НАСЛОВНА » Вера и Православље, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Спасење људи који нису хришаћани

Спасење људи који нису хришаћани

Питање:
Помаже Бог часни оци, желео сам да вам поставим питање у вези једне моје недоумице која ме онако не мало мучи. Из учења Отаца Цркве видим да су сви до једног говорили да је спасење ван Цркве немогуће. Ја то прихватам и тако верујем. Али, питам се у вези са оним „изузецима“. Мислим на пример, на случај када је Свети Григорије Велики молио за душу незнабожачког цара Трајана, када је Мученик Вар на молитву избавио из пакла неког некрштеног човека… надам се да сам читао о аутентичним догађајима, јер нисам дирек тно то прочитао у Житијама. Знам исто да је узалудно да расправљам о Промислу Божијем и о Његовим судовима, само ме то понекад збуњује јер мислим да долази у сукоб са учењем Отаца, да је ван Цркве немогуће спасење, без обзира на сва добра дела људске, пале природе. „Благодаћу сте спасени“ каже Свети Апостол Павле. Хвала вам унапред на одговору и свако добро
С.


Одговор:
Драги С, Чувена богооткривена истина изречена богомудрим речима св. Кипријана је да ван Цркве нема спасења (extra Ecclesiam nulla salus) ! У њу се теолошки уклапа стварање човека и установљење Божије „платформе“ за избављење из његовог неприродног стања – смрти, коју је он проузроковао својим падом. Стари Завет па онда Нови, а јасније силазак Светог Духа на апостоле – рађање Цркве – све то јако осликава и чврсто сведочи. Треба да се наведе и Господњи сусрет са Самарјанком где Он њој, а и свем човечанству ван јудаизма (боље речено Месије који из њега треба из њега да дође) , говори: „Ви се клањате оном што не знате“ (Јн. 4, 22) . Богопознање је једино могуће у Цркви, и у том смислу св. Кипријан, а и Ориген, уче да ван ње нема спасења. У Цркви је могућ лични рад и саучешће у том спасењу (то поменуто: „благодаћу сте спасени“) ; док ван ње могуће је неко спасење само по вољи Божијој, а народски речено „луда срећа“. Ко сме да се са њом коцка и окрене леђа еванђелским позивима? ! Да, то што сте прочитали говори о спасењу људи који нису хришаћани али опет ходатајством Цркве, т.ј молитвама њених освећених и благодатних чланова. Ми се и даље молимо за сав род људски и свет, о чему убедљиво Литургија сведочи. На светој Проскомидији молитвено се помињу имена некерштених, наравно без узимања честице (мрвице приносног хлеба) , што доказује да они нису причасници вечне Лутиргије коју Црква предлаже својим светим члановима. Само у том смислу Кипријан и Ориген сведоче о логичној и каузално ј истини да ако ниси учесник свега оног што је Бог разрадио за спасење човека ти не можеш САМ за себе, и од себе, да сарађујеш том Божијем промислу. Дакле, потребно је то наше „причешће“ (учешће у нечем) у свемо оном што је Христово, како и јектенија на св крштења сведочи: „Да се сједини и постане учесник смрти и васкрсења Христа, Бога нашег…“. Јасно је да то „активно“ спасење није могуће ван Цркве док „пасивно“ можда, али оно само зависи од воље Божије и ствари које нам још нису показане у Његовом Светом Откровењу. Опет, велика је грешка када ми данас са пуно мржње (недостатка љубави) јавно кажемо да не треба да се помолимо за нашег ближњег који није био хришћанске вере. Ко је био ближњи у причи о милостивом самарјанину? Па човек ван Скиније, т.ј. ван Цркве! За хришћанина богообразно биће и ближњи није само у Цркви него и ван ње, и то је Господ у овој поменутој причи хтео нама да каже. Због лоших срца и спаљене савести морам да подвучем да ја говорим о молитви која је милостиви трзај душе и срца према Богу за некога кога знамо, па не к је он и највећи грешник и безбожник. Једно је „молити се са“ а друго је „молити се за“ – свети пример који сте поменули.
Једном приликом сам и ја рекао да молитвено желим да се Бог умилостиви души „умрлог“ Јована Павла (намерно сам изабрао да не кажем упокојеног) , нашта ме је нечија нехришћанска ревност осудила као неког православног либерала и прозвала екуменистом. Правосалвни или еванђелски хришћанин не сме никога да мрзи а најмање грешнике, наравно само њихов грех. Али то је виша наука, т.ј. пре све стање изазова хришћанског савршенства, да се уопште не мрзи богообразно биће. За њега треба да се жали и моли, и ако Бог реши неком својом другом и нама непознатом тајном да га спасе, за нас православне хришћане то треба да буде небеска радост а не љубомора. Љубомора и завист долазе од ђавола. Ваш у Христу
оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *