Причешћивање соком уместо вином?

Питање:
Чуо сам да у неким протестантским црквама у Америци и Шкотској вернике «причешћују» соком уместо вином из разлога што су многи верници бивши лечени алкохоличари и не смеју више конзумирати нимало алкохола. Молим вас за коментар овога и како Православна црква решава такву ситуацију. Да ли jе овај компромис који чине неке протестанске деноминације упоредив са крштавањем у Православној цркви када се нови чланови не погружавају у воду већ се обливају или само кропе? Дејан
Дејан


Одговор:
Драги Дејане, то што сте чули сасвим је тачно и та новост не би требала да нас уопште брине. Протестантске групе и подгрупе од свог првог постанка осуђене су на пропаст јер им је сва прошлост, садашњост као и не тако дуга будућност у неком протесту против Истине у којем ће сасвим да нестану основне еванђелске црте Домостроја нашег спасења. Угроби их прагматички реализам, као и гностицизам. Пре свега многи протестанти (већина) не верују да се хлеб и вино претварају у крв Христову него да је св. причешће само симболично сећање на Тајну вечеру. Дакле, ми никако не можемо да упоредимо ово са било чим у Цркви која све православно чува и преживљава. Ова произвољна и погрешна (јеретичка) пракса директно се сукоби са 3 Апостолским правилом које одлучује од свештештенства оне који на жртвеник «уместо вина принесу неки други напитак».
Ово никако не може да се упореди са крштењем које се из лоше навике и лењости не врши погружењем, јер се света тајна и поред недостатка устанољене форме испуњава, као у случају када се крштење обавља на безводном подручју. Свештеници који крштавају кропљењем носе личну одговорност (озбиљан грех) за недостатак форме и непослушање према Цркви. Неки погрешно тумаче 50 ап. правило да ако се не погужава да крштење није истинито али намерно изостављајући коментар правила, т.ј. да се оно односи на оне коју су погружавали ЈЕДАН пут у име Христове смрти, а не у име Свете Тројице. О томе можете више да прочитате у једном мом одговору који се налази у овој архиви «питање пастиру».
О. Љубо

Comments are closed.