NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Put duše posle smrti » PRIKAZ POJEDINAČNOG SUDA – MITARSTVA

PRIKAZ POJEDINAČNOG SUDA – MITARSTVA

<p claE. TIHOMIROV
PRIKAZ POJEDINAČNOG SUDA – MITARSTVA
 
Freska Mitarstava - Rilski Manastir, Bugarska
 
a) Prethodne napomene
b) Učenje Crkve o mitarstvima
v) Osnove za učenje o mitarstvima u Svetom Pismu
g) Dve neophodne napomene o mitarstvima
 


 
a) Prethodne napomene
 
„Sudu Božijem nad pojedinačnim dušama posle rastanka duše s telom prethodi, po učenju pravoslavne Crkve, njihovo istjazavanje u takozvanim mitarstvima kroz koja one, penjući se sa zemlje u pratnji anđela, prolaze kroz vazdušni prostor gde ih zli dusi zadržavaju i prikazuju sve njihove grehe u životu“.
Pravosuđe Božije izvršava sud nad dušama koje su izašle iz tela preko anđela – kako svetih, tako i zlobnih. Prvi, za vreme zemaljskog života čoveka, pamte sva njegova dobra dela, a drugi sve njegove grehe. Kad duša počne da se penje k nebu vođena od strane svetih anđela, duhovi mraka joj razotkrivaju nepokajane grehe kao žrtve satani, kao zalog veze i jednake s njima večne sudbine.
Za istjazavanje duša u vazdušnom prostoru sile mraka su ustanovile posebne sudove i straže u određenom poretku. Od zemlje do samog neba nalaze se svuda straže palih duhova. Svakoj posebnoj straži odgovara jedna vrsta greha i tu se duša muči. Te đavolje straže i sudovi u spisima otaca nazivaju se mitarstva, a duhovi koji im služe – mitari.
U Hristovo vreme i u prvim vekovima hrišćanske Crkve mitari su bili sakupljači poreza. S obzirom na to da je ta dužnost usled jednostavnosti drevnih običaja bila poveravana osobama bez naročite odgovornosti i poverljivosti, mitari su primenjivali sva sredstva nasilja, razne vrste lukavstava, sitničarenja, bezbrojne zloupotrebe i neljudsko razbojništvo. Oni su obično stajali na gradskim javnim mestima i niko nije mogao da pobegne od njihovog pogleda. Zbog svog ponašanja postali su strah i trepet za narod. Sam pojam mitar označavao je čoveka bez osećanja, pravila, sposobnog na svako zlodelo, nizak postupak, rečju, u svakom pogledu izopačenog čoveka. U tom smislu Gospod poredi uporno neposlušne Crkvi sa neznabošcima i mitarima (Mat. 18,17). Za starozavetne poklonike istinskog Boga nije bilo ničega odvratnijeg od idolopoklonika, a isto tako omražen im je bio i mitar. Naziv mitar je prenesen s ljudi na zle duhove koji čuvaju po dužnosti prelaz od zemlje k nebu. Kao sinovi i poverenici laži, demoni optužuju ljudske duše ne samo za stvarno izvršene grehe, već i za one koje ovi nikad nisu učinili. Oni pribegavaju izmišljotinama i prevarama, koriste se klevetom i bezobrazlukom da bi oteli dušu iz ruku anđela i povećali broj adskih slugu.
Gospod Isus Hristos Koji Sam nevidljivo izvršava sud nad pojedinačnim ljudskim dušama uz pomoć anđela pušta na njega i „opadače braće naše“ (Otk, 12,10) – zle duhe da bi se sva dela duše bespristrasno ocenjivala. „I treba, kaže sv. Vasilije Veliki, Sud Božiji da bude nenasilan, i da liči na one ljudske sudove, u kojima optuženi ima pravo na opravdanje, da bi videvši svoja dela jasno i dobivši zasluženu kaznu potvrdio nepobitnost sudova Božijih, priznavši da je kazna pravedna, ili da, budući pomilovan, vidi da mu je oprošteno po zakonu i redu“.
„Nemoj me dati na volju neprijateljima mojim; jer ustaše na me lažni svjedoci; ali zloba govori sama protiv sebe“ (Ps. 26, 12) – tako govori Duh Sveti u ime ljudske duše opisujući njenu nevidljivu borbu s nevidljivim neprijateljima.
 
b) Učenje Crkve o mitarstvima
 
Učenje o vazdušnim mitarstvima se prvi put sreće u čuvenom delu sv. Atanasija Aleksandrijskog – u njegovom „Žitiju sv. Antonija Velikog“ koje je napisano oko 365. godine, kada je i prevedeno na latinski jezik (oko 365-370 g.) i uživalo je poštovanje u celom hrišćanskom svetu, kako na Istoku, tako i na Zapadu. Sv. Zlatoust savetuje svim hrišćanima da čitaju to žitije; a blaženi Avgustin kaže da ga je „čitanje žitija sv. Antonija Velikog uputilo na pravi put“.
Sv. Atanasije Veliki pripoveda sledeće: „Jednom su ga (Antonija) oko osam sati, pošto se pomolio pre nego što je uzeo hranu, anđeli uzneli na visinu. Vazdušni demoni su se tome protivili: anđeli su, prepirući se s njima, zahtevali da navedu razloge svoje pobune, jer Antonije nije imao nikakvih grehova. Demoni su se trudili da izlože grehe koje je on počinio od samog rođenja; ali anđeli su im zapušili usta rekavši im da ne treba da mu broje sagrešenja od rođenja koja su već oproštena blagodaću Hristovom, već, ako imaju, neka navedu grehe koje je počinio posle toga kako je odlaskom u monahe posvetio sebe Bogu. Demoni su u optužbama izgovorili mnogo bezobraznih laži; ali pošto su njihove klevete bile neosnovane, Antoniju se otvorio slobodan put. Istog časa se osvestio i video da stoji na onom istom mestu na kojem je stajao u molitvi. Zaboravivši na hranu, celu noć je proveo u suzama i uzdasima, razmišljajući o mnoštvu neprijatelja čovekovih, o borbi s njima, o teškoći puta ka nebu, kroz vazduh i o rečima Apostola: „Jer naš rat nije s krvlju i s tijelom, nego s upraviteljima tame ovoga svijeta, s duhovima pakosti ispod neba“ – koji (tj. Apostol), znajući da vazdušne vlasti samo to i traže, samo se o tome i brinu, tome teže i trude se da nas liše slobodnog prolaza na nebo, savetuje: „uzmite sve oružje Božije, da biste se mogli braniti u zli dan“ (Ef. 6,13), „da se posrami onaj koji se protivi, ne imajući ništa zlo govoriti za nas“ (Tit. 2, 8).
Sv. Jefrem Sirijski kaže: „Kada se približe zle sile, kada nadolazi strašna vojska, kad duša mora da napusti telo i pođe na neizbežni sud, tad se jadni čovek trese, kao da je zemljotres, sav drhti. Uzevši dušu one je odnose u vazduh gde su uprave, vlasti i svetodršci sila zla. To su naši zli optužitelji, strašni poreznici, klevetnici; oni nas dočekuju, opisuju, osmatraju i broje grehe tog čoveka iz mladosti i starosti, hotimične i nehotimične, učinjene delom, rečju ili pomišlju. Jadna duša će tamo doživeti veliki strah i užas od bezbrojnog mnoštva neprijatelja koji je okružiše tamom i koji je kleveću da ne bi otišla na nebo i naselila se u svetu živih, u zemlji života. Ali sveti anđeli je uzimaju i odvode“.
Sv. Makarije Veliki uči: „Kad se duša čoveka rastaje od tela izvršava se neka velika tajna. Jer ako je ona kriva za grehe onda dolaze vojske demona, zlih anđela i sila mraka da je uzmu i odvedu na svoju stranu. Ovome niko ne treba da se čudi. Jer ako se čovek, dok je još u životu na ovome svetu, pokorio, predao njima, zar ga još više neće porobljavati i upravljati njime kad ode iz ovog sveta? Što se tiče drugog, boljeg dela ljudi, s njima se drugo dešava. Te svete sluge Božije još u ovom životu se nalaze stalno uz anđele, svete duhove koji ih okružuju i čuvaju. A kad se njihove duše rastanu od tela, anđeoski likovi ih primaju u svoju zajednicu, u svetli život, tj. dovode ih Gospodu.“
Sv. Jovan Zlatoust, rekavši da samrtnika, ma ko bio na zemlji, obuzima zbunjenost, strah i nedoumica kada ugleda strašne vlasti anđeoske i mračne sile koje su došle da bi odvojile dušu od tela – dodaje: „Tada su nam potrebne mnoge molitve, mnogi pomoćnici, dobra dela, zastupanja za nas od anđela prilikom prolaska kroz vazdušni prostor. Ako nam je kad putujemo u tuđu zemlju ili tuđi grad potreban vodič, koliko nam je onda potrebno vodiča i pomoćnika da nas provede pored nevidljivih vlasti i svetodržaca vazduha koji se zovu gonitelji, mitari, carinici!“ – U ime počivše hrišćanske odojčadi sv. Zlatoust ovako govori: „Sveti anđeli su nas mirno odvojili od tela, i mi smo slobodno mimoišli vazdušne vlasti. Imali smo pouzdane vodiče. Lukavi dusi nisu našli u nama ono što su tražili, nisu videli ono što su hteli da vide. Videvši neoskrnavljeno telo, oni su se postideli; videvši čistu dušu, stranu zlobi, posramili su se; ne nađoše u nama poročnih reči i umukoše. Došli smo i uništili ih; prošli smo kroz njih i nestali su: „zamka se raskide, i mi se izbavismo. Blagosloven Gospod, koji nas ne dade zubima njihovijem da nas rastržu“ (Ps. 124, 7, 6). Kada se to završilo anđeli koji su nas vodili su se uzradovali; počeli su da nas ljube, jer smo opravdani i da nam govore veseleći se: „Agneci Božiji! Radujemo se vašem dolasku ovamo: otvorio vam se praroditeljski raj; predato vam je naručje Avraamovo. Primila vas je desna ruka Vladike, glas Njegov vas je prizvao na desnu stranu. Blagonaklonim očima vas je pogledao, u knjigu života upisao“. A mi rekosmo: „Gospode, pravedni Sudijo! Lišio si nas zemnih blaga, nemoj nas lišiti nebeskih. Odvojio si nas od otaca i majki – ne odvoj nas od tvojih Svetih. Znak krštenja se ceo na nama sačuvao; telo svoje ti vraćamo čisto, jer je ostalo čedno“. I još: „Ili ne znate kako muče dušu gresi na dan smrti? Kako uznemiravaju srce? U ovakvim trenucima sećanje na dobra dela poput sunca za vreme bure smiruje uznemirenu dušu. Jer ako budemo budni, ovaj strah će biti stalno s nama i za života; kad postanemo bez osećaja, onda će on nesumnjivo da se ispolji kada se budemo rastajali s ovim životom. Jer i rob najviše tuguje kad ga izvode na sud: tad najviše strepi, kad se približava suđenju, kad treba da podnese račun. Zato, mnogo ćeš čuti priča o užasima poslednjeg trenutka i o strašnim priviđanjima koja su neizdrživa za samrtnike, tako da drhte na odru i strašne poglede upućuju onima oko sebe, dok se duša trudi da ostane u telu i neće da se rastane od njega uplašena onim što vidi. Jer ako mi, gledajući strašne ljude drhtimo, kako li ćemo se mučiti kad vidimo strašne anđele i neumoljive sile kako se približavaju, kad nam povuku dušu da je odvoje od tela, i ona će mnogo plakati, ali uzalud i bez koristi.“
Isto pišu, manje ili više podrobno: sv. Grigorije Nisijski (o krštenju), sv. Epifanije (o jeresima, LXXY), Evsevije Kesarijski (Demonstr. Evangel III, 5; Praeparat. Evang. XI, 20), Paladije Elenopoljski (Lavsaik gl. 24), Makarije Aleksandrijski (Slovo o ishodu duše).
Sv. Vasilije Veliki na jednom mestu kaže: „Niko da se ne vara praznijem riječima“ (Efes. 5, 6), jer „onda će iznenada napasti na njega pogibao“ (1 Sol. 5. 3) i zahvatiće ga kao bura. Doći će mračni anđeo, nasilno će povući i odvesti tvoju dušu obremenjenu gresima, koja se često vraća onome što ostavlja ovde i tiho rida, jer joj se već zatvorilo oruđe plača“. A na drugom mestu kaže: „Porazmisli (o poslednjem danu), jer nesumnjivo, nećeš ti jedina živeti večno; zamisli pometnju, prekidanje daha i čas smrtni, Božiju presudu koja se približava, anđele, dušu koja se strašno muči, jer ima grešnu savest i upućuje žalosne poglede na onaj svet“.
Evsevije, episkop Galikanski, poučava: „U trenutku kad duša treba da napusti telo kasno je za kajanje za svoja bezakonja. Avaj! Šta će biti s njom kada je vinovnici smrti (zli dusi) počnu vući po širokom vazdušnom prostoru i mračnim putevima?“
Prepodobni Simeon, Hrista radi jurodivi, koji je dostigao hrišćansko savršenstvo, pričajući đakonu Jovanu o približavanju svoje smrti i velikoj plati na nebu koja mu je objavljena otkrovenjem sviše, kaže: „Ne znam ništa u sebi što bi bilo dostojno nebeske plate, jedino ako Gospod ushte da me pomiluje Svojom blagodaću. Znam da ćeš i ti uskoro da ideš odavde; zato se pobrini, koliko god imaš snage, za dušu svoju da bi mogao bezbedno da prođeš kroz oblast vazdušnih duhova i da izbegneš kneza tame. Gospod moj zna da sam i ja obuzet velikom tugom i strahom dok ne prođem ta strašna mesta na kojima se ispituju sva dela i reči ljudske“.
Blaženi Jovan milostivi, patrijarh Aleksandrijski, stalno je besedio o smrti i o razdvajanju duše od tela onako kako mu je to predao prepodobni Simeon Stolpnik. „Kad duša izađe iz tela i počne da ide ka nebu, nju sreću mnogi dusi i podvrgavaju je raznim teškoćama i mučenjima. Dakle, muče je zbog laži, klevete, ljutnje, zavisti, gneva, zlopamćenja, gordosti, skvernoslovlja, nepokornosti, suviška, srebroljublja, pijanstva, prejedanja, gatanja, mržnje, ubistva, lopovluka, nemilosrđa, bluda, preljube. U vreme prelaska duše od zemlje k nebu sveti anđeli ne pomažu: pomažu joj jedino njeno pokajanje, dobra dela, a najviše – milostinja. Ako se ne pokajemo zbog nekog greha ovde iz zaborava, milostinjom se možemo spasiti od nasilja đavoljih mitarstava. Braćo! Znajući ovo, bojmo se gorkog časa susreta sa surovim i bezmilosnim mitarima, časa u kom nećemo znati šta da odgovorimonašim učiteljima. Pokajmo se sad za sve naše grehe, dajmo milostinju po svojoj snazi koja će moći da nas sprovede sa zemlje na nebo i spasi od duhova. Velika je njihova mržnja prema nama, veliki nas strah čeka u vazduhu, velika muka“.
Prepodobni Maksim Ispovednik kaže u svojoj poslanici Kuvikulariju: „Ko se od meni sličnih, uprljanih grehom, ne plaši prisustva svetih anđela koji izgone iz tela onog koji treba da ode iz ovog života, po naredbi Božijoj, silom, gnevno, i protiv njegove volje? Ko se, svestan svojih zlodela, ne plaši susreta sa surovim i nemilosrdnim, lukavim dusima“.
„Kad duša uzleti posle smrti kroz vazduh prema vratima nebeskim, kaže sveti Isihije, imajući sa sobom i u sebi Hrista, ona se neće uplašiti svojih neprijatelja, već će hrabro, kao i sad, da im odgovara na vratima. Samo da ne oslabi i ne prestane do svog ishoda da vapi i dan i noć za Isusom Hristom. On će se osvetiti za nju ubrzo prema Svom istinskom i božanskom obećanju izraženom u priči o nepravednom sudiji. Da, kažem vam, osvetiće se i u ovom životu, i posle izlaska duše iz tela. – Doći će naš čas smrti i nećemo moći da ga izbegnemo. O, kad bi knez sveta i vazduha koji tad treba da nas sretne našao da su naši gresi beznačajni i kad ne bi mogao da nas optuži pravedno! U protivnom slučaju uzaludno ćemo plakati. „A onaj sluga koji zna volju gospodara svojega i nije se pripravio, niti učinio po volji njegovoj, biće vrlo bijen“ (Lk, 12, 47). Ne vidi svetlo onaj koji se slep rodio: tako i onaj što nije svestan ne vidi bogati sjaj višnje blagodati i neće se osloboditi lukavih i Bogu mrskih dela, reči i pomisli. Takav, posle smrti svoje, neće slobodno proći kneza tartara“.
Prepodobni Isaija Otšelnik u zaveštanje svojim učenicima je ostavio sledeće reči: „Svakodnevno imati pred svojim očima smrt i brinuti se o ishodu duše iz tela i kako ćeš proći pored vlasti tame koja će te dočekati u vazduhu“ (Slovo 1). U 16. Slovu on kaže: „Pomisli samo kolika je radost duše onoga ko se predao na služenje Bogu i koji je obavio tu službu“. Po ishodu njegovom iz ovog sveta njegova dela će se podvizavati za njega: anđeli će mu se uzradovati kad vide da se oslobodio vlasti tame. Kad duša izađe iz tela prate je anđeli; u susret joj idu mračne sile koje žele da je zadrže, muče, u nadi da će naći u njoj nešto svoje. Tada se ne bore anđeli sa neprijateljima, već i dela koja je duša počinila, ona je štite i čuvaju od neprijatelja ne dajući im da je dodirnu. Ako dela njena pobede, anđeli joj pevaju pesmu hvale i vode je s veseljem pred lice Božije. U taj čas ona zaboravlja sve što pripada zemaljskom životu i sve muke koje je pretrpela. Usrdno i svom snagom se potrudimo da za vreme ovog kratkog veka činimo dobro i sačuvamo ga od dodira zla, da bi mogli da se spasimo od ruku knezova tame koji nas već iščekuju: a oni su lukavi i nemilosrdni. Blažen onaj u kome nema ničega što njima pripada: njegova radost, veselje, mir i venac su preko svake mere“.
„Osvesti se, dušo moja, obraća se skitski inok Jevagrije samome sebi, i pomisli kako ćeš izdržati iznenadni rastanak svoj s telom, kad strašni anđeli dođu po tebe i uzmu te u čas u koji se ne nadaš i u vreme za koje još ne znaš! Koja ćeš dela poslati pred sobom u vazduh kad počnu da te muče zbog tvojih dela neprijatelji tvoji vazdušni“.
Učenje o mitarstvima nalazimo takođe i kod sv. Jovana Lestvičnika, prepodobnog Teodosija Pečerskog, sv. Kirila Turovskog, sv. Marka Efeskog, Gavrila Filadelfijskog, sv. Dimitrija Rostovskog i drugih.
Učenje o mitarstvima je ušlo i u životopise svetih i u pesme i molitve koje pravoslavna Crkva koristi.
Sveti velikomučenik Evstratije, pretrpevši strašne muke i učinivši divna čudesa, pre nego što je nad njim izvršena smrtna kazna zbog nepokolebivog ispovedanja Hrista, izrekao je molitvu Bogu u kojoj Mu se prvo zahvalio za milost i zato što mu je pomogao da pobedi u vreme zemaljskih patnji nevidljivog neprijatelja, đavola, a onda, prelazeći na predstojeći rastanak duše i tela kaže: „Uznemirila se i razbolela duša moja pri izlasku svom iz propalog i jadnog tela. Da je ne bi ulovio u nečemu lukavi supostat (protivnik) i bacio u tamu za znane i neznane grehe počinjene u ovom životu, Vladiko, budi milostiv prema meni, i neka duša moja ne ugleda mračni pogled lukavih demona, nego neka je prime anđeli Tvoji svetli i presvetli. Slava Tvome svetlom imenu, povedi me Svojom silom na Tvoj božanski sud. Kad budem na sudu, neka me ne zgrabi ruka kneza ovoga sveta da bi me bacila, grešnog, u dubine ada; nego neka izađem pred Tebe, budi Spasitelj i Zaštitnik moj. Ove telesne muke samo uveseljavaju Tvoje sluge“.
Isto tako je i sveti velikomučenik Georgije, koji je uništio sva užasna mučenja koja su smislili njegovi zlobni mučitelji blagodaću Hristovom i koji je vaskrsao mrtvaca pred njihovim očima i zbacio idole imenom Gospodnjim, na mestu izvršenja smrtne kazne izrekao sledeću predsmrtnu molitvu: „Blagosloven Gospod Bog moj koji me ne predade u čeljusti lovaca mojih i ne obradova ih time, već izbavi dušu moju kao pticu iz lovačke mreže! Vladiko! Čuj me i danas: izađi pred mene u čas moje smrti i izbavi dušu moju od kleveta vazdušnog kneza, tog užasnog protivnika i od njegovih nečistih duhova. Ne optuži za greh one koji su se ogrešili o mene, već im daruj da Te poznaju i, poznavši Te, dobiju deo sa izabranicima Tvojim u Carstvu Tvojem“.
Veliki ugodnik Božiji i znalac tajni, sv. Nifont, episkop kiparskog grada Konstance, jednom prilikom je moleći se video kako se nebesa otvaraju i mnoštvo anđela od kojih jedni silaze na zemlju, a drugi se penju gore noseći ljudske duše u nebeske prostore. Posmatrao je taj prizor i video dva anđela kako idu prema visinama noseći dušu. Kad su se približili bludnom mitarstvu, izađoše pred njih duhovi – mitari i s gnevom rekoše: „Ova duša je naša! Kako smete da je nosite pored nas, kad je ona naša?“ Anđeli odgovoriše: „Na osnovu čega vi kažete da je ona vaša?“ – Duhovi odgovoriše: „Do same smrti je grešila, prljala se ne samo prirodnim, već i vanprirodnim gresima, i još je osuđivala bližnjeg i, što je od svega gore, umrla je ne pokajavši se. Šta imate na to da kažete?“ – Anđeli odgovoriše: „Zaista nećemo poverovati ni vama ni vašem ocu, satani, dok ne upitamo anđela-čuvara ove duše.“ Kad ga upitaše anđeo-čuvar reče: „Tačno, ovaj čovek je mnogo sagrešio; ali čim se razboleo, počeo je da plače i da ispoveda grehe svoje Bogu. Da li mu je oprošteno, to Bog zna. Njegova je vlast, slava Njegovom pravednom Sudu“. I tada anđeli, prezrevši optužbe duhova, uđoše s dušom na nebeska vrata. – Zatim je blaženi ugledao drugu dušu koju su takođe nosili anđeli. Zli duhovi istrčaše pred njih i zavapiše: „Što nosite dušu zlatoljubivu, bludnu, svadljivu i razbojničku bez našeg znanja?“ Anđeli odgovoriše: „Mi dobro znamo da je ona, iako je pala u sve to, plakala, uzdisala, ispovedala se i davala milostinju, i zato joj je Bog oprostio“.
Zli dusi rekoše: „Ako je ova duša dostojna milosti Božije, onda uzmite sve grešnike na svetu: mi ovde nemamo šta da radimo“. – Anđeli mu odgovoriše: „Svim grešnicima koji ispovedaju sa smirenjem i suzama svoje grehe biće oprošteno po milosti Božijoj, a onima koji umru ne pokajavši se Bog će suditi“. Tako su postidevši duhove prošli. Opet ugleda Svetac dušu nekog bogoljubivog čoveka, čistog, milostivog, ispunjenog ljubavlju prema svima, kako se uznosi na nebo. Zli duhovi stajaše u daljini i škrgutaše zubima na ovu dušu; a anđeli Božiji joj izlaziše u susret na nebeska vrata i pozdravljajući je govoriše: „Slava Tebi, Hriste Bože, što je nisi predao u ruke neprijatelja i što si je izbavio od ada!“ – Blaženi Nifont je isto video kako zli duhovi vuku neku dušu u pakao. To je bila duša nekog sluge koga je gospodar mučio glađu i tukao i koji se, ne mogavši da istrpi muke, obesio, poučen od đavola. Anđeo-čuvar je išao u daljini i gorko plakao, zli dusi su se radovali. – Opet je Svetac ugledao dušu kako je anđeli nose kroz vazduh i kako je zli dusi otimaju od njih kod četvrtog mitarstva: ova duša je bačena u tamu bezdana. To je bila duša čoveka ogrezlog u bludu, vradžbinama i razbojništvu, koji je na prečac umro ne pokajavši se.
Sveta Crkva u svojim pesmama saopštava i podseća svoje stado na učenje o mitarstvima da bi im u duše posejala dušespasiteljski strah i pripremila ih za bezbedan prelaz iz privremenog života u život večni.
U „Molebnom kanonu Gospodu Isusu Hristu i Presvetoj Bogorodici„, koji se peva pri razlučenju duše od tela svakog pravoslavnog čoveka, čitamo sledeće:
„Udostoj me, Bogorodice, da odlazeći sa zemlje nesmetano prođem pored vazdušnog vladara, nasilnika i mučitelja, koji stoji na strašnim putevima i iznenadno istražuje svaku reč“ (pesma 4, tropar 4).
„Udostoj me sveta Bogorodice, da izbegnem pukove bestelesnih varvara, i vazdušne bezdane preletim, i na nebesa uziđem“ (pesma8, tropar 2).
„Oteraj daleko od mene svetodršca-upravitelja gorkih mitarstava“ (pesma 8, tropar 3).
U „Kelejnom pravilu„, u molitvama posle katizama, Crkva daje sledeće:
„Gospode moj, Gospode! Daruj mi suze umilenja da Te njima umolim da me očistiš pre smrti od svih grehova; jer strašno i užasno mesto moram proći od tela se razlučivši, i mnoštvo mračnih i surovih demona će me sresti“ (po 4. katizmi).
„Usavrši me Svojim savršenstvom i tako me izvedi iz ovog života, da bi, nesmetano prošavši načala i vlasti tame, Tvojom blagodaću ugledao i ja nepristupne Tvoje slave dobrotu neizrecivu“ (po 17. katizmi).
U molitvi koja se govori pre kondaka i ikosa „Akatista Bogorodici“ čita se sledeće:
„O, Majko Cara nebesa i zemlje! Izmoli oproštenje svih mojih sagrešenja, podaj mi života ispravljenje i da na kraju mirno prođem vazdušne neprijatelje“.
„Mrtvi tobom (Bogomajko) oživljuju. Jer si život ipostasni rodila: nemi dotad postaju blagoglagoljivi, kužni se očišćuju, bolesti nestaju, a vazdušnih duhova mnoštva se pobeđuju“ (4. tropar 8. pesme).
U „Osmoglasniku“ se Bogorodici upućuju sledeće molitve:
„U čas smrti moje, Djevo, iz đavoljih ruku me otmi, i od suda, raspri i strašnih muka i mitarstava gorkih, kneza ljutog, i večne osude“ (petak, glas 4, pesma kanona 8).
„Izbavi me, Prečista, u smrtnom času od mučenja đavoljih“ (četvrtak, glas 4, pesma 6).
„U času, Djevo, smrti moje od ruke đavolje i osude, odgovora i strašnih mučenja, mitarstava gorkih i kneza ljutog, od ognja večnog izbavi me“ (utorak, glas 4, pesma 8).
„Vladičice i Majko Izbavitelja, izađi preda me u času ishoda mog kada me vazdušni duhovi budu mučili jer pomišlju sagreših“ (petak, glas 3, pesma 6).
„Kad plotske veze duša moja bude raskidala, tada, Vladičice, izađi preda me i bestelesnih neprijatelja skupove razruši, i čeljusti onih koji hoće da me prožderu uništi nemilice, da bi nesmetano prošao pored knezova tame u vazduhu“ (subota, glas 2, pesma 9).
U „Molepstviju za razlučenje duše od tela kada se čovek dugo muči“ čitamo:
„Eto sve vreme moga života prođe kao dim, i već dođoše Anđeli poslani od Boga, nemilostivo tražeći dušu moju nesrećnu“ (Trebnik).
„Evo dođoše mnogi zli dusi, držeći spisak mojih grehova, i silno viču tražeći drsko dušu moju potištenu“ (isto, pesma 1, tropari 2 i 3).
„Smilujte se na mene, svesveti Anđeli Boga Svedržitelja, i izbavite od svih mitarstava zlih“ (isto, pesma 7, tropar 2).
U „Kanonu Anđelu-Čuvaru„:
„Da pokrije sram i stid sramna i smradna i mračna lica neprijateljska kad se smirena duša moja od tela otrže“ (Kanonik, pesma 6).
„Da ugledam jadnu dušu moju kako stoji s desne strane tvoje, jer duh moj treba da se rastane od mene, udostoji me koji te molim i gorke neprijatelje oteraj“ (isto, pesma 9).
„Molim te, čuvara mog, budi mi zaštitnik i oslonac neoborivi kad budem prolazio mitarstva ljutog svetodršca“ (pesma 9).
U drugoj molitvi Svetitelju Nikolaju, Mirlikijskom Čudotvorcu, čita se:
„Na ishodu duše moje pomozi mi, otpalom: umoli Gospoda, Tvorca svih stvari, da me izbavi od vazdušnih mitarstava i večnih muka“.
Molba za izbavljenje od vazdušnih mitarstava se isto nalazi i u molitvi prepodobnom Sergiju Radonješkom i u molitvama drugim Svetiteljima.
 
v) Osnove za učenje o mitarstvima u Svetom Pismu
 
„Neprekidna, stalna upotreba svuda u Crkvi učenja o mitarstvima, naročito među učiteljima četvrtog veka, neporecivo svedoči o tome da su ga njima predali učitelji starijih vekova i da se zasniva na apostolskom predanju“, da se ono, drugim rečima, zasniva na Svetom Pismu i da se u potpunosti slaže s njim.
Prvo što smo rekli u vezi sa mitarstvima je da samrtnicima kad im se rastaje duša od tela dolaze anđeli Božiji i duhovi-mučitelji. I Sam Spasitelj u priči o bogatašu i Lazaru primećuje: „A kad umrije siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo“ (Lk, 16,22).
A u priči o čoveku koji je imao dobru letinu i koji je računao da će poživeti u izobilju i veselju, Bog mu kaže: „Bezumniče! ovu noć uzeće dušu tvoju od tebe“ (Lk, 12,20), uzeće, mučiće (prema crkvenoslovenskom tekstu), po svemu sudeći, zli duhovi.
Sveti Jovan Zlatoust ovako razmišlja: „Lazara su onda odneli anđeli. Dok su, nasuprot, dušu onog (bogataša) uzele neke strašne sile koje su, možda, i poslane zbog toga, jer duša ne odlazi sama iz ovoga života, to i nije moguće. Ako mi kad putujemo iz grada u grad tražimo vodiče, koliko će tek duši biti potrebna pomoć, jer je iščupana iz tela i treba da uđe u nov život? Zato ona, izlazeći iz tela, često se čas penje, čas spušta, i boji se, i drhti. Jer svest o gresima nas uvek muči, a naročito onda kad treba da budemo odvedeni na tamošnje muke i Strašni sud“.
Osim toga, Sveto Pismo nas uči da su anđeli uopšte „službeni duhovi koji su poslani na službu onima koji će naslijediti spasenije“ (Jev, 1,14), da se oni brinu za nas u toku celog našeg života (Ps, 91,10,11), da su naši nerazdvojni zaštitnici, vodiči, naročito anđeo-čuvar koga svako dobija na krštenju (Mt, 18,10; Ps, 34,7). Posle svega ovoga je jasno da nas ovi dobri duhovi ne ostavljaju bez pomoći i u teškom trenutku smrti, da ne odbijaju da prate našu dušu, da je vode i podržavaju i u toku strašnog i potpuno nepoznatog joj prelaza iz sadašnjeg života u večni. S druge strane, Sveto Pismo uči da su sve radnje zlih duhova usmerene na našu propast (Ef, 6,12; 2 Tim, 2,26; 1 Sol, 3, 5), da naš protivnik đavo, sa svojim klevetama „kao lav ričući hodi i traži koga da proždere“ (1 Pet, 5, 8). Zar nije za očekivati da on neće ispustiti pogodan slučaj da, ako je moguće, pogubi našu dušu u trenutku rastanka s telom?
Druga stvar koja se spominje u učenju o mitarstvima je da duša čoveka na putu u višnji svet kroz vazdušni prostor stalno sreće pale duhove. I reč Božija svedoči o tome da je vazduh napunjen „duhovima pakosti ispod neba“ (Ef, 6, 12) – napunjen, naravno, ne telesno ili materijalno, već duhovno, da je njihov knez – knez „koji vlada u vjetru“ (Efes, 2, 2) i da duša ljudska, dakle, čim izađe iz tela neizbežno stupa u njihovu oblast.
Treće iz učenja o mitarstvima je to da mitari-mučitelji zaustavljaju dušu na njenom putu ka nebu, podsećaju je na razne vrste njenih grehova i svojski se trude da je osude, dok dobri anđeli koji prate dušu u isto vreme podsećaju je na njena dobra dela i brinu se da je opravdaju. Takvo delanje duhova zlobe je vrlo prirodno: oni ne mogu a da ne znaju i da se ne sećaju naših grehova, ne mogu a da ne ulože sav trud u to da nas, u pogodnoj prilici, osude, jer su oni, po učenju Svetog Pisma, stalni naši kušači i saučesnici svih naših zlodela (1 Sol, 3, 5; 1 Jn, 3, 8) i hoće samo jedno – da nas liše večnog spasenja (Lk, 8,12; 1 Pet, 5, 8). Toliko je i delanje dobrih anđela prirodno i blagotvorno za nas, jer oni su naši nastavnici u svakom dobru i rukovodioci za večno spasenje (Jev, 1,14), van svake sumnje znaju naša dobra dela, i iz ljubavi svoje ne mogu a da ne utiču na naše opravdanje.
I četvrto i poslednje u učenju o mitarstvima je da Bog ne sprovodi Sam pojedinačni sud nad dušom ljudskom po njenom razlučenju od tela, već dopušta duhovima zlobe, kao kakvom oruđu Svog strašnog pravosuđa, da je muče, i – zajedno s ovima – koristi kao oruđe Svoje blagosti i dobre anđele. Ako i na skončanju sveta, kad se javi u svoj Svojoj slavi da sudi živima i mrtvima, Gospod neće Sam neposredno da izvršava sve što se tiče Suda, nego „poslaće anđele svoje i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i koji čine bezakonje i baciće ih u peć ognjenu“ (Mt, 13,41, 42; v. 24, 31), šta je čudno u tome ako će i sud nad pojedincima da izvršava ne neposredno, već uz pomoć duhova koji Mu služe – naravno, prisustvujući pritom nevidljivo i Sam kao sveprisutan. Isto tako, ako znamo da Bog daje da pali duhovi, pre opšteg Suda kada će i oni konačno da dobiju svoju kaznu (Juda, 6), rade protiv čoveka (Jov., 1, 12; 1 Pet 5, 9) i ponekad ih upotrebljava još na zemlji kao Svoja oruđa pravednog gneva protiv grešnika, kao „zle anđele“ (Ps, 78, 49; 2 Kor, 5, 5) – šta je čudno ako im On daje da budu isto takva oruđa pravde Njegove i za vreme pojedinačnog suda nad ljudskim dušama, koristeći pritom kao oruđe blagosti Svoje i dobre anđele.
 
g) Dve neophodne napomene o mitarstvima
 
1) Šta se zbiva s dušom u prvih četrdeset dana po njenom razlučenju od tela? Zašto se četrdesetog dana, a ne odmah ili neposredno posle smrti rešava sudbina pokojnika (mada ne definitivno i bez mogućnosti promene po blagodati Božijoj koja se izmoljava verom i Crkvom) na Hristovom privremenom sudu do sveopšteg vaskrsenja i Suda? Zar moralno stanje i vrline onoga koji je izvršio podvig života ne mogu da se odrede bez prethodnih ispitivanja, čak mučenja?
Potpuno je jasno da su moralno stanje i vrline čoveka ne samo uvek otkriveni za našeg Sudiju Gospoda, već su i samoj duši čoveka određeni u samim njenim dobrodeteljnim raspoloženjima i delima čim se pojave ili izvrše. Ali stvar je u tome da se moralno stanje i vrline ljudskog duha mogu u potpunosti otkriti sopstvenoj svesti i osećanju (pre razotkrivenja karaktera i poretka večnog života posle sveopšteg vaskrsenja) nikako drukčije do s izvesnom postepenošću i po redu, pri postepenom otkrivanju njegovoj svesti i osećanjima unutrašnjeg reda i procesa obrazovanja u njemu izvesnih raspoloženja i obavljanja izvesnih radnji. Taj moralni red i proces se zasniva uvek na slobodnoj volji ili samoopredeljenju čoveka, ali ne drukčije, nego pod uticajem živih duhovnih sila svetlosti i tame. Ovo se sad izvršava tajno. Ali bez određenog razgraničenja onoga što pripada slobodnom samoopredeljenju čoveka od onoga što pripada uticaju na njega duhovnog sveta ne može se potpuno objasniti i odrediti čoveku njegovo moralno stanje i vrline. I, evo, pred vama se otkriva duboki smisao takozvanih mitarstava, ili nekakvih duhovnih kušanja kroz koja prolazi duša u prvo vreme po rastanku od tela, – kušanja, tj. uticaja na nju sila svetlosti i mraka. Naravno da je karakter tih muka sada potpuno nerazjašnjen za nas, jer odgovara već novom, nama još nepoznatom poretku zagrobnog postojanja, i zato ga nije moguće zamisliti drukčije nego u skladu sa predstavnočulnim poretkom ovdašnjeg života. Upravo tako, a ne drukčije, nam Crkva, po svedočenju svetih, i saopštava o tim mitarstvima… Kroz ta mitarstva ili kušanja duši postaje jasno njeno moralno stanje i vrednost: oni se, zaista, i ne mogu drukčije da prikažu nego jedino u odnosu na zemaljsko poprište čoveka, u odnosu na svetlo naznačenje njegovo od Boga i u odnosu na pad njegov u adski mrak. Zna se da moralne radnje i pokreti vernika bivaju ovakvi ili onakvi, dobri ili loši, sudeći po tome koliko je on pažljiv, budan ili nemaran prema svom dugu na svom zemaljskom poprištu, prema sećanju na ono što ga čeka u raju ili paklu. Sve ovo, sa postepenošću svojstvenom duhovnom životu, i treba da se otkrije sa svom snagom svesti duše kad se ispituje njeno moralno stanje i vrednost, dok joj sud Hristov (pojedinačni), sa otvorenom, jasnom samoj duši pravdom, ne odredi sudbinu do konačnog, odlučujućeg Suda. Postepen poredak sveg ovog, nesumnjivo, u skladu sa samom suštinom i osnovama našeg spasenja, se u potpunosti slaže s poretkom Hristovih stanja od njegove smrti do Vaznesenja koje je potvrdilo i ovenčalo sve Njegovo delo, do prestola Boga, jer se i sam poredak tih Hristovih stanja, osim što je zasnovan u Božijim mislima i planovima, slagao, bez svake sumnje, sa prijemčivošću ljudske Mu prirode nama srodne.
2) Treba reći i to da kao što su, uopšte, prilikom prikazivanja predmeta iz duhovnog sveta za nas koji smo obučeni u telo, neizbežne crte manje-više čulne, čovekolike, tako su one prisutne i u učenju o mitarstvima. Zato treba dobro zapamtiti pouku koju je prepodobni Makarije Aleksandrijski dobio od anđela kada je započinjao razgovor o mitarstvima: „Zemaljske stvari ovde uzimaj kao da su najslabiji prikaz nebeskih“. Mitarstva treba zamišljati ne u grubom i čulnom smislu, već, koliko god je to nama moguće, u duhovnom smislu, i ne treba se vezivati za detalje koji su kod raznih pisaca i u raznim pričama same Crkve različiti, dok je osnovna misao o mitarstvima jedinstvena (upor, npr, podroban prikaz mitarstava kod svetog Kirila Aleksandrijskog i u žitiju prepodobnog Vasilija Novog).
 


E. TIHOMIROV
PRIKAZ POJEDINAČNOG SUDA – MITARSTVA

ŠTAMPANO IZDANJE

 Knjiga: GOSPOD NIJE STVORIO SMRT –
Ima li života posle smrti, str. 141-153

 Biblioteka: OBRAZ SVETAČKI
 Izdato: 2009.
 Mesto: Beograd
 Urednik i priređivač: Jovan Srbulj
 Prevod: Biljana Vićentić
 Recenzenti: Protojerej stavrofor Ljubodrag Petrović
Protojerej stavrofor Vajo Jović
Vladimir Dimitrijević
 Tehnički urednik: Jerej Velimir Birmanac
 Štampa: Grafičar, Užice
 Tiraž: 500

INTERNET IZDANJE

 Objavljeno:
19. decembar 2009.
 Izdaje: ©
Svetosavlje.org
 Urednik:
prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format:
Vladimir Blagojević
 Digitalizacija:
Stanoje Stanković
 Korektura:
Stanoje Stanković
 Dizajn stranice:
Stanoje Stanković

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Nije ni cudo sto Hriscanstvo opada, gubi se…sto ljudi beze u druge religije. Pa ako su mitarstva tako teska i svecima, cemu mi jadni prosecni ljudi da se nadamo? Unapred izgubljena bitka! I ono malo nade i vere covek izgubi kada procita ovako nesto!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *