Раскид дугогодишње везе

Питање:
Помаже Бог!
Имао сам девојку три и по године и у мојим осећањима и у мојој глави сам осећао „праву љубав“, што очигледно није био случај са њене стране. Напустила ме је под изговором да је све у њој стало, да не постоји „заљубљеност“, а са друге стране прича да ме итекако воли… Тотално сам био погубљен, али прихватио сам, помало и љут на себе јер сам дозволио да се уздам у особу више него у Бога. Пошто сам се много везао за њу сада ми је велики проблем да све то пребродим.
Схватам да сам направио грешку допуштајући себи и својој души да заволи некога више од Бога, и свестан сам тога, али једноставно не успевам да пронађем начин да све то оставим иза себе и да се у потпуности посветим Богу, да се смирим и пустим све Њему на вољу. Увек се враћам размишљањима о томе свему и само ме умара све више и све више ме вуче у очајање, а то ми је већ познато као грех.
Ако имате неки савет како бих било како могао да се тргнем из очајања значило би ми много.
Хвала унапред, Слава Богу!

Алекса

 


 

Одговор:

Драги Алекса,

Имам само један савет, а то је да у будуће не бркате појмове љубави, јер оно што није љубав затим ће се показати и колико није. Као и ова ваша. Љубав је толико узвишен појам да она залази у божанске пределе, а не у оне који мењају и потврђују ову нашу палу природу.

Дугогодишња веза се не раскида, као рецимо брак који ми називамо браком само кроз Цркву, а који у љубави према Богу потврђује љубав између супружника. Све је у нашем животу послушање, као и сам наш живот да га смирено као дар примамо. Јер када нема послушања нема ни живота. Такође кад нема послушања Богу у љубави према свом брачнику та љубав је засићена, јер је нема. Као и та ваша, а како госпођица рече: не постоји „заљубљеност“. Воли те, али су њене страсти умрле. Без Бога та љубав је страст и растљеније тела. Веза без брака је „промашај“ против нашег живота, а у буквалном преводу грех.

Шта је то заљубљеност, то само опажање ствари које ми експлоатишемо или је то давање, у уверењу да ту постоји инвестиција да ћемо сви заједно у њој да ходамо према Богу? Све друго је страст, или острашћена вредност, коју добијамо у љубави када она пређе у своје супротне изражаје као што су егоизам и егоцентризам. Многи људи схватају љубав само као некакво конзумирање. Зато у оваквим случајевима ње нема, јер више нисам заљубљен, о да, и то је моје право?!

А где је право као чврсто обећање пред Црквом? Јер нас пред венчање питају да ли имамо „чврсту“ намеру… Дакле пред Заједницом људи у којој ми црквено-правно постојимо, и друштвено, а у којој се испуњавају наши животи. Или неки мисле да могу да постоје као људи изван људи, да тако њима и не треба уређење паметнијих и бољих од њих а који ове стари миленијумима нама објашњавају? Прво Скинија а затим и Црква.

Ниједна љубав, ни брачна, а камоли блудна, не може да постоји без послушања. Јер ни наш живот не може да постоји без послушања. А када се оно прекине и наш живот се прекида. Такође и послушање за нашу јавно објављену љубав кад смо пред заједницом дали обећање да ћемо „чврсто“ да је чувамо. А све по речима Библије, да се у заједници зна ко је ко и шта је шта, а да то не буде сабор само-чиних одлука у којима желимо да нам брак успе. Нема тога у љубави па зато на овим постулатима никада и никаква веза нити брак неће успети. А тако ни љубав. Јер без Бога у нама ни ње нема, дакле без тога сазнања уопште нема ни љубави кроз давање. И она је користољубива све дотле док постоји корист у њој па је тако само имитација и сурогат љубави.

Те три године „везе“ у нашем црквеном изражају значи три године свега промашеног, и заблуде, јер од те речи и долази термин „блуд“ (секс ван или испред брака). Јер је он заблуда као издаја Божијих планова о нама, када самовољом и непослушањем Цркви, а у нашој погрешно примењеној слободној вољи, ми њих мењамо. Зато је блуд издаја оне наше праве љубави која треба да нам дође, када она често остаје повређена и до краја наших живота.

Наравно, Црква је све ово одлично разумела и прелепо уредила, али ствар је у томе да ми у овом пост-хришћанском либерализму њу одбацујемо као неку творевину која нас данас као модерне и паметније уопште не интересује.

Искрено,

о. Љуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *