Призив Божији

Питање:
Помаже вам Бог драги моји оци. Моје питање тиче се монаштва. Претходно сам прочитао све ваше одговоре верницима на исто или слично питање у нади да ћу међу таквим одговорима наћи и одговор на моје питање, будући да нисам, одлучио сам да поставим конкретно питање, реч је о жељи за монашењем. Међутим, пре него било шта питам у вези тога, морам укратко да вам изнесем своју скорашњу прошлост, јер мислим да баш у њој лежи чињеница која би могла бити од користи да ми поближе и прецизније одговорите на питање. Наиме, непријатељи моји, радили су ми о глави, гроб ми спремали, и силно су се трудили да ме покопају, чини ми се дан-ноћ чекали су вест о мојој пропасти. Нисам ни био свестан који терет сам носио, и то ни мање ни више, шест година. Мир нисам имао никада, ни ноћу ни дању. У снове ми је свашта долазило, толико страшни снови су били да сам ужасан страх имао пред спавање, просто сам знао шта ме чека, нисам смео лећи у постељу, и кад бих заспао, убрзо би се кроз врисак пробудио. Снови су били убилачки, а ни јава није била ништа боља. Вечита свађа са најближима, нападали су ме и осуђивали без икаквог повода и разлога, терали ме стално од себе уз речи: \иди, погино дабогда, не иди ми више на очи\ и слично.. Толико су то страшне речи биле, страшне осуде, да су ми свакакве мисли долазиле. Али, вера моја сачувала ме од пада у очајање. Кад више нисам могао издржати сав тај терет, завапио сам Господу, и сваке ноћи пред спавање, на кољенима усрдно молио Свепречисту Пресвету Владичицу нашу, Мајку Божију, да ме спасе. Нисам одустајао од молитве, чекао сам милост Божију. И дошла је! Преко мојих ближњих Господ ми је објавио пут према моме спасењу, то је био пут према манастиру за који нисам ни зна да постоји, а близу је мене. Неко би рекао да сам у манастир дошао случајно, а ја кажем да је то била промиса Божија. У манастиру сам нашао спас, ту је био мој лек. Колико је мој проблем био тежак и погубан, рекле су сузе игумана манастира кад ме видео. Од тада, од момента кад сам спашен, у мени се јавила огромна жеља за монашењем. Ни сам не знам шта ме је погодило. До тада сам размишљао о световним стварима, о стицању богатства, угледу у друштву и слично, међутим све се то променило пре две године. Од тада је за мене једини смисао и циљ живота стицање Духа Светога. Та жеља за монашењен понекад зна да утихне, нема је, али поново се врати, још јача, још експлозивнија. Иначе сам дипл.инг по занимању, факултет завршио пре две године, радим, све је уреду, али просто чезнем за монаштвом. Не занима ме нарочито ни брак, ни друшто, ништа световно. Моји родитељи се боре да ми угоде на сваки начин, а немају појма да мене ништа световно не занима. Ја вас сада питам: како човек може да буде сигуран да је одређен за монаштво? Да ли тај уски пут спасења бира сам човек по својој вољи, или је то ипак Воља Вишњега, призив Божији? Како ја да знам да баш тим путем требам кренути? И најважније питање, како убедити родитеље? Отац мој не верује ни у шта, мајка ту и тамо, она само зна да постоји Бог, али га није познала, и у таквом случају нема шансе да ми пустили, чини ми се да би рекли да сам пуко и да ме треба водити на лечење, јер они не умеју схватити значај монашког живљења. Ако бих отишао нагло, на силу, без њиховог допуштења и благослова, бојим се да би се чак и разболели, чини ми се срце би им препукло. Оче мој драги, дајте ми неки савет, шта ја сад да радим? Који пут да одаберем, како, где да пођем? Благословите оче, свако добро!
Максим


Одговор:
Како човек може да буде сигуран да је одређен за монаштво? Да ли тај уски пут спасења бира сам човек по својој вољи, или је то ипак Воља Вишњега, призив Божији? Како ја да знам да баш тим путем требам кренути? Драги брате, Опрости, али изгледа ми као да покушаваш да пребациш одговорност за свој живот на другога. Као да те је сукоб са околином учинио малодушним, па због тога тражиш заклон у манастиру. Ти ниси тражио сукоб, околина ти га је наметнула. У томе нема твоје жеље. Сада ти се јавила жеља да одеш у манастир. Верујем да у теби самом, дубоко унутра постоји сумња у снагу твоје одлуке. Стога би волео да знаш да ли је то у суштини Божија или твоја воља? Ако је твоја, можда мислиш да ће бити слаба да издржи искушења. А, ако је Божија, онда јој се нећеш противити, већ ћеш као добар човек учинити најбоље што можеш да будеш послушан вољи Божијој. Међутим, Бог то не тражи од нас. Он од нас тражи да ми направимо избор, а не да га Он прави уместо нас. Он нам је рекао у чему је ствар: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и сјеме твоје.“ (IV Мој. 30, 19.) Можда ће ове речи многима зазвучати сурово, али то је та истина о којој говори и Сам Бог: пред сваким од нас стоји избор између живота и добра и – смрти и зла. Избор морамо ми да учинимо, јер човекољубиви Господ жели да ми направимо тај избор, а не да га Он прави уместо нас. Ако желиш да се склониш од света, то само по себи није ни добро ни лоше. Јер, многи светитељи су бежали од света. Али не зато што су имали невоље у свету, или због тога што их свет није разумевао или прихватао, што их је прогонио или проклињао. Они су бежали из љубави према Богу, јер нису хтели да губе своје или туђе време на пролазне ствари, у које спадају и овакви сукоби и неразумевања. За невоље о којима говориш, верујем да су по допуштењу Божијем, ради твога добра. Ти си, за сада, у манастиру видео љубав и разумевање. Међутим, ако одеш у манастир, тамо те такође, сигурно чекају невоље, исто ради твог добра. Ако ниси издржао ове, мислим да нећеш ни оне. Шта год одлучио, мислим да у твом срцу и уму не треба да буде ни трага од помисли да то чиниш како би се уклонио од невоља, од сукоба или којекаквих клетви. Јер, Господ је јачи и он не слуша клетве безбожних. „Не хте Господ Бог твој слушати Валама, него ти Господ Бог твој обрати проклетство у благослов, јер те милова Господ Бог твој.“ (5. Мојс. 23, 5.) – каже се још у Старом Завету. Шта је благослов и шта је клетва? „Гле, износим данас пред вас благослов и проклетство: Благослов, ако узаслушате заповести Господа Бога свог, које вам ја данас заповедам; а проклетство, ако не узаслушате заповести Господа Бога свог него сиђете с пута који вам ја данас заповедам, те пођете за другим боговима, којих не познајете.“ (5 Мој. 11, 26 – 28.) Господ све нас стално позива на спасење у живот вечни и Он стрпљиво чека да се одазовемо на тај позив. „Упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, (Христос) им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама. (Лк. 17, 20 – 21.) Значи, ми Царство небеско или пакао носимо са собом, у манастир или у свет, где год да живимо и тамо где год јесмо. А шта је вечни живот? Сам Христос одговара: „Ово је вјечни живот: да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. (Јн. 17, 3.) Шта је Црква, шта је духовни живот, манастирски ред и поредак, шта је вера и Јеванђеље, шта је хришћанство, шта треба да ради свако од нас? Оно што и св. Максим сведочи: „Бог и Господ свих је рекао (’απεφήνατο =исказао, одредио) да је Католичанска Црква правилно (τήν ’ορθήν =православно) и спасоносно исповедање вере у Њега“ (Καθολικήν ’Εκκλησίαν, τήν ’ορθ ήν καί σωτήριον τή εί Αυτόν πιστέω ‘ομολογ) , и за то је назвао блаженим Петра (апостола) , који Га је добро исповедио… и рекао је да ће на томе што је добро исповедио изградити такву (=правоверујућу) Цркву“ (τήν τοιαύτην Εκκλησίαν) , коју ни врата пакла неће надвладати, а камо ли некакав свет и наша јадна и бедна околина. И не само да је свет и пакао неће моћи надвладати, него ће она (Црква) од Господа добити кључеве од Царства Небеског. (Мт.16, 16-18) Поздравља те, о. Срба

Један коментар

  1. Maksim Grabovac, poznah ga po njegovoj priči. Poznavah ga od detinjstva. Nažalost, upokojio se pre četiri godine na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *