Слављење славе када овде нема наше цркве?

Питање:
Помаже Бог! Пре свега желим да вам од срца захвалим на сајту Светосавље, јер пошто живим на овом крају света мени он значи пуно (живим на Свалбарду) . Како да славим крсну славу и остале Божије благе дане кад овде нема наше цркве, нити свештеног лица? Имам тамјан, босиљак, свеће, освећену воду и иконе у кући: нашег Спаситеља Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице, моје славе – благочасних верига, св. Петке. Све иконе сам понео са собом из моје куће коју више немам, а остало сам купио у манастиру Острог, и икону св. Василија, а Свето Писмо сам добио од његовог преосвештенства епископа скандинавског Доситеја. Моје питање гласи: како освештати славски колач, кољиво, вино, и да ли ја то смем да урадим? Како да славим, а да то буде најбоље од срца драгоме Богу?
Милан


Одговор:
Драги у Господу Милане, Тешко је духовно опстати тако удаљен од светог жртвеника и живе Цркве – сродних душа по вери и крви. Много тешко! Господ нам даје слободну вољу и ми вршимо избор куда даље крећемо кроз наш живот. Поред економских услова у средини у коју планира да иде, православни хришћанин мора да сазна постоји ли у близини Православна црква, или у крајњем случају мисија? Без Цркве се не може, а посебно без њених св. Тајни које нас благодатно укрепљују у овоме свету економског хаоса и менталне пресије. Не знам која вас је судбина довела у средину у којој не постоји православна црква (било чија, али да је канонска) , али морам да вам кажем да сте ви морали да размишљате и о духовним потребама у том новом животу који започињете у туђини. Наше одлуке потврђују колико знамо или колико нам је стало до духовног живота, јер дубоко верујући човек, којем је духовни живот храна и ваздух, никада неће тек тако превидети те важне потребе, него ће да их раније планира и решава на основу духовних тежњи и изазова који превиру у њему. Шта да вам кажем? Ја вам не могу дати неки јак утешан одговор, јер не може ништа – ни форма, ни традиција, да замени живу благодат Духа Светога који нас укрепљује и оживљава кроз свете Тајне, или тајне молитвословља, у шта спада и наша слава. Ту благодат Црква преноси само кроз свештество, тако да форма и симболика има свој благодатни смисао једино кроз свештенодејство, а све ван тога остаће само лепа народна традиција која ће можда да смири нашу савест, али не и да попуни ону хладну празнину у нашем животу.
Дакле, ни ви, нити било који други лаик не може да «освешта воду», нити тај жртвени хлеб који узносите вашем молитвеном заступнику, нити кољиво, нити вино. Ваш проблем бележи наша српска судбина из времена турског ропства, посебно у православној Босни, када је наш народ без свештеника (није га било) «освећивао» колач, и тако се то преносило са колена на колено, па данас свештеници по тим местима имају муку да тим људима објасне да без свештено- радњи нема освећивања нити слављења славе. Шта се десило? Форма и симболика заменила је благодат и дејство Светог Духа и слава добија неки волшебни, скоро пагански карактер и она никакве везе нема са њеним постављеним првобитним циљем. Кроз наше молитвено сећање на нашег породичног заштитинка, или слављење, ми узносимо наше дарове благодарења у виду хлеба и вина, и кољива, и славимо пре свега Бога («који у светима почива» – један важан возглас) , и тог нашег молитвеног заступника за сва добра која изливају на нас.
Тешко могу у овом случају да дам добар савет. Посаветовао бих вам да у тим условима на дан ваше славе испечете колач који је замешен од богојављенске или неке друге освештане водице, запалите свећу, прочитате или отпевате тропар и кондак, и колач и кољиво прелијете вином, али за све то време не губите из вашег сазнања чињеницу да ви ништа не освећујете, него само приносите дар «руку својих» своме кућном заштитнику и Богу. То можете да радите само ако у вашим крајевима нема православног свештеника, а ако га има и ви га не позовете, онда ће свака та ваша «свештенорадња» бити вама на суд и осуду. А има нешто што је много важније од славе и о чему стално треба да се бринете, а то је исповест и причешћивање светим Тајнама. Ви бисте морали барем једанпут годишње да отпутујете до најближе православне цркве и да се причестите. Без свете Тајне причешћа нема Православља, нити има спасења, и ту нам ни слава не може много помоћи. Молим вас, немојте олако да примате ове речи, него заиста пазите да дуго не останете без светог причешћа и исповести.
Молитвено вам желим да вас Господ укрепи и помилује, и очува у светом и једино спасоносном хришћанству – Православљу – Цркви Христовој, а на вама је да не будете њен формални и пасиван члан. Ваш у Христу
о. Љубо Милошевић

Comments are closed.