Слављење нове године

Питање:
Поштовани оче, помаже Бог! Иако је већ било ријечи о томе у овој рубрици, молим Вас да ми одговорите како да се постави православни хришћанин према слављењу тзв. „међународне нове године“, која се увелико и званично слави и у овим земљама гдје је већина Срба, посебно знајући да је задња седмица поста пред Божић. На примјер, ако нас пријатељи позову на вечеру у неки ресторан или код себе кући (на посну вечеру) , или на трг гдје се спрема некакав програм, концерт, „општенародно весеље“? Како поступити, отићи, уз ризик да се све то, и поред посне вечере, претвори у „лудовање“, или избјећи то „лудило“ новогодишње ноћи? Има ли ова ноћ икаквог значења за оне Србе који покушавају да живе богоугодно? Кад год сам отишла на такво неко новогодишње „дружење“ или „весеље“ осјећала сам се некако нелагодно. Ако је ово на ово питање већ одговорено, молим вас да га занемарите. Унапријед хвала
Mирјана


Одговор:
Драга Мирјана, Прослава 1. јануара, као почетка нове године, почиње од 1900 године и дочека новог века. Пре тога је веħина европских земаља употребљавала јулијански (стари) календар, и разни датуми су коришħени за почетак нове године. Код нас, црквена нова година почиње 1. септембра по јулијанском календару, а у осталим европским земљама, током средњег века, она је везивана за црквене празнике: Божиħ 25. децембар у Немачкој и Енглеској, Благовести – 25. марта, Велика субота или петак у Француској, 1. септембар у Русији, и т.д. Са државним усвајањем грегоријанског календара, током и крајем 19. века, почетак године се везује свуда за 1. јануар. Како Хришħани гледају на ово празновање и како би требали да се понашају? Празновање 1. јануара као почетка нове године, онако како се данас практикује у секуларизованом (обезвереном) друштву, нема везе са Хришħанством. Према томе, не треба учествовати у њему. Прилике када смо „приморани“ да узмемо учешħа у томе, данас скоро и да не постоје, јер нико није на силу и под претњом смртне казне, одведен да слави нову годину. Може се само говорити о некој друштвеној и секлуарној обавези према пријатељима и рођацима. Али, и то је слаб изговор, јер ако су пријатељи, онда би требали да разумеју наш став и дозволе нам бар толико слободе да бирамо хоħемо ли учествовати или не. Пријатељ није онај који емотивно уцењује друге, да би се они понашали како њему одговара. С друге стране, ми знамо да лакомислени свет трчи за забавом и да је ово празновање ништавно, лишено неког озбиљнијег садржаја. Колико ħе сваки поједини хришħанин успети да одоли овој ништавној и лакомисленој забави са пријатељима, и како ħе његова савест реаговати, то ħе се свакако разликовати од човека до човека, веħ према његовим приликама, и личном општем духовном стању и настројењу. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *