Свештеници и луксуз

Питање:
pomaze Bog oce! do sada sam dosta puta cuo negativne reakcije ljudi po pitanju toga, kako svestenici mogu da se voze u dobrim kolima, dok ljudi sastavljaju kraj s krajem. ja nikad nisam ulazio u razmisljanje i polemiku o tome.mada opet, i patrijarh Pavle je jednom prilikom rekao, kad je vidio vozni park svestenstva, sta bi vozili da se nisu zakleli na skromnost.a i sam patrijarh se vozio gradskim prevozom. licno sam mogao da primjetim da ljudima poljuljane vjere, ili slabije vjere, kako god, takva slika i ne pomaze mnogo po pitanju jacanja vec oslabljene vjere. pa me interesuje vase misljenje po pitanju toga, i dokle taj luksuz kod svestenstva smije da ide? S velikim postovanjem, hvala unaprijed!
zoran


Одговор:
Драги брате Зоране, стекао сам пензију као парох у Немачкој. Парохија ми је била 300 км у пречнику, уздуж и попреко, а поред центра парохије имао сам још осам богослужбених места. Годишње сам прелазио 60-80.000 км. Јасно је да сам требао имати сигурна кола, како бих могао стићи свуда на време. Возио сам кола средње класе, Форд и Опел, пред крај VW-Pasat. Кад је требало, због истрошености, купити нова кола, гледао сам да боја буде иста, да не пара очи парохијанима. То што су многи, као неквалификовани радници, возили кола дупло скупља од мојих, није никоме сметало. Али поп, како он може возити удобан и сигуран ауто! ? Он треба да јаше на магарцу или, у бољем случају, да вози бицикл, а за даље релације треба да се задовољи неким половњаком. Кад је тако било у земљи са високим стандардом, како да у Србији некоме не боде очи солидан и свештенику примеран ауто. То што општинари возе Мерцедесе, BMW и аудие, а да о државним ћатама не говоримо, а који сви живе на народном порезу, никоме не смета. Не смета народу што ветеринари, агрономи, лекари, адвокати, зидари, молери, водоинсталатери и остале бранже, које такође почивају на плећима радног народа, возе удобна и за њих одговарајућа кола, али свештеник, како се он усуђује да за службене и приватне потребе купи својим новцем (разуме се, и тај новац је од народа, који је свештеник уштедео, како би купио ауто, јер црквене општине, за разлику од државних установа, немају буџетских средстава за набавку возила) купи “луксузна” кола! А тамо где је народ сиромашан, где, како ти кажеш, “људи састављају крај с крајем”, ни свштеници у таквим парохијама не могу да себи приуште нека боља кола. Много кориштена, па и злоупотребљена анегдота, везана за Блаженопочившег патријарха Павла, о возилима епископа паркираним испред патријаршије (а не свештеника, како ти наводиш) , у овом питању је непримерена. Истина је, како кажеш, да је Патријарх Павле користио и градски превоз, када је требао да оде на неки термин у граду. Међутим, постоји и друга анегдота везана за њега. Кажу, тешко је било у почетку Патријарха “угурати” у аутомобил, како би се брже и ефикасније обављали послови, али је после било теже га “извући” из авиона, обзирома на његова путовања у Америку, Аустралију, Русију и по Европи. Коначно, да се осврнем и на твој страх, да ће код људи “пољуљане вјере или слабије вјере”, свештеников ауто још више ослабити веру, па и поверење у свештеника. Моје искуство не говори тако. Они су слаби у вери, не зато што свештеник вози добар ауто, што живи у конфорном парохијском дому, што се он и породица лепо облаче, већ што имају слабо религијско васпитање, а и сами нису приљежни да очврсну у вери. Не знам, драги брате, где живиш, вероватно негде на простору бивше БиХ (закључујем то по правопису) , али у ушореним селима Војводине и Славоније, парохијски дом је био увек најлепша грађевима у селу. Народ се трудио да, не само храм буде озидан и украшен како припада дому Господњем, већ и да парохијски дом буде репрезентативан, па чак и онда када су многи парохијани жевели у земуницама и плетарама. Они који се саблажњавају о парохова кола, не би били јачи у вери ни кад би свештеник ишао пешице или на магарцу. И ту би нашли разлог за сумњу: Ко зна зашо поп неће да купи ауто, сигурно гради вилу на мору или је купио јахту, коју ми не можемо да видимо. Поручи, драги брате, онима које “луксуз свештеника” (завсно како се луксуз вреднује, шта се данас сматра под луксузом) саблажњава, да би требали да буду поносни на себе као вернике, јер су омогућили да њихов духовни отац, њихов предстојатељ пред Богом, има могућност да своју парохијску дужност што боље и тачније врши, па и уз помоћ аутомобила. Свештеник, који би морао да живи у беди, био би достојна слика својих парохијана. А то сигурно не жели ни један добронамеран парохијан. Христос је рекао апостолима да је “посленик достојан плате своје” (Лука 10, 7) , што се односи не само на апостоле, већ и на њихове наследнике, свештенике. Тако учи и Свети апостол Павле, кад пише Тимотеју, који је старешина (епископ) : “Радник је достојан своје плате” (1. Тимотеју 5, 18) . Значи, парохијски свештеник је достојан награде коју прима од својих парохијана, а он је властан да ту награду по потреби и утроши: да купи ауто, да себи прави кућу за пензију, да летује са својом породицом, да путује у атрактивне дестинације и тд. Да се покрива колико му губер дозвољава. Моли се Богу за свога свештеника, као што и он узноси молитве за све своје парохијане, за које је одговоран пред Богом. Бог ће из свештеникових руку тражити душе његових парохијана. Свештеникова је одговорност велика, зато му и припада дужно поштовање његових парохијана. У средини Свете четрдесетнице поздравља те и жели свако добро од Господа о. Душан

Comments are closed.