НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ ЦРКВЕ: СВЕЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА

САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ ЦРКВЕ: СВЕЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА

<p claПРОТОЈЕРЕЈ ТЕОДОР ЗИЗИС
САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ ЦРКВЕ: СВЕЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА
Православље се данас налази у великој опасности
 
Увод
1. Поробљеност екуменизмом и папизмом скоро свих Помесних Православних Цркава
2. Промена пута од стране Грчке Цркве
3. Распадање богословских факултета
4. Поделе и колебања на Светој Гори
5. Апсолутна зависност свештенства, безбрачних и брачних, од расположења и жеља епископа,
који произвољно и по својој вољи примењују свете Каноне,
плашећи и претећи онима који им показују противљење, па чак и у питањима вере.

6. Скоро потпуно одсуство катихизације верних по питањима вере
7. Постоји огроман недостатак у средствима истинског и објективног информисања народа
8. Посветовњачење свештенства и народа
 
Увод
 
Уколико неко сада говори о највећој опасности, тога ће окарактерисати као киндинолога (онога који изучава опасне ситуације), да се боји, то јест, да говори о опасности при њеном реалном одсуству. Када опасност не би постојала нама би било драго, па чак и по цену да нас окарактеришу као „обмањиваче“, „лажове“ и „умоболне“. По благодати Божијој и молитвама мноштва Светих, који су се борили да у својим епохама одврате од опасности које су претиле нашем Светом Православљу, и који су постали Мученици и Исповедници, трудићемо се да у нашој садашњој беседи кратко представимо податке и разлоге који су, у сваком случају, у недавној прошлости веома разговетно и јасно дали сигнал о постојећој опасности, и који нас, због тога, призивају на опрез и трезвеност. Међутим, дајте да погледамо зашто је у наше време опасност много већа и озбиљнија у поређењу са прошлошћу. Разлози, које ћу навести, биће не једини, него најважнији.
 
1. Поробљеност екуменизмом и папизмом скоро свих Помесних Православних Цркава
 
Екуменизам, та свејерес, која се појавила и ојачала у 20. веку, била је усвојена од самог почетка од стране Васељенске патријаршије, пре свега због жалосних историјских догађаја у Турској, зобог очекивања помоћи од хришћанских народа Запада и наде на њих; но, они су били примљени сујетно и узалуд, исто као и у време Флорентинског сабора, када је, због икономије и скретања у дипломатске маневре, дошло до покрета ка измени акривије, вере и свести, тобож ради остварења сна о свеопштем уједињењу у Христовом учењу „да сви буду једно„, (Јн. 17, 21.) Изјава: „Ви се немојте бринути, Патријаршија чини дипломатске кораке да би спасавала“, коју многи и данас понављају, јесте потпуно неодржива. Као прво, епископи нису дипломате, већ пастири, и они морају да износе целовиту „до словца“, а не искривљену еванђелску истину, и да полажу своју наду не на људе, већ на Бога.
У чему се, до данас, састоји помоћ папа и протестаната Цариграду, после такве отворености, толиких компромиса са њима, толиких одступања, таквог гажења свештених канона заједничким молитвама, заједничким служењима, изјавама „о сестринским црквама“ и о „заједничкој одговорности“ за проповед Јеванђеља? Две хиљаде православних је живело у Цариграду, са затвореном богословском школом на Халки. Окована је и од Патријаршије отуђена њена имовина. Ако би се осврнуо уназад, и са интересовањем погледао на све те пољупце, на речи љубави, на злурадост и захвалност, чак би и дипломата осредњег нивоа на крају схватио постојање некаквог ругања и безнадежности, и изменио би дипломатску тактику. Међутим, ми је не мењамо и не трудимо се да себи помогнемо, тако да се појаве нови „Марко Евгеници“ (Ефески), како би збили редове православних. У тим суштинским тешкоћама и израженим недостацима првопрестолне Православне Цркве, ми не желимо да пригрлимо милост и да призовемо Божију помоћ, зато што је, од самог почетка, због економских принципа екуменизма, из неопходности прихваћена данас рођена догма, учење, јерес, посебно након слања и наметања из Америке у јерархију и на патријаршијски престо Атинагоре (…)
Атинагора и његови наследници су остваривали и остварују успехе, као што смо већ видели за време сусрета патријарха и папе на Фанару 30. новембра 2006. године. Првопрестолна Црква се показала освојеном од стране екуменизма, и као прва, утиче на друге помесне Цркве, које су, наравно, као аутокефалне, самосталне у својој одговорности. Међутим, и оне се подстичу привременим световним потребама и изменом у духовности и у православном мишљењу, од стране политичких лидера, и тако подражавају и са лакоћом следе прву помесну Цркву (тј. линију Цариграда). (…)
У садашње време, само две аутокефалне Цркве: Грузијска и Бугарска, изашле су из Светског савета цркава и држе линију удаљавања од екуменизма. Наравно, у Грузијској Цркви се догодило нешто достојно пажње и подражавања: народ, сјединивши се у Православној вери, црквена пуноћа, са мноштвом клира и монаха, присилили су црквено руководство да следи православни пут! То заиста може да буде као нека недостижна машта за већину Цркава, где екуменистичко руководство у потпуности влада ситуацијом, и претњама, прогонима и забранама, гуши и запушује уста православним гласовима. Карактеристичан пример за то је Румунија, где се комунистичко ропство и притисак, заменио екуменистичком суровошћу већине екуменистичких епископа. Тамо манастири остају прибежиште за православне мирјане.
 
2. Промена пута од стране Грчке Цркве
 
Доласком на катедру архиепископа господина Христодула из Димитијадске митрополије, 1998. године, за Православље су се многе ствари искомпликовале до озбиљности и опасности… Они, који га још нису добро знали, били су привремено понети његовим пламеним речима против папизма и протестантизма. Он је снажним речима објавио екуменизам за јерес, са усхићењем је предлагао живот и учење Отаца Цркве. Мислили смо да је на архиепископску катедру дошао неки Јован Златоуст, неки Фотије, неки Марко Евгеник… На жалост, веома смо се обманули. До архиепископа Христодула Грчка Црква је била строго предањска, православна, анти-папска и анти-екуменистичка. (…)
Из разлога неслободе од комунистичког режима, под којим су се налазиле многе православне Цркве, и због слабљења најстаријих патријаршија, које су позајмљивале и користиле богословске моћи Грчке Цркве, у току многих деценија она је била једина моћна, слободна и жива Црква, која је располагала са две снажне богословске школе – факултета у успону, у Атини и Солуну. Да би показали каква је Грчка Црква била и каква је она постала данас, представићемо вам неколико поражавајућих чињеница, мноштву људи мало познатих.
Када је Атинагора, након одговарајућег саглашавања Ватикана, одлучио да пошаље посматраче са православне стране на Ватикански концил, и када је 1963. године сазвао Свеправославно саветовање на Родосу, тада су му се брзо супротставили архиепископ Хризостом II и сви јерарси, који су пружили отпор, сматрајући присуство представника неразумним, јер Свето Писмо и Свети Оци, кроз свештене каноне, забрањују било какво општење са јеретицима. У телеграму, који је архиепископ Хризостом послао Атинагори, писало је: „Лично, од самог почетка, то питање сматрам решеним; одлуком јерараха уздржаћемо се од општења. Мишљење заједнице је такође апсолутно узмућено.“ У телефонском разговору Атинагора га је упитао, зашто га не следи? На шта му је Хризостом одговорио: „Реч је о питањима вере и о општењу са јеретицима, и то након свог оног зла, које су они учинили и нанели нашој Цркви. Док имамо заједничко мишљење јерархије и наше црквене пуноће, осећамо некакву тешкоћу, да прихватимо Вашу тачку гледишта.“ (Χρυσοστόμου Β’, Αρχιεπισκόπου Αθηνών, Πεπραγμένα από 15-7-1963 μέχρι 15-7-1964, Αθήναι 1964, σελ. 14) Он чврсто карактерише паписте као јеретике и његово мишљење је било у сагласности са мишљењем јерархије и црквене пуноће. Током пар деценија у Грчкој Цркви скоро да није било јерараха који би се колебали у томе да папизам сматрају за јерес. (…)
Шта сада можемо рећи и шта да говоримо? Са чиме да почнемо да оплакујемо и описујемо масовну промену у Грчкој Цркви, од колебајућег и уздржаног следовања Патријаршије, до дрског предводиоца и лидера у екуменистичким корацима, где се она такмичи и понекада премашује „одлучну храброст“ Фанара? Међутим, један од основних разлога сукоба Атине и Фанара, осим по питању јурисдикције над такозваним „Новим областима“, јесте и то, што Архиепископ атински не жели, и „не одговара му“ да буде млађи официр, (тј. да заостаје) и да иде иза Патријаршије. Он жели да буде равноправан и највиши организатор културних међуправославних и међухришћанских сусрета… А да би у томе имао успеха, неопходно је било да постигне аналогно признање у области међухришћанских односа, које му предлажу радосни папа и протестанти, који се радују томе што је пала последња моћна тврђава Православља – Грчка Црква. Из тог разлога се Грчка Црква обратила свејереси екуменизма. Архиепископа хвале, њему аплаудирају, награђују га, јер је, на крају, он оставио нас „талибане“, како нас је окарактерисао. Постао је прогресивна, савремена личност, идући у авангарду међурелигиозних екуменистичких сусрета. Он је оборио многе рекорде и постигао успехе у многим напорима екуменистичке борбе за разарање граница између истине и заблуде, Православља и јереси, у борби за брисање Православља са лица земље. Он се први усудио да позове папу у Грчку 2001. године, озакоњујући га у улози епископа Рима. Он је први позвао и прихватио учешће у организовању одржавања Светског савета јереси и заблуда у православној земљи, уз разарајуће изјаве представника епископата. Он је први од архиепископа Грчке Цркве посетио седиште ССЦ у Женеви, њему су указали почасти и уважавања. Као резултат тога, он је први, као Архиепископ, званично посетио Ватикан прошлог децембра. Нико од претходника није могао чак ни да помисли да покуша да пређе Рубикон (тј. границу) на страну јереси. А он је био награђен многим почастима и многим речима. И за јачање мисионарења Грчке Цркве папа му је поклонио две карике од тамничких верига апостола Павла, чију је аутентичност оспоравао озбиљни и ауторитативни професор византологије Атинског универзитета, господин Ставрос Курусис, у чланку објављеном у издању „Ορθόδοξος Τύπος“ (12.1.2007). Међутим, било да су те карике аутентичне или лажне, оне символизују окованост у ланце и заробљеност Грчке Цркве, у тамницу папизма и екуменизма.
И не само та дела, која сама по себи представљају највећи терет одступништва од православног Предања, него је ту и екуменистичко учење, све оно што је у филопапистичком и екуменистичком духу повремено говорио архиепископ Хризостом на разним местима. Ако би неко покушао да састави некакву онтологију – зборник, он би попримио размере целе књиге. Већ у време папине посете Атини, у мају 2001. године, при изговарању поздравних речи и поздрава, као и у заједничким изјавама, биране су такве речи које озакоњују јересијарха папу у својству канонски законитог епископа Рима, као да се буквално налазимо у положају од пре 1054. године, и које признају папску јерес за Цркву.
У многобројним чланцима ми смо тада набројали сва новачења папизма, и говорили смо о разарању граница Цркве. У нашем отвореном писму Архиепископу, између осталог, било је написано и следеће: „Ви сте преступили Христово Јеванђеље, порушили сте свештене каноне, жалостите светитеље који су водили борбу са папизмом, и отварате врата суровим вуковима да уђу у Цркву. Заједно са папом, обремењеним многобројним јересима, ви одајете част и свим древним јеретицима и лажним учитељима: Арију, Македонију, Евтихију, Несторију, Аполинарију, који су анђели у поређењу са папом и његовим заблудама. За Вас више немају силу ни Јеванђеље, ни Васељенски Сабори, ни учење Светих и Богоносних Отаца. Ваша дела изобличавају Ваше речи. Зато, скините у храмовима иконе Светих, јер Ви свргавате и преступате њихово учење, да би народ, који се налази у смутњи и разочарењу, могао боље да схвати шта се догађа“. (Периодично издање (Θεοδρομία, ἔτος Γ, τέυχος 2, ἔτος 2001, σελ. 9). Архиепископ се уопште није забринуо када је у отпоздравној беседи чуо папине речи да „од наше заједничке апостолске вере у Исуса Христа, Господа и Спаситеља нашега, имамо заједничко апостолско достојанство и тајанствене везе Крштења и отуда смо сви ми чланови Божије породице, призвани да служимо једном Господу и да проповедамо Јеванђеље свету.“
Коментаришући тада тај позив папи у нашу земљу, од стране првог пастира, написао сам: „Тако, зар је Filioque, првенство папе, непогрешивост, бесквасни хлеб, чистилишни огањ, или `непорочно зачеће` Богомајке, и остало, `заједничка апостолска вера` и `заједничко достојанство`? Зар смо сви ми `чланови једне и исте породице Божије`, избегавши реч „Црква“ да нас не би провоцирали, али је смисао тај, зар смо призвани да служимо `једном Богу и проповедамо Јеванђеље свету`? Зашто онда нисте одустали од мисионарења у оним областима где се труде папини мисионари, јер они проповедају једно и исто Јеванђеље и служе једном и истом Господу? Тако, зар `тој истој породици` Божијој припадају православни и јеретици, зар јерес није сатанин изум да би разорио јединство Цркве и увео људе у заблуду и пропаст? Може ли неко да представи Апостоле и лажне апостоле Новог Завета како се заједно сусрећу, грле, и пишу заједничке текстове, који тврде да имају заједничку веру и проповедају једно и исто Јеванђеље? Може ли неко себи да представи Свете Оце и велике јеретике како чине једно и исто дело? Ерозија православне свести и рушење граница између истине и заблуде, јесте опасност. Само тај текст, по неопходности, може да пробуди и да усмери против издаје и одступања које се догодило.“ (Θεοδρομία, ἔτος Γ, τέυχος 2, ἔτος 2001, σελ. 18-21)
И наравно, то није једини текст. Исто је било речено и у отпоздраву архиепископа Хризостома, који смо такође прокоментарисали. (Θεοδρομία, ἔτος Γ, τέυχος 2, ἔτος 2001, σελ. 21). (…) Архиепископ поништава догмат, који улази у састав Символа вере, о Una Sancta, о „Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“. У вези са тим, Православна Црква онда није јединствена Црква, јер постоје и друге цркве, постоји Папска Црква. Да би поставили темељ за такав став, он и његови истомишљеници подржавају мишљење да „папизам није јерес“. Сада се, наравно, веома дрско, од стране старих латинофила, тврди да латинство „није раскол, то је једноставно друго хришћанско учење, међу многим другим хришћанским догматима!“ (…) Зар ту латинофилску линију следе и други јерарси Грчке Цркве, који, на жалост, ћуте? (…)
Латинофилима припада и Митрополит сирски, Тиноски Доротеј и други. У његовој епархији, заједничке молитве са папистима, за њега су, не само обичан догађај, већ постоје и подаци да се дозвољава ђаконија, то јест, причешће из једне Чаше, наизменично, за учеснике на обавезним службама у православном и у папском храму!
Ове године се напунило две године од сусрета и потписивања заједничке пастирске посланице за нову годину са папским бискупом острва Сирос!! (…) Екуменистичка јерес постепено паралише све здраве ћелије и православни отпор. (…) Ми смо, не једном, говорили и о богохулној изјави Митрополита калавритског и егиалејског Амвросија, који је показао своје неоправдано незнање по питању исхођења Светога Духа од Оца, који вређа и гази учење Самог Господа, Који са потпуном јасношћу и категоричношћу учи о исхођењу Духа Светога само од Оца. (Јн. 15, 26) Али он (Митрополит, пр. пр.), изврће историјску веру Цркве, изложену у Символу вере, и у целости од стране Сабора и Отаца. Само због те хуле, Свети Синод би морао да позове тог митрополита да пружи објашњење, и ако он остане у свом богохулству, да му каже под које свете каноне потпада.
 
3. Распадање богословских факултета
 
Тај фактор је последица екуменистичког разарања богословске средине, богословских факултета који, више од свега, попуњавају свештенство, васпитавањем богослова у екуменистичком начину мишљења и образовања. Оно што, од стране велике већине професора екумениста, изучавају на богословским факултетима, томе млади богослови уче и на парохијама и у школама. Сада се, по први пут, екуменизам увукао и у уџбенике за веронауку народних школа и гимназија. (…)
 
4. Поделе и колебања на Светој Гори
 
Опасност за Православље се у наше дане повећава, пошто се чак и Света Гора, врт наше Богомајке, сматран за „Тврђаву Православља“, јавља као разбијена и уздржана у својим изјавама. Постоје многобројни случајеви од раније, када је Света Гора подизала свој једногласни и моћни глас противу екуменистичких почетака патријараха и епископа.
 
5. Апсолутна зависност свештенства, безбрачних и брачних, од расположења и жеља епископа, који произвољно и по својој вољи примењују свете Каноне, плашећи и претећи онима који им показују противљење, па чак и у питањима вере.
 
Гашење парохија као заједница, које су стваране како би свештеници имали различите добре односе са црквеном пуноћом верних, а сада апсолутна економска зависност ефимерија (тј. седмичних свештеника) од својих парохијана, повећава, од стране многих свештеника, схватање њиховог служења као некакве професије. За њих је главна брига формирање добрих односа са епископом, како се не би лишили свог положаја, или како би били одређени на бољу или богатију парохију.
 
6. Скоро потпуно одсуство катихизације верних по питањима вере
 
Више се не чују проповеди на догматске теме, а анти-јеретичке више уопште. Опонашајући црквено руководство, већина свештеника се у проповедима ограничава патриотским или личним садржајем. Они су заборавили да је „наше живљење на небесима“ (Фил. 3, 20.), да Црква, као Царство Божије, „није од овога света“ (Лк. 18, 31.), да је хришћанима неопходно да мисле „о ономе што је горе, а не што је на земљи“ (Кол. 3, 2.), сагласно са литургијским возгласом „горе имајмо срца“… (…) Многи од епископа, уместо да храбре и указују на опасности од папизма и екуменизма, уместо да просвећују паству, успокојавају се тиме што њиховим ставовима следе, и са њима су сагласни, многи некатихизирани и непросвећени људи, док у исто време, оне који воде борбу и просвећене, епископат истиче као незнатну мањину „фанатика“ и „крајње конзервативне“. Овде тачно иде оно, што је пред страдање изрекао Господ књижевницима и фарисејима, пратећи реч прекорним оплакивањем: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтјели!“ (Мт. 23:13).
 
7. Постоји огроман недостатак у средствима истинског и објективног информисања народа
 
Световна и електронска штампа без тешкоћа аплаудира свим вероватно, унапред договореним екуменистичким и синкретистичким начелима црквеног руководства, и исмева све предањске ставове и вредности, као оне који су отишли у прошлост. Сада, они који се налазе под контролом црквеног руководства, штампа и радио станице Грчке Цркве, са ентузијазмом објављују сваку екуменистичку појаву, док у исто време православни гласови остају изоловани.
 
8. Посветовњачење свештенства и народа
 
Очаравајућа привлачност света вуче к себи, и као последица тога долази до слабљења ревности у борби за „уски и тесни пут“ Јеванђеља и светих. Веома често се предлаже аргумент равнодушних и оних који ћуте: „Црква никада неће пострадати, јер је она Тело Христово, има Живог Христа, ту је Сам Христос који се простире кроз векове. Ми имамо обећање Самог Христа да је „ни врата паклена неће надвладати.“ (Мт. 16, 18.) Али, опасност се не односи на Цркву, која ће у векове пребивати са Њеном Главом, Христом, већ на чланове Цркве, на верне, који се и налазе у опасности да погину, када се изгуби правилна вера – Православље, и зацари се јерес и заблуда. Колико год неко био свет и пун врлина, када изгуби Православну веру он се не спасава. Насупрот томе, онај ко се налази унутар правилно верујуће Православне Цркве, спасава се, у сваком тренутку, па и највећи грешник када се покаје и исповеди своје грехе. Опасност од грехова наших савладава се покајањем и исповешћу, опасност од јереси не савладава се ничим; она са сигурношћу води јеретика у погибао.
Сам Господ је указао на опасност од лажних пастира, који се труде да обману паству. Верни не треба да слушају „глас најамника“. У време док добри пастир себе приноси на жртву ради спасења оваца, пастир-најамник, када је опасност близу, бежи и оставља их вуковима, тј. јеретицима, да их разграбе и распуде. (Јн. 10, 1-16.) Зато, Свети Апостоли и Свети Оци у проповеди нису умиривали себе проповедајући неделање: „Не бојте се, не брините се, Црква неће никада пострадати…“, већ је цео њихов живот, као што је то очигледно из њихових посланица, био својеврсна неуморна, непрестана, дуга борба, да би се зацарила неповређена и истинска вера, да јеретици не би успели у изопачивању те вере, проповедајући другачије Јеванђеље, другачијег Христа, избезображеног и прилагођеног њиховим жељама. Већина њих је дала свој живот, постали су мученици „ради Христа, вере и светости“, велики исповедници и учитељи Истине, гоњени, жалошћени, клеветани, вређани, сваки дан умирући. (…)
Предосећајући приближавање свог краја у Милиту, апостол Павле је, као главну пастирску обавезу, свештеницима Ефеса препоручивао да се моле за себе саме и за паству, да пасу Цркву, коју је основао Христос, не са равнодушношћу, философирајући, успокојавајући, владајући, да буду социолози и да живе у изобиљу, већ да као и Он Сам, проливају своју крв. Он им предсказује да ће „ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада„, тј. јеретици. И оно што је најгорче и најжалосније, јесте то, да од њих самих, од духовништва, од епископа и свештеника, „устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом.“ (Дјел. 20, 30.) Како је то било предсказање и пророштво, које се за кратко време испунило, и испуњава се током целог живота Цркве, он их не умирује, већ труби на узбуну, трубу неуспављиву, трубу пажње и ободрења. Он им говори: „Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас„. То Павлово „пазите“ јесте призив, који је остављен, и многи од наших свештеника говоре лажно, одвајајући верне од истине Православља и бацајући их у мреже заблуда папизма и екуменизма. Позиција успављивања „Црква никада неће пострадати“ јесте истинита, али као она која подстиче – не на неделање и равнодушност – већ на борбу: борите се, трудите се, исповедајте, и Бог неће оставити Цркву Своју. Без наше сарадње (синергије), која представља учење наше вере, Бог нас оставља, јер Он не спасава без сопствене жеље и стремљења човека ка Њему, за разлику од погрешног учења протестантизма о апсолутном предодређењу. Међутим, историја нас учи да су читаве древне Помесне Цркве нестале, као и седам Цркава из Откровења, и многе друге су ослабљење и изумрле, управо из разлога одступања од вере, издаје вере од стране пастира и њихових верних. Али успоставља се и постоји Црква, која ходи у истини.
Православље је узвеличано и умножено и за рачун других народа, под јасним руковођењем Њеног распетог Оснивача. Јеретички Запад, који се горди удаљавањем од спољашњег злопаћења, које је знак божанске педагогије и посете, у потпуности је изгубио своју хришћанску суштину, потпуно је отпао од хришћанства. И то духовно разарање је још горе, јер је духовна смрт гора од телесне смрти. „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити!“ (Мт. 10, 28.) Цела Европа је бескрајно гробље са задахом те смрти, за шта су одговорни папизам и протестантизам. Тај задах у Православну Цркву уносе пријатељске везе, сусрети и посете са представницима тих јереси, које ми, штавише, признајемо за „цркве“, за „пут спасења“. Они су довели народе Запада до духовне смрти, а ми, уместо да им показујемо животворну и спасавајућу истину Православља, да би спасили и њихове сопствене народе, изазивамо пометњу и провоцирамо сумњу у самом нашем благословеном народу, и подстичемо их на пропаст, јер рушимо одлуке Светих Отаца, и зато смо, веома једноставно, прешли од истине ка јереси, од живота ка смрти. (…)
Убрзо ћемо у Грчкој тражити православног Грка, и нећемо га наћи. Губимо нашу децу, поколења која долазе. У време док већина не види опасност, већ се лишавамо садашњег, као нојеви који забадају своје главе у песак. Заиста, Црква неће нестати, она ће постојати, па чак ако буде и троје православних, а нестаће десетине хиљада душа, православних и инославних. (…)
Пред лицем ове очигледне, блиске и велике опасности, која данас прети због недавне прошлости, неопходно је да разбудимо православни народ који спава због незнања. (…)
Како је говорио патријарх Генадије Схоларије, гледајући приближавање разорења Цариграда, „неопходно је да пробудимо град који спава и није свестан зла, које долази“. (…)
Хајде да паднемо на колена и да се помолимо Христу, Који као да, због наше недостојности спава у време буре, да би се Он пробудио, да би укротио буру, да би уништио расколе и вратио све заблуделе, све јеретике у Свету Цркву, јер ће само то изградити истинско Јединство. Не треба да падамо у чамотињу, већ да са радошћу претрпимо и да се налазимо у ичекивању, јер ће на крају победа и тријумф припасти Христу, а не антихристу.
 


Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Протојереј-ставрофор Србољуб Милетић
Извор:
Правая.ру – Православно-аналитический саит

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *