Страх од Крста и Икона

Питање:
Помоз Бог оче, ја имам један проблем који ме већ дуже прати и више не знам шта да радим. Мени је тата умро кад сам имала 9 година и већ како и сами знате све те церемоније које се одржавају су у то време на мене оставле страсне трауме пошто тада нисам ништа разумела а и нико ми ништа није ни објаснио. Сада после 20 година бојим се још увек од КРСТА и ИКОНА и сваки пут када одем у цркву мене је ужасно СТРАХ. Ја висе не знам коме да се обратим за помоћ а тако бих волела да могу да се молим као и што радим и да ме није страх. Имам сина од 9 месеци за кога исто желим да се молим али на жалост сваки пут кад кренем мене ухвати паника. Шта да радим молим вас реците ми један добар савет како да се лишим мога страха. Има ли за мене излаза, да ли да се молим и даље, да ли је то искрено ако увек постоји тај страх? Велики поздрав
Гордана


Одговор:
Драга Гордана, ви сте жртва типичне „традицијске духовности“ смисла „ваља се“, о чеми смо много пута раније говорили. Такође се овде провлачи проблем паганског сујеверија у односу на мртве, и сатисфакцију (задовољење) њих кроз одређене „надприродне“ радње одабраних људи, а у вашем случају свештеника. Последица тога је примитивно понашање људи, рецимо када они виде свештеника и ухвате се за дугме; ваљда са надом да ће оно да помогне, и да ће „баксузлук“ и „весник смрти“ да их обиђе. Код ове врсте људи свештеник се на сахрани преживљава као неки сипритуалистички чиновник који кроз одређену сеансу треба да умири умрлог, и да он из било којег света не палши и узнемирава. Ако би ми такав човек са горепоменутим али личним мојим психолошким ускуством дошао у кућу, или неким чудом ја се нашао код њега (где он „ради“) , и сам би се препустио том осећању одбојности, јер би ми тај човек у мојој психи само враћао те траурне ликове и догађаје
Опростите, али из реченог морам да приметим да не разумете разлики између спиритуалситичких сеанси и хришћанске таинствености кроз коју Господ умирује човека и даје му благодат. Ви сахрану (од сохрањит = сачувати до Другог долска Господњег) вашег оца безблагодатно преживљавате, а и како би када је она за вас само била „церемонија“. Церемонија је акт формалности или сензације, често зебње и неизвесности, која је у суштини сиромашна и празна, али се нуди само ради задовољавања неких општеприхваћени х обавеза социјалне садржине коју намеће средина у којој живимо. Ако ви молитве Цркве за вашег оца психолошки преживљавате као „церемонијал“ мени је сасвим објашњиво зашто сте сада под траумом и у страху од смрти. Сећам се када сам био дете, па се ми клинци окупимо и останемо да дружимо до касно у ноћ, и онда као по неком неписаном правилу почнемо да фантазирамо о вампирима, вукодлацима, дрекавцима и сличном. Том приликом неко је рекао: за које би паре сада (дакле у поноћ) сами ушли цркву? Тајац и страх! За нас – децу, храм Божији је био место страха а не мира и љубави, и брод спасења, како то она вековима својим чедима пружа. Црква је сабрање Божије, тврђава против усамљености и силуета овог страшног и звероподобног окружења; дакле оаза и последње место на овом свету где би требали да осећамо немир и страх од демона (демони за собом носе страх и хладноћу) . Где је овде проблем? Опет, и опет дајем исти одговор, и то по ко зна који пут. Људи, ми ништа не знамо о хришћанској вери! То што знамо све је унакажено и искварено. То је била последица притешњавања мисонарског рада Цркве почев од турског ропства па до недавног богоборачко-комунистичког. Ителкетулана или црквена духовност је прогањана, а донекле се дозвољавала она обичајско-традицијска, која је можда још већи непријатељ хришћанству од идеолошких богоборачких идеји (Свети Оци су строжије тражили уклањања од јеретика него од незнабожаца или многобожаца, јер ови други нису могли да помету ум и затамне истину) . Стара словенска склоност ка паганизму направила је неку сибиозу паганског и хришћанског, и у народу се очувала као нека света традиција. „Тако се ваља, и попе немој ти да ме учиш! “ Колико сам пута ово чуо? Страх и паника царују вашој души зато што сте ви изградили неку своју личну, и илузорну представу о Цркви, која нема никаве везе са њеном богоспасавајућом реалношћу. Овде се провлачи чисти психолошки проблем а не духовни, али је добра вест што је врло лако уклоњив, и то од оног момента када решите да изучавате мисију Цркве и вашу улогу у њој. О колика је дубнина богословља крста и икона у њој! Да сте видели католичко распеће (крст) некако бих ваз и разумео, али за православно не могу и не умем. На кр сту – симболу срама и страдања таинствено-умрло спавава Богочовек. На његовом Богочовечанском лицу открива се неки онтолошки мир и тишина. Хтео не хтео, посматрач мора да осети да се у том тренутку нешто велико дешава. Тако мистично! На њему се спасава човечанство и он постаје знамење наде на нови живот, и више није оруђе које угрожава и води ка престанку живота. Ја немам времена нити могућности да вам овде у неколико реченица објашњавам све тајне правосалвне вере, и зашто су истинити хришћани најсрећнији људи на свету? Ваш проблем је једноставан – ви врло мало, или нимало, познајете своју веру (или веру ваших отаца) . Време је да се неком обратите и започнете разговоре духовног карактера, можда и теолошког. Њабоље је да нађете духовног оца (свештеномонаха јер парохијски свештеници су стално у неком трку) који ће да се заузме за вас и упути шта и како да читате, и са ким можете да се дружите, наравно са очекивањем духовне помоћи од тог дружења. Када сазнате праву суштину Цркве и њених светих Тајни, верујте ми ваш страх ће да исчезне као да га никада није ни било. Пођите од тога да је Црква благодатно место и да вам се у њој ништа лоше не може да деси! Нека вас Пресвета Богородица чува и сви Његови свети. оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *