Супротни ставови по питању причешћивања

Питање:
Помаже Бог часни Оци и благословите, Прво бих упутио све похвале за пастирски труд и помоћ која се пружа свима нама који посећујемо овај сајт уз благодарност Богу што се то и у оваквом виду остварује. Моје питање произилази из, чини ми се, све чешћих разговора и супротних ставова по питању причешћивања хришћана који редовно посте и узимају учешће у Светој Литургији. Наиме, многи цитирају Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог и друге чији су ставови у корист тврдње да се треба редовно причешћивати (на свакој Литургији) . Има и другачијих ставова који као да “умирују” људе бранећи их на неки начин од “самих себе” јер смо често склони да и из наочиглед најбољих намера нанесемо себи како телесну тако и духовну штету (у случају недостојног причешћивања можда и трајну) . Ја то схватам, те по питању причешћивања слушам свог духовника јер сматрам да ми је као хришћанину послушност врло битна. Покушавам да о овоме имам и свој став, јер исто тако сматрам да нам је “знање светих ствари” нужно, поготово у временима које долазе. Стекавши временом поверење у Вас као духовнике, јер ваши ме одговори, поуке и савети силно и у срцу радују, ја се зато и на овај начин обавештавам о ставу наше Цркве јер, чини ми се, и ту постоји нека подељеност мишљења. Знам поједине Игумане који својој духовној деци саветују што чешће причешћивање у “ова” времена (намерно наглашавам јер ме помало и нервира стално и пренаглашено апокалиптичко проповедање “такве деце” како само што није смак света јер мислим да то некако одвлачи борбу са прве линије фронта у просторије генералштаба негде у позадини) , а такође знам и друге који су по том питању умерени и некако склонији оном приступу камен по камен… Знам да је ствар духовног руковођења сваког свештеног лица како ће своје дете васпитавати у Христу али стичем утисак да овде није ствар о појединцима већ, како бих рекао, различитим струјама у оквиру једне, исте и недељиве Цркве чији смо сви чланови. Значи, независно од тога какав је ко, већ где се ко затек`о или намерио да иде у цркву или код духовног оца, тако му се и “проповеда Јеванђеље” тј. тако се устројава у свом животу у Христу. Размишљајући и раније о томе, долазио сам и сам до закључка да имам изразити осећај празнине (да не кажем и обесмишљености) када на крају литургије благодарим за примање Светих Тајни у којима, испада, нисам ни суделовао? ! ? Схватам историјски развој земаљске Цркве од првих векова до данас, као и разлику живота верних тада и данас, али ми није јасно зашто се број причешћивања одређује бројчано (три до четири пута годишње или једанпут, двапут у току поста) , као по неком “кључу” и верном народу који се како зна и уме труди да живи у Христу. У чему је ту проблем? Да ли је то можда питање “прејаке хране”? Верујем да се ту можда поставља баријера због причешћивања масе људи који нису ни свесни шта се ту догађа али такође знам и многе примере да су управо на тај начин многи заиста и пришли Господу. Из личног искуства знам да док год нисам “пробао од Господа”, сједињавао се физички са њим кроз Свету Тајну Причешћа, нисам ни могао да “напредујем” у Христу, да осмишљавам свој живот и настројавам га у правом смеру, да једноставно разликујем “десну и леву страну”. Због свега овога, мојих личних сумњи у исправност одлука које доносим, одабиру правих радњи које би требало да вршим зарад свог Спасења а верујем и због других којима се оваква питања намећу, молим да дате неки савет, одговор или поуку који би били на духовну корист и на спасење. Свако добро од Господа желим,
Љуба Костић


Одговор:
Драги брате Љубо, Хвала ти на лепим речима. Помени и нас у својим молитвама. Што се тиче твог питања, можда се најпре треба потсетити на чињеницу да се нико од нас не причешħује зато што је достојан, или што се довољно припремио, или што је испунио одређено црквено правило и тиме заслужио, или пак, што је учинио све најбоље што је могао. Као што болесник узима лек са вером и надом, тако и ми узимамо све-лек, са Вером и сигурном надом јер, “здравима не треба лекар него болесним”! – каже за себе Христос. Мислим да су сви свети Оци сагласни у томе. Јеванђеље је једно и оно каже да верни треба да се причешħују што чешħе. Тачка. Никакве ту бројчане одреднице нема. То су исти Оци који кажу, на пример, ако се неко не причести бар једном у року од две године, тај престаје да буде Хришħанин. Оци су такође рекли да је потребно причешħивати се најмање четири пута годишње (у току поста) , али тиме они нису поставили норму по којој јуче, данас или сутра, Хришħани треба да се причешħују. Они су само поменули минимум, и то условљен неким оправданим разлозима (као, удаљеност од цркве и богослужења, и слично) . Ја се не могу спорити са највеħим светитељима, попут св. Јована Златоустог или предивног св. Василија Великог. Ми се сви причешħујемо недостојни, а штету од тога можемо претрпети само ако верујемо да смо сада достојни примања Божанских дарова. Парадоксално речено, што год више увиђамо своју недостојност, што смо свеснији наше недостојне стварности, то смо достојнији, али никада и достојни, Причешħа Тела и Крви Христове. Тако је уосталом, и у другим аспектима нашег духовног живота. Зато, као што кажеш, послушност своме духовнику је веома битна. Бог ħе и саму послушност примити као дар и жртву благопријатну јер, “срце смирено и скрушено Бог неħе одбацити”. Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.