Питање:
Драги оци, Пре него вам поставим једно питање, рећи ћу вам, укратко, о чему се ради: Пао ми је у руке некакав рекламни материјал једне уважене госпође високог рода. У тој брошури се рекламира некаква „Сребрна вода“. То је обична вода која у себи садржи јако ситне честице сребра. Наводно, када пијемо ту воду, сребро из ње продире у крвоток и благотворно делује на организам у смислу превенције и лечења неких болести. Да вас не бих замарао, нећу улазити у детаље. Углавном, у тексту даље стоји како је током средњег века властела преживљавала све пошасти и болести зато што је јела из сребрних тањира, док је сиротиња која није имала сребрног посуђа падала к`о покошена од сваке болести. Умало да су ме убедили у своју причу о благотворности сребра, али онда дођох до дела текста којим су аутори подценили познавање Православља и веру оних којима је текст намењен, те су ме разочарали. У том делу текста стоји: На причешћима у свим Православним црквама се користи сребрна кашичица и сребрни путир. Из тог разлога никада није дошло до неке инфекције и заразе, иако се одједном причешћује и по пар стотина људи. Мени је јасно да до инфекција и зараза не долази јер се у путиру налази Крв и Тело Господа нашег Исуса Христа, а не зато што су ти сасуди од сребра. До сада сам се причешћивао само у мојој, локалној цркви и готово сам сигуран да код нас путир и кашичица нису од сребра. Мислим да су златне боје. Чини ми се да је тако и у дргуим црквама. Да ли сам у праву ако кажем да путири од сребра нису баш уобичајена појава
Небојша
Одговор:
Драги Небојша, У праву сте када кажете да путири од сребра нису баш уобичајена појава наших дана – ако је то ваше питање? Опет не мора да значи ни то јер ево ја, приватно, поседујем сребрни путир (поклон) . Како сребро утиче на наше здравље ја заиста не знам! Можда је та госпођа у праву за све то што каже, осим једног и њаважнијег: да сребро нема благе везе са силом и светошћу светог причешћа! Била су времена када су хришћани за св. Евхаристију користили сасуде од најпростијих материјала, као што су глина, камен и дрво; дакле, ни у то време нико се није заразио и поред тога што су харале опаке болести које су буквално брисале градове и области.
Данас обично користимо позлаћене св. сасуде за служење Евхаристије, често и старе са којих се позлата скинула или истањила, и знамо да се нико није заразио било чим осим са могућношћу на живот вечни. Свето причешће вековима шири могућност на богопознање и спасење, јер се у њему понудио сам Богочовек и Спаситељ овог уморног и измалтретираног света. Онај Који је речима “изаћи напоље” подигао умрлог и од смрти већ смрдљивог четвородневног Лазара, сигурно је да неће својим пречистим телом да дозволи да оно пренесе било које симптоме смрти. А крвоточива се само дотакла скута који су покривали то свето Тело и исцелила се! Где нам је вера? Зар средњим веком нису харале куга и колера – болести које се нису само додиром него чак близином преносиле, и до сада нисмо нашли да је неко документовао службе у карантинима или неко лимитивно причешћивање. Пред светом чашом су цар и господар, властелин и слуга били “слуге Христове”, и ко је са вером њој прилазио она је увек нудила “животворно” тело и крв Богочовека. “Отрвна” т.ј., на “суд и осуду” могла је да буде само у зависности са нашим моралним и духовним животом; када често користећи се слободним избором газимо идеале Христове и нудимо наше срце оним супротним – антихристовим.
Тровање наше душе и срца могуће је само онда када фарисејски и лицемерно тврдимо да смо Христови а у ствари живимо животом многобожаца и незнабожаца, чак кршећи и неке основне природне законе којих су се и они придржавали, и тако без страха прилазимо св. чаши ради задовољавања форме у Заједници којој припадамо, а уствари самим нашим присуством ми је заражавамо и трујемо.
Неми ни говора да свето причешће може да пренесе неку физичку заразу осим ове духовне! Искрено ваш
оЉубо
