НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Свето Писмо » Свадбено рухо / смрт

Свадбено рухо / смрт

Питање:
Помаже Бог часни оци! Моје прво питање је везано за причу из св. Јеванђеља у којој се говори о Господару који зове свадбаре на свадбу и на крају шаље своје слуге да покупе кога год нађу пошто ови први нису „могли“ да дођу… Занима ме шта тачно представља гост који није био у свадбеном руху и који је онда био избачен са свадбе и „бачен у таму најцрњу“? Такође ме занима шта се подразумијева под тим да је као казна за преступ Адама и Еве у свијету завладала смрт? Да ли се овдје мисли на духовну смрт или на смрт као природну појаву? Свако добро од Господа!
Радуле


Одговор:
Драги Радуле, У том месту од Матеја, у 22 глави, када Господ каже: «Пријатељу, како си ушао овде без свадбеног руха, а он оћута», јасно се говори о добрим делима које тај човек нема. «Свадбено рухо», та свечена одећа, која нас поистовећује са осталим гостима, тим светим Божијим људима, који су свечано обучени чини и нас неупадљивим и не оним којем ту није место. Прљава одећа нас издваја и брзо бивамо запажани… Довољно је да замислимо себе у некој поцепаној и пљавој фармерској одећи на пријему код неког данашњег државника, само те погледе презрења за непоштовање основног људског протокола а и неблагодарност за тако високу понуђену могућност (а тек како би нас избацили) . Ово је заиста једна од најсликовитијих прича нашег Спаситеља који се трудио да нам што простије објасни трагедију човека и његове потребе за богоуподобљењем. Ето, тако се осећа грешник међу праведницима, али тек онда када му се очи отворе од духовног слепила, а то обично бива по изласку душе из тела, као код оног богаташа у причи праведног Лазара. Онда је човек немоћан а духвоне очи му се отварају и зна шта треба, а овамо стиже наређење «Свежите му руке и ноге“. Све је касно и свестан си тога. Има ли кога из нас да не размишља о неким непријатним моментима из наше прошлости када смо могли да поступимо другачије, и обично се каже: е да ми је онда била ова памет. Тако ће исто да буде и са свесном душом која не престаје да мисли и да осећа, јер је бесмртна.
Тумачећи ово место св. Теофилакт овако продужава: «На свадбу долазе сви људи без разлике, јер смо благодаћу сви позвани, и добри и зли. Међутим, живот оних који уђу неће бити непроверен, пошто ће Цар крајње пажљиво испитати све оне који се нађу нечисти после уласка у веру». Једндоставно ће да се од позваних, т.ј. од свих нас крштених, тражити степен богоуподобљења (слична свечана одећа) , јер еванђеље нигде не саветује да је свадбено рухо било униформисано, него је ту било разних по могућности и слоју, али је битно да је постојала жеља и респект према тако узвишеном позиву. Свако је обукао најбоље што има. Дакле, постојала је љубав према таквој високој свечаности коју је Цар понудио. И даље код овог блаженог мужа читамо: «Свежите му руке и ноге“, то јест делатне силе његове душе, јер је сада у овоме веку време за практично делање, док ће у будућем све делатне силе душе бити „свезане“ и човек неће моћи учинити никакво добро дело да би умилостивио Бога за своје грехове.».
Смрт наша јесте наш једини проблем а она природно наступа када својевољно сечемо животне жиле које нас напајају Богом ушта се уловио Адама. Она је наш (у Адаму) слободан избор да оставимо извор живота. Наравно да се мисли о промени природе Адама када је почео да се дели као целостни човек док на крају није умро. Сви тумачи Библије о томе говоре.
Знате, за мене је смрт једна једина, и ту «духовна» смрт нема никакво значење, јер се и она увек познаје само уз смрт човка, или како то ми чешће кажемо тела. По Откровењу постоји само смрт тела, и ничег више. Врло је тешко оправдати «смрт» уз било шта друго када не говоримо о телу, или како то св. Григорије Богослов и св. Софроније Јерусалимски кажу: «распадање елемената». Овај последњи каже да се то дешава «одвајањем бесмртне душе од тела» (Прва проповед на Крстовдан) . Смрт се познаје само у категорији елемената и ни у чему више. Овде се јавља питање а да ли је свако егзистирање живот? Живот може да постоји само са Богом, и у Богу («Бог све у свему», 1 Кор 15, 28) , јер је Он само «Бог живих» а не мртвих. Његов однос према човеку јесте «Бог», а да би то боље разумели то значи наше богоуподобљење. За оног ко се није богоуподобио или поистоветио са Богом, то стање може да буде духовна смрт у ишчекивању Другог Доласка (тренутно страдалничко стање душа) , када ће поново по светом обећању да буде сабирање елемената материје у богообразног човека, када ће тима начином праведници и грешници да васкрсну. И наступиће суд – Срашни Суд, и пред њим ће да буду сви живи. Биће све преображено у Живот и наступиће Ново Небо и Нова земља, и Нови Јерусалим, а како ће то да изгледа нико од Светих Отаца није се усудио да каже. А нису ни могли зато што је то једноставно «Тајна будућег века». Тајна у самом смислу свога значења и за најсветије.
За нас остаје тајна а какво је то васкрсло тело које има «тело и кости», а и даље пролази «корз затворена врата»; или пак каква је то «духовна смрт» васкрслог грешника када ће и даље са телом да живи, у друштву оног са којим се цео живот солидарисао и препознавао, са тим заједничким покретима сталног слободног одбацивања Бога. Лако је рећи да је само стање грешника «духовна смрт», зато што се сматрало да је однос «човека» према Богу само душом а не и телом (дакле не цео човек) , али ми ту заиста не добијамо никакв одговор (нити је он био у плану Откровења) . То ће пре бити алегорично описивање смрти, то поистовећење са неком смрћу која човеку није позната. Јер преподобни Јустин Нови (Ћелијски) у својој Догматици пише: «Не само на земљи, него и на небу, укинуће се попуно и завршно свака власт и сила смрти, греха и ђавола…, последњи непријатељ ће се укинути, смрт (1 Кор. 15, 26) ». Изазов је да се добро разуме однос васкрслог грешника, дакле са телом и душом у свету бестелесних злих сила, а пре свега а какав ће њихов заједнички однос да буде према Преображеној творевини (Васкрслој) , јер је сатана дух а васкрсли грешник душа и тело. Које ће страдање сатана да добије а које грешник из душе и тела, а посебно шта и на који начин има да спаја материјално и нематеријално, јер је очигледно да ће и даље да се у томе разликују, а овамо дух и телесни човек има заједнички да жале своје стање, т.ј. страдају.
Смрт је за сада само једна, ова физичка, коју ми свакодневно видимо и у нашој реалности постојања ње се плашимо. Смо је човек смртан, који је састављен из елемената творевне и душе коју му је дао Бог. Не постоји душа као човек и не постоји тело као човек. Постоји човек којег чине душа и тело, јер је тако Богу било угодно. И не постоји «смртна душа» у категоријама које може да обухвати човеков ум. То је велика лаж и превара помодарске или контемпоралне (contemporary=модерне) теологије. Постоји само смртан човек, чија се смрт манифестује одвајањем душе од тела (св. Јован Дамаскин) , или «напуштањем» душе тела (св. Јефрем Сирин) .
Дакле, реч је о физичкој и јединој смрти Адама.
оЉуба.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *