Суштинска разлика римокатолика?

Питање:
О расколу на источну и западну хришћанску цркву много је написано. У обичном народу па и међу свештенством (бар са оним са којим сам ја покушавао да разговарам о овој теми) мислим да има доста нејасноћа или немогућности да се објасни суштина раскола, а још теже суштина разлика када су у питању православље и католичанство. Молио бих Вас да нам одговорите шта је суштинска разлика коју је направило католичанство у односу на изворно Христово учење? Захвалан и понизан,
Данко Николић


Одговор:
Христос се роди Данко! Суштинска разлика? Суштинска разлика је велика и једноставна ако користимо еклизиолошки прилаз према овом вашем питању. Најпростији одговор би био: Црква је ЈЕДНА и не могу бити две.Е сад мени смета када кажете да свештеници и они са којима сте говорили да јасно не могу да определе разлику, и боли ме да то чујем. Зар је то тако тешко? Мислим да није толико због недостатка неког теолошког образовања колико због великог рака који разједа православно Тело Христово – Цркву; што је у својој бити само не познавање суштине богослужења и његовог богословља. Рак је ту због недостака живог практиковања своје вере јер њу амењујемо неком својом самооправавајућом формом и традицијом, или пак неком дијалектиком. Видите, ми смо сви позвани да будемо богослови («теолози») , и то у правом смислу те речи, и то се постиже обожењем. Поред те унутрашње стране обожења битна је и спољашна, и она се открива у знању своје вере; у познавању вечних истина о Богу, о човеку, и о њиховом благодатном и животворном односу – religio. Свештеници не знају одговор не зато што нису добро научили оно што су већ давно заборавили, него зато што они ту своју веру, или богословље о њој, не оживљавају своим мисленим богоопштењем (које је ПРАВА молитва) , које мора да предходи оном физичком када се пречишћујемо (сједињујемо) са Богом. Академије и високе теолошке установе нису раније постојале (НИСУ! ) ; постојала је само једна «теолошка установа» и она се звала Црква, т.ј. њен Литургијски живот у годишњем кругу богослужења. Богослужење и празници су били предавања и семестри, и то милионима хришћана који су живели пре нас, и они нису «бежали са часова» као што то наша данашња огромна већина ради, када игнорише потребу за црквеним службама, и «учионице» зврје празне, т.ј. православни хришћански храмови. Служењем једне јутрење која траје пола сата или «одласком у цркву» палењем једне или мноштво свећа, као и «љубљење» икона (врло опасно јер се своди само на «физичко») , није то учествовање у «академском» изучавању своје вере, кроз коју се добија високо теолошко знање и његова «диплома», која је у хришћанској реалности позната као обожење. Само читање једног «синаксара» може да нам објасни сву теологију празника и шире, а читање канона празника још више. Е сад шта је синаксар? А како би знали када га нико више не чита! (никад краја не би било овом одговору јер би каузално захтевао нови! ) .Намерно сам се удањио од теме да бих рекао оно што је већ много пута раније речено, и те једноставне одговоре на ово ваше питање већ имате (барем у архиви «питање пастиру») .Суштина разлике је у благодатном континиуитету живота Цркве. Поред разних формула објашњења шта је црква, искористићемо Посланицу Флорентију Пупијану у којој њен аутор каже да је «Црква народ које сабран (обједињен) епископом, и стадо које је послушно свом пастиру». Тај «епископ» је сваки апостол које је на дан Педестенице добио оне «кључеве од Раја», и то кроз Тојицу од Духа Светога, и Његовом силом и благодаћу (што је уствари Црквом) разрешава наше грехе, и у нама непрекидно обнавља оног Адама, до момента када дође «Ново небо и Нова земља». Екклизиолошки проблем Рима је у томе што они не виде једнакост мећу тим епископима упркос раним светоотачким тумачењима да је однос међу епископим савршено «демократски». Дакле, они виде у ап. Петру НАДЕПИСКОПСКИ ауторитет и у осталим епископима подрећеност њему. Рећићете: па добро, то сам много пута чуо и да то за мене и није нека «суштиска разлика». У том случају ми морамо одмах да се вартимо на поменуту посланицу св. Кипријана, и утврдимо да је он погрешио јер није наименице издвоио римског епископа, као ни многи други Свети Оци, него само каже «епископ = Црква». Наравно да он није погрешио! Црква се налази у сваком епископу поједниачно који има СВОЈУ паству, и скуп тих епископа изражавају ону «саборност», и «апостолство», и «васељество» (католичанство) Цркве, које свакодневно исповедамо у црквеним службама кроз читање «символа» или образца вере. Римски епископ са својом еклизилогијом НИЈЕ епископ те апостолске, нити саборне, нити «католичке» (васељенске) , само због те теолошке чињенице да је он то све литургички узурпирао, и том еклизиолошком суштином свог постојања, порекао ове Кипријанове речи, а ништа мањи ни сам суштински назив његове цркве (католичка – мада има «теологизирања» да речи католичка и католичанска нису исто, али у то нећу да се сада упуштам) . Демократски и једнакошћу скуп епископа, свако са својом Црквом посебно «католички» (саборно) чини ЈЕДНУ Цркву. Папа са својим разумевањем себе није епископ међу овим «кипријановим» епископима.Замислите сада апостоле, и Петра са њима, који се латио ножа да штити Христа (данас Цркву) ; исто тако да су они тајно наоружавали своје следбенике да би заштитили Богочовека оне пролећне гетсиманске ноћи; а као противстојећи факт покушајте да визулено созерцавате групу неистренираних и поцепаних герилица (рибара) насупрот легионима дисциплинованих, технички лепо опремљених и обучених, и истрернираних небеских војника. Заиста, затворите очи и све то замислите. Нема сумње да је ова бедна земаљска сила незамислива и да суштина Његовог првог доласка није у егзекуцији силе и физичког кажњавања. Дакле, све је то неприхватљиво јер је Господ рекао «стави нож у његове корице» (Јн. 18, 11) , а на другом мести још страшније и одлучније речи, и то баш том Петру, т.ј. његовим идејним наследницима: «Иди од мене сатано… јер не мислиш што је Божије него што је људско» (Мт. 16, 23) , (свезнајући Господ и читач времена – будућности није ово случајно рекао) . Због овога сам поред теолошког поменуо и онај благодатни континуитет, јер Црква (Христос) не може да има буквално наоружану армију (крсташе) , нити унутрашњу полицијску службу и агентуру (инквизицију) , нити да прави научне грешке и тако срамоти – «заглупљује» Светог Духа [Боже ме опрости! ]; рецимо како је земља једна правилна површина а не лопта, као и остале многе ствари нормалне физике које су карактерисали јересју. А шта ће тек да радимо са спаљивањем вештица и осталима, како ђавоиманим тако и душевно оболелим људима и то само због недостака неких хемијских елемената који балансирају нормално понашање код човека? Црква не може да убије како невиног тако и кривог човека, јер је ипак «кесарево кесару», и појам теократије је заиста еклизиолошки неприхватљив јер се јавња та колизија. Цркве НЕ може да прави грешке – ето у томе је та суштинска ралика између нас и њих. Црква је непогрешива, наравно тамо где је Свети Дух, а где Га нема тамо нема ни Цркве! Црква је у овом «божићним јаслама» и «пећини», или на отвореном «где нема своју главу да заклони» (Мт. 8, 20) ; она је страдајућа и мученичка јер ничег општег нема са «светом овог века»; а Рим широким корацима упоредо корача са данашњим светским збивањима и идејним токовима (додуше и својом службом неки виђенији «православци») , што сведоче и једна од новијих енциклика њеног првог епископа, која саветује да је Богочовек непотребан за спасење Јеврејског народа, говорећи то он атакује на свете речи пророка Исаије и Осије, да ће од Сиона доћи Избавитељ и одвратити безбожност Јакова, и Свето Откровење кроз посланицу Римљанима, да ће се кроз Христа «сав Израиљ спасти» (11, 26) . Та енциклика или ex catedra одриче се Јеванђеља и његових речи: «Идите, дакле, и научите све народе…» (Мт. 28, 19) . Остајањем у Старом Завету отворено се негира суштина Цркве и «њена велика тајна побожности» (1Тим 3, 16) , у козмичким речима: «Логос постаде тело» (Јн. 1, 14) . Оваквом реториком Рим се одриче Христа и свих његовихх мученика на челу са Светим Апостолом Петром. Звучи надувено, претерано, теденциозно, немогуће, али шта да радимо када је то све тако! ? И душа ме боли док ово пишем.Зар само ово последње није суштинска и проста разлика? Искрено ваш, о. Љубо PS. Ја не нападам индивидуалне личности нити изражавам непоштовање према неким католицима који прате ову листу, ја само осуђујем учење које је очигледно туђе оргиналним схватањима Јеванђеља и Светих Отаца Цркве. Чињенице говоре за себе. Унапред тражим добросуседски и људски опроштај али не и пастирски.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *