НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Свето Писмо » Сребрно уже и златна чаша

Сребрно уже и златна чаша

Питање:
У име Оца и Сина и Светога Духа, да ли би могли да ми појасните значење сребрног ужета (као и целог стиха) који се спомиње у Књизи проповедниковој, глава 12. стих 6. који гласи: Пре него се прекине уже сребрно, чаша се златна разбије и распе се ведро на извору и сломи се точак на студенцу. Наиме људи који доживе тзв. ван телесно искуство често спомињу постојање сјајног сребрног ужета које их спаја са физичким телом, које се у тим тренуцима налази у каталептичном стању. Ово уже по извештајима почиње и завршава се негде у пределу пупка. Стари Грци и Римљани су у својој митолошкој свести спомињали бића која су звали Мојре, чијим се крајњим актом (специјалним маказама) пресеца ово уже и тиме окончава човечији живот на земљи. Занима ме став наше Православне Цркве по овом питању кроз призму горе наведених стихова. Хвала унапред, Ваш у Христу верни читалац Немања.
Немања


Одговор:
Драги Немања, Многи питају за разне „ставове“ наш свете Цркве по оваквим и безбројним другим питањима. Ова питања углавном, проистичу из поређења хришħанства са осталим светским или мистичним учењима, од којих се многа баве разним духовним техникама усавршавања, ослобађања, просвеħивања или једноставно побољшања квалитета човека и његовог живљења. Али, наша Црква не губи из вида ни мотив ни циљ свога Оснивача, самог Господа. Његов мотив је био љубав, а циљ заједништво у Оцу, Сину и Духу Светом. Наша вера и Црква не губе свој фокус и не расплињују се у многим и безбројним духовним и мисленим лавиринтима, кроз које лутају они који немају руковођење. Могуħе је да и они негде стигну после многих заобилазних и компликованих путева, исто као што је могуħе да су и поједини људи у давнини у малим бродиħима, можда чак од трске, вероватно успели да преплове океан и дођу до Америке или Аустралије. Али, много је више оних који су се у таквим авантурама удавили. На лађи Цркве је сам Христос кормилар, њу покреħе сила Духа Светог, а посада се састоји од искусних Отаца, апостола, пророка и многих светитеља, првих међу људима, који не желе да нас заводе за Голеш планину, нити излажу ризику светских ветрова. Они нас воде преко узбурканог мора живота, у светлости Сунца Правде ка тихом пристаништу душа наших. Да се вратимо поређењу: само упоређивање по себи је добро и корисно јер, како би другачије могли одлучити и уверити се, који је прави и најбољи пут ка нашем вечном спасењу? Радозналост и жеља за знањем је такође здрава, уколико јој је циљ исти: проналажење сигурног пристаништа и воље Творца у односу на наше вечно спасење. Међутим, постоји разлика између корисног и некорисног, и она може да буде веома суптилна. Али су је Оци познавали. У претходној књизи „Приче Соломонове“, премудри Соломон је, користеħи свој пуни краљевски ауторитет и владалачку моħ планирао и чинио велике ствари, одлучивао о догађајима, залазио у дубоке потребе, слабости, мане и врлине, радости и туге људске, суочавајуħи се са животом у његовом најдубљем смислу. Он у Причама велича знање и тврди да оно избавља, да даје разборитост, разумност, да је знање скупље од сребра и злата, да је оно украс мудрих људи, и тако даље. Исти аутор, по многима најмудрији човек који је икада живео на земљи, Премудри Соломон, написао је потом, Књигу Проповедника у својим позним годинама. Његова перспектива сада је не сасвим друга, веħ прилично другачија. Нема много радости, веħ је све таштина и мука духу. (Упореди Проп. 1. глава 1, 8 и 17-18. стих) Знање, које је величано у претходној књизи, није више тако привлачно, јер: „Ко умножава знање, умножава муку“! (Проп. 1, 18.) Једино циљ и сврха, могуħност непосредне употребе знања одређују корист од њега. Другим речима, да је нама било добро и корисно да знамо како се тачно и технички раскида мистична веза између наше душе и тела, то би у Светом Писму, или код Отаца било у детаље описано. По мом скромном мишљењу, оваква распитивања спадају у оно знање које је мука духу и терет беспотребни, који нас успорава, па чак може и да нас заустави на путу спасења. Управо у овој књизи нас и сам Соломон, у сумрак свог живота, имајуħи све претходно искуство и знање, саветује да се сеħамо Творца, да се радујемо животу док смо живи, док не остаримо, онемоħамо и не умремо, када се прах враħа у земљу како је и био. (Проп. 12, 7.) Ово није откриħе младиħа пред којим се тек налази живот, веħ сумирани и фокусирани савет старца иза кога стоје велика дела и огромно животно искуство. Лично мислим да је Соломон овде употребио само лепу метафору, коју је могао видети и на свом краљевском двору: сеħај се Бога пре него што се сребрни ланац о коме виси предивна златна лампа (у нашем преводу златна чаша) не прекине, и лампа (златна чаша) не падне на земљу и разбије. Следеħа метафора потврђује и додаје лепоти описа: ведро, које се точком спушта у извор или бунар, разбијено је а точак сломљен. Књига се завршава исто као што и почиње: „Таштина над таштинама, вели проповедник, све је таштина.“ (Проп. 12, 8.) Уз упозорење мудрога: „И тако, сине мој, чувај се онога што је преко овога, јер нема краја састављању многих књига… Главно је свему што си чуо: Бога се бој и заповести Његове држи, јер то је све човеку! “ (Проп. 12, 12.) Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *