у историји јесте исконско неразумијевање Његовог дјела у свијету, и то не само од стране старозавјетног јудејства, које је разапело Христа управо због рушења тог сна у његовом јудео-националистичком аспекту, него и од стране многих хришћана.
Рече му Јуда, не Искариотски: Господе, шта је то да ћеш се јавити нама, а не свијету? Одговори му Исус и рече: Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. (Јн. 14:22-23).
Христос у историји спасава човјека, а не историју, не свијет, него Цркву, то јест само људе који се „заљубе у јављање Његово“. А за ове људе дато је и једно друго пророчанство Јеванђеља: сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16:18). Ни тама историје, ни сваким даном све већа тама црквене стварности неће угасити свјетлост свете Цркве. Господе, пророке твоје побише и жртвенике твоје раскопаше, и ја остадох једини и траже живот мој. А шта му вели Божији одговор? Оставих себи седам хиљада људи, који не приклонише кољена пред Ваалом. Тако, дакле, и у садашње вријеме постоји један остатак по избору благодати. (3 Цар. 19:10, 18; Рим 11: 3, 4, 5). „Неће пресушити код Бога људи кроз које ће се дјело Његово вршити непорочно“ (Варсануфий Великий, 7, с. 293).
„Брат је питао св. Нифонта Цариградског: „Као што се данас свети умножише по читавом свијету, хоће ли тако бити и при крају вијека овога?“ Блажени му одговори: „Сине мој, до самог краја вијека овога неће пресушити пророци код Господа Бога. Међутим, у последњим временима они који заиста буду радили за Бога ће успјешно сакрити себе од људи и неће међу њима вршити знамења и чудеса, него ће поћи путем дјелања, сараствореног смирењем, и у Царству Небеском ће се показати већим од древних отаца“. Таква су обећања ријечи Божијих и пророчанства светих. Колико год истинских хришћана да остане пред крај времена, света васељенска Црква ће и тада бити обасјавана свјетлошћу Педесетнице. И, можда, најпобједоноснија, најтријумфалнија свјетлост Цркве буде управо тада, када буде, према Јеванђељу, тако тешко „наћи вјеру на земљи“.
 
И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе.
 


ЛИТЕРАТУРА
1. Писания мужей апостольских. Репринт. изд. 1895 г. Рига, Латвийское Библейское Общество, 1994.
2. Письма затворника Задонского Богородицкого монастыря Георгия. Воронеж, 1860.
3. Творения святого священномученика Киприана, еп. Карфагенского. Киев, 1862, т. 2.
4. Живой колос с духовной нивы. Выписки из дневника прот. Иоанна Кронштадтского. СПб., 1911.
5. Преподобного отца нашего Макария Египетского духовные беседы, послание и слова. Свято-Троицкая Сергиева Лавра, 1904.
6. Еп. Феофан. Начертания христианского нравоучения. М., 1891.
7. Преподобных отцев Варсануфия Великого и Иоанна руководство к духовной жизни. М., 1883.


НАПОМЕНA:

  1. У преводу прот. П. Преображенског: „Божанствених постановљења су три: чежња за животом, његов почетак и савршење“ (1, с. 63).

 
Оригинал преузет са Интернет сајта „Православная беседа“.


Превод са руског језика:
ИГОР МИКОВИЋ

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *