НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » ШЕТЊА ПРОТЕСТАНТА ПО ПРАВОСЛАВНОМ ХРАМУ

ШЕТЊА ПРОТЕСТАНТА ПО ПРАВОСЛАВНОМ ХРАМУ

<p claСВЕШТЕНОМУЧЕНИК ДАНИЛ СИСОЈЕВ
ШЕТЊА ПРОТЕСТАНТА ПО ПРАВОСЛАВНОМ ХРАМУ
 
Enterijer-Srpske-Crkve.jpg
 
Дан, засићен пролећним сунцем, приближавао се крају. Била је једна од недеља Великог Поста. Московске улице и сокаци, који су се одмарали од бесконачне буке аутомобила, играли су се кристалним поточићима отопљеног снега. Са зграда и још нагих стабала падале су капи у дугиним бојама, звонећи као милиони стаклених звончића на сакосу вечног Првосвештеника.
Шетао сам по пријатним сокацима Москве, дивећи се заслепљујућем небеском плаветнилу. У души је владала звонка тишина која настаје на врхунцу Четрдесетнице. Недалеко од позоришта на Таганки одједном ми се обратио неки младић с питањем:
 
– Да ли сте читали Библију?
 
Без обзира на то што ми је заповеђено да свуда идем у свештеној одежди, оваква питања нисам успевао да избегнем. Одговорио сам:
 
– Имао сам прилике. А пошто сте и Ви, очигледно, упознати с овом значајном православном Књигом, дозволите ми да Вас упитам шта Вам је посебно у Њој тако запало за душу да сте се истог тренутка бацили на улице нашег града да проповедате ново учење?
 
Младић се унеколико збунио због изненадног питања, али је тренутак касније, отворивши своју Библију, одговорио стереотипном фразом:
 
– Раније сам био лош човек, али ме је савест мучила и бојао сам се да ћу пропасти. Али стекао сам изванредне другове који су ми објаснили да немам чега да се бојим. Прими Исуса као личног Спаситеља и ти си оправдан. Ево и Павле тако пише: „А сада се без закона јавила правда Божија, посвједочена од Закона и Пророка; и то правда Божија кроз вјеру у Исуса Христа за све и на све који вјерују, јер нема разлике. Јер сви сагријешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу“ (Рим. 3:21-24)
 
– Ви сте заиста прочитали дивне речи – одговорио сам. – И истина је да свако ко кроз Православну веру, која делује љубављу (Гал. 5:3), прима у срце своје благодат која се као дар раздаје у Православној Цркви бива оправдан, тј. постаје праведан силом Божијом. Међутим, дозволите да Вас питам у који храм иду ваши дивни другови?
 
Младић ми је навео име једне познате протестантске секте.
 
– Православни су – приметио је он – извитоперили Свето Писмо, клањају се идолима. И уопште, то су људи који су непрепорођени у Христу.
 
– Жао ми је што сте потпали под утицај људи „који чине раздоре и саблазни против науке“ (Рим. 16:17) – одговорио сам. – Али пошто су ваши пријатељи окривили Апостолску Цркву да је унаказила Библију, коју је Она и створила, дајте да заједно упоредимо наша убеђења.
 
– Важи.
 
– Мислим да ћете се сложити са мном да о нашој вери можемо расуђивати по њеним пројавама. Јер наше срце зна само Бог и немамо власт да проникнемо у његову дубину. Шта може да служи бољим изразом наше вере, ако не начин како се поклањамо Творцу.
 
– Да. Потпуно се слажем, – одговорио је младић.
 
– Реците ми онда шта Вам се највише свиђа у богослужењу Ваше организације?
 
– Не организације, већ цркве, – брецнуо се он. – Свирамо на гитари лепе песме, изучавамо Библију по стиховима, осећамо оног другог као брата и радујемо се јер нас је Бог већ спасао. На свим нашим службама влада чиста љубав (за разлику од православних), сви се веселе и радују. Службе ми пружају велико задовољство и омогућују озбиљно познавање речи Божије. А не као код вас православних. Молите се на неразумљивом језику. Ако вам неко дође, тај уопште не учествује. Нико да се заинтересује, нико да објасни нешто. Бабе са свећама грде. Библију не изучавају код вас. Па и уопште сви ваши храмови, иконе, мошти противрече Писму.
 
– Врло лепо сте говорили о својим службама, – одговорио сам. – Али пре него што кренемо да расуђујемо о православном богослужењу, треба ипак покушати да се живи њима, помолити се стојећи, а не вређати са партијским заносом оно што не познајеш. Вратимо се, међутим, вашим службама. У целокупном вашем приповедању приметио сам да главно у вашим богослужењима јесте ви сами. Ваше потребе, ваше емоције. Ипак ћете се сложити да смо ми – земна бића – зар не?
 
– Да, наравно. Али из ког разлога то говорите?
 
– Из разлога што Откровење Божије јасно говори: „Ако сте, дакле, васкрсли са Христом, тражите оно што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе, А НЕ ШТО ЈЕ НА ЗЕМЉИ. Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу. А када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави“ (Кол. 1:3-4). Сам Господ нас учи: „Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.“ (Мт. 6:33). Из тог разлога срж богослужења мора бити прослављање Бога, покајање пред Њим, а не наше емоције и узајамни односи. Главно је живот у Христу, а не речи о Њему. Из Библије се треба молити, а не правити од Ње приручник за избор цитата. А о онима који, попут ваших другова, стављају у темељ не Бога, већ реч о Њему или, још горе, своја осећања поводом речи, апостол Павле говори: „Јер многи се… владају као непријатељи крста Христова; Њихов је крај ПОГИБАО, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој (зар се овде не ради о протестантским рок-групама), ОНИ МИСЛЕ ОНО ШТО ЈЕ ЗЕМАЉСКО. Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа„. (Фил. 3:18-20). Приметимо, дакле, да ваше богослужење противречи заповести Божијој. Премудри Соломон говори: „Ко одвраћа ухо своје да не чује закон, и молитва је његова мрска.“ (Приче 28:9). Бојте се казне Божије, а немојте судити Апостолској Цркви која живи Откровењем Христовим.
За све време мог многословног излагања мој саговорник је покушавао да нешто каже. Питао сам га:
 
– Зар сам рекао нешто што није из Писма? Зар сам описивао ваше службе? А сада Ви покушавате да оправдате очигледно безакоње! Господ говори кроз пророка Исаију: „Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко а од слатког горко.“ (Ис. 5:20)!
У том тренутку мој саговорник је покушао да се удаљи од шкакљиве теме. Рекао је:
 
– Ето, ви тврдите да ми неправилно служимо Богу. Докажите онда из Библије да Му се православни моле правилно.
 
– Добро, – одговорио сам. – Недалеко одавде је храм у ком ће ускоро почети служба. Хајде да одемо до њега и ја ћу се, уз помоћ Божију, потрудити да покажем да је све – и његово уређење и целокупно наше богослужење у потпуности библијско. Немојте мислити да желим да Вас увредим. Напротив, желим да Ви и ја дођемо до познања Истине, а кроз њу – до јединомислија. Јер треба да испунимо заповест Спаситеља: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду – да свијет вјерује да си ме ти послао“ (Јн. 17:21)
 
– Слажем се, – одговорио је он. – Покушајте да докажете да сви ваши храмови, иконе, мошти, свеће, кадионице не противрече Библији. Не верујем да ћете успети!
 
– Сјајно је што сте се сложили. То је Божији знак да је ваше срце отворено за светлост Јеванђеља. Дакле, вратимо се ономе што смо већ утврдили. Видели смо из Библије да суштина богослужења треба да буде не мисао о земном, већ о небеском. И Сам Господ је рекао Самарјанки: „Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн. 4: 23-24). Дакле, сво наше служење мора да за свој извор има вољу Духа Светога и да буде у потпуности сагласно Истини – тј. да тачно излаже Православну веру.
 
– Али зашто баш православну? Где се у Библији употребљава та реч?
 
– А зар ви сматрате да бити сагласан са Истином значи излагати веру која неправилно слави Творца, тј. која лаже о Њему? Зар сматрате да је јерес угодна Богу? Па та реч се појавила ради разликовања вере Апостола од јереси! Али и у Библији постоји израз који служи за основу тој речи. – Давид говори: „Род прави биће благословен“ (Пс. 112:2). А хришћани се у Новом Завету називају „род Божији“ (Дела Ап. 17:29; 1 Кор. 15:23, Јевр. 2:10-13). Дакле, и то име које је Црква узела са циљем разликовања од јереси није туђе Писму. Када исповедамо своју веру у Цркву, ми је називамо једном, светом, саборном и апостолском, што у потпуности одговара учењу о Њој, које је изложено у Откровењу.
 
– Па, добро. Показали сте ми да се истинска Црква може називати и православном. Иако из тога не следи да је та организација која сада себе назива тако – истинита. Вратимо се, међутим, томе како се треба правилно поклањати Богу. Како ћете практично показати да све ваше службе као свој извор имају вољу Духа Светога?
 
– Малопре смо се Ви и ја сложили да хришћанин мора да размишља о небеском, а не о земном. О Господу Духу Светом Христос је рекао: „Он ће вас научити свему“ (Јн. 14:26), значи и главном – како правилно служити Богу и поклањати Му се. Апостол Петар, међутим, говори да је Дух послан с небеса ( 1 Петр. 1:12). Значи да и наше богослужење треба да има небеско порекло. Још је у Старом Завету Бог заповедио Мојсеју када је правио шатор: „Као што ћу ти показати слику од шатора и слику од свих ствари његових, тако да начините“ (2 Мојс. 25:9). Иако су тада и служили само „праслици и сјени небеских стварности“ (Јевр. 8:5) да би Бог примио молитве људи, ипак је било неопходно да се све уреди не по земним, већ небеским законима. Утолико пре сада када је дошао Христос „кроз већу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине“ (Јевр. 11:9) све у нашим молитвама мора да се чини по небеском обрасцу. Слажете се?
 
– Да. Слажем се са тим. Али какве везе то има с разговором о православном богослужењу?
 
– Најдиректније везе! Желим да покажем да је наш литургијски живот заснован на подражавању небесима. Што значи да је потпуно сагласан са Божанским Откровењем. А из овога произилази да су наша вера и Црква јединствено место где се може задобити спасење. Јер онај ко не служи Богу истински, не може достићи вечни живот.
 
– У реду. Покушајте да докажете да се идоли и храмови могу наћи на небу и сложићу се да је и код вас могућ препород. Али зашто се само на једном месту може наћи спасење? Зар није речено, „да ће се спасти сваки који призове име Господње“ (Дела Ап. 2:21).
 
– И демони су призивали Име Божије, – одговорио сам, – али им то није послужило спасењу (види: Лука 4:34). Али зар је, по вашем мишљењу, могуће спасење не поштујући Бога и не служећи Му?
 
Младић се с видљивим незадовољством сложио са мном.
 
– Дакле, вратимо се теми нашег разговора, – наставио сам, – хајде да погледамо шта се у Библији говори о храму. Мало раније смо читали да је Мојсејев шатор направљен по небеском обрасцу. Очигледно је да на небу постоји храм. Али сем таквих посредних сведочанстава Писмо директно говори о томе.
 
– Где? – са интересовањем је питао секташ.
 
– У књизи пророка Исаије (6 глава) и у Апокалипси: „И отвори се храм Божији на небу, и показа се ковчег завјета Господњег у храму његовом; и бише муње, и јека, и громови, и земљотреси, и град велики“ (Апок. 11:19). Светом апостолу Јовану је било заповеђено да измери тај храм: „И даде ми трску сличну палици, говорећи: Устани и измјери храм Божији и жртвеник, и оне који се клањају у њему“ (Апок. 11:1). Зашто је било неопходно да се измери тај храм, ако не да се по том орбасцу граде новозаветни храмови? А измерити оне који се поклањају у њему неопходно је да би показао да храмови треба да се граде у складу са бројем парохијана, а не строго одређене величине, као у Старом Завету. Надам се да ћемо се опису овог небеског светилишта код Апостола Јована још вратити.
 
– А зашто наше молитвене домове не можемо сматрати за направљене по небеском обрасцу? – прекинуо ме је секташ. – Јер код нас се у њима чита Библија, прославља се Бог.
 
– Главна разлика храма од молитвеног дома како у Старом, тако и у Новом Завету је то да у другом нема жртвеника који је најважније место у храму. Још од времена Адама Богу је било угодно да покаже Своје особито присуство тамо где су приносили жртве (види 1 Мојс. 4:4). Код жртвеника се Он открио Ноју (1 Мојс. 8:20-21), Аврааму (1 Мојс. 15:7-21), Јакову (1 Мојс. 35; 1, 7-15). За приношење жртава Он је заповедио да се подигне шатор и храм Соломонов, који је осветио јављањем Своје нетварне славе, јавивши се у виду облака (2 Мојс. 40:34; 3 Цар 8:10). О Соломоновом храму Господ је рекао: „осветио сам тај дом који си сазидао да ту наместим име своје до века; и очи ће моје и срце моје бити онде вазда“ (1 Цар. 9:3). У том храму се молио Сам Спаситељ и назвао га домом Оца Свога (Јн. 2:16). Већ у Новозаветној Цркви Свети Апостоли су донели правило да се подижу жртвеници. Ево како о томе говори Свети Павле: „Ми имамо жртвеник од којега немају права да једу они који служе скинији“ (Јевр. 13:10). Тако је и сада у Апостолској Православној Цркви жртвеник срце храма. Томе се може додати да и на небесима, која су, како смо се сложили, образац за наше богослужење, постоји тајанствени жртвеник. Јован је видео под њим душе мученика (Апок. 6:9). Са тог светог места Бог открива Своју вољу Ангелима (Апок. 9:13; 16:7). Пророк Исаија је од небеског жртвеника добио очишћење: „А један од серафима долете к мени држећи у руци жив угљен, који узе с олтара клештима, и дотаче се уста мојих, и рече: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се“ (Ис. 6:6-7). Али баш тог најглавнијег предмета и нема у протестантским молитвеним домовима, који из тог разлога уопште нису библијски!
 
– Ви сте веома интересантно и са доказима показали да у храмовима морају да постоје жртвеници, али се одмах поставља питање: Које жртве на њима приносите, јер је Сам Христос принео једину Жртву Богу – Себе Самога? Шта, зар желите да нечим допуните жртву Господњу?
 
– Не, наравно! Који безумник може да помисли да он својим слабим силама може да дода нешто Жртви Христовој. У нашој власти је само да постанемо учесници те Жртве, као што су у Израиљу „који једу жртве заједничари жртвеника“ (1 Кор. 10:18). Зато и у Православној Цркви ми постајемо учесници жртвеника о коме смо говорили малопре, кроз примање Истинске Жртве: „Пасха наша, Христос, жртвова се за нас“ (1 Кор. 5:7), која се предаје на Светој Литургији. Над онима који се не причешћују од те Пасхалне Жртве Новог Завета испуњава се заповест Божија: „да се истреби душа она из народа свог“ (4 Мојс. 9:13). Сам Христос је рекао: „Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јн. 6:53).
 
– Ах, ви то говорите о свом Причешћу, – одмахнуо је руком младић, – па то су само символи и сећање, а само вера спасава.
 
– Све то смо чули још пре 2000 година, – одговорио сам. – Одмах након ових Спаситељевих речи: „Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим. А Исус рече Дванаесторици: Да нећете и ви да одете?“ (Јн. 6:66-67). Исто тако и сада протестанти, као и ови неверујући Јудеји говоре: „Ово је тврда бесједа. Ко је може слушати?“ (Јн 6:60). Али као и тада Христос и сада инсистира на буквалном смислу Својих речи. Он никоме није дао право да их тумачи симболички! Ако је у Старом Завету Израиљ спасило узимање реалног пасхалног јагњета, како се у Новом то мења само мишљу о Јагњету Божијем, „које узима на се гријехе свијета“ (Јн. 1:29). Што се тиче симболичког смисла израза „јести тело“, заиста он постоји. Јов, када га вређају пријатељи, позива: „Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене. Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?“ (Јов: 19:21-22). Зар ћемо имати живот вечни ако будемо вређали Господа и ругали Му се?
 
Замисливши се младић се сложио да је њихово тумачење далеко од истине. За то време дошли смо до циља свог лутања – до малог, пријатног храма завученог у једном од сокака уз Таганку. Мој саговорник је подигавши очи погледао на пет предивних купола тог храма и питао ме:
 
– Обећали сте да ћете ми доказати да је све то украшавање сагласно са Библијом.
 
– Наравно. Нисам заборавио на своје обећање, одговорио сам. – Православна Црква је током векова изграђивала овај изглед и облик храма који сада гледамо заједно. Она је то чинила да би са највећом пуноћом пренела у земним цртама небеску реалност. Веома велики утицај на изградњу православних храмова су имали библијски опис и Мојсејевог шатора и Соломоновог храма, иако Црква и није ропски следила старозаветне примере, сећајући се да већ нисмо под Законом, већ под благодаћу (Рим. 6:14). Дакле, од чега желите да почнем да објашњавам смисао храма и његових елемената?
 
– Па, ето на куполама видим да код вас стоје крстови. Али крст је оруђе казне Сина Божијег. И Библија говори да је „проклет сваки који виси на дрвету“ (Гал. 3:13). А ви та проклета вешала стављате да их сви виде и клањате се том идолу!
 
– Опростите, – одговорио сам. – За шта Ви себе сматрате по вероисповести? Зар имам несрећу да разговарам са богоубицом – Јудејем? Јер управо они називају Господа Исуса проклетим, а речи које сте навели, говоре не о Крсту, већ о Ономе који виси на њему. Ако сматрате Крст за оруђе проклетства, онда ће Богочовек бити за вас само проклетство. Да. Крст је некада био оруђе проклетства, али када је на њему умро Син Божији, постао је наша слава. Како говори текст који сте навели: „Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство, јер је написано: Проклет сваки који виси на дрвету; Да на многобошцима буде благослов Авраамов у Христу Исусу, да примимо обећање Духа кроз вјеру.“ (Гал. 13:13-14). На протестантима се остварују речи апостола Павла: „Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (а не који смо спасени).“ (1 Кор. 1:18). Дакле, ако су истините речи Павлове о томе да је захваљујући распећу на крсту Христос проширио благослов Авраамов и кроз њега силу Духа Светога и на незнабошце, то јест на нас, онда су морале да се испуне и ове Исаијине речи: „И у то ће време за корен Јесејев, који ће бити застава народима, распитивати народи, и почивалиште Његово биће славно. И тада ће Господ опет подигнути руку своју… И подигнуће заставу народима“ (Ис. 10:10-12). Зато и Црква Господња подиже на местима својих скупова заставе Свог Женика – Крст. То је предвидео и премудри Соломон кадао је говорио о Православној Цркви, да је Она „страшна као војска са заставама“ (Песм. 6:4).
 
– Ви сте са много доказа показали да православни правилно чине постављајући крст на храмове. Иако имам још неколико питања у вези са вашим поштовањем крста, објасните ми сада шта значе ваше куполе, – рекао је секташ.
 
– Управо смо заједно прочитали речи пророка да ће Господ подићи Своју заставу. Храм је симбол Цркве, а Њена глава – Христос. Очигледно је православнима било потребно да некако означе ту истину. Зато се и храмовно здање овенчава симболом Господа Стегоносца – куполом. Наш храм има још четири мање куполе као симбол четири Јеванђелиста, захваљујући којима је до нас дошла слика и учење Главе Цркве – Господа Исуса. Да би показали разликовање ученика од Учитеља, код нас је главна купола покривена златом – знаком Царства и нетрулежности (зато су мудраци и принели злато као дар Младенцу Христу), а купола која представља Јеванђелисте има боју звезданог неба, као подсећање на речи пророка Данила: „И разумни ће се сјати као светлост небеска, и који многе приведоше к правди, као звезде вазда и довека“ (Дан. 12:3). Ко је обратио људе вери више од Апостола? Сама купола стоји на постољу које се назива врат. Као што видите, на једном од њих осликани су апостоли, а на другима је посебни орнамент налик на врхове крила. Ту нам сам храм показује значење тог свог дела. Врат, захваљујући коме се глава сједињује са телом, јесте симбол апостола и њихових настављача, захваљујући којима православни имају општење с Христом. Како о томе пише свети Јован Богослов: „Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом“ (1 Јн. 1:3). Без директног апостолског прејемства, чуваног од стране Православне Цркве, општење са Богом је немогуће. То општење, например, не постоји код протестаната који сматрају да је Бог заборавио Своју Цркву и који желе да исправе Његов „немар“.
 
– А шта значи тај чудни облик крова, зар и он има библијски корен, – питао је младић, направивиши се да није приметио моје последње речи које секташи, иначе, крајње болно доживљавају.
 
– Наравно да има, – одговорио сам, одлучивши да не притерам у угао мог саговорника, – ти украси се називају сводови. Сам њихов облик, налик на ангелска крила, треба да покаже њихово значење. Православни су чврсто усвојили апостолске речи: „Него сте приступили Гори Сионској (зато кров и изгледа као гора, планина) и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима (управо тај сабор ангела и људи и представља свод) и Богу Судији свију (кога симболише купола), и духовима савршених праведника. И Исусу, Посреднику Новог Завјета, и Крви очишћења, која боље говори неголи Авељева“ (све ово је у православном олтару) (Јевр. 12:22-24). Тако су те речи Писма осликане симболичким језиком у нашим храмовима. Али говорећи о том светом тексту, важније је нагласити да су протестанти нарушиоци те заповести. Они се не моле ни Светима, ни Ангелима, иако о томе овде говори апостол. Тим више не пристају Крви очишћења, јер им је страно православно Причешће. Та Крв ће их осудити у дан Суда, као што је Авељева крв осудила убицу Каина. Говорећи о том елементу црквене уметности, треба рећи да он потиче још из Старог Завета. Соломон „све зидове дому унаоколо искити резаним херувимима и палмама и развијеним цветовима изнутра и споља“ (1 Цар. 6:29). Управо и наставак те библијске традиције ви видите на зидовима нашег храма. О сликању херувима смо већ говорили (ако пажљиво погледате на плочице и тамо ћете видети једног од њих). Што се тиче биљних орнамената њима је покривен цео тај зид. Они показују да се захваљујући томе што се дешава у храму нама враћа изгубљени рај.
 
– Да, ваше тумачење оставља утисак, – замишљено је рекао протестант, али је одмах са злобом додао – зар и оне решетке на прозорима, које нас подсећају на затворске ћелије, имају библијско порекло?
 
– Не схватам вашу скепсу, – одговорио сам. – Наравно да има. „И начини прозоре на дому изнутра широке, а споља уске“ (1 Цар. 6:4). Управо онакве као у нашем храму (уске – код нас са капцима). Прозор је симбол Откровења Божије светлости, а решетка знак да оно још није савршено, „јер дјелимично знамо“ (1 Кор. 13:9). Тај симболизам има своје корене у Библији: „ево га, стоји иза нашег зида, – говори Невеста о Христу, – гледа кроз прозор, вири кроз решетку“ (Песма 2:9). Други древни елемент спољашњег изгледа храма су стубови који воде своје порекло од стубова шатора (2 Мојс. 26) и који симболише Светитеље и Ангеле ради чијих молитава постоји свет (Гал. 2:9).
 
– Објаснили сте ми све сем једног: одакле сте узели овај облик ваших цркава, то јест зашто је звоник код вас изнад храма, а сам храм виши од олтара?
 
– Као што се очигледно досећате, троделна подела наших храмова има порекло од старозаветног храма и шатора, – одговорио сам. – Што се тиче самог облика наших цркава – он такође потиче од уређења Соломоновог храма. У другој књизи Дневника при опису се наводе следеће мере: „у дужину шездесет лаката по старој мери, а у ширину двадесет лаката. А трем који беше пред дужином уз ширину дома имаше двадесет лаката, а у висину сто и двадесет; и обложи га изнутра чистим златом„. (2 Дневн. 3:3-4). А ако се присетимо дугог описа, наведеног у првој књизи Царстава где је висина основног дела храма 30 лаката, а давире (то јест олтара) 20, видећемо да је наша Црква верно сачувала чак пропорције древног храма (види 1 Цар 6; 2, 20). Дакле, признајте да нисмо открили ни један случај одступања од библијског Откровења.
Протестант је био принуђен да се сложи са мном. У то време са звоника су се чули звуци звона који позивају хришћане на богослужење. Рекао сам:
 
– Како је још у време лутања Јевреја по пустињи Бог заповедио Мојсеју да направи две сребрне трубе да би позивао верне на жртвоприношења и рекао: „биће вам спомен пред Богом вашим“ (4. Мојс. 10:10), слично томе се и православни позивају на јутарњу и вечерњу службу Господу звуком звона који је код нас заменио трубе.
 
– Ето прекршаја Светог Писма, – радосно је рекао секташ.
 
– У том случају ви сте исти такви преступници јер у Писму није речено да свирате на синтисајзерима. Православни, за разлику од вас, тачно испуњавају речи Псалма: „Хвалите Га уз јасне кимвале, хвалите Га уз кимвале с поклицима“ (Пс. 150:5). По вери Православне Цркве, звук звона сједињен је са нетварном силом Божијом и зато може да одгони зле духове, као што их је звук Давидових гусли прогонио од цара Саула (1. Сам. 16:23). Са друге стране, они који слушају звона испуњавају се благодати Духа, као што је то било са пророком Јелисејем (2 Цар. 3:15). Зато многи по први пут долазе у цркву захваљујући звуку звона. Све то не постоји код протестаната, зато су и принуђени да се све време налазе у непрестаној потрази за следбеницима, немајући притом такве резултате као православни. Нема ни једног народа који би био обраћен у хришћанство од стране протестаната. То није за чуђење. Јер без подршке силе Божије људи не могу да истински прихвате Христа (1 Кор. 12:3). Али већ је близу време вечерње службе. Хајде да уђемо у храм кроз врата за која Давид поје: „Отворите ми врата правде, ушавши кроз њих исповедаћу се Господу. Ово су врата Господња, праведници ће ући кроз њих“ (Пс. 117:19-20)
 
– Да, наравно, ви сада покушавате да нађете библијске основе за проста врата, али мислим да овде натежете.
 
– Не, зашто? Двокрилна врата у храм је направио и цар Соломон (1 Цар 6:34). У православном храму сваки предмет сем практичног носи и духовни смисао који оплемењује човека.
Ушли смо под тихи свод храма. Одмах насупрот улазу он је обратио пажњу на сталак са упаљеним свећама.
 
– Какав је ово чудни предмет и зашто је на њему толико свећа? – питао је секташ.
 
– То је сто[1] за помињање умрлих, – одговорио сам. – Свеће су симбол наше молитве за њих. Црква пали тамјан и узноси молитву за нашу умрлу браћу. Одмах поред људи остављају оне прилоге које приносе у сећање за своје ближње. Све то је знак наше љубави, која „никада не престаје“ (1 Кор. 13:8). „Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо“ (Рим. 14:8) и зато наше молитве, како верује наша Црква, имају велику силу за умрле, који сами већ не могу ништа урадити за себе.
 
– Али како се можете молити за покојнике, када је њихова судбина већ решена? Авраам је богаташу рекао: „И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе“ (Лк. 16:26).
 
– Наравно, сами умрли не могу изменити свој положај, али то може учини свемогућа сила Онога Који „има кључеве од смрти и од пакла„. (Апок. 1:18). Он је рекао православним хришћанима: „И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете“ (Мт. 21:22). Зато Га и молимо за нашу браћу, тим више памтећи да до самог Страшног Суда судбина сваког човека још није до краја одређена, иначе сам Суд не би имао смисла. Наш Искупитељ, као Онај који постоји одувек има и непролазно свештенство и зато може „за увијек спасти оне који кроз њега долазе Богу, пошто СВАГДА ЖИВИ па може посредовати за њих“ (Јевр. 7, 4, 25). Ми верујемо да за Његову моћ нема препрека, сем слободног неприхватања Бога од стране човека. Зато Црква и помиње сву Своју децу, сем оних који су били у очигледном непријатељству против Бога и тиме починили грех хуле на Духа Светога, који се не опрашта ни у овоме веку ни у будућем (Мт. 12:31-32). Из ових Христових речи узгред следи да је праштање грехова могуће и након смрти. Али морам да вас упозорим да ако останете у секти нико више неће моћи да вам помогне, јер ви сада хулите на Духа Који вечно пребива у Православној Цркви (Јн. 14:16).
На његовом лицу се појавила гримаса незадовољства. Пожурио је да опет оде од непријатне теме.
 
– Добро, разумем зашто се молите за умрле. А зашто дајете милостињу за њих?
 
– Свим хришћанима је заповеђено: „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6:36), зато што милостиња, наравно, веома помаже нашим молитвама. Још је у Старом Завету син Сирахов писао: „Милост давања да буде за сваког живот, али ни умрлог не лишавај милости“ (Сир. 7:36). Али ако за сада немате друга питања, хајде да пођемо даље у храм.
 
– Зашто ви тако очигледно нарушавате заповест Божију, – питао ме је секташ показујући на свете иконе, – речено је: „Не гради себи лик резани нити какву слику од оног што је горе на небу, или доле на земљи, или у води, испод земље. Немој им се клањати нити им служити“ (2 Мојс. 20:4-5). А ви сте ваш храм испунили сликама људи и ангела. Ту је присутно очигледно идолопоклонство!
 
– Не чини ли вам се, – одговорио сам, – да су се од времена давања те заповести у односима између Бога и човека догодиле неке измене? Сетимо се да је Мојсеј сам објаснио разлог зашто је у Старом Завету било немогуће насликати Бога. Он говори: „Зато чувајте добро душе своје; јер не видесте никакав лик у онај дан кад вам говори Господ на Хориву испред огња, да се не бисте покварили и начинили себи лик резан или какву год слику од човека или од жене“ (5 Мојс. 5: 15-16). Од тада су се догодили изузетни догађаји. Сам Невидљиви постао је видљив, и исповедајући ту истину делом, ми сликамо оваплоћеног Бога. „Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави“ (Јн. 1:18). Ми објављујемо ту задивљујућу вест не само речју, већ и делом. Па ви ничим не можете доказати своју веру у Христа Који је дошао у телу, ако принципијелно одбијате да Га приказујете. Из тог разлога ви се у потпуности уклапате у опис обмањивача и антихриста, који је дао апостол Јован (2 Јн. 7)! Одбацујући иконопоштовање ви се такође лишавате могућности да испуните заповест апостола Павла: „Са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, ГЛЕДАЈУЋИ на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере, који умјесто предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту (овде сам му показао на крст), и сједе с десне стране Пријестола Божијега (и показао сам му икону Христа у слави)“. (Јевр. 12:1-2) Колико ми је познато људи обично гледају очима, што претпоставља постојање икона у Цркви.
 
– Овде се ради не о гледању очима, већ мишљу, сећањем, – одговорио је секташ.
 
– Не, нисте у праву, – одговорио сам ја. – О мисленом погледу говори следећи стих, а овде нема неопходности да одступамо од буквалног смисла библијског текста.
 
– Па добро. Претпоставимо да је и могуће представљати Христа. Али зашто правити иконе Светих? Јер они нису богови. О чему те иконе сведоче?
 
– Светитељи, наравно, нису богови по природи, али су по благодати синови Божији (Јн. 1:12-13). Њихове иконе су блистав доказ да подвиг Христов није остао бесплодан. Они су примили ону славу коју је Отац дао Сину, а Он предао светима. (Јн. 17:22). Погледајте, например, ову икону мученице Параскеве. Видите око њене главе сијање светлости? То и јесте симбол божанске славе, јер „Бог је светлост“ (1 Јн. 1:5). Пут којим је светитељка дошла до Бога, показује се крстом у њеним рукама. Речено је: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10:38-39). Тако је и света Параскева узела свој крст, изгубила свој живот за Христа и нашла вечну радост. И ми, „гледајући на свршетак њеног живота, угледамо се на вјеру њену“ (Јевр. 13:7), како нас саветује Апостол. Већ из тога је јасно да нас Писмо учи да поштујемо иконе светих и преко њих молимо за молитвену помоћ јер „много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5:16). Међутим, у Библији постоји и директна заповест Божија да се праве иконе, дата још у Старом Завету. Ми смо већ говорили да су у Соломоновом храму биле иконе Херувима. Он их није направио самовољно, већ само испуњавајући заповест која је предана Мојсеју. „И Господ рече Мојсију говорећи …и начини два херувима златна, једноставне их начини, на два краја заклопцу… И ту ћу се састајати с тобом и говорићу ти озго са заклопца између два херувима, који ће бити на ковчегу од сведочанства, све што ћу ти заповедати за синове Израиљеве“ (2 Мојс. 25: 1, 18, 22). Из ових речи је јасно да је Сам Бог заповедио да се праве свете слике. Оне су Му угодне толико да је преко њих Он откривао Своју вољу и чинио чудеса, као што Он то чини кроз иконе и до сада. Ако се сетимо почетка нашег разговора о томе да морамо да подражавамо небеско служење, важно је приметити да без обзира на то што на небесима живе сами првообрази икона, иконе ипак постоје и тамо. Апостол Јован је видео у храму ковчег завета, који је покривен иконама (Апок. 11:19). У Старом Завету није било могуће приказивати људе, јер они још нису били искупљени и нису се сјединили са Богом. Сада када праведници постају равни ангелима по богопричасности (Лк. 20:36), када чак њихова лица постају као лица ангела (Дела Ап. 6:15), ми, наравно и можемо и дужни смо (сетимо се заповести апостола Јевр. 13:7) да приказујемо Свете.
 
– У реду. Доказали сте да иконе не противрече Библији. Али зашто им се клањати када је речено: „Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи“ (Мт. 4:10)?
 
– Приметили сте да није речено да се треба поклањати само Богу. Постоје различите врсте поклоњења. Авраам се поклонио синовима Хетовим (1 Мојс. 23:12), Јаков се поклонио преко врха палице своје (Јевр.11:21). Све то се назива поклоном с поштовањем, и тако се клањамо пред светињама, посебно пред иконама. Образац таквог поклоњења нам је дат у Библији – Исус Навин је пао ничице пред ковчегом који је био икона невидљивог Бога и био покривен иконама ангела (Ис. Нав. 7:6). Давид се клањао храму (Пс. 5,8) и говорио да ће се када се пробуди „наситити гледањем славе Твоје“ (Пс. 16:15). Па и само уређење шатора је претпостављало поклоњење с поштовањем, паљење кандила и кађење пред завесом, покривеном иконама херувима (2 Мојс. 26: 31, 35; 30:6-7). На тај начин Православна Црква је у свему верна Откровењу Божијем! Али постоји и други вид поклоњења, који се назива богодоличним или служењем. Њега одајемо само Богу. Тако се клањамо само пред Светим Причешћем, јер у њему испред нас Својим Телом и Крвљу стоји Сам Бог Слово!
 
– А где сте у Писму нашли заповест да се стави толики број свећа, кандила, да се каче такве светиљке? Знам да ћете сада рећи за свећњак са седам свећа, али он је био један за цео шатор, а гледајте колико је код вас!
 
– Да. У шатору је био само један. Наравно, можемо се сетити и огња који је непрестано горео на жртвенику, по чијем обрасцу у храму непрестано горе свеће. Међутим, сем тога у Библији се указује на многе свећњаке који осветљавају храм као симбол Божије светлости која осветљава небески храм. Соломон „начини десет свећњака од злата, облика какав им требаше, и намести их у цркви, пет с десне стране а пет с леве“ (2 Дневн. 4:7). А апостол Павле је служио Литургију у горњој соби где „бијаху многе свијеће“ (Дела Ап. 20:8). Дакле, и овде је Црква остала неизмењена од апостолских времена. Али хајде да, док није почела служба, кренемо и погледамо само светилиште храма.
 
Дошли смо до иконостаса. Младић ме је упитао:
 
– Зар и сви ови сложени украси имају библијске корене?
 
– Као што сте се много пута убедили – имају. Већ смо говорили о завеси покривеној иконама која је одвајала Светињу над светињама. Сам зид који је сједињавао та два дела храма појавио се већ у Соломоновом храму. „Начини преграду од двадесет лаката од једне стране дома до друге од дасака кедрових, од пода до врх зидова; и то начини унутра за шатор, за светињу над светињама… А све зидове дому унаоколо искити резаним херувимима и палмама и развијеним цветовима изнутра и споља… И на уласку у светињу над светињама начини двокрилна врата од дрвета маслиновог, којима прагови с довратницима беху на пет углова. (Обратите пажњу на облик царских двери. Она се у потпуности поклапа са описом). И на тим двокрилним вратима од дрвета маслиновог изреза херувиме и палме и развијене цветове, и обложи их златом, и херувиме и палме обложи златом.“ (1 Цар: 16, 29, 31-32). А ако погледате, одмах поред икона четири Јеванђелиста видећете и иконе херувима. Апостоли се ту нису појавили случајно. Јер управо захваљујући њиховом Јеванђељу можемо достићи вечни Живот, Који је Бог Син, који почива у нашим олтарима Својим Телом и Крвљу. То спасење је постало могуће само захваљујући оваплоћењу, које се догодило у тренутку Благовести, које је такође приказано на вратима. Као сведочанство истинитости очовечења са страна видимо иконе Христове и Његове Мајке. Треба приметити да праобраз царских двери постоји и на небу. Апостол Јован је видео: „гле, врата отворена на небу, и чух онај исти глас гдје збори са мном као труба и говори: Попни се амо“ (Апок. 4:1). Хајде да и ми кренемо за тим гласом у земаљски приказ небеског светилишта.
Дошли смо до северних врата. Упозорио сам свог саговорника:
 
– Немате права и могућности да уђете у олтар, јер пребивате у смртном греху јереси. Зато вас сила Божија може казнити ако ви, не сјединивши се са Христовом Црквом, уђете у светилиште. Не бих желео да се са вама догоди оно што се догодило са Надавом и Авиудом, који су принели туђ огањ Господу и који су погинули од Његовог пламена (3 Мојс. 10:1-7). Да се то не би догодило показаћу вам олтар са врата.
 
Након што сам се уверио да се мој саговорник није увредио због оваквог односа према њему, отворили смо двери. Рекох:
 
– Сада се могу скоро без коментара навести речи књиге Апокалипсе и показивати приказ небеса на нашој тужној земљи. „И одмах бијах у Духу; и гле, пријесто стајаше на небу, и на пријестолу сјеђаше Неко, по изгледу сличан камену јаспису и сарду; и около пријестола бијаше дуга на изглед као смарагд.“ (Апок. 4:2-3). Погледајте на горње место и видећете приказ свега тога. Ево горњи престол на коме у време богослужења седи носилац апостолске благодати – епископ. Он служи као слика Божија, као онај који има помазање Светог Духа. А над престолом видимо и икону Самог Исуса Који седи, окружен смарагдном дугом. „И около пријестола бијаху двадесет и четири пријестола, и на пријестолима видјех двадесет и четири старјешине гдје сједе, обучени у бијеле хаљине, и са вијенцима златним на главама својим“ (Апок. 4:4) – Одмах поред главног престола видите и мање престоле, на којима на Литургији седе презвитери (свештеници) – старци (у преводу са грчког). Над њиховим главама су иконе небеских презвитера – Светих Отаца, који су нам записали апостолску Литургију.
 
– Видите, – прекинуо ме је секташ, – увели сте нешто ново од онога што су вам дали Апостоли. Значи да ваша Црква није апостолска!
 
– Из чињенице да смо заиста увели нешто чега нема у библијским текстовима још не следи да смо ми на неки начин искривили Откровење. Наша црква је жива. Она је организам који расте и из тог разлога не можемо је заковати само у оквире Библије. Ми нисмо слуге слова које убија, већ животворног Духа (2 Кор. 3:6) о Коме је Господ посведочио: „Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох“ (Јн. 14:26) Зато су Светитељи вођени Духом и додају у ризницу Цркве са сваким веком све већа богатства, која откривају у Њој све оно што јој је од почетка у свој пуноти дао Христос.
 
– Али ето, и ви сте потврдили вашу небиблијску суштину. Ми следимо само Библију и ништа нам више није потребно!
 
– Наравно. Вама није потребан чак ни Дух Свети! Али ако сте ви тако библијски, зашто код вас нема ничега од онога о чему говоримо већ толико времена!
 
Није уследио јасан одговор. Тада сам наставио:
 
– Вратимо се сагледавању небеских симбола. Слушали смо да старци на небу нису обучени једноставно у обичну одежду, већ у посебне ризе. Налик на њих и православни свештеници носе свештене одежде, које одбацују ваши једноверци. Златне венце симболишу митре, које носе епископи и награђени свештеници. Једна од митри се као што видите налази на горњем месту. „И од пријестола излажаху муње и гласови и громови; и седам свијећњака огњених гораху пред пријестолом, а то су седам духова Божијих“ (Апок. 4:5). Приказ тих гласова и громова су речи Откровења Божијег које се произносе са горњег места. Седам свећњака који горе видите пред собом. То је свећњак са седам свећа. Даље је апостол видео стаклено море које симболише олтарски умиваоник. И четири животиње насликане и на фрескама и на рипидама. Химне које они певају можете чути када се будете вратили у Цркву и учествовали у Литургији. А сада дајте да погледамо главни део олтара – Жртвеник или Трпезу, о чијем постојању у Цркви је говорио још апостол Павле (1 Кор. 10:21). Под небеским жртвеником се налазе душе мученика (Апок. 6:9). Под његовим земним ликом почивају њихова тела – у знак јединства земаљске и небеске Цркве.
 
– А шта значе ови покривачи на жртвенику? Јер колико се сећам у старозаветном храму се није покривао.
 
– Нисте потпуно у праву. Сетите се, главна светиња храма – ковчег у време путовања Израиља био је покривен завесама, као и остали свети предмети (4 Мојс. 4:5-15). Православни не сматрају ову земљу својим вечним домом. Целокупан њихов живот је непрестано путовање у обећану земљу, у сусрет Христу. Зато су и наши храмови окренути на исток и жртвеник наш покривен, јер смо још на путу. Са друге стране – жртвеник је симбол гроба пострадалог Христа и зато су покрови сећање на погребне ризе које су остале након Његовог васкрсења (Јн. 20:6-7). Главна светиња олтара у Старом Завету био је ковчег завета. Њега је у свом виђењу видео и Јеванђелист Јован. Таква светиња је и код нас на трпези. – Ето слика храма који стоји на њој има за свој главни део ковчег где се чува Тело Христово – Праобраз манне (Јн. 6:49-51), који се чувао пред старозаветним ковчегом (2 Мојс. 16:32-34). Као што се сећате, главни садржај ковчега су биле таблице заповести (2 Мојс. 25:21). У небеском храму Онај Који седи на престолу је имао у десници Својој књигу, запечаћену са седам печата које је отворило заклано Јагње (Апок. 5). Било је потребно да и у земном светилишту буде нешто слично. И ето, на трпези видите Јеванђеље Исуса Христа – нове таблице завета и отворена Књига судова Божијих. Сем тих свештених предмета пред ковчегом завета се налазила Палица Ааронова која је процветала „за знак непокорнима, да престане вика њихова на ме, да не изгину“ (4 Мојс. 17:10). Код нас на престолу лежи неупоредиво веће знамење Сина Човечијег (Мт. 24:30), Животворни Крст, на коме је Сам Бог установио ново свештенство по чину Мелхиседекову, које превазилази Аароново свештенство (Јевр. 7). А наш жртвеник је освештан од стране наследника апостола помазањем Миром, исто као што је то било и у Старом Завету. „Тако ћеш их осветити, те ће бити светиња над светињом, и шта их се год дотакне биће свето“ (2 Мојс. 30: 22-29).
 
– Шта је са оним столом лево? Зашто је он потребан? Уопште зашто је код вас у Православљу све толико сложено?
 
– Тај сто се назива столом предложења. Направљен је налик његовом Старозаветном праобразу (2 Мојс. 25:23-30). На њему се непрестано Господу приносе хлебови предложења „у спомен, жртва огњена Господу… јер им је светиња над светињама“ (3 Мојс. 24:5-9). У нашој Цркви они се називају просфорама које се приносе Богу ради сећања на живе и умрле хришћане. Кроз њих је Господ учинио многа чуда над вернима. Али главна намена тог стола је припрема хлеба и вина који се користе за Литургијску жртву. А Православље је толико сложено јер је створено од Бога да би одговорило на безбројна питања израњављеног и безмерно дубоког срца људског, познатог само Богу (1 Јн. 3:20). У нашем животу сусрећу се два бездана – море људског срца и недокучивост Ума Божијег. Ми нисмо сами измислили Православље. Оно нам је дано од Онога о Коме је Давид певао: „У мору су путеви Твоји, и стазе Твоје у водама многим, и трагови Твоји неће се дознати. Водио си као овце народ Твој руком Мојсеја и Арона“ (Пс. 76:20-21). Зато ми сами и не можемо укидати било шта „јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?“ (Рим. 11:34). Ја и вама саветујем да не гневите Господа својим противљењем Његовој Цркви. „Јесмо ли јачи од њега?“ (1 Кор. 10:22). Боље је да се смирите под моћном руком Његовом и Он ће вас узвисити! Треба већ да завршимо разговор јер је већ наш „претпостављени у Господу“ (1 Сол. 5:12) стао на своје место и сада почиње вечерње богослужење.
Хајде да заједно учествујемо у том молитвеном подвигу који се врши у Православној Цркви још од времена патријарха Исаака (1 Мојс. 24:63) већ четири хиљаде година.
Сишли смо са амвона и стали код главне иконе нашег храма. Тог тренутка свештеник је почео вечерњу возгласом цара и свештеника Мелхиседека: „Благословен Бог“ (1 Мојс. 14:20). Побожни чтец је почео да равним тоном хвали речима пророка Давида чудесно уређење света који је створио Свемогући (Пс. 103). Затим је, подражавајући цару Соломону, ђакон изговорио мирну јектенију (1 Цар. 8:22-53), а хор је почео да пева древну вечерњу химну цара Давида (Пс. 140; 141; 129;116). За то време ђакон је вршио древни обред вечерњег кађења храма, који је установио Мојсеј (2 Мојс. 30:8), а чији је првообраз Јован созерцавао у небеском храму (Апок. 5:8). А хор је по апостоловој заповести поучавао „у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме“ (Еф. 5:19) за све Његове милости и молећи Га за опроштај. А затим је као испуњење Соломонових речи „Спомен праведников остаје благословен“ (Прич. 10:7) певао химне у част светих, где је „хвала Његова у цркви преподобних“ (Пс. 149:1). Тада се на крају појања отворише царске двери и свештенослужитељи са свећама извршише вечерњи вход, који води порекло од Старозаветног обреда паљења седам свећњака сваке вечери (2 Мојс. 27:20-21). Хор је славио Онога Који је истинита Светлост (Јн. 1:9) речима древне послеапостолске химне. Затим је ђакон изговорио велики прокимен узет из 60. псалма:
 
Дао си наслеђе онима који се боје Имена Твога (6)
Са крајева земље к Теби завиках (3)
Покрићу се покровом крила Твојих (5)
Тако ћу псалмопевати Имену Твоме у век века (9)
 
Хор је, подражавајући небеско уређење (Апок. 4:8-11), појао на сваку молитву први стих.
На лицу мог саговорника (објашњавао сам му сваки свештени чин) било је приметно да су га посебно дотакле речи великог прокимена.
Као знак да је наступило време покајања царске двери су се затвориле и чтец је изговорио једну од најдревнијих хришћанских молитви: „Удостој Господе да се ово вече сачувамо…“ Затим је ђакон позвао све верне да ишту Царства и правде његове (Мт. 6:33), а хор је појао 122. псалм и покајне песме сједињење са њим. И оне су нас призивале да опонашамо цариника и да избегнемо фарисејску гордост (Лк. 18:9-14). Чтец нас је подсетио на близину наше смрти чија је слика сан. У наша срца је усадио пример правилног односа према том неизбежном догађају, изговарајући чудесну молитву Симеона Богопримца (Лк. 2:29-32). Очистивши наш ум од земних пристрашћа присајединили смо се серафимској песми (Ис. 6:3) и усудили се да назовемо Бога својим Оцем, речима молитве Господње (Мт. 6:9-13). Затим смо позвали у помоћ нашим молитвама оне који су већ достигли савршено усиновљење. Посебно смо завапили Оној Која је Духом пророковала: „од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји“ (Лк. 1:48). Принели смо Јој славословље, састављено из Гаврилових речи (Лк. 1:28) и Јелисаветиних (Лк. 1:42-43). Свештеник је заједно с нама молио Господа речима преподобног Јефрема да нас избави од духова греха и да нам дарује духове врлине. Прославивши наду нашу – Христа и Њиме откривену Свету Тројицу изашли смо из храма. Наш пут и долазеће вече било је благословено Исусовим Именом које је „тврда кула. К Њему ће побећи праведник, и биће у високом заклону“ (Прич. 18:10).
Већ је било касно и почели смо да се опраштамо. Посаветовао сам мог сапутника да се помири са Богом и да уђе под заштиту крила Његових, у Православну Цркву. Обећао је да ће размислити о томе. Испратио сам га Христовим речима: „Истражујете Писма… она свједоче о мени“ (Јн. 5:39). „сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16:18).
 
* * * * *
 
Прошао је Велики Пост. Над Земљом је засијао Васкрс. Обилазећи храмове украшене цвећем, окружене мирисним стаблима вишања и јабука, умивених свежом мајском олујом, наишао сам на једну предивну црквицу и Замоскворечју. Срце ме је повукло да уђем у прелепи Дом небеског Женика. Ставши под мирисне сводове храма, видео сам ред који је чекао на исповест. Одједном сам међу људима који су стајали видео свог саговорника. Испоставило се да је након неких сумњи мој познаник одбацио своје заблуде, покајао се за своје грехове и сада се учи да живи по заповестима Божијим.
И говораше Господ: Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. А кад сазри род, одмах пошаље срп: јер наста жетва„. (Мк. 4:26-29)
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У Руској Православној Цркви простор где се пале и постављају свеће изгледа као сто. У Српској Православној Цркви је то другачије уређено. – прим. прев.

 


Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Биљана Марић
Извор:
ПРОГУЛКА ПРОТЕСТАНТА ПО ПРАВОСЛАВНОМУ ХРАМУ

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *