Пропала породица и уздизање

Питање:
Помоз Бог, поштовани Оци, унапријед вам се извињавам што ми је писмо дугачко. Имам тек 23 године али мучан живот иза себе. Родитељи су ми се развели кад сам био беба због чега сам био изложен великим неприликама у породици, отац и мајка нису се слагали и било је свакаких неугодних епизода које су ми се урезале у памћење. Као једино дијете превише сам био размажен и превише су ми удовољавали због чега сам напослијетку био неваљало дијете, а што се одражавало и на моје понашање у школи и однос са другом дјецом. Није ми јасна моја породица, једноставно не знам ко је био у праву: живио сам са мајком и баком које су ми говориле свашта против мога оца и говориле су ми да га никада не пустим у наш стан, а са 13. година када је моја мајка умрла ја сам допустио да отац уђе у стан како би мене издржавао и осовио на ноге. Нажалост за све нас, он је пуно тога лошега направио, он је њу злостављао на моје очи и касније кад год би покренули тему о мајци он би говорио како му је она доста зла нанијела. Услед те олује ја сам постао отресито и немарно дијете које није вјеровало у Вишу Силу и које је све око себе кривило, док сам ја уништавао свој живот. Очекивано, нисам се слагао са њим, он се више пута женио како би добио визу за страну земљу како би могао да ради, а ја сам бивао истресан због тих његових поступака као и неких непријатности узрокованих мојим прохтјевима. У тинејџерској доби нисам био у баш лошем друштву, дрогирао се, пио алкохол, али сам пуно сједио пред компјутером и живио у неком свом свијету, кад нисам био задовољан овим. Нисам био класични блудник јер сам био премлад, али био сам се утапао у неморалу и порнографији, којом сам био \заражен\ још у основној школи као дијете (једном мом блиском пријатељу родитељи су дозвољавали порно-часописе и филмове, као малом дјетету! ! ! ) . Захваљујући мојој бунтовности, немару, лењости, мржњи и отровлуку за све око себе, остао сам без и једног пријатеља, а средња школа ми је такође пропала јер се нигдје нисам уклапао и био сам изложен психофизичкој тортури коју нисам пријављивао старјешинама из стида. Све то ме је касније коштало здравог разума, када сам се осврнуо око себе и спознао да сам трагично усамљен и заробљен у тмурној свакодневици и несигурном свијету. Пао сам у депресију, али онда сам одлучио да се окренем ка Богу и замолим помоћ. Схватио сам да сам незрео и да нисам крив за оно што се десило раније, али прихватио сам чињеницу да сам рођен грешан, да носим проклетство због пропале породице, да сам заблудио и на крају пао, и одлучио сам се промијенити. Крштен сам заједно са мајком 2002. године али, из гореописаних разлога, никада заиста нисам прихватио спасоносну вјеру у Господа Исуса Христа и његову жртву која ми при самом подсјећању тера сузе на очи. Признајем да сам потом осјетио Господову присутност у своме животу, када сам га молио да се снађем у неким ситуацијама или када сам желио да видим неког старог пријатеља, што ми је заиста услишено! Све што сам требао направити јесте признати Господа, побиједити свој гњев и постати милостив према свима око себе, до те мјере да шутим и у себи опраштам ономе ко ми опсује мајку. Данас схватам какав је то људски живот без вјере. У очевој и мајчиној породици мушкарци су били комунисти али су жене одржавале вјеру у Господа и моја покојна бака, којој сам ја наудио, ме је први пут одвела у бањалучки храм Св. Тројице. Отац не жели вјеровати и често зна узети Божје Име узалуд (! ) , а тако и гомила познаника и пријатеља у нашој околини, тешко ми је да их се клоним али сваки пут кад опсују преСвето Име ја устајем и опомињем их, међутим они су се поред све своје несреће нашли и шалити са тим! Наравно, при опомињању старијих заблудјелих особа ја истичем да их не намјеравам осуђивати па наводим и себе као примјер пропалитета који се одлучио промијенити. Има разумних особа, и нашао сам једну особу (једну пријатељицу која је исто имала хаотичан живот) која ми се понудила да ми помогне око школе и посла, али опет људима у Бања Луци фали једна духовна обнова како би се уздигли из муља у којем већ дуго живимо. Да се вратим на мој случај, у оваквој атмосфери заиста није лако живјети, али мора се. Бринем о свему што сам радио раније, и моје питање гласи – како да од Господа затражим правилни расуд о свему што се десило, као и савјетовање на који начин да исправим све оно што сам покварио, барем дјелимично. Имам осјећај да сам некога издао и доста ситница и случајности, којих је знало бити забрињавајуће пуно, асоцира ме на то, али свеједно молим Бога да ми опрости и буде са мном. Наду не губим, као ни вјеру, бојим се мојих промашаја али борим се са гријехом, и наравно, свима око себе признајем да вјерујем Господу и да за мене грешног нема другог животног пута. Божији благослов свима вама и вашим читаоцима.
Драган


Одговор:
Драги брате, Неко би можда рекао да, када човек схвати стварност и увиди најбољи пут, сасвим је нормално и природно да онда њиме иде. Додао бих, да то ипак није лако. Треба пуно храбрости да човек сам себе погледа у лице, да себе и ствари види какви јесу, да све у себи и око себе назове правим именом, да пут и начин размишљања промени, а посебно – да то учини са скромношћу а не са неком горчином, нервозом или жестином. Мислим да си кроз ову своју исповест показао доста од тога: храброст, промену размишљања, жељу да свој живот исправиш. То је довољно. За остало си сам пружио одговор, када си рекао да је „све што требаш направити јесте признати Господа, побиједити свој гњев и постати милостив према свима око себе, до те мјере да… опрашташ…“ Заиста, то је свима нама потребно и на то се потсећамо стално. Чини ми се да сећање на пређашњи живот и грехе код тебе проузрокује тешка осећања. То је сасвим нормално. Господ, и када нам опрашта, не брише нам сећање. А у светлости вере лоше ствари изгледају још ружније. Али нас зато вера, нада и љубав Божија много више снаже и теше. Тако сада имамо духовни и душевни лек за све наше муке, а уз све то и помоћ Најмоћнијега, који нас је ослободио греха, смрти и ђавола, тако да, док се се држимо добра, више се не морамо и не требамо никога и ничега бојати. Ето, ништа више ти не бих могао рећи, осим онога што си и сам увидео: моли се Господу да те руководи, остави места у своме животу и за Њега, и Он ће те руководити. Понекад је свакоме од нас јасно да нас Господ руководи, али нам није јасно како Он то ради? Око тога не треба да бринемо. Оставимо Њему да Он по својој премудрости и сили учини оно што ми не можемо, не разумемо и не знамо. А ми треба да се потрудимо по својој мери, до својих крајњих граница труда у оквирима наше вере хришћанске. То је све што се од нас тражи. Остало је до Њега. Од Господа ти сваку помоћ и добро жели, О. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *