Питање:
Помаже Бог оче, иако се трудим да имам што јачу веру ипак ми се некад јави страх од смрти својих најближих као и од моје смрти, што јасније и озбиљније о томе размишљам то ми се јавља већи страх.
НН
Одговор:
Бог вас благословио! Страх од смрти јесте природна појава која као једна претећа и напомињућа сенка стално прати човека. Ма где он био, у Цркви или ван ње (како Старозаветне тако и ове Новозаветне) , човек је уложио много ителектуалног труда са жељом да разоткрије мистерију смрти и реши ту страшну «загонетку». Ваља напоменути да историја филозофије удељује огромну пажњу и интелектуално енергију у покушајима да разоткрије тајне смрти. Опет, они који су пратили Божије Откровење о човеку, они су природније и са надом стајали пред тим фактом да ће једног дана умрети, свесно знајући узрок и последице умирања првог човека, па зато ван Бога нису ни покушавали да се ухвате у коштац са овом свекозмичком реалношћу, насупрот древним мислиоцима који су се трудили да са својим ограниченим разумом реше та удаљена онтолошка питања која су тесно везана за човека.Сваки одлазак од Бога јесте насилни акт који за собом вуче грех против наше есенцијалне природне потребе да морамо да будемо у непрекидном општењу са Њим. «Свађа» са Богом – грех, који јесте смрт, он је једно неприродно стање, и сасвим је природно да човек има страх од ње. Грех је тај који доноси смрт, или то стање које нас обезблагодаћује и тако прекраћује ону животворну везу коју имамо са нашим извором Живота. Значи грех је смрт (Рим. 5, 12) . Да ли треба да се бојимо греха? Треба! И то је нешто што је у нама усађено најпростијим природним законом који се открива у нашој савести. Ако је наша савест «спаљена» (убијена) то значи да смо ми умрли, и та смрт ће да наступи и у физичком облику, и тада долази она чувена смрт «душе и тела», јер један део човека (душа) одлази пред Бога савршено безблагодатан, и то у таквом стању да нема ничег заједничког и општег са Њим. Примера ради, замислите како ћете да се непријатно осећате ако уђете у неко друштво научника који својим разговором одлично разумеју једни друге, јер је та ствар за њих општа (заједничка) , а ви неким разлогом тако јарко желите да будете запажени у том њиховм друштву, и да се пред њима докажете, али знате да не можете јер не разумете њихов језик. Ово је само мајушни делић онога шта ће једна усамљена и отуђена, и духовно необразована душа да осети кад изиђе пред свога Творца. Свакодневно пред првом појавом сунца (речима Псалмоппевца) Црква напомиње својим чедима шта нас држи у животу: «Нећу умрети, него ћу жив бити и казивати дела Господња» (Јутрења) . У тим речима ми налазимо смисао и образац овог нашег живота! Да се испуњавају и разумеју дела Божија јесте та опипљива победа над смрћу, и тада можемо са великим задовоством да Златоустовим речима ускликнемо: «смрти где ти је победа»? Ако се повреди та жила куцавица која нас напаја животом из непресушног извора нашег Животодавца онда настаје страх од смрти. Постоји и други «страх од смрти», и њега можемо да назовемо «свештеним страхом, и тај страх свакодневно молитвено тржимо од Господа речима: «дај ми сузе, и сећање на смрт, и умиљење» (вечерње правило молитва 7) . То сећање на смрт више је духовна потреба за созерцавањем предстојећег васкрсења које треба завршно (финлано – популарно у «есхатону») да добијемо у Господу Исусу Христу, и овај свештени страх је сасвим природан, такође и посебно потребан за наше духовно изграђивање. Ако тај страх осећате онда то је хришћански и он је много користан.
Опасно је да се добије параноја од смрти и да тако она утиче (диктира) да наш остатак живота проведемо у неком сталном страху. Грех је такође и да се жели смрт, само зато што закопавамо и онај један еванђелски таланат, и тако не желимо да се боримо са њом. Духован живот јесте та непрекидна активност (код светих отаца «борба») која у благодати Божијој просто изазива смрт на «двобој», и тако наш живот постаје интересантан и пун збивања и изазова, и у таквом животу не остаје ни мало места за депресију и униније. Треба се строго чувати сумње да ће Христос, наша нада, да нас васкрсне; јер велики је грех када обамњујемо сами себе, када заводимо наш разум од праве истине, и тако улазимо у неку самозолацију, и у тој личној заблуди нидпоштојемо козмичку истину да је Он васкрсао, и да ми кроз Њега оживљавамо ова већ одавно умрла наша тела. Када схватимо да ово тело које носимо, да је умрло у Адаму, и да је оно смрт, онда не треба да се бојимо ње (јер је и сада присутна) све до тог момента када почнемо да сумњамо у наше васкрсење, јер тада ће заиста да се запечати та смрт. Постоји сумња (невера) у васкрсење – што је ужасан грех са несагледивим психо-физичикм последицама за нас; такође постоји сумња у наш духовни рад, да ми не чинимо довољно да би «оверили» наше спасење; да на основу наших дела нећемо да васкрснемо, али та сумња је добра и она је ради нашег смирења пред величином милости и доброте хришћанског Бога. Јасно је да ми без благодати Божије не можемо ништа да учинимо, и то је Исток добро знао у свом богословљу док се Запад много уздавао на личне заслуге (а посебно протестанти) , и образовао теологију пуританизма, схоластицизма, ту теологију оправдања и личних заслуга, где је Богу оставњено «мало простора» да и Он нешто учини за нас. Не треба се бојати смрти као физичке појаве јер пред тим фактом ми се рађамо и пружамо прве кораке, и знамо да ништа не можемо да променимо у вези ње, али треба да се бојимо духовне смрти или наше пасивности у односу на Бога. Дакле, Бог је Живот, ап. Павле нам открива: «Закон Духа живота у Христу Исусу ослободи нас од закона греха и смрти» (Рим. 8, 2) ; а Златоусти усмерује на главну хришћанску реалност: «Васкрсе Христос и живот живи; Васкрсе Христос и ниједног мртвог не оста у гробу».«Христос Васкрсе! » – то је прави одговор на ваше питање.
Са поштовањем о. Љубо
