НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ПРЕПОДОБНИ АРСЕНИЈЕ КАПАДОКИЈСКИ

ПРЕПОДОБНИ АРСЕНИЈЕ КАПАДОКИЈСКИ

Старац Пајсије Светогорац

ПРЕПОДОБНИ
АРСЕНИЈЕ
КАПАДОКИЈСКИ

<p claСвето-Тројицка Лавра
1997. године
 
<p claПо благослову
Светејшег Патријарха Московског
и све Русије Алексија II

 
Књига је посвећена житију и чудесима једног од најизражајнијих Светих посљедњег времена – грчког подвижника, преподобног Арсенија Кападокијског (+1924.; пом. 28. октобра /10. новембра). Аутор Житија је на Светој Гори чувени старац Пајсије (+1993.), који је написао неколико књига о подвижницима са којима га је Господ благословио да се сусретне у овом животу. Оца Пајсија је крстио преподобни Арсеније; од њега је добио име Арсеније; заједно са именом преподобни му је претсказао и монашки пут.
 
Ову књигу је са 14. грчког издања превело Издавачко одјељење Свето-Тројицке Сергијеве Лавре са одобрењем Јовано-Богословског манастира у Суроти (Солун).
 


 
<p claДЈЕЛО ПАТРИЈАРХА И СВЕШТЕНОГ СИНОДА КОНСТАНТИНОПОЉСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ О ПРИДРУЖЕЊУ К ЛИКУ СВЕТИХ ЈЕРОМОНАХА АРСЕНИЈА КАПАДОКИЈСКОГ
 
ДИМИТРИЈЕ I
МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ АРХИЕПИСКОП
КОНСТАНТИНОПОЉА – НОВОГ РИМА
И ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ
 
ПРОТОКОЛ № 12
 
Света Христова Црква установи са сваким благоговенијем поштовати и прослављати у пјесмама и хвалама и призивати заступништво пред Свеблагим Богом за остављање гријеха и исцјељење болесних оне који су се у свом земаљском животу удостојили преподобног својег житија, посветивши себе ријечју и дјелом служењу и љубави према ближњим, и о којима је Бог посвједочио знамењима и чудесима, како за њиховог живота, тако и послије кончине њихове.
Таквима по свом животу припада и јеромонах Арсеније, којега су звали Кападокијски, из Фарасе у Кападокији, који се, замонашивши се у раном узрасту у Светом манастиру Часног Претече (у Цинџи-Дери) у Ћесарији и добивши тамо благодат свештенства, смиреним срцем повиновао гласу Цркве и у жртву Богу принио свој монашки и подвижнички живот. Проживјевши више од педесет година у Фараси, он је освештавао, настављао и утврђивао у вјери и отачкој благочестивости у брижним мукама пребивајуће православне људе тог далеког краја и пратио их, већ као осамдесетогодишњи старац, у исходу са своје рођење земље. Ка Господу је отишао 10. новембра[1] 1924. године на острву Крфу. Ти су факти били изложени и потврђени у извјештају који је Сталном Свештеном Синоду Светејше Еладске Цркве представио Преосвештенејши митрополит Касандрије Синесије. Убијеђену вјеру у светост преподобног мужа имали су не само хришћани из области Фарасе, него и сва паства Богомчуване епархије митрополита Синесија, и изван њених граница. Узимајући у обзир свеопште жеље и молбе о придружењу његовом лику Светих, Наша Мјерност, заједно са Преосвештенејшим и пречасним митрополитима, нашом у Светом Духу вазљубљеном браћом и саслужитељима, будући у потпуности увјерени, на основу материјала које нам је доставила Еладска Црква, и на основу извјештаја Комисије за канонизацију, у свет живот и свету кончину преподобног јеромонаха Арсенија Кападокијског, а такође и Синод, сабравши се заједнички на засједање, слиједећи заједничком обичају Цркве, одлучио је узвратити му почаст придружењу лику Светих.
Ето зашто ми у сагласју претписујемо, и установљујемо, и настављамо у Светом Духу да се од данас и во вјеки вјеков преподобни Арсеније Кападокијски придружује преподобним и Светим Цркве, и да буде поштован од вјерника и прослављан пјесмама 10. новембра – на дан његовог упокојења у Господу.
Свједочанство и потврда тога је наше садашње Патријаршијско и Синодално Дјело, састављно и потписано свештено Установљење наше Свете Величанствене Цркве Христове. Идентичан документ се упућује Преосвештенејшем митрополиту Касандријском Синесију на чување у архивима његове Свете Епархије.
 
11. фебруара љета нашега Спаситеља 1986.
 
Деветим Опредјељењем
+ Патријарх Константинопољски Димитрије
утврђује
 
+ Максим Сардски
+ Јероним Родопољски
+ Максим Ставрупољски
+ Хризостом Мирски
+ Гаврил Колонијски
+ Евангел Пергски
+ Калиник Листрски
+ Константин Деркски
+ Атанасије Еленупољски
+ Јоаким Мелинтински
+ Вартоломеј Филаделфијски
 


 
<p claТРОПАР, глас 3
 
Житије богоугодноје добре скончав, сасуд честен Утјешитеља јавилсја јеси, богоносне Арсеније, чудес благодат пријим, всем подајеши скороје вспоможеније, отче преподобне, Христу Богу молисја даровати нам велију милост.
 
<p claКОНДАК, глас 4
 
Кападокији новосаждениј цвјет и добродетељеј многочестниј сасуд, свјатаго Арсенија воспојим, сеј бо јако Ангел во плоти житељствовав, сожитељ бист всем свјатим, с њимиже предстојит всегда Христу даровати нам согрешениј проштеније.
 
<p claВЕЛИЧАНИЈЕ
 
Радујсја, преподобних обштниче житељством и подвигом освјаштениј, радујсја, монашествујушчих и јерејев похвало, Кападокији славо, отче Арсеније.
 


 

УВОД
 
Велики сам дужник оцу Арсенију, како за име које ми је са светим молитвама дато у крсној купељи, тако и за његове књиге, које је сачувао стари Продромос Корциноглу (Хаџицинис), које су ме духовно храниле у дјетињству.
А најважнија књига за мене је ипак био сам Продромос. Он је уистину био жива књига о оцу Арсенију, јер је сачувао у свом јасном памћењу сав његов свети живот. Овај старац, појац и стални пратилац оца Арсенија, имао је велику срећу да о њему зна веома много. Осим онога чему је сам био свједок, он је још много тога слушао од оца Арсенија, који му је причао о различитим догађајима из свог живота.
Када бих ја „комшијски“ свраћао код Продромоса, он би ми сваки пут испричао нешто о оцу Арсенију, а и ја сам га са дјетињом радозналошћу увијек запиткивао. Тада сам био мали, те су се зато и ријечи његове неизгладиво запечатиле у мом пријемчивом, али још не очврслом срцу. Када сам се, касније, 1958. године, по вољи Божијој поново обрео у Коњици, у Стомионском манастиру, сада већ као монах, мој је интерес за оца Арсенија порастао. И опет сам ја свраћао код старца Продормоса, да бих сазнао још. Мада је већ имао деведест година, овај благочестиви старац је био неуморан и увијек радо причао о свему што је знао.
Наравно, ја сам могао да сазнам и више и подробније, али тада мени није ни на крај памети било да сакупљам материјал за Житије. Нисам знао да ће отац Арсеније и послије својег упокојења јављати знамења (чудеса и јављања) која чине Свети! Тада, 1958. године, отац Арсеније се покојио на Крфу[2] и на гробу његовом је лежала плоча на којој је било написано његово име.
Многи наши сусељани су претпостављали да је његово тијело потпуно нетљено[3], као што је то био случај са многим Светим, али из уважења и благочестивости нису смјели да приступе отварању његовог гроба. И, осим тога, било је немогуће да се сви окупимо, па да заједнички поразговарамо о откривању његових моштију, јер су становници насеља Фарасе били расељени (као што је и пророковао отац Арсеније) по цијелој Грчкој. Он је често говорио, још много прије размјене становништва[4]: „Када се пребацимо у Грчку, наши земљаци ће бити разбацани с краја на крај Грчке. Биће то тешка збрка.“ Он је и за себе говорио: „Поживјећу у Грчкој само четрдесет дана и умријећу на острву.“ Тако се и десило. Становнике нашег села је судбина тако распршила, да некада ни родбина није знала ништа ни о својима, ни о другима – чак ни јесу ли живи или не.
Имајући то у виду, ја сам одлучио да одем на Крф, да обретем његове мошти. Не знам шта је у мени побиједило: благоговеније или дрскост.
У вријеме пута мучиле су ме помисли. Шта да радим ако нађем сво тијело нетљено? Тешко је било замислити да би Крфљани дозволили да га понесем. Да ћу свете мошти наћи – ја сам био сигуран, јер су 1945. године моја браћа нашла гроб оца Арсенија и одатле ми послала омању грудву земље. Кад смо њом посули тијело умрлог земљака које је било нађено нетљено, оно је послије тога брзо сатрулило.[5] (То је учињено по савјету Продромоса, који је указао на разлог нераспадања).
И тако, ја сам дошао на острво Крф октобра 1958. године. Сво вријеме је падала киша. Свештеник који је служио на гробљу ми је чак савјетовао да дођем у друго доба године, или да чекам да кише престану. Ја сам му рекао: „Доћи ћу на гробље сутра ујутро, и отац Арсеније ће помоћи“.
Сљедећег јутра лило је као из кабла. Али, само што сам дошао до гробља, пљусак је престао и грануло је сунце, тако да смо гроб отворили по лијепом времену. Свештеник је почео „Трисвето“. Када сам одлазио са моштима, опет је почео пљусак. Свештеник ми је рекао: „Отац Арсеније је сатворио своје чудо“.
Вратио сам се у хотел и положио мошти на јастук. Отворивши поклопац ћивота у којем су се налазиле, спустио сам се на кољена и почео молитву. А када је настало вече, упалио сам свјетло, да бих видио мошти и ноћу, и наставио да се молим. Било је негдје око девет или десет сати (по грађанском времену)[6], када сам, за вријеме молитве, чуо страшни глас: „Какве су то мошти?“ Осјетио сам како се нека сила окомила на мене, иако нисам видио сво њено тијело. Двије руке, црне и снажне, чврсто су ме стискале и почеле да даве. У том тренутку, схвативши да сам у опасности, ја сам из свег гласа завикао (не знам одакле ми је то дошло): „Свети Арсеније, помози ми!“ Истог трена сам осјетио како је друга моћна сила ухватила те ужасне руке, одгурнула их и ослободила ме. Срце је почело радосно да туче, и молитву сам наставио у дубоком благоговенију према оцу Арсенију. Сљедећег јутра са моштима сам се запутио у Коњицу. У то вријеме сам о овоме испричао само двојици духовних људи, јер сам се плашио да, ако се сазна, многи, нарочито жене, због неразумне побожности могу да учине и нешто немудро.
То, да је отац Арсеније свет – за мене је било несумњиво. Да ли ће он наставити да твори чуда и послије свог престављања или не – није се тицало мене, јер то није било моје дјело, него Божије. Бог нема потребе за нашом помоћи у Својим чудесним дјелима, јер Он је Бог. Чак и у Јеванђељу ми видимо како Преблагословена Богородица није ни покушавала да припреми људе, него је испољила стрпљење, и чекала да Сам Христос покаже Себе пред њима Својим ријечима и чудесима. То што се отац Арсеније јавио са једним или два знамења приликом приобретања његових мошти, могло је да има значење само за мене: да ме утврди духовно и избави од велике нерадиности.
Моје је пак било да пишем о ономе што сам знао о оцу Арсенију. Поред свега што сам слушао од старца Продромоса и, наравно, од мојих родитеља, требало је сакупити у једно сва свједочења становника Фарасе који су се били настанили близу Коњице и по другим мјестима Грчке. Касније би то, уз све жеље и напоре, било немогуће, зато што су старци умирали један за другим, одлазећи у вјечну постојбину. Јер, 1958. године, када сам пренио мошти оца Арсенија у Коњицу, од становника Фарасе међу живима су били само два старца Продромоса[7] (Корциноглу и Езнепидис) и четири вома благочестиве старице, које су се сподобиле да добију благослов од његових моштију, као што су га некада добијале од његове живе руке.
1970. године сам пренио мошти оца Арсенија из Коњице у новоизграђени женски манастир Светог Јована Богослова, који се налазио у селу Суроти поред Солуна. Пошто на гробљу још није била изграђена црква, и мошти се нису могле положити тамо, привремено су их поставили под пријестолом саборне цркве. Кључеве од ћивота је чувала старица Филотеја, у запечаћеној коверти, да их нико не би узимао. Она их је могла дати само мени, када јој сам затражим.
Мошти су се покојиле у ћивоту а да о томе нико није знао. Игуманија и монахиња са послушањем еклисијарха су мислиле да тамо леже свештеничке одежде.
Ипак, 1970. године десило се неколико чудесних случајева. Отац Арсеније се прво јавио једној сестри, а затим још једној; њихов духовни отац, сазнавши за то, прво их је умирио, да би их заштитио од грешних мисли, а послије се обратио мени. Ништа не објашњавајући, ја сам му рекао да се морамо положити на Бога.
Преносим дословце шта се десило, онако како су ми писале те сестре, а касније, када смо се видјели, и испричале. Отац Арсеније се прво јавио послушници Василики Сталимени, како ми је сама испричала: „Био је трећи дан Божића, недјеља 27. децембра[8] 1970. године. За вријеме Божанствене Литургије ја сам се сва била предала молитви, кад сам, одједном, док су пјевали Херувимску пјесму, увидјела, поред свештеника који се молио пред пријестолом, другог свештеника, у бијелој одежди, како се моли и чини земне поклоне надесно од пријестола. Није ми било јасно шта се дешава и кад је то код нас дошао други свештеник. Поново сам погледала и опет га видјела у истом том положају, како сво вријеме чини земне поклоне. Нисам више била у стању да гледам у то божанствено виђење и сјела сам у своју стасидију[9], да не бих пала“. (А баш се надесно од пријестола налазио ћивот са моштима оца Арсенија.)
Са истом том сестром се још нешто десило. Ево шта ми је сама испричала: „Други пут, 17. маја 1971. године, била сам на бдјењу са још двије сестре. И када смо почеле да пјевамо акатист Пресветој Богородици, у вријеме пјевања два посљедња стиха, зачуло се како пјева и мушки глас, и то из олтара. Престала сам да пјевам, да бих боље чула, а сестре су помислиле да сам побркала текст и показале ми на мјесто одакле треба да наставим. Ништа им нисам рекла, само сам климнула главом као да разумијем, али ту је дошао и крај пјесме“.
Друга сестра, коју сам спомињао, монахиња са послушањем еклисијарха, Марија Пантелоглу, сама ми је причала шта се њој десило, али не на јави, као код Василике, него у сну. Она је видјела како се густи стубови дима повијају из манастира, иако се није видио пламен од пожара. Када су се сви узбунили, она је чула глас који је рекао: „Не бојте се. Чим је отац Арсеније тамо, он неће дозволити да манастир изгори“. (И заиста: тих дана човјекоубица је у злоби био сакупио гомилу сувог шибља и поставио га око манастира, да би га запалио.)
Послије тога јој је (у сну) било речено сљедеће: „А што се ви мало боље не бринете о моштима старца Арсенија?“ Марија је, иако тада ништа није знала, одговорила: „Бринемо, како не бринемо? Држимо их у олтару и кандило стално гори“. (И заиста, ћивот у којем су се чувале мошти био је сасвим прост.)
Једне вечери се отац Арсеније јавио истој тој Марији, која је тада већ знала за мошти. Око ње већ није било никога, и када је била пошла да запали кандила, видјела је на вратима свештеника, који је одмах послије тога ишчезао. А једном је, патећи од јаких болова у бубрезима, призивала у помоћ оца Арсенија, и исцијелила се.
Дознавши за све то, почео сам да размишљам како да што прије сакупим што више свједочанстава о оцу Арсенију и напишем његово Житије.
Још 1964. године поручио сам свом брату Луки, који је живио у Коњици, да сакупи све детаље из живота оца Арсенија, било кроз личне бесједе са земљацима расијаним по ближим и даљим мјестима, било преко писама, и да сви материјали буду записани.
Највише је свједочанстава Луки послао отац Теодор Теодоридис (син Ткосотиса), који их је сакупио од сусељана у Мосхатону (околина Атине); он је био сасвим мали када је живио у Фараси.
Ипак, тај благородни човјек није споменуо многа чудеса која је сатворио отац Арсеније док је живио у њиховом селу, и само је општим ријечима написао да је он читао молитве над болесним, и да су ти оздрављали. Осим тога, по многим тачкама његов опис није одговарао стварности. Он је чак навео и богохулне оптужбе два бивша становника Фарасе.
Када је Лука читао нашем престарјелом оцу то што је Теодор написао, старац је вртио главом док је слушао како се у писму говори о неким чудним и сумњивим стварима. Он је, наравно, био огорчен, зато што је оца Арсенија знао врло добро. Као старјешина села Фарасе у току двадесет четири године он је са њим био у јако блиским односима, јер је савез „свештеник и старјешина“ био уобичајен у нашим насељима, нарочито тих година, у тешким условима живота међу турцима. Лука, видјевши незадовољство старца, нашао је за мудро да ми пошаље само изабране дијелове из тог материјала.
1962. године ја сам се лично срео са оцем Теодором у Егалеу, а такође и са другим земљацима у Мосхатону. Примјетио сам да је већина чланова Удружења исељеника из Фарасе потпуно равнодушна према оцу Арсенију. Тада нисам могао да нађем објашњење за то. Питао сам предсједника Удружења исељеника да ми помогне да сакупим свједочанства о оцу Арсенију. „Оче Пајсије, нема уопште потребе говорити о оцу Арсенију. Било би боље гурати Пајсија II, нашег земљака, а уз то и митрополита Кесаријског, и тада ће се положај наших земљака, исељеника из Фарасе, побољшати“. Чувши то, ужаснуо сам се тим страшним, дубоко профанисаним начином размишљања ових људи!
1971. године отишао сам у Коњицу и од Луке добио све писмене материјале оца Теодора. Са њима сам отишао у Атину и опет се срео са оцем Теодором у Егалеу. Захвалио сам му се за сакупљена свједочанства, али сам при томе изразио недоумицу поводом прећуткивања чудотворства оца Арсенија. Он је избјегао одговор и умјесто тога ми је дао биографију митрополита Пајсија II. Тек тада сам схватио да Удружење исељеника из Фарасе у Мосхатону интересује нешто што је сасвим различито од онога што је интересовало мене. Приговорио сам то оцу Теодору, и у њему је проговорила савјест. Обећао ми је да ће овај пут сакупити свједочења о чудесима које је отац Арсеније творио у нашој домовини, и да ће ми их послати. До дан-данас он ништа није послао. Очигледно, он је наилазио на нечије препреке. Али он ми је испричао о чуду којем је сам био свједок. Десило се оно са женом опсједнутом демоном, која је била гост у њиховој кући прије и послије тога како ју је исцијелио Хаџиефендија[10].
Па чак ми је и предсједник Удружења, Аврам Псаропулос, кад сам и њега прекорио, испричао о чуду оца Арсенија које је видио својим очима… Радило се о слијепој хришћанки, за коју се Хаџиефендија молио послије завршетка Божанствене Литургије, када су се вјерници већ били разишли и када су у храму остали још само појац Продромос, чланови парохијског савјета и олтарни служитељи. Кад је он над њом читао Свето Јеванђеље пред Царским дверима, у једном магновењу је бљеснула разнобнојна свјетлост налик на дугу и обасјала оца Арсенија и слијепу жену која је клечала на кољенима. У истом том тренутку она је прогледала.
Схватио сам да чланови Удружења ћуте о оцу Арсенију зато што хоће да узвисе митрополита Пајсија II, који је био активан у друштвеном животу и све достигао захваљујући свом интелекту. Отац, пак, Арсеније, заједно са Божанственом енергијом, био је дарован и Божијом благодаћу; он наставља своја дјела, а људи не могу да засметају гласу Божијем.
Мосхатон сам оставио са тугом, упоређујући људе из Удружења исељеника из Фарасе са другим бившим Фарашанима које сам сретао у Солуну 1947. године. Они су се ту били преселили из околине Драме послије догађаја са Бугарима[11].
Становници Драме су у својој великој простоти сачували анадолско[12] благоуханије благочестивости. Неки од њих: Јован Киркалас, Мелетије Келекидис и други, послали су ми 1971. године веома вриједне податке из живота оца Арсенија, које је сакупио Лазар Келекидис. Те године, када сам поново пошао да прикупљам додатне чињенице, готово сви старци су, нажалост, већ били починули; они који су нашу домовину напустили млади, већ су и сами добро били остарали. Они су ми и испричали о неком рођаку оца Арсенија – Продромосу Арцидису, или Аницалихосу, који је живио у Драми. Отишао сам у Драму, али нисам могао да нађем чак ни његову дјецу (само су она била још жива), јер су се и она отселила, незнано куда.
У Хористи, близу Драме, први пут сам се срео са два веома побожна старца: Василијем Каропулосом и Мојсијем Когланидисом (сином Панглоса, или Хутиса), који је такође био род оцу Арсенију, а уз то је био један од оних који су га пратили у вријеме пресељења из Турске у Грчку. Било је то 1971. године. Од тих стараца сазнао сам и за друга два пратиоца оца Арсенија. Један од њих – Сарантије Цопуридис – већ је био умро; други – Соломон Коскеридис – живио је у Палеохори, селу у области Пангео, и 1971. године сам почео са њим да се дописујем. 1972. године, поново посјетивши села око Драме, од њега сам сазнао за Анестиса Караусоглу, који је живио у Петрусу. Овај је сачувао јасно памћење и много тога ми испричао. 1971. године, у Плати, близу Солуна, срео сам се са двојицом Фарашана са добрим памћењем: Константином Куласом и Симеоном Караусоглу, људима побожним и богобојажљивим, који су ми такође много тога испричали.
Из Плате сам отишао за Коњицу, са намјером да се упознам са књигама оца Арсенија које је чувао отац Димитрије, син Продромоса. Причао сам и са бившим ученицима оца Арсенија, као и са његовим много побожним чтецом Кириакосом Сеферидисом.
На несрећу, биљежница оца Арсенија, у којој су се налазила његова претсказања, била је изгубљена, а баш сам њу ја највише тражио, јер се у њој говорило о многим догађајима. Поред претсказања о нашем пресељењу, у њој се говорило, у општој форми, о ратовима и катастрофама. Сјећам се, напримјер, да нам је старац Продромос 1937. године читао дијелове из ње, између осталог ту је писало: „1941. године агњеци за пасху биће црни“. Сви који су слушали мислили су да ће те године овце ојагњити црну јагњад. Када се 1940. – 1941. године распламсао рат и када смо ми преживјели црну Пасху, његово пророчанство је постало јасно. Неко је узео свеску да прочита, и по својој простодушности је раздвојио и раздјелио листове болесним Фарашанима, који су благоговејно молили да имају барем парче папира од Хаџиефендије, да би кроз то имали његов благослов.
Ја сам, са своје стране, био огорчен губитком архива мојег оца, јер бих тамо неизоставно нашао много свједочанстава. Али све то није зауставило моје напоре. Већ сам био сакупио довољно материјала; руководио сам се мишљу да – што више буде свједочанстава – то ће више бити свјетлости, а та је свјетлост истина. Људи су ми пружили огромну помоћ у просијавању информација, тако да је на крају само чиста пшеница остала у врећи свједочанстава која је требала да се стави у ћивот са моштима оца Арсенија. Просијавање је удаљило „мекиње“ – оно што су о оцу Арснију причали људи који су били неспособни да појме светог оца, или су били у заблуди што се тиче његове личности, и тим самим гријешили, можда, и незлонамјерно.
Свједочанства која сам сакупио слушао сам углавном од простих благочестивих људи. Мој циљ није, наравно, ни био да напишем научни рад, наго само да сакупим свједочења о духовним богатствима оца Арсенија, као храну за људску душу. Да ли је падала киша или је био снијег на дан када се он родио, да ли је турски жандар био из Јах-Але или Нигдије – мене савршено није интересовало.
Зауставивши се на овоме, ја сам првобитно, 1971. године, написао Житије оца Арсенија, засновано на мањем броју свједочења, и предао га у манастир Ставроникита, игуману оцу Василију и оцу Григорију, да прочитају и унесу поправке. Али они су рекли да оставим све како јесте, и само да допишем кратко појашњење – како сам се ја упознао са оцем Арсенијем. Они су само исправили моје безбројне правописне грешке, које би збуниле читаоце.
Сада, када сам то дјело допунио новим свједочењима о животу и чудесима оца Арсенија, пишем први дио књиге.
С обзиром да понашање оца Арсенија нису могли да схвате људи који нису имали духовну дубину, објаснићу неке његове свете особености.
Слушао сам како је један од млађих становника Фарасе говорио: „Хаџиефендија (отац Арсеније) је сатворио много чудеса у Варасију, или Фараси, која сам својим очима ја видио. Сви су говорили да његове молитве могу да раздробе камен, и признавали га за свеца, и хришћани и турци, јер је он читао молитве над њима и исцјељивао болесне. Душе ми моје, он је, вјероватно, био накакав врач, јер им је он давао некакве амајлије.“
Отац Арсеније, као што пишем у његовом Житију, поред других дарова којима га је удостојио Бог, овладавао је и даром исцјељења неплодности жена. Ако је за све друге болести он над женама читао молитве у храму и ове се исцјељивале, при неплодности је он обично женама слао написану и у облику филакте[13] пресавијену молитву; оне би је носиле са благоговенијем, и мисли би им обретале покој. Он је поступао тако да не би изазвао подозрење и злурада тумачења код људи неспособних да мисле чисто. Такву филакту он би слао по родбини или по познаницима породице. Неке неплодне жене су слале своје марамице да их отац Арсеније благослови, носиле их са благоговенијем и послије годину дана рађале.
Понекад су Хаџиефендији жене слале да благослови парче канапа који би послије носиле као појас, за исцјељење од неплодности или за лакши порођај. Отац Арсеније је такође слао и воштане фитиље које су стављали у кандила.
Све о чему сам сад писао непромишљен човјек ће стрпати у врачање, и неће схватити светог оца.
Једна не тако стара Фарашанка ми је у Мосхатону причала: „То је истина, Хаџиефендија (отац Арсеније) је сатворио много чудеса у Фараси, и ја сам видјела, кад сам била мала, а и родитељи су ми причали. Али ми немојте причати да је он био свет: па он у болници на Крфу није дао да се на њему убије ваш“.
То се заиста десило, али када читалац дође до мјеста у биографији гдје се о томе говори, видјеће колико је неправедна била та примједба према оцу Арсенију.
Слушао сам како млађи исељеници из Фарасе говоре: „Хаџиефендија је био свет, и да буде његов благослов на нама. У нашем селу није било доктора – он је читао молитве над болесницима, и њима је бивало лакше. Ми смо то гледали, кад смо били мали, и памтимо. Ипак, тај блажени човјек је био чудак: он, када је крстио дјецу, није слушао кума, него је сам давао имена, каква је он хтио. Давао је или монашка, или јеврејска имена, и није дозвољавао крсном оцу да дјетету да име великог свеца на чији се дан дијете родило“.
То је заиста тако, али се из те приче не виде веома важни разлози за такво његово понашање. Отац Арсеније намјерно није давао дјеци имена светаца, зато што је хтио да скрати празновања имендана, јер су се ова у Фараси претварала у теревенке. Он је више волио да даје имена која немају дане празника: Аврам, Исак, Јосиф, Аверкије, Јордан и њима слична, и тиме је учинио крај окупљањима која су доводила до пијанства и озбиљних ремећења мира, пошто су сви са собом носили оружје. И становници Фарасе су послије Божанствене Литургије на празничне дане ишли својим кућама: није било потребе да иду код сусједа да прославе имендан. Послије мало одмора, старији би се искупљали у кући оца Арсенија одмах поред његове келије. Он би им причао о житију Светог на тај дан, јеванђеоске или приче из Старог Завјета о Авраму, Исаку, Јакову и Јосифу, и при томе их је излагао у живој форми, да би боље запамтили. Кад би видио да за вријеме дуге приче старци почну да се врпоље – вукло их је да запале – он би устајао и доносио им дуван, да би се осјећали комотно. И ови су радо сједили и пажљиво слушали, а касније би, умјесто свакојаких метежа, препричавали то што су слушали својим укућанима или сусједима, кад би се састајали увече. Добри отац Арсеније се бринуо да хришћани имају корист од празника, и да не гријеше пијанством или нечим још горим.
Становници Фарасе су Божијом милошћу имали сва блага: зими су сједили кући и у миру обиљежавали своје празнике. Ипак, и стари и млади су били наоружани и спремни да на један звиждук (то им је био сигнал) скоче на ноге и штите своја насеља од четелера[14]. Полиције није било, зато што Турци нису хтјели да било ко омета четелере у њиховим злодјелима. Ови су били оруђе турске државе, која је хтјела да ликвидира шест хришћанских насеља Фарасе, то мало грчко острво у турском окружењу.
Отац Арсеније, мудри човјек, нашао је изузетно добар начин да и са тим злом изађе на крај. У Фараси су се у то вријеме већ била прекинула славља која су се претварала у пијанке, а понекад и у крваве туче, тако да се у становнике постепено уселио мир, љубав и сагласје. Отац Арсеније је настојао да бурни темперамент младића усмјери на борбу против Турака. Често им је говорио: „Своју ватреност ви просипајте на четелере, не дајте им да униште наша села“.
И то је заиста утицало на младеж. „Требало је само да се појаве четелери, – често је говорио мој отац, – и сви момци би у одушевљењу скакали у бој, као да иду на игранку; у таквим приликама ја их нисам могао задржати“. Замислите само, колико би зла четелери могли нанијети нашим људима, да су их у Фараси мушкарци дочекивали пијани, тетурајући са једног славља на друго; да су се свађали између себе и хватали за ножеве приликом прве оштре ријечи. То би им омогућило да ослабе, покоре и посраме Фарасу. Јер, Турци никада не би ни побиједили Грке, да ови нису „јели“ једни друге. Значи, отац Арсеније је правилно поступао када их је одвлачио од многољудних славља, па чак и ако није уважавао вољу крсног оца. Ту мудрост оца Арсенија, нажалост, многи су доживљавали као особењаштво.
Исто тако је поступао и са женским именима, настојећи да она имају духовну дубину: Јерусалима, Гетсиманија, Атина[15] и т.д. Отац Арсеније је и овдје имао свој циљ: Грци који су живјели у дубини Кападокије нису смјели заборављати пријестоницу своје грчке матице.
Особености такве врсте, и многе друге привидне „чудноватости“ оца Арсенија дозвољавале су му да сакрије подвижничке врлине, јер је он намјерно форсирао те своје „непријатне“ особине, да би их уравнотежио са врлинама, како код људи не би изазивао одушевљење.
Поштено да вам признам, мене су те „особењачке“ цртице из његовог живота дирнуле више него многа света чудеса која је он сатворио силом Божијом. Претварајући се да је раздражљив или незасит, он је чистоту своје душе чувао од људских очију и пустих похвала. Он је више волио да се о њему прича као о чудаку, особењаку, неуздржаном човјеку, па чак и као о луђаку, него као о светом.
Али је савршено јасно да је отац Арсеније био један од истинитих подвижника (сродан ранијим Светим оцима-Кападокијцима) који су били обдарени великим духовним врлинама. Арсеније Кападокијски је разноразним начинима успјевао да сакрије своје врлине, па је сигурно било људи који се нису „добро загледали“, који су га доживљавали погрешно, због вањских, видљивих особености и необичности његовог понашања.
Отац Арсеније је сакривао себе и на друге начине, али моје духовне руке су сковане многим гријесима, и нисам кадар да их још увијек све распознам; помолите се за мене.[16] Нека ми опрости за то милосрдни отац Арсеније, као и за то што сам умрљао име које ми је он дао. То је истина, као што је истина да ја ни у чему њега нисам подражавао. И мада сам се ја према њему односио недостојно, трпељиви отац Арсеније, као истински подражаватељ Христа, мене је наградио својом љубављу. Чини се да је он сакупљао своју љубав дуго година, да би је одједном одао, сву, и тиме потресао и пробудио мене, безбрижног и безосјећајног.
Био је дан два Света Теодора – 21. фебруар 1971. године, Задушнице. Ја сам баш у то вријеме завршио писање његовог Житија, према материјалима којима сам до тада располагао, и ишчитавао, да поправим грешке у изворном преношењу фарашког нарјечја које сам слушао од стараца.
Остало је још два сата до заласка сунца, читао сам, и у то вријеме ме је посјетио отац Арсеније. Као што учитељ милује ученика по глави кад добро уради задатак, тако је и он поступао са мном. Оставио ме је са срцем испуњеним неописиве сладости божанственог ликовања, тако да нисам био у стању то да издржим. Искочио сам из келије и почео да трчим унаоколо као луд, сво вријеме га дозивајући, јер сам мислио да ћу га наћи (на срећу, посјетилаца није било у близини: сигурно би се много зачудили, а ја их не бих могао успокојити и објаснити разлог свог усхићења). С времена на вријеме викао сам: „Оче мој, оче мој!“ Па сам онда, тише, пригушено клицао: „Боже мој, Боже мој, укријепи моје срце, да могу да видим шта ће се десити ове ноћи!“ Јер, да није било Божије помоћи, моје крхко срце не би издржало те рајске сладости.
Кад се сасвим смрачило, и моје се наде угасиле – јер, ја сам мислио да ћу га наћи – обратио сам свој поглед ка Небу. Подсјећање на дан Вазнесења Господњег ме је понукало да се вратим у своју келију. Иако се Христос јављао Пресветој Богоматери и Својим ученицима у току четрдесет дана, на дан Вазнесења они су у једном мигу видјели Њега како се вазноси на небеса, пред њиховим очима. Пребивајући у келији, ја сам током цијеле ноћи осјећао исту ону сладост. То ме натјерало да се замислим. Може ли бити да је Милосрдни и Праведни Господ послао Оца Арсенија да би ме у овом животу наградио за оно мало монашких молитви, у којима сам приносио покајање за своје многе и велике гријехе? Не знам. Зато вас молим, љубави Христове ради, помолите се, да Господ буде милостив према мени.
Милосрдни отац Арсеније ми се јавио још једном, само овај пут ноћу, у вријеме свеноћног бдјења.
То је било 29. марта 1971. године – дана када ми обиљежавамо помен преподобних мученика Варахисија и Јоне, уочи празника Уласка Господњег у Јерусалим. Била је поноћ, и ја сам сједећи творио молитву Исусову; не сјећам се – јесам ли дријемао или био будан! Видио сам бескрајно поље пшенице и мноштво жетелаца, који су марљиво радили, без ичијег надгледања. А са друге стране – с краја на крај огромног поља – протегла се братска гробница. На другом крају поља налазила се зграда у којој су били везисти, њима је командовао официр. С времена на вријеме официр је одлазио у поље и говорио онима који нису учествовали у жетви: „Христос ће вас наградити, зашто онда ви не жањете?“
Ја сам такође имао да пожањем парче тог огромног поља, а ишао сам и у неку малу просторијицу у згради, у којој сам обављао неки посао. Тако да сам мало радио на пољу, мало трчао у зграду, да предам пристигле поруке. Међутим, сваки пут када сам улазио у зграду, видио сам како официр сједи и сам предаје моје поруке. Нашао сам се у неугодном положају, јер нисам смио да га замолим да прекине предају порука, али нисам имао права ни да одем и оставим га да обавља мој посао. Одлучио сам да је боље да са поштовањем одстојим док он не заврши предају, а онда да идем у поље и наставим жетву. То се поновило много пута.
Једном, док сам утрчавао у зграду везе, поред зграде сам видио тог официра како поново опомиње оне који нису учествовали у жетви: „Христос ће вас наградити, зашто онда ви не жањете?“
Бојећи се да ће и мене изружити, ја сам му, снебивајући се, рекао: „Опростите ми, ја имам само пола плућа, и ја не могу радити више“. Он ми је одговорио: „Знам ја да ти имаш само пола плућа, и ја те волим још више, зато што ти не добијаш поруке. Ја те надгледам и у поштанској канцеларији“.
Затим ме је официр смјестио у један чудни аутомобил, који је летио над земљом, као муња, иако није имао ни точкова ни крила. Кад смо стали један до другог у том аутомобилу, питао ме је одакле сам и како ме зову. Пошто је он био официр, ја сам помислио да је боље да му кажем своје свјетовно име, и одговорио: „Зову ме Арсеније, а родио сам се у Фараси, у Кападокији“. Он ми је рекао: „И ја сам из Фарасе, од рода Цапариса“ (то је био надимак за породицу Франгос, или Франгопулос). А онда ме је опет запитао: „А знаш ли ти Хаџиефендију?“ Ја сам одговрио: „Како ја да га не знам?“ Само што сам то рекао, официр се претворио у Хаџиефендију (то јест, оца Арсенија), загрлио ме и пољубио.
Прије него што сам успио како ваља да га разгледам, он је гласно повикао: „Стоп, стоп!“
Аутомобил се зауставио, и отац Арсеније ми је рекао: „Ти излазиш овдје. Ја излазим у Солуну, живим тамо у близини“.
 

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АРСЕНИЈА
(Хаџиефендије)
 
Преподобни отац Арсеније родио се око 1840. године у Фараси, или Варасију, – главном од шест хришћанских насеља области Фараса у Кападокији.
Родитељи су му били обдарени многим врлинама, средње имућни. Отац његов, Елефтерије, био је учитељ, звали су га Хаџилефтерије, пошто је био ходочасник („хаџи“) на Светој Земљи. Презиме му је било Аницалихос, а надимак – Арцидис. Мајка се звала Варвара, из рода Франгу, или Франгопулу, надимак њене породице је био Цапарис.
Имали су два сина: Власија и Теодора (отац Арсеније). Дјеца су рано остала сирота: прво је умро отац, а убрзо за њим и мајка. О сирочићима се бринула сестра њихове мајке, која је живјела у Фараси.
Једном је Власије наговорио млађег брата Теодора да пођу на поље које је припадало њиховом оцу, поред којег је протицала брза рјечица Евкасис. Кад су прелазили поток, вода је понијела Теодора; Власије је кроз сузе дозивао у помоћ Светог Ђорђа, чија је капела била недалеко. Гризла га је савјест, зато што је Теодор настрадао због њега, и док је он ридао и преклињао Светог за помоћ, одједном је крај себе угледао Теодора, који му је радосно испричао како га је неки јахач који је личио на монаха извадио из воде, ставио на коња и извео на обалу. Од тог времена Теодор је стално понављао да и он хоће да буде монах. Тако се Господ побринуо да он још од малих ногу стане на правилни пут.
То што се десило на рјечици утицало је и на Власија, који је такође свој живот посветио Богу, и на свој начин Га прослављао: био је учитељ византијске музике. Починуо је у Константинопољу.
Када је мало поодрастао, Теодора је тетка послала у школу у Нигдију. Тамо је живјела очева сестра, учитељица, и она се бринула о њему. Када је видјела како је Теодор талентован, договорила се са родбином у Смирни[17] да му они помогну да послије Нигидије тамо настави школовање.
Када је преко распуста долазио у Фарасу, Теодор је окупљао дјецу у кући својег оца и учио их ономе што је сам научио. Био је строг са њима, иначе од учења не би било ништа. Дјеца су била крајње неваспитана, зато што готово да нису ни знала шта је то учитељ[18]. Иако је Теодор на распуст долазио да се одмори, он је одмор налазио у томе што је по црквеним текстовима учио дјецу да читају и пишу.
Једном је тако дошао на распуст у село, и замало да ту заувијек и остане: тетка је била одлучила да га задржи у Фараси и ожени. Без његовог знања она га је проводаџисала. Једном му је рекла: „Предложила сам Василики, кћерци Амбароглиса, да буде твоја жена, али је она одбила. Рекла је: „Теодор је по свему добар: из добре породице, образован… али он је, авај, монах. Ви бисте хтјели да се ја удам за монаха?“
Теодору је сасвим било досадило то теткино проводаџисање, па јој је рекао: „Видиш, теткице, чак су и људи са стране схватили да ја хоћу да будем монах. А ти још ниси схватила?“ Не губећи вријеме, Теодор је сутрадан отпутовао за Смирну. Тамо је, осим грчког језика и црквених предмета, научио и јерменски, турски и дјелимично француски језик. Послије завршетка школе у Смирни, вратио се у Фарасу, опростио се са тетком, као и са другом тетком у Нигидији, и запутио се у Ћесарију.
Теодор је имао око двадесет шест година када је ступио у општежитељни Флавијански манастир Светог Јована Претече у Цинџи-Дери. Ту је био пострижен у монахе и добио ново име – Арсеније.
Нажалост, монах Арсеније се није дуго наслађивао манастирским покојем. У то вријеме је била велика потреба за учитељима, и митрополит Пајсије II, који је тада био жив, рукоположио га је у ђакона, према свједочењу Корциноглу, и послао у Фарасу да учи писмености напуштену дјецу. Тако се ђакон Арсеније вратио у родно село и почео да се са божанственом ревношћу труди над расијавањем таме неписмености. Проводници те таме били су, наравно, Турци, зато што су се они увијек са великим непријатељством односили према хришћанским насеобинама Фарасе која су, окупљена заједно, представљала мали дјелић грчког насљеђа у тијелу Турске. Зато је отац Арсеније свом послу приступио скромно и са великим опрезом, упркос томе што је био сасвим млад. Школу је организовао у соби, а умјесто клупа и свески он је на земљу поставио козије и овчије коже, тако да дјеца могу да клече на кољенима за вријеме часова. Помоћу те предострожности он је избјегавао непријатности од Турака: чак и када би их видјели[19] са оцем Арсенијем, Турци би мислили да се дјеца моле.
Већи дио времена отац Арсеније је проводио у капели Пресвете Богородице на високој стијени у пећини. Капелу је користио као тајну школу. Ту је праксу он наставио и касније, када су Турци мало смањили да даве Грке, захваљујући притиску православне Русије на Турску.[20] Али у Фараси, у дубини Кападокије, увијек је остајао страх, јер је она била отсјечена од свијета.
До своје тридесете године отац Арсеније учитељевао је као ђакон. Затим је у Ћесарији био рукоположен за свештеника, возведен у чин архимандрита и добио благослов да буде духовник[21]. Послије посвећења отац Арсеније се запутио на ходочашће у Свету Земљу, а потом се вратио у Фарасу. Од тада су га становници Фарасе прозвали „Хаџиефендија“.
Духовна дјелатност оца Арсенија је почела да расте и да се шири. Почео је да сакупља прилоге по оближњим насељима и удаљеним градовима. Основни његов циљ је било успостављање контаката и учвршћивање веза са Грцима-хришћанима који су живјели у селима тик уз Турке и бодрење њиховог духа у тим тешким временима.
Испрепаданим хришћанима нису само бодре ријечи оца Арсенија помагале да остану тврди у вјери, него и његова чудеса и исцјељења душа и тијела страдалника, јер му је у изобиљу била дарована Божија благодат. Кад су хришћани видјели та чудеса, почели су још више да се напајају вјером, видећи у њој велику силу. А турци који би видјели та чуда, ако и сами нису постајали хришћани, знатно су се мекше понашали према њима.
Мора се истаћи да – куда год да је ишао отац Арсеније, и када су му доводили болесне да прочита молитве над њима – он никада није питао да ли је човјек хришћанин или муслиман, него само од чега он страда, да би прочитао одговорајућу молитву. Исцјељујући болесне помоћу Божије благодати, он је принуђавао турке да буду свјесни огромне силе православне вјере, да је уважавају.
Једном, када је отац Арсеније са својим пасаломшчиком Продромосом обилазио села, дошли су у село Синасос. Турци из тог села су забранили оцу Арсенију да разговара са хришћанима. Он је одћутао и само је Продромосу рекао: „Идемо одавде, и видјећеш како ће се турци дати у трк да нас стигну“. Од села су се удаљили једва на пола сата хода, када је Хаџиефендија клекнуо и раширио руке према небу – молио се. Мада је дан био ведар, одједном су наишли црни облаци и почео је страшни пљусак, праћен завијајућим вјетром; сво село Синасос се тресло. Турци су одмах схватили у чему је ствар, како су погријешили: послали су два јахача да стигну оца Арсенија. Кад су га ови стигли, пали су му пред ноге и молили га, у име цијелог села, да им опрости. Отац Арсеније им је опростио и вратио се у Синасос. Прекрстио је село на све четири стране свијета и – сав се ураган одједном прекинуо, дан је опет био прекрасан.
Отац Арсеније се веома умарао од тешког послушања – учења дјеце по црквеним књигама, ближих и даљих пастирских путовања, али поред свега тога он није остављао своје свештеничке и монашке обавезе. И увијек је осјећао прилив нових снага када би видио да другима доноси олакшање и помоћ. Имао је он велику љубав према Богу и према образу Његовом – човјеку, према свим људима, осим према себи, јер, када би видио мноштво страдања и турско угњетавање, заборављао би на себе, и грлио својом љубављу не само рођено село, него и сва околна насеља.
Будући да је имао веома велику ревност према Православљу, он је осјећао огромну одговорност за своје стадо, и стајао је на стражи, чувајући га и од „вукова у овчијој кожи“ – протестаната, који су своју вјеру ширили по Истоку преко учитеља. Због тога је морао да од најобразованијих људи села узме три помоћника – учитеља, да не би примали никога са стране.
На почетку је највећа опасност долазила од Турака, и отац Арсеније је само постојање школе држао у тајности. Али касније су се, више од Турака, морали чувати од протестаната, који су хтјели да оскрнаве православну вјеру мале дјеце. Једном су они послали протестантског учитеља у Фарасу, и овај је, чим је стигао, почео да се распитује гдје се налази кућа протестанта Купсиса, којем су добро платили за напоре које је он предузимао да преобраћује људе у протестантску вјеру, и код којег је овај хтио да истовари своје ствари и да се код њега настани. Чим је то чуо, отац Арсеније је пожурио да се сретне са њим, и рекао му је: „Овог часа одлази одавде са својим стварима, док их још ниси распаковао, јер нама у Фараси не треба још један протестант. Овог једног, којег имамо, потпуно нам је довољно, имамо и једног турчина, који са нама живи много година. Више нам не треба“. Послије тога отац Арсеније је у цркви поручио цијелој општини: „Свако ко се на улици макар поздрави са Купсисом, мора да зна да ће, када му тијело буду вадили из гроба, оно бити нетљено. Земља га неће примити“.
То је био једини начин да се изолује досадна оса Купсис, који је у младе душе улијевао отров своје јереси. Он је хушкао народ против оца Арсенија, оптужујући Хаџиефендију да он тјера учитеље јер хоће да од дјеце направи неуке људе. Ипак, након што су сви престали да разговарају са њим, Купсис је био присиљен да призна своју заблуду. Пошао је код оца Арсенија, замолио да му се опрости и вратио се у своју православну парохију. На тај начин је било уништено „осиње гнијездо“ протестаната.
Благочестивом православном народу Истока више штете су наносили протестанти, него Турци, зато што су ови посљедњи исповиједали мухамеданство, и православни су их избјегавали. А протестанти су долазили са Јеванђељем и увлачили простодушне људе у своје заблуде, убијајући при томе њихове душе.
Отац Арсеније је дјецу учио у духу времена у којем су живјели. Он их је учио специјалним духовним вјежбама, прилагођеним дјечијем узрасту, да би у њима васпитао одважност и у исто вријеме смирио страсти.
Често је био присиљен да истјерује из школе ратоборне момчиће који су носили оружје и били потпуно непослушни. Зато није могао да у школу прима дјевојчице и зато је обично говорио: „Нека се дјевојчице уче кући“.
Анастасије Левидис, не знајући све то, нажалост, неправедно је о оцу Арсенију написао да је тјерао учитеље и томе слично. У чланку „О култури и интелектуалном развоју Кападокијаца“ он је писао: „Јеромонах Арсеније, који је још жив, оставља утисак човјека који се брине о свом родном селу. Послије обиласка различитих рејона и прикупљања прилога, он је реновирао цркву и, када хоће, учи сеоску дјецу, мада, због свог темперамента и раздражљивости, често их тјера и не даје мира учитељима који долазе са стране; али у вјери је он беспријекоран“.
Све што је красило оца Арсенија – строгост Православља, побожност и савршенство вјере – он је предавао и својим ученицима. Он их је учио и молитви Исусовој: „Господи Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене, грешнога“, а такође и молитвама „У име Христа и Пресвете Богородице“. Када би ученици правили неке несташлуке или доживљавали непријатности, он их је учио да говоре: „Грешан сам, Боже мој“. Научио их је да на нит нанижу зрна грожђа (попут бројаница), да би могли да броје своје молитве или земне поклоне, које је сваком задавао као правило. Тако је он чистио дјецу непрекидном молитвом.
Старији људи су такође свраћали код Хаџиефендије да би од њега чули мишљење, савјет или упутства како да поступају у разним животним ситуацијама. Кад би се старци преко зиме искупљали у његовој кући, отац Арсеније би прво палио огњиште, затим би им причао приче из Јеванђеља, житије Светог за тај дан или нешто из Старог Завјета. Затим би се старци разилазили својим кућама и то што су слушали умјесто бајки би препричавали дјеци. Тако су сви имали духовну корист.
Отац Арсеније је превео много одломака из Јеванђеља на фарашки дијалекат, да би Фарашани могли боље да разумију Јеванђеље. У цркви је он Јеванђеље читао прво на грчком[22], затим на фарашком, и на крају на турском.
Фарашани, као и становници околних села, дубоко су поштовали Хаџиефендију, сви, изузев неколико пијаница и беспосличара, јер он није могао да поднесе да здрав човјек сједи беспослен. Они су увијек ишли наоружани, пили много вина, и то, једно са другим повезано, доводило је до озбиљних немира и туча са рањавањима која су захтијевала медицинску помоћ. А у Фараси, као и у цијелом округу, љекара није било, не рачунајући, наравно, оца Арсенија, који је био и учитељ и љекар, и за тијела и за душе. Он, наравно, болесним није давао лијекове, него је читао над њима одговарајуће молитве, и они су оздрављали. Када неко не би могао да дође у келију оца Арсенија због тешке болести или превелике удаљености, Хаџиефендији би давали неку ствар од болесника да над њом прочита молитву (што је отац Арсеније и чинио), а затим би је враћали болеснику. Често би отац, да би их утјешио, слао болесницима молитву коју би написао на папир, и они би га пресавијеног као филакту носили са собом.
А како је болести било много, и то најразличитијих, отац Арсеније понекад није у молитвенику могао да нађе одговарајућу молитву; тада би читао псаламе. Јеванђеље је читао само у најозбиљнијим случајевима, као што су сљепило, глувоћа, парализа и опсједнутост демонима. Када би отац Арсеније наилазио на људе болесне и тијелом и душом, такве не би исцјељивао одмах, него би их позивао по неколико пута; прво их је лијечио духовно, да би на крају, чудотворним начином, потпуно исцјељивао човјека посљедњом прочитаном молитвом.
Разумије се, отац Арсеније никада није узимао новац – он га се чак никада није ни дотицао. Обично је говорио: „Наша вјера се не продаје“. Једном су Хаџиефендији из Цахирудеса довели недавно удату туркињу, побјешњелу, оковану ланцима, да над њом он прочита молитве. Тај је дан био у затворништву, али су рођаци несретнице преклињали црквене служитеље да га наговоре да их прими, јер, иако су побјешњелу држали свезану, умирити је нису могли. Отац Арсеније их је примио, и наредио им да је одвежу. Само што су је одвезали, она се бацила на оца Арсенија и ујела га за ногу. Он је држао Јеванђеље, које је био спремио да прочита над њом, али га није отворио, него ју је њиме само три пута лако ударио по глави, и демон је истог часа изашао из ње. Послије тога она је заридала и са благоговенијем почела да љуби оца Арсенија у ногу коју је ујела. Њен отац му је такође пао пред ноге и почео да га преклиње да узме кесу са новцем, говорећи: „Узми све, то је твоје, кћер си ми спасио“. Отац Арсеније га је подигао и рекао: „Остави ти своје паре себи. Наша се вјера не продаје“. Он чак ни поклоне није примао.
Једном приликом је неки турчин оцу Арсенију био донио два магарца натоварена бакшишима (даровима), зато што је његова јалова жена родила двоје дјеце захваљујући филакти коју јој је послао Хаџиефендија. Отац Арсеније му је строго одбрусио: „Зар у твом селу нема сиромашних људи? Што си то мени доносио? Да ти кажем хвала? Ја бакшиш не сакупљам“.
У цркви је било посебно одређено мјесто гдје су они који желе могли по доброј вољи да положе прилог за сиромашне, а сиромашни би долазили и узимали колико им је било потребно. Да узму више – бојали су се, јер би их Бог казнио.
Просфоре[23] је отац Арсеније обично предавао сиромашним породицама непримјетно, увече, преко свог појца Продромоса. Никада и ништа није давао беспосличарима. Једном је бадаваџија-пијаница дошао код оца Арсенија и молио да му овај да просфору. Отац Арсеније, који је био у својој келији, дао му је јечмену лепињу и рекао: „Ово ја једем“. Беспосличар није хтио да узме лепињу: и даље је тражио просфору. Тада му је отац Арсеније строго рекао: „Како те није срамота! Четрдесетпетогодишњи мушкарац, у пуној снази, а по цијели дан ништа не радиш, предајеш се глупим мислима, пијанчиш и просиш“. Затим је рекао појцу Продромосу: „Пођи у цркву, узми три-четири просфоре и спусти се на ријеку. Ако та дангуба дође тамо, дај му их“. А онда је беспосличару рекао: „Спусти се код ријеке и узми просфоре. И налови рибе, тамо је има много“.
Нажалост, дангуба није пожелио ни толико да се потруди, него је, што је још горе, пошао по селу и почео да виче: „Тај је Хаџиефендија прави шкртац. Сам не једе просфоре и држи их, а кад се уцрвају, шаље Продромоса, и овај их баца врећама у ријеку. Али их никоме не даје“.
Отац Арсеније се много радовао када би га људи неправедно оптуживали. То му је много помагало, и често је, да би избјегао људске похвале, од себе намјерно правио намћора. Успркос томе, људи из читаве те провинције, хришћани, па чак и турци, сматрали су га светим.
Д. Лукопулос у свом раду „Народно исповиједање вјере у Фараси“ наводи сљедећу изјаву Јелисавете Коскериду: „У нашем селу је био један изузетан млад човјек, који је постао учитељ, а потом свештеник… Увијек је служио бдјења и творио молитве… увијек постио… свети човјек… његова молитва је могла и камен да пробије… Кад би се неко разболио, он би дошао код њега, стао тик узањ, молио се земним поклонима и молио заступништва од Бога… Звали су га Хаџи Ефендија“.
Милосрдан према другима, отац Арсеније је био веома строг према себи. По својој великој љубави он се молио земним поклонима и постио за оне који то нису били у стању.
Као духовни отац он обично није налагао епитимије на људе, него је настојао да их доведе до стања у којем би они, по пробуђеној духовној ревности, сами тражили да им се да неки духовни „задатак“, добротворни рад или благослов за добра дјела која су били спремни да изврше.
Кад би отац Арсеније видио мало дијете опсједнуто демоном или парализовано, и схватио да кривица за то лежи на његовим родитељима, он је на њих налагао епитимију, али тек након што би исцијелио дијете. Једном су код Хаџиефендије довели парализовано дијете; он је прво прочитао молитве над њим, а послије тога, кад се дијете исцијелило, наложио епитимију на родитеље, јер је по својој благодати прозрео да су кривци за рођење парализованог дјетета били његови родитељи.
Једном су оцу Арсенију довели дијете опсједнуто демоном, из Синасоса. Након што га је погледао, наредио је родитељима да га одмах одвежу. А ови су се бојали да то ураде. Отац Арсеније је поновио: „Брзо га развежите“. „Ми Вас много поштујемо, Хаџиефендија, али је дјечак луд и опасан. С тешком муком смо га свезали“. Али им је отац Арсеније рекао: „Ослободите га и не бојте се“. Само што су га одвезали, демон је напустио дјечака, и овај је био исцијељен. Пришао је код оца Арсенија и тихо, као јагње, сјео уз њега. Послије тога је отац Арсеније на родитеље наложио епитимију – да посте четрдесет дана, као на Велики пост, јер је схватио да су они криви – како за то што се дијете родило побјешњело, тако и за немилосрдно понашање према невином несретнику (да би како-тако држали под контролом и физички ослабили побјешњелог сина, они су га држали гладног).
Болеснике су обично доводили у његову кућу, која је било толико стара, да је изгледало да ће се сваког часа срушити. Уз кућу се налазила његова невелика келија, гдје под није био дашчани, него земљани. У једном ћошку келије су лежала умотана два покривача, које је он размотавао када би хтио мало да се одмори: један је простирао на земљу, другим се покривао. (Како је и колико он спавао, по љубави према Христу, зна Бог, Који ће му и узвратити за то.) На источној страни келије стајала је полица, а над њом – иконостас са мноштвом икона, пред којим је увијек горјело кандило. Под иконостасом је лежала овчија кожа на којој се отац Арсеније клечећи на кољенима молио или читао. Имао је још једну полицу, у њој су биле књиге: Стари и Нови Завјет, Житија Светих, различита светоотачка дјела, као и повијести о чудесима Пресвете Богородице, према Којој је он имао велико благоговеније.
Мада се његова келија налазила у свијету, он се досјетио како да у њој живи изван њега. У томе, као и у светим дјелима његовим, помагала су му два дана у недјељи, које је он проводио потпуно сам, молећи се у својој келији. Они су духовно били најплодотворнији, јер су освештавали плодове труда преосталих дана, а благословени плодови труда оца Арсенија нас и данас хране. Као допуну другим духовним подвизима он је имао правило да се сриједом и петком затвара у келију ради духовних својих дјела и молитви. Тим данима њега је замјењивао праг келије.
Ако би болесник пристигао издалека и, не знајући за његово правило, куцао на врата, отац Арсеније би му отварао, али ништа не би говорио. Мимиком би испитао болесника о његовој болести, налазио одговарајућу молитву, читао је, и страдалник би се исцијелио. У другим случајевима он не би отварао врата. Несумњиво, отац Арсеније је пребивао у стању духовног созерцавања.
Догађаји који су се дешавали у дане његовог затворништва и молитве показали су да не само да су га благодатне Небеске силе посјећивале, него и да су Анђеоске силе њега вазносиле на Небеса.
Фарашани су знали за то, и та два дана га нису узнемиравали, изузев болесних, који би долазили до његове келије, узимали земљу испред прага, посипали њом болесно мјесто на тијелу и исцјељивали се. Једна жена из Фарасе, која је тако исцијелила своју искривљену руку, причала је: „Тамо, одакле смо ми дошли у Грчку, нисмо ни знали шта је то љекар. Ми смо за помоћ ишли код Хаџиефендије. Тек смо у Грчкој чули за докторе. Али када овдашњим људима причамо о томе, не вјерују нам“.
Келија Хаџиефендије је примала у себе сав бол страдалника. У келији је отац Арсеније обично на леђима носио врећу. Многи Фарашани су га молили да је скине, јер су њега посјећивала и званична лица, али он их није слушао; одговарао им је: „Не могу ја да скинем ту врећу, зато што ми је то поклон од мајке“. Очигледно, и ту је код оца Арсенија била нека тајна. Могуће је да се он молио у врећи и у пепелу (Мт. 11:21; Лк. 10:13), јер је под његовим иконостасом обично био просут пепео, који су неки људи, као што је био појац, криомице разгледали из добре радозналости.
Тако је отац Арсеније, као прави ништи, са својом врећом на леђима, са рукама простртим према Богу, увијек био испуњен Божије благодати, и даривао је пуном мјером својим чедима.
Келија оца Арсенија је увијек била чиста и сређена, јер му је служила као мали храм. На крају огњишта он би просипао пепео из свог кандила, прије него што ће га поново наложити. Понекад би болесни турци, који су себе сматрали недостојним да Хаџиефендија прочита молитве над њима, молили да им да мало пепела из кандила који је лежао на крају огњишта. Они би растварали тај пепео у води, пили и исцјељивали се.
Због чудеса која је отац Арсеније творио по Божијој благодати требало је очекивати да ће га људи поштовати као светог, што је он и био. То је оца Арсенија стављало у тежак положај, и присилило га да вјештије сакрива своју светост и да избјегава људско славословље. Тешко да је њему пријетила опасност да се испуни гордости, али би славословље од стране других људи само по себи могло да буде довољна награда за његову борбу у овом јаловом животу. Једини излаз у тим условима за њега је био да с времена на вријеме прима облик јуродивог Христа ради и да се претвара да је сасвим другачији него што уствари јесте, да се понаша као чудак: отац Арсеније је управо то и чинио. Да не би говорили да је кротак, он се претварао да је раздражљив. Да се не би разгласило да је велики посник, он се правио да је прождрљив. И пред људима би он заиста правио такве „смицалице“. Кад би му неко рекао: „Ти си свет“, он би му одговарао: „Твоја родбина уопште ти није родбина“. Чувши такве ријечи, које су у тако оштрој форми вријеђале његову породицу, такав човјек није више говорио да је отац Арсеније свет; говорио је да би Хаџиефендија био свет, кад би се понашао пристојно.
Ипак, често је знало да се деси да његово претварање да је раздражљив „не прође“ код људи, зато што му је на уснама свијетлио осмијех који није могао да сакрије. Али он се трудио, барем ријечима, да убиједи људе да је он много грешан и да га муче многе страсти. Често је говорио: „Па ви видите какав сам ја човјек! Какав сам вам ја онда светац?“ Према женама је настојао да буде максимално суров и груб, да се понаша као тешки намћор, зато што су оне према њему имале велико благоговеније, и готово ненормално настојале – чак се и такмичиле – да се брину о њему, да му доносе да једе. Зато, када би му нека од њих донијела хране, он би јој оштро одговарао да је њему то мало и није узимао ништа. Други пут би је грубо изружио да је храна неукусна, и тјерао. Жене су бивале збуњене и нису знале како да му угоде. Готово сви су о Хаџиефендији мислили да је намћор и у исто вријеме свет.
Једном му је једна Фарашанка послала пуну здјелу хране. Кад је видио дијете које је то донијело, отац Арсније га је питао: „Шта је то?“. „Ручак, – одговорио је малишан. – Мајка ми је рекла да ово однесем код тебе“. Отац Арсеније се направио суров и рекао дјетету: „Шта ће мени та јадна шерпица? Чак и седам таквих мене не могу заситити“. Када му је дијете сљедећи пут донијело ручак, овај пут у огромном лонцу, Хаџиефендија је подигао поклопац, кобајаги да погледа је ли укусно спремљено, а онда се намрштио, подигао нос и рекао: „Фуј! Ово ти носи натраг својој мајци, па једи са њом!“
Тако је отац Арсеније, сам веома смирен, користио јуродивост да би утајио своју светост, сачувао мир и продужио монашке подвиге: а то су обични људи тешко могли да схвате.
Свакодневна храна оца Арсенија су биле јечмене лепиње, које је сам пекао на тави. Зато су њега неки Фарашани називали „арпачи“, што на турском значи „јечмојед“. Лепиње је пекао једном у мјесецу, а онда их јео умачући у воду. Понекад би отац Арсеније кувао „умбу“ (биљку коју једу змије), кисељак, дивљи лук, а с времена на вријеме би кувао и неку кашу. Понекад би појео и обичне хране, али послије тога годину дана не би јео неку мрсну храну, напримјер рибу или млијечне производе. Месо он, наравно, није јео, али када би га за столом хтјели да угосте, да их не би повриједио, он би узимао мало, ако дан није био посни. Ипак, Фарашани су се увијек старали да га понуде нечим другим, зато што су знали да ће послије тога он себе у келији строго ограничити у нечем другом, напримјер, у води, да би продубио уздржавање због поједеног парчета меса, које је он, авај, појео због човјекољубља. Његов разумни аскетизам увијек се одликовао љубављу према другим и смирењем у односу на себе. Али, ма како се отац Арсеније трудио да сакрије своје подвиге, то му није лако и увијек полазило за руком, зато што су људи живјели са њим бок о бок, сво вријеме, много година. У вријеме постова, као и сриједом, петком и понедељком посвећеном Анђелима, он ни воду није пио до заласка сунца.
Молитвено правило оца Арсенија је било овакво. На све велике празнике он је од заласка до изласка сунца служио свеноћно бдјење, углавном у капели Пресвете Богородице или Светитеља Јована Златоустог, само са појцем Продромосом. А кад би на путу до капеле срели болесника, узимали су и њега са собом на бдјење. Отац Арсеније га је исцјељивао одмах послије уласка у капелу, како би он несметано могао да славослови Бога. Једном је отац Арсеније са Продромосом ишао пут капеле Јована Златоустог и срео нијему жену. Повео ју је са собом. Само што су дошли у цркву, отац Арсеније је над њом прочитао Јеванђеље, и нијема је одмах проговорила. Заједно су прослављали Бога.
Другим данима отац Арсеније је службе вршио у својој келији или у храму преподобних мученика Варахисија и Јоне. Богослужење је почињао у 9 сати увече (по свјетовном времену) а завршавао га у 3 сата ујутру, послије чега је одмарао 2-3 сата. Обичним данима недјеље он би често ишао у оближње капеле и послије краћег одмора служио Литургију. Вечерње службе су се такође најчешће вршиле у храму Светих мученика.
Једном је отац Арсеније био пошао да служи вечерњу. Само што је отворио врата храма, угледао је Жену са сијајућим лицем како излази из храма. Она је ишчезла пред његовим очима и пред очима људи који су били са њим (Соломон Коскеридис је такође био са њима). Хаџиефендија је рекао да је то била Пресвета Богородица.
Када је ишао на свеноћно бдјење, које је обично служио у удаљеној капели, отац Арсеније никада није јахао, него је увијек ишао пјешке, а послије тога је служио сву службу. Појац га је често молио да барем мало узјаше магарца којег је овај узимао са собом када су ишли у далеку капелу, али отац Арсеније ниједном није пристао, зато што је у току читавог свог живота поштовао правило да не сједа на животињу, без обзира колико растојање било у питању. Чак и када је ишао у Јерусалим, гдје је био пет пута, отац Арсеније је пет дана ишао пјешице до Мерсине и ту се укрцавао на брод. Необична сажаљивост оца Арсенија није дозвољавала да оптерећује животињу а да сам одмара. Али то, што је ишао пјешке, није све: он је обично ишао бос. Кад би на путу видио да долазе људи, он би се обувао, а кад би се разминуо са њима, опет би скидао обућу и враћао је у врећу.
Једном је отац Арсеније на путу за Јерусалим пролазио кроз Адану и зауставио се у кући Фарашанке Хаџи-Христине. Од дугог ходања без обуће ноге оца Арсенија су отекле и нису могле да уђу у обућу. Без обзира на страшни умор послије пет дана пута, он је легао на под а не на кревет. Кад је отишао, укућани су то сами одгонетнули, јер су видјели да је постељина потпуно чиста, осим што је намјерно изгужвана рукама. Он је то учинио да би се жене обрадовале што се он одморио, и у исто вријеме је сакрио свој подвиг.
Упркос његовим „лукавствима“, благочестиви и јаки духом људи су ипак често могли да препознају праву страну дјела оца Арсенија.
Други пут, када је отац Арсеније са Продромосом ишао на далека путовања ради прикупљања прилога и ноге му страшно отекле, Продромос га је преклињао да макар мало присједне на магарца, али сва његова наговарања су била узалудна. Ево шта је Свети рекао Продромосу: „Јаши и не брини се за мене. Бог је створио животиње да би оне олакшавале бреме човјеково. Не гледај на мене – ја сам монах. Христос је сво вријеме ишао пјешке, и само је једном сјео на магарца – када је улазио у Јерусалим, а и то зато што је морао тако да учини. Како онда могу ја, који сам гори од магарца, да јашем на њему?“
Смирено срце оца Арсенија било је испуњено љубављу према Богу и људима, и изобиље те љубави се излијевало и на животиње. Он их је волио више од самог себе и више је волио да сам буде преморен него да њих оптерећује.
Колико је саосјећајан био отац Арсеније, чак и према животињама, толико се он трудио да изгледа суров према женама, а све зато да га ове не би боготвориле; тиме је рањавао своје танано срце, али није могао да се понаша другачије. Настојао је да остави супротан утисак, и претварао се да је суров, гњевљив, намћор. О тим његовим чудноватостима вриједи испричати два случаја.
Једном је нека жена видјела како отац Арсеније пече на тави јечмене лепиње. Она се сажалила на њега и почела упорно да га моли да јој дозволи да она то уради за њега. Отац Арсеније јој је рекао: „Сада ти иди, а кроз мјесец дана дођи, и ја ћу ти дати брашна да ми код куће испечеш лепиња“.
Кроз мјесец дана жена је дошла у келију код оца Арсенија за брашно. Он је узео врећу и оштро јој рекао: „Број сама, колико ти шака дајем, да послије не би било свађе“. И она је почела да броји: једна шака, двије, три и т.д. „Донијећеш ми онолико лепиња колико сам ти шака брашна дао. Буди пажљива, памти и немој да украдеш ни зеру од мог брашна“. Несрећна жена је узела брашно и отишла испрепадана, не слутећи ништа о плану оца Арсенија. Кад је испекла и донијела лепиње, он је, погледавши их, одмах рекао: „Ниси ми украла брашна?“ „Нисам“, – одговорила је она. Кад су пребројали, и кад је испало да их има колико треба, рекао јој је: „Шта чекаш ти ту? Мање их је, а и загорјеле су. Боље је мени да их сам печем“.
Једна је жена некако видјела да отац Арсеније кантама носи воду, и замолила га да јој дозволи да му она доноси воду, колико му буде требало. Да би се ослободио од њене упорности, отац Арсеније јој је рекао: „Ја хоћу да ми се вода доноси цијели дан до заласка сунца. Можеш ли ти то?“ Жена је одговорила: „Помилуј ме, толико времена ја не могу носити, имам по кући посла, а и мала су ми дјеца у кући“. Тада јој је отац Арсеније одговорио: „Врати се ти лијепо својој дјеци, да не плачу, а мени то другачије не ваља“. Њена сусјетка је све то чула, оставила својег малог сина код друге жене и радосно се пријавила да она носи воду Хаџиефендији. Хаџиефендији није преостало ништа друго, осим да јој каже: „Носи воду и поливај њоме камење у дворишту“. Када је то јадна жена поновила неколико пута, зауставиле су је помисли. Дошла је код Хаџиефендије и рекла му: „Хаџиефендија, помилуј, али ја видим да сам се већ уморила и да без везе губим вријеме. Оставила сам своје драго и једино дијете у туђе руке да бих теби помогла, а ти ми дао да камење полијевам водом“. На то јој је отац Арсеније одговорио: „Мени је та вода требала да размекшам камење. Ако ти не можеш да носиш, а ти лијепо иди кући, узми своје дијете које си код туђих људи оставила, да оно, јадно, не плаче“.
Продромос је случајно био свједок читаве те сцене, и послије је питао оца Арсенија: „Милости ти твоје, оче Арсеније, што ти не дозвољаваш женама да се брину о теби, па њима то представља радост“. Отац Арсеније му је одговорио: „Слушај ме, Продромос, да сам ја хтио да се о мени брину жене, ја бих био ожењени свештеник, и моја би се супруга тиме занимала. Монах о којем се брину жене није монах“.
Тако је својим мудрим безумљем отац Арсеније ограђивао себе од побожних жена које су жељеле да се брину о њему.
Често би он, видјећи да се људи диве послије још једног учињеног чуда, љуто и раздражено говорио: „Шта је вама! Шта мислите ви?! Да сам вам ја неки тамо светац? И ја сам грешан, и горе још од вас. Зар не видите како сам љут? А ако се које чудо и деси, то њега Христос твори. Ја само ширим руке и молим Га“.
Многи људи који су гледали оца Арсенија како у молитви шири руке према небесима, призива Бога и кличе „Боже мој!“, – говорили су: „У том тренутку његово срце као да се одвајало од тијела, и чинило се да он чврсто грли Христове ноге и да Га неће пустити док Он не учини то што га је молио“.
Иако је отац Арсеније увијек гледао да сакрије своју светост, Божија благодат која је била у њему стално га је одавала, чак и на великом растојању.
Константинопољски Патријарх[24] је према оцу Арсенију имао велико благоговеније и често га је у писмима молио да се моли за Константинопољску Патријаршију. Хаџиефендија би звао Продромоса, и они би служили свеноћна бдјења, како смо већ говорили, у капели Пресвете Богородице или Јована Златоуста. „Једном, на дан Светог Харалампија[25], – причао је Продромос, – дошли смо у капелу Пресвете Богородице (у стијени) ради свеноћног бдјења. Кад смо дошли до „хваљенија“[26], Хаџиефендија је изашао из олтара да бисмо заједно пјевали стихире. И у то вријеме, како смо ми распјевавали на једном клиросу, ја сам, одједном, на другом клиросу угледао сјдокосог старца, згрбљеног, како се подупире жезлом. Сав сам затреперио у благоговејном страху. Хаџиефендија, примјетивши да дрхтим, питао ме је: „Шта ти је, јеси ли се то прехладио?“ Одговорио сам му: „Нисам“, и показао на сиједог старца напротив нас. Хаџиефендија се нимало није збунио и рекао му је на турском: „Дођите, пјеваћемо заједно“.
Али сједокоси старац ништа није одговорио, и само је руком дао знак да сами наставимо. Како ја нисам више могао да гледам пажљиво у књигу, него сам свако мало погледивао на тог старца и мисли су ми биле усредсређене на њега, пропустио сам текст, и старац је морао да оде. Кад нас је напуштао, видјели смо како нестаје у купељи са Светом водом, и вода је пљуснула по читавој цркви. Хаџиефендија је рекао да је то био Свети Харалампије. Завршили смо Божанствену Литургију и вратили се у село, и ја сам ту испричао шта се десило. Многи Фарашани су потрчали у капелу Пресвете Богородице и са благоговенијем сакупљали Свету воду која је испрскала цијелу цркву од чуда Светог“.
Послије овог чуда Хаџиефендија је провео четрдесет дана а да нигдје није излазио из келије, рекавши да се не осјећа добро; становници села су претпостављали да је занемоћао. Други су пак говорили да се препао онога што се десило.
Оцу Арсенију су много пута предлагали да постане епископ, али је он сваки пут одбијао, извлачећи се изговорима да има раздражљиву нарав. Онима, пак, који су добро знали колико је он кротак, говорио је: „Ја не могу да будем епископ, зато што се бојим гордости. Што су планине веће, то се око њих купе црњи облаци“. Патријарх Јерусалимски такође га је хтио хиротонисати у епископа, па је молио његовог брата Власија да га овај наговори да прими тај чин, али отац Арсеније се без обзира на све није сагласио. Он је више волио да на својим леђима носи некакву врећу која је сакривала Царство Божије које је боравило у његовој смиреној души, него богати и царски епископски сакос[27].
Не желећи да огорчи Патријарха, он се сагласио да постане Егзарх Гроба Господњег, да би помагао ходочасницима, и Егзарх свог округа, да не би огорчио епископа Ћесаријског[28], који га је много волио и уважавао.
Врлину, као што видите, није могуће сакрити, као што се сунце не може сакрити ситом – лучи свјетлости ће свакако кроз њега пробити. Тако је испало и са оцем Арсенијем: ма како он покушавао да се сакрије, његове врлине су постале познате људима. Многа чудеса и догађаји из његовог живота свједоче о његовој светости. Већина старијих Фарашана се већ упокојила, али још увијек има доста живих свједока многих догађаја који су забиљежени на крају ове књиге.
Благословени Божији човјек Хаџиефендија, поред свих других дарова, био је обдарен и прозорљивошћу. Много година прије пресељења, њему је Бог рекао да ће се Фарашани одселити за Грчку, и он им је често понављао да не троше новац, него да га штеде за пресељење. Годину дана прије размјене становништва, пришла му је једна жена и рекла: „Милости ти твоје, Хаџиефендија, ја сам слушала да ће нас ове године преселити“. Отац Арсеније јој је одговорио: „Не сикирај се, настави да радиш свој посао, има још читава година до одласка“.
Када је прошла година, дошла је страшна вијест да сви Грци морају хитно да се припреме за одлазак. Селидба је, наравно, била веома тужан догађај, али милостиви Хаџиефендија је настојао да утјеши људе: бодрио их је и говорио им да се враћају у своју отаџбину, у Грчку. Сви Фарашани су одмах почели да се спремају, као и сам отац Арсеније.
Прије свега, он је крстио сву некрштену дјецу, између осталих и сина старјешине села. Том приликом се десило сљедеће. Родитељи су хтјели да дјетету дају име Христос. Али отац Арсеније се није сагласио, јер је хтио да му да своје име. Родитељима је рекао: „У реду је то што ви хоћете да оставите некога ко би пошао дједовим путем, али, као да ја не бих хтио да иза себе оставим монаха, који би ишао мојим путем?“ Окренуо се крсној мајци и рекао јој: „Ти реци: Арсеније“. И заиста: тај малишан је од малих ногу хтио да постане монах, и постао је[29]: или је дјеловала молитва оца Арсенија, или је он то предвидио. И једно и друго свједочи о светости оца Арсенија.
Послије крштења отац Арсеније је цијелу недјељу закопавао свештене сасуде, да их турци не би оскрнавили – дио у храму мученика Варахисија и Јоне, дио на гробљу. Било је немогуће носити их са собом, зато што су на животиње товарили новорођенчад (по двоје у колијевкама) и старце, као и храну и ствари најнеопходније за далеки пут.
Добри отац Арсеније се старао да припреми своја чеда за одлазак, а чеда су, заузврат, из љубави према старцу, настојала да му макар мало олакшају ту тешку сеобу. Да се не би умарао, изабрали су за њега једног мирног магарца, али није било никакве шансе да се отац Арсеније наговори да се попење на њега. Тада је савјет села одлучио да се одреде три благочестива и јака момка да га прате: то су били Мојсије Когланидис, син Хутиса, Соломон Коскеридис и Сарантије Цопуридис – мада отац Арсеније није имао нужде у људској помоћи, јер је био чврст духовно и обдарен божанственим силама, као што је то постало јасно из онога што се десило на путу.
Сеоба је почела 14. августа 1924. године, а Турци су се појавили још прије утврђеног рока и истјерали људе. Празник Успења Пресвете Богородице (15. августа по старом календару) био је обиљежен у првом селу Ахијавудес (Јах-Али), гдје су се зауставили на путу.
Отац Арсеније, као добри пастир, држао се заједно са својим прогоњеним стадом. Мада је то била званична размјена становништва, Турци су, као увијек, били налик на љуте осе.
Из Ахијавудеса отац Арсеније се пјешице вратио у Фарасу, прешавши укупно (до тамо и натраг) око шездесет километара, да би са пријестола храма Светих Варахисија и Јоне узео честицу моштију Светитеља Јована Златоуста, коју је био заборавио да понесе. Са собом није узео ниједног од својих пратилаца, да их не би премарао, и вратио се своме стаду, које га је брижно чекало.
У Ахијавудесу су турске власти за њега одредиле једног жандара да му буде обезбјеђење и пратња, како би до Нигдије стигао жив и здрав. На путу из Јенехила до Улагца срели су неког разбјешњелог турчина на коњу, који је жандару рекао: „Шта ће ти он (мислио је на оца Арсенија), зашто га нису бацио негдје уз пут и завршио са њим?“ Један од три момка који су пратили оца Арсенија се препао да ће оцу Арсенију да науде, и посавјетовао га да каже Турцима да је он званично лице и да би они требали пажљивије да се понашају према њему. Отац Арсеније му је одговорио: „Нема потребе. Идемо даље“. И наставили су пут. Турчин није пројахао ни двадесет метара, кад се, према ријечима Мојсија Когланидиса, обалио са коња. Видјевши то, жандар је рекао оцу Арсенију: „Ти си свет!“ Од тог догађаја полицајац се према Хаџиефендији понашао са великим поштовањем. Отац Арсеније је касније рекао дјеци: „Он је пао са коња чак и прије него што сам га ја проклео“.
У Нигдији су оца Арсенија чекали не само становници Фарасе, него и многи обољели становници града, јер су сазнали да ће он туда пролазити, и чекали га да их исцијели. Међу њима је била и једна дјевојка, кћерка неког богаташа, опсједнута страшним демоном. Кад је отац Арсеније видио гомилу како се са злурадом знатижељом мота око побјешњеле, која се понашала одвратно, наредио је да се сви разиђу, а оцу је рекао да је сутрадан доведе код њега. Овај је тако и учинио. Чим је отац Арсеније над њом прочитао Јеванђеље, демон је истог часа изашао из ње, и дјевојка је оздравила. Из захвалности је дјевојчин отац извадио кесу и преклињао оца Арсенија да узме, али Свети није хтио ни да чује за то. А овај је наваљивао, јер се бојао да ће му се кћерка поново разбољети ако отац Арсеније не узме новац. Видећи његову упорност, отац Арсеније је узео кесу, истресао је на земљу и рекао: „Ако хоћеш да ти се кћерка поново не разболи, раздијели сам, својим рукама, биједним“. Отац је радосно раздијелио новац.
Кад су Фарашани видјели да отац Арсеније послије изнурујућег петодневног ходања, у складу са својим правилом, хоће да и даље иде пјешице, без обзира на своје осамдесет и три године, они су га на силу попели на кола, да би остали под његовим благословом. Јер, без обзира на тешки пут, преподобни отац је у сједињавању са Богом непрестано точио Божанствену благодат, те су зато они који су били око њега осјећали Божију помоћ и подршку. Хаџиефендија није престајао да их тјеши и даље, јер је морао да припреми људе да смирено приме своје расељавање по цијелој Грчкој, као и његов одлазак на други свијет. Подсјећао их је на оно што им је говорио још много прије сеобе: „Када се пребацимо у Грчку, наши земљаци ће бити разбацани с краја на крај Грчке. Биће то тешка збрка.“ И још им је, не једном, говорио: „Кад дођемо до Грчке, ја ћу поживјети само четрдесет дана и упокојићу се на острву.“
Свети његов лик је настављао да точи из себе благодат и утјеху и на броду. Његово лице, које је бојом подсјећало на зрелу дуњу, сијало је аскетском свјетлошћу. Постао је готово бесплотан, послије натчовјечанских духовних борби и великих трудова, које је чинио љубави Христове ради и у име љубави према стаду свом, којим је он као добри пастир руководио у току педесет и пет година.
За све те године оца Арсенија, тог неуморног и милосрдног трудбеника у винограду Христовом, није уопште изнуравао сам рад, него непрестана стража за виноградом, јер се Фараса налазила на географски јако неповољном мјесту, и свуда око ње су биле дивље звијери – четелери, који су увијек били спремни да упадну у тај виноград и разоре га. Видећи његову велику бригу о свом стаду, Милосрдни Господ Бог је ископао сву лозу и понио је заједно са виноградаром: лозу је Он пресадио у Свој велики виноград у Грчкој, а виноградара је узео к Себи, да би му дао покој.
На броду је свака породица била буквално као један грозд, и љубављу обилни отац Арсеније се о сваком бринуо са великом љубављу. Видећи да су неки гладни а да не узимају мрсно јело које је кувано на маслу, он је говорио: „Не сикирајте се сада за пост, једите све што спреме у кухињи. Када се дочепамо копна и када дођете до својих нових домова, тада се можете вратити посту“. А онда је испод пазуха извадио своју јечмену лепињу и придружио им се са ријечима: „А на мене не гледајте, па ја сам монах“.
Послије многих искушења брод је допловио у грчку луку Пиреј, и тамо, крочивши на тло Грчке, они су радосно отпразновали тај велики дан – Воздвижење Часног и Животворећег Крста Господњег, 14. септембра 1924. године (по старом календару, којег су се они придржавали код себе у Кападокији). Три недјеље су провели у луци Светог Ђорђа, иза бодљикаве жице, да би их послије тога послали на острво Крф, гдје су их привремено смјестили у Крфској тврђави.
Међутим, тамо се милосрдни Хаџиефендија разболио, и Фарашани су били много забринути због тога. Против његове воље су га смјестили у градску болницу, да би га уједно ослободили од тешкоћа живота у тврђави. Отац Арсеније нипошто није хтио да се одваја од њих, и са сузама их је преклињао: „Дозволите ми да умрем поред вас“. Али они га, из љубави, нису послушали, надајући се да ће се у болници уз брижну његу поправити и да ће поново бити са њима, мада им је он још давно, и не једном, говорио: „У Грчкој ћу поживјети само четрдесет дана“.
Свети Арсеније је у Крфској тврђави поживио само двије недјеље, и два пута је служио Литургију у цркви Светог Ђорђа. Још је једну недјељу провео у болници, гдје су га посјећивали забринути Фарашани. Једном, приликом посјете, Продромос је замолио Хаџиефендију да му да одјећу да је опере. Отац Арсеније му је одговорио: „Што да је переш? Ако не сутра, а оно прекосутра она ће поћи у земљу“. Продромос га није схватио и поново му је рекао: „Дај, ја ћу је опрати, ти си болестан и стар“. Отац Арсеније је одговорио: „Значи, ако сам стар, нисам више монах?“ Он је, несумњиво, био монах. Тог дана је Продромос на њему видио ваш, а како је око њих било и других људи, непримјетно ју је скинуо и хтио да је згњечи. Хаџиефендија је гласно завикао: „Не! Не убијај несрећно створење!“ Узео је од њега ваш, гурнуо је под своју одјећу и рекао: „Остави је, нека и она поједе мало плоти, кад већ има могућност да буде са мном. Шта, није ваљда да само црви морају сву плот да прождеру?“ Затим је све посјетиоце обухватио погледом и рекао: „За душу, за душу се више брините, а мање за тијело, које ће поћи у земљу и бити плијен црва“. То је била његова посљедња поука о најдубљем смислу живота.
Кад су сви отишли, и остао само Продромос, отац Арсеније му је рекао: „Приђи, дај да се опростимо, Продромос, јер ја прекосутра одлазим на други свијет. Пресвета Богородица ми се јавила јуче у подне, рекла ми то и показала ми Свету Гору, и ја сам видио манастире, којима сам увијек тако силно стремио, а никада их нисам био достојан. Не знам шта и да ти кажем, Продромос! Какво мноштво манастира стоји на Светој Гори! Какви величанствени храмови! Каква величанствена љепота!“ Послије тога му је рекао: „Немој да тугујеш, кад се твоја жена за осам дана престави. Жена Стефана Карамуратидиса, Алмалу, и она ће умријети, за тринаест дана.“ Тако је и било.
Кад су прошла та два дана, и кад је дошло „прекосутра“, вјерни раб Божији отац Арсеније, причестивши се, отправио се у истинити живот са Христом. У том тренутку никога од Фарашана није било са њим. Није хтио да ико буде са њим, да га не одвлачи од вјечне молитве.
Такав је био отац Арсеније!
Један, мали, само са Божијом помоћу!
Један, велики, предан само Богу и образу Његовом!
Један, до краја живота само са Богом!
Кад је благочестиви појац сљедећи пут дошао да посјети оца Арсенија, благослов је он узео од његових моштију. Оца Арсенија је видио како десном руком стишће на грудима благо које цијене нема – Свете мошти Светитеља Јована Златоустог.
Нештедни отац Арсеније иза себе није оставио никаквих материјалних добара. Тек неколико старих књига. Кад су сазнали да се њихов Хаџиефендија преставио, Фарашани су остали неутјешени, иако их је он припремао за то. Искупили су се и организовали торжествену сахрану, на којој је учествовало и много мјесних становника.
Отац Арсеније је сахрањен на Крфском гробљу, у дијелу гдје су сахрањивали свештенике. Његова духовна чеда су поставила мермерну плочу и на њој су написала његово име.
Отац Арсеније се преставио 10. новембра 1924. године (по новом календару), у осамдесет и трећој години.
Преподобни отац Арсеније, „звијезда са Истока“, са небеског је свода сишао већ у Грчкој, оставивши њој своје Свете мошти.
Сматрам својим дугом да опишем како је изгледао отац Арсеније, да би читаоци барем мало могли замислити његов свијетли лик.
Отац Арсеније је био висок 180 цм, тврд, жилав али много мршав од суровог подвижништва. Руке су му биле толико јаке, да га у младости четири човјека нису могла оборити на земљу. Имао је врло густу и у младости прилично свијетлу косу, дугу и густу браду, нагнуте као жбун обрве и високо чело. Очи плаве и велике, а лице издужено. Образи упали и зарасли у браду. Испод очију су избијале свијетле јагодице боје зреле дуње, како смо већ говорили. Од малих ногу он је изгледао старији него што је био, тако да је у зрелим годинама већ изгледао као старац.
Прошло је много година како је починуо отац Арсеније, и нико се, због благоговенија, није одлучивао да отвори његов гроб. Када су се сретали побожни Фарашани, питали су један другог: „Да се није отац Арсеније јављао коме?“ (да би онда отворили његов гроб). Они су претпостављали да су његове Свете мошти нетљене. Зато, када су послије тридесет четири године отворили његов гроб и обрели само његове Свете кости, а не сво тијело, многи су се саблазнили тиме, и говорили: „Ако већ Хаџиефендија, који је био такав подвижник и који је натворио толико много чудеса, није постао свет, онда нико не може бити свет“.
За неке веома благочестиве и простодушне Фарашане било је потпуно природно да тако размишљају, зато што је живот оца Арсенија био свет и непрестано је јављао Божију благодат чудотворним начином; он је био као неки непресушни духовни извор енергије који је покретала свеопшта и величанствена Божија љубав, не само према хришћанима, него и према турцима, према свим вјерницима и невјерницима.
О његовом чудотворству свједочила је и једна Фарашанка, која је данас јеховин свједок, у граду Пангео, која је причала о неколико чудеса оца Арсенија која су се десила пред њеним очима.
У селу Палохори, у Пангео, Соломон Коскеридис, један од три момка који су пратили оца Арсенија за вријеме сеобе, причао је: „Кад би код Хаџиефендије доводили болесника да прочита над њим молитве, овај би оздрављао на свих двјеста процената послије читања молитви. У Фараси код нас није било доктора. Наш доктор је био Хаџиефендија, лијечио нас је молитвом коју би читао над нама. Осим Фарашана, долазили су код њега и људи из других села и градова. Долазили су болесници, колико ја знам, чак и из Нефсехира (Неаполиса), из Иркупа (Прокопе), Синаса и других мјеста“.
Духовни подвизи оца Арсенија су многобројни, и сваки пут кад бих се сретао са новим свједоцима (Фарашанима), додавао бих још једну свеску забиљешки. Јер, његова духовна дјелатност није трајала један дан, или два, него свих педесет и пет година његовог пастирства у Фараси: читао је молитве над болесним, и ови су се благодаћу Христовом исцјељивали.
У вријеме посљедње посјете села у области Драме моје је срце јако треперило, и ја сам се разгорио жељом да посјетим Фарасу. 29. октобра 1972. године, без обзира на све потешкоће, Господ ме је удостојио (и ја Га благодарим за то) да Фарасу посјетим заједно са игуманом светогорског манастира Ставроникита, архимандритом Василијем.
Кад смо стигли у Ћесарију, нестрпљиво смо почели да на карти тражимо Фарасу, које, нажалост, тамо није било. Један турчин, којег смо питали, рекао нам је ово: „Ја сам чуо за Фарасу, да је у стара времена, кад су тамо живјели хришћани, то било добро уређено велико насеље. Али када су хришћани отишли, из Грчке су дошли Турци који су опустошили куће и отишли. Тамо, у Фараси, док су живјели хришћани, био је један свети свештеник; код њега су доводили болесне, он се молио над њима, и они су оздрављали. Његова келија је била као амбуланта.“
Ми смо ипак које-што открили и сљедећег дана дошли до Јах-Али (Агиавудеса), који се налази стотину километара јужно од Кесарије. Док се отац Василије договарао о џипу којим бисмо наставили путовање, два стара турчина која су сједила испред излога неке продавнице су ме замолили да присједнем и почели да ме испитују одакле сам, куда идем и јесам ли свештеник. Ја сам им у двије-три ријечи испричао о свом путовању. Један од стараца ми је рекао: „Тамо, у Фараси, био је један Азиз Папа (свети свештеник). Звали су га Хаџиефендија. Људи су код њега доводили болесне одсвакле, он би над њима читао молитве и ови би оздрављали. Мене су такође водили код њега, зато што ми је глава била крива, он је прочитао молитву нада мном и ја сам се поправио“. Показао ми је како му је глава била окренута према раменима и како је послије Хаџиефендијине молитве стала на своје мјесто.
Затим је пришао отац Василије, и наставили смо пут на југ од Ђесарије. Послије тридесет километара дошли смо у Фарасу (прешавши, укупно, око сто тридесет километара).
Фараса је била управо у оном стању у којем ју је описао турчин у Ђесарији. Умјесто четири стотине осамдесет хришћанских породица које су некада тамо живјеле и одатле отишле 1924. године, само је седам или десет турских породица живјело међу рушевинама. Цркву су претворили у џамију, у њој су нашли подземно склониште. Сви Турци који су ту били су потицали од оних који су 1924. године дошли из Грчке приликом размјене становништва. Међу живим су била остала само два човјека која су од искона живјела у Фараси. Од једног од њих, који је памтио нарјечје Фарашана, покушавао сам да сазнам гдје је стајала келија оца Арсенија.
Тај далеки пут од Фарасе до Кесарије (тамо и натраг – двјеста шездесет километара) Свети отац Арсеније је пјешице прелазио три или четири пута годишње, вршећи мисију егзарха.
Па како би милостиви Бог и могао да се не умили и у изобиљу му не дарује благодат да твори чудеса!
 

ЧУДЕСА СВЕТОГ АРСЕНИЈА
 
Знајући натчовјечански труд преподобног оца Арсенија и сву његову љубав према свијету, којем је он помагао и као човјек и уз помоћ Божију, сматрам да је мој свештени дуг да опишем нека од његових познатих чудеса, у славу Божију и из благоговенија према Светом оцу Арсенију, да бих тиме барем мало умањио своју незахвалност. Чудеса Светог оца Арсенија, о којим су причали Фарашани, и старо и младо, то су само она у којима је Божија благодат јавила себе отворено, која нису могла да буду сакривена; унутрашњи, пак, мистични живот оца Арсенија нама је савршено непознат.
Они који су према њему имали благоговеније и интерес памтили су та чудеса детаљно, и ја се на те људе позивам поименице, односно, могу да их поменем, а многа од њих ћу прећутати само да не бих оптерећивао читаоца. У већини случајева ја сам пропустио приче које говоре о исцјељењима од истих болести, што се много пута понављало, са разним људима. Готово сви детаљи су се налазили и у свједочењима која је сакупио појац Продромос Корциноглу, који је, такође, био живи свједок и вјеродостојни источник за опис живота благословеног Хаџиефендије.
 
У клисури, у пећини, била је изграђена капела Пресвете Богородице. Да би увећали површину, Фарашани су доградили балкон који се нагињао изнад стијене. Да би се попело до капеле, требало је попети се по четрдесет степеника уклесаних у стијени, и још по сто двадесет начињених од дасака. Једном је отац Арсеније, по обичају, пошао са Продромосом да у капели служи Божанствену Литургију.
Кад се Божанствена Литургија завршила, отац је за тренутак изашао на балкон. Наслонио се на даску, која је у том тренутку пукла, и пао је у провалију. Сељак који је са друге стране кањона видио како он пада је пустио своје волове и бацио се у трк низ стрмину, убијеђен да се отац Арсеније смрскао у парам-парчад. Продромос није знао ништа о томе, пошто је у то вријеме он спремао своје ствари у цркви. Кад се сељак спустио на дно кањона, угледао је оца Арсенија читавог, али непокретног, и приближио му се, да га додирне. Али у то ће њему отац Арсеније: „Не дотичи ме, ништа ми се није десило“. Отац Арсеније је лежао непокретан не зато што се разбио, него зато што је био у стању усхићења: кад је падао у провалију, Нека Жена га је подухватила на Своје руке, спустила на земљу и оставила. Послије тога он је често говорио како се тада осјећао као новорођенче у мајчином загрљају. Послије преживљеног усхићења, устао је на ноге, испео се са дна кањона и попео се по сто шездесет степеника на врх (само степенице су биле високе педесет метара). Када се вратио у капелу, испричао је Продромосу шта се десило, а овај, још увијек поспремајући цркву, никако није могао да се дозове и да схвати шта се десило. А сељак је отишао у Фарасу и свима причао шта се догодило.
Једном је неки турчин из села Телелидес оскрнавио Свети извор Светитеља Јована Златоустог, и Свети га је ради уразумљења казнио: код турчина се искривио врат. Довели су га код оца Арсенија да га овај исцијели. Међутим, отац Арсеније га је држао недјељу дана, али молитве није читао. Појцу се то учинило чудно, те је оцу Арсенију рекао: „Оче, за што држиш овог турчина цијелу седмицу, а над другим, тежим болесницима, читаш молитве одмах, и они се истог часа исцјељују?“ – „Држим га да би постао свјестан шта је начинио, јер је он тако бандоглав, да га ништа не кошта да, чим га ја исцијелим, опет оде на Свети извор и гурне у њега своју шугаву главу“. Кроз седам дана отац Арсеније је прочитао молитву, и глава тог човјека је стала на своје мјесто. На растанку је савјетовао турчину: „Други пут, кад видиш нешто што има везе са хришћанском Црквом, само се издалека поклони и иди својим путем“.
Анестис Караусоглу из Сате се сјећа како код једног свештеника жена није могла да има дјеце. Овај је код Хаџиефендије донио њену хаљину, да би Свети прочитао над њом молитву, да би ова могла да има дјеце. Отац Арсеније је послије читања молитве рекао свештенику: „Твоја ће жена родити дјевојчицу, и мораш јој дати име Ева“. Тако је заиста и било.
Једном су Хаџиефендији довели из Телелидеса слијепу муслиманку Фатиму, да прочита над њом молитве исцјељења, а била је сриједа, и Свети је био у затворништву. Они који су водили слијепу дуго су куцали у врата његове келије, а затим, оставивши болесницу, отишли у централни дио насеља. Некако је баш у то вријеме једна Фарашанка којој се рука била згрчила и почела да се суши, пришла вратима Хаџиефендије, узела шаку земље поред прага његове келије, протрљала болесну руку и исцијелила се. (Тако су Фарашани увијек чинили у та два дана кад је он био у затворништву, да га не би узнемиравали). Видјевши слијепу, она ју је питала шта чека, и ова јој је испричала. Фарашанка ју је посавјетовала: „Што ти ту сједиш и без везе губиш вријеме? Зар не знаш да Хаџиефендија не отвара сриједом и петком? Него ти узми мало земље са прага и протрљај њом очи, да би их исцијелила – ми баш тако радимо у те дане, ако се деси да се разболимо“.
Фарашанка је отишла својим послом. Муслиманка се испочетка ишчуђавала ономе што је чула, али је на крају почела да тражи праг, пипајући рукама. Нашла га је. Узела је мало земље, протрљала очи и одмах почела нејасно да види. Од радости је узела први камен који је угледала, и почела да као луда удара њиме по вратима келије оца Арсенија. Он јој је отворио и кад је видио да је муслиманка, направио је изузетак и питао је шта хоће. Она му је објаснила; отац Арсеније је узео Јеванђеље, прочитао га над њом, и она је тог тренутка обрела чисти вид. У великој радости је пала пред његове ноге и почела са благоговенијем да их љуби, али ју је отац Арсеније пожурио, рекавши: „Ако хоћеш да се поклониш, не клањај се мени, него Христу, Који ти је дао вид“. Сва срећна, она је пошла да тражи своје пратиоце, и сви заједно су се вратили у своје село.
Из Келмирија су били довели губаву жену; отац Арсеније је прочитао над њом молитву, и болесна се очистила. Како прича Продромос Корциноглу, њено лице је послије тога било њежно као у новорођенчета.
Фарашани из Драме који су се населили око Солуна причали су како су два шеика (вође муслиманских племена и врачеви) из Хаџи-Бехташа дошла код оца Арсенија. Отац Арсеније их је примио и чак их угостио кафом. Али турци су почели да задају глупа и бесмислена питања, која су само порађала главобољу. Да би се избавио од њих, отац Арсеније је рекао: „Ја вас више не могу слушати; мене боли глава“. Али ови нису схватили поруку, и један од њих је предложио: „Папа Ефенди, ми ћемо ти направити амајлију. И ако је будеш носио, до краја живота те глава неће бољети“. Тада му је отац Арсеније строго одговорио: „Ја владам већом силом од вас, и силом Христовом могу да учиним да не устанете са мјеста на којима сједите“. Оставио их је отишао у своју келију. Допивши кафу, шеици су хтјели да се дигну, али никако нису могли да се мрдну са мјеста, и осјећали су као да их држе неке невидљиве али чврсте нити. Били су принуђени да дозивају оца Арсенија да их ослободи. Овај је одмах дошао, али са њима није разговарао, него је само махнуо руком у знак да одлазе, и тек послије тога су се ови могли помаћи са својих мјеста.
Шеици су схватили своју заблуду и молили оца Арсенија да им опрости. Одлазећи, рекли су му: „Папа Ефенди, опрости нам. Твоја сила је велика, јер је ти добијаш од своје велике вјере. А нама помаже шејтан“.
Исти људи су причали како су други пут – на празник Светитеља Јована Златоустог – послије Божанствене Литургије парохијани сједили за трпезом поред цркве.
Поред цркве Светог Јована био је Свети извор који је обилно точио из отвора у стијени и као мали водопад се улијевао у ријеку Земантис. Али извор је понекад знао потпуно да пресуши.
Док су остали јели, једна је жена отишла по воду. А вода је на њене очи престала да тече; жена је потрчала код Хаџиефендије и то му испричала. Хаџиефендија је дошао до стијене, клекнуо на кољена испред извора, прочитао одломак из Јеванђеља, и – вода је одмах потекла.
Извор је с времена на вријеме пресушивао: вода је престајала да тече, а затим, послије прилично дуго времена, поново долазила. Анастасиос Левидис говори да је то била природна појава „плиме и осеке“. Али раб Божији Арсеније је молио свога Владику Бога, и Он би му давао воду без икаквог отезања, кад год би Га овај замолио.
Симеон Караусоглу се сјећа сљедећег догађаја. Једна Черкескиња-муслиманка је замолила Продромоса, сина Копалуа, да јој донесе филакту од Хаџиефендије, јер је била јалова и муж је хтио да се разведе од ње због тога. Продромос се сажалио на њу, јер је она, осим тога, била сирота и није имала никога од својих. Оставио је своје послове и отишао у село. Било је већ прилично касно када је Продромос дошао до села, и њему је било непријатно да иде код оца Арсенија, па је замолио црквеног стражара да овај оде код Хаџиефендије. Стражар је отишао и добио филакту, то јест, написану молитву, коју је отац Арсеније требао да прочита над болесницом. Стражар је знао да је Черкескиња богата (њен муж је имао много стоке), и опсјела га је похлепа: пресавијену молитву коју је добио од оца Арсенија он је умотао у своју цедуљицу, на којој је написао да моли жену да пошаље кожу, сир, месо и тако даље, кобајаги да је то све тражио Хаџиефендија. Стражар-користољубац је то предао Продромосу, а овај, ништа не сумњајући, сљедећег дана предаде то Черкескињи која је живјела недалеко од њега. Добивши филакту, она ју је носила са благоговенијем, а црквеном стражару је послала све што је тражио, мислећи да овај све то предаје оцу Арсенију. Послије годину дана она је родила дијете, али је и послије тога наставила да шаље стражару храну и коже; о свему томе отац Арсеније није знао ништа. Послије двије године он је сазнао за то, позвао црквеног стражара и очитао му буквицу како је и заслужио. А овај, умјесто да моли да му се опрости, све је порицао. Тада му је отац Арсеније рекао: „Боље је да своје дугове вратиш у овом животу, него да одеш у пакао. Зато ће се од овог трена твоје тијело прекрити чиревима, и разједаће те онолико времена, колико си ти јео сир и месо од Черкескиње“. Тијело стражара се тог часа прекрило приштевима који су га страшно сврбјели. Он није могао да издржи тај страшни свраб, отишао је код оца Арсенија и молио га да му опрости. Свети му је опростио, прочитао молитву над њим и исцијелио га.
Панајотис, син Енџарапидиса, са двадесет година је скренуо са памети због дјевојке у коју се био заљубио. Лудило је младић испољавао у прилично бујној форми, и није било могуће свезати га. Напокон, његов брат и још неколико снажних момака су успјели да га свежу док је спавао; таквог су га одвели код Хаџиефендије. Само што је отац Арсеније отворио врата да види ко куца и шта му треба, тај се лудак, мада је и био свезан, бацио да свезаним рукама удари оца Арсенија. Хаџиефендија је рекао: „Господе Исусе Христе!“ И додао: „На земљу, сотоно!“. Лудак је одмах пао и скврчио се, као лопта. Тада је отац Арсеније узео Јеванђеље, прочитао га над несретником и овај је одмах послије тога био исцијељен. Касније се он чак и оженио. (О томе су причали Фарашани из области Драме.)
Кад се Осија Карамуратиду удала, често је носила велику, дречаву свилену мараму из Смирне. Отац Арсеније ју је не једном ружио због тога: говорио јој је да треба да се носи скромно, као и све жене из Фарасе; она га, авај, није слушала.
Једном, кад је видио да је ова опет недјенула своју мараму, строго јој је рекао: „Европске красте мени у Фараси не требају. Ако се не исправиш, знај да ће сва дјеца коју будеш рађала одлијетати од тебе, као анђелчићи, и теби неће бити радости ни од једног“. Нажалост, она није поступила како јој је било речено, док се није лишила два анђелчића. Тек тада је бацила мараму и дошла код оца Арсенија да га моли да јој опрости. Опростио јој је и рекао: „Ступај сад пред Господом. Прво твоје дијете биће дјечак, и даћемо му име Арсеније, а друго ће бити дјевојчица, и даћемо јој име Ирина“. Управо је тако и било.
Стела Когланиду је причала како су једном у кућу њеног оца у Фараси довели нијемог тридесетогодишњег турчина. Њен отац га је одвео код оца Арсенија да овај прочита молитве над њим и исцијели га. Кад је Хаџиефендија читао над њим Јеванђеље, није успио ни да заврши, а нијеми је проговорио, и сљедећег дана су га рођаци узели и отишли кући.
Сотирија Христофориду је причала како су слијепу туркињу Мериаму довели код оца Арсенија, који је прочитао молитве над њом, и жена је прогледала.
Једном су три турчина била наумила да опљачкају Хаџиефендију. Они су слушали како мноштво људи иде за помоћ код оца Арсенија, па су мислили да код њега мора да има много пара. А отац Арсеније се новца никада дотицао није. У пљачку су пошли у сриједу, јер су знали да се сриједом и петком отац Арсеније затвара у своју келију. Два лопова су остала да чекају напољу, а трећи је отворио врата келије и закорачио унутра. У то вријеме је отац Арсеније читао ноћне молитве. Чувши шум, он је погледао према вратима управо у тренутку када је пљачкаш унио ногу у келију.
Поглед оца Арсенија, попут јаке електричне струје, приковао је тог човјека на мјесту гдје се нашао. Тако је он, наоружан ножем и опасан кубуром, и остао: једна нога у келији, друга на прагу. Послије тога је отац Арсеније савршено спокојно наставио молитву.
Пљачкаши који су остали напољу су се забринули што се трећи тако дуго не враћа, а зора је ускоро требала да сване, па су и они ушли унутра. Кад су видјели свог компањона како непокретан стоји једном ногом у келији а другом напољу, обузео их је ужас. Почели су да преклињу оца Арсенија да им опрости и да одријеши њиховог друга од невидљивих ланаца.
Не прекидајћи молитву, отац Арсеније им је руком дао знак да одлазе. Лопов се одмах ослободио, и отишли су. Ти су турци причали послије другима о томе шта се десило са њима, и говорили: „Аман, аман. Немојте ићи да крадете Хаџиефендију!“ (То су причали Фарашани из Солуна.)
Симеон Караусоглу је причао како је Јоанис Караусоглу имао парче земље иза цркве Светог Ђорђа. Једном је он дошао на своје поље и видио како је са једне стране ограда обаљена и да из земље вири људски леш, закопан на крају поља. Леш није иструлио, мада је био сахрањен много година раније, што се видјело по старомодној одјећи. Јоанис се препао, потрчао код оца Арсенија и све му испричао. Овај се не оклијевајући запутио на то мјесто, у пратњи других Фарашана. Чим је отац Арсеније видио неиструљени леш, рекао је момцима да ископају нови гроб, и прочитао молитве над покојником. Кад је гроб био спреман, поново су га сахранили и отишли. На повратку је отац Арсеније рекао: „Не сикирајте се. Видјећете, за три дана ће иструлити“. И стварно, кад су кроз три дана вратили, земља је пала до дна гроба, гроб је изгледао као јама, сва плот је иструлила и остале су само кости.
Мојсије Когланидис је причао да је један турчин из села Ахијавудес опљачкао цркву, и не само да је узео свештене сасуде, него је скинуо сребро са корица Јеванђеља, а књиге бацио на под.
Фараса се подигла на оружје. „Кад су видјели Јеванђеља, бачена на земљу, – причао ми је старјешина села, – сви су почели да траже тог поганог турчина“. Међутим, отац Арсеније се нимало није узбуђивао и рекао је другима да се они такође не узбуђују, јер ће лопов сам да се јави, вукући своје ноге. Послије неколико дана тог су турчина довели код Хаџиефендије да би над њим он прочитао своје молитве и исцијелио га, пошто је он одједном побјеснио, а доњи дио тијела је погодила парализа, и морао је да вуче своје ноге. Они који су га довели су са собом донијели украдене свештене сасуде. Али отац Арсеније га није одмах исцијелио, и оставио га је у таквом стању, да би турцима дао лекцију благоговејног понашања према нашим храмовима. Заиста, сви турци у нашем округу су се испрепадали. Василије Каропулос се сјећа да је отац Арсеније прочитао молитве над побјешњелим и парализованим крадљивцем тек када су кренули на сеобу у Грчку, и тек тада је овај оздравио.
Продромос Езнепидис се сјећа како је једном мноштво турака (четелера) нагрнуло у Фарасу. У то вријеме је он лежао у постељи и бацакао се по кревету, као риба, мучећи се од грознице. Кад су му испричали шта се десило, он је схватио да се нашао у веома тешком положају, пошто је као старјешина села одговарао за становништво. Замолио је људе који су се нашли крај њега да га однесу код Хаџиефендије, што су они и учинили. Кад га је Хаџиефендија видио, и кад је сазнао да долазе турци, он није чак ни свој мали молитвеник узео да би прочитао молитве над њим, него је узео свијећу, благословио је, окружио њом десну руку младића и рекао: „Иди, момчино, са Богом одагнај турке, да више не долазе у наше село“. Само што је отац Арсеније благословио Продромоса, овај је истог часа оздравио, сакупио све младе мушкарце из села и без икаквих губитака натјерао турке у бјекство.
Исти човјек је причао како се други пут банда турака била спремила да заузме Фарасу. У селу није било мушкараца: једни су били на пољима, други на путу. Зато је он био принуђен да искупи дјецу око тврђаве, да би изгледало да их има много, а онда им наредио да се сакрију. Неколико стараца, који су се ту били нашли, такође су се непримјетно сакрили. На крају је он остао сам, и одлучио да је боље да умре, него да дозволи турцима да уђу у село. Али убрзо је потрошио сву муницију, и турци су га заробили. Чврсто су га свезали и одвели испред његове куће, испред које су објесили омчу. Тамо су га мучили и тражили да им каже гдје крије своју имовину, а послије тога су га канили убити. Док су га мучили, њему је одједном пало на памет да каже: „Све што имам налази се код Хаџиефендије“. Не губећи вријеме, турци су га повели код оца Арсенија. Отац Арсеније је отворио врата, видио турке, наљутио се и почео да их ружи због тога што су свезали човјека. Наредио им је да одмах пусте Продромоса и при том их назвао „погани турци“. Вођа се разбјеснио, извадио јатаган и замахнуо пут Хаџиефендије. Тада му је Хаџиефендија рекао: „Одмах пусти руку, она је парализована“. И гле чуда! Рука турчина се објесила, опуштена и искривљена, а јатаган је пао на земљу. Кад су турци то видјели, задрхтали су од страха, а њихов главешина је ридао и преклињао да му рука оздрави. Отац Арсеније је прекрстио његову руку и исцијелио је. Кад су турци ослободили старјешину, отац Арсеније им је строго наредио да се више никада не појављују у селу. И заиста, нико из те банде од тада се није појавио у Фараси.
Анестис Караусоглу је причао како су једном код Хаџиефендије из Аинтинудеса довели нијему туркињу која није могла да говори од ужасне муке, плача и стењања, јер су њену кћерку били украли непознати разбојници и њу је растрзавала мисао да су њеној кћерци наудили или је убили. Нијему су довели у кућу Хекима, која је стајала одмах до Хаџиефендијине, и замолили оца Арсенија да дође код њих и прочита молитве за исцјељење. Он је одмах пошао, прочитао молитву, и она је повратила дар говора.
Исти човјек се сјећа како је један Адањанин, Косма Симеонидис, власник велике фабрике, имао јалову жену. Он је Хаџиефенидији послао њену хаљину да над њом прочита молитву. Отац Арсеније је то учинио и вратио хаљину. Жена ју је носила, и послије годину дана је родила.
Стефан Захаропулос је причао како су једном четири Курда дошла да опљачкају Хаџиефендију. У то вријеме је отац Арсеније сједио на овчијој кожи и читао. Видио је лопове који су били отворили врата његове келије, али није проговорио ни ријечи. Ови су ушли и почели да рове на мјесту гдје су мислили да се налазе дукати. Отац Арсеније је наставио да чита, не разговарајући са њима. Када, на крају крајева, лопови ништа нису нашли, један од њих је узео два покривача које је отац Арсеније био сложио у углу собе (то је била сва његова имовина). Али ево шта им се десило. Они су хтјели да оду, али нису могли да нађу врата на која би изашли. Буквално су ослијепили, и вртили су се, и вртили по келији, али нису могли да виде врата. С обзиром да су омели оца Арсенија у читању, он им је показао гдје су врата, али они нису могли да их виде, и наставили су да их траже. Тад је отац Арсеније устао, ухватио једног Курда и рекао му: „Ево врата кроз која лопови одлазе у пакао!“
Тек тада су лопови угледали врата. Покајали су се и молили да им се опрости. Отац Арсеније им је опростио, и отишли су. Касније су причали осталим Курдима шта им се десило, и говорили: „Аман, аман! Немојте ићи да крадете Хаџиефендију! Чак и ако допрете до његове келије, нећете моћи изаћи“.
Соломон Коскеридис је испричао како су код оца Арсенија довели у покривач умотану парализовану туркињу. Он је прочитао над њом молитву, и она је истог трена била исцијељена.
Јоанис Киркалас је причао како је једном много турака (четелера) бануло у Фарасу. Киднаповали су дванаест богатих становника села, и од њихових породица тражили откуп – пет стотина златних монета; у протвином, таоцима је пријетила смрт. Такође су упозорили Фарашане да ће најмањи њихов покушај напада на киднапере проузроковати смрт талаца, јер ће њих заклати прије него што почне бој.
Сва Фараса се узбунила. Једни су почели да обуздавају момке, да ови не поступе непромишљено и упусте се у борбу. Жене и дјеца су потрчали код Хаџиефендије – код једине њихове наде: Турака је било много и били су добро наоруажни. Кажу да их је било око триста осамдесет.
Кад је чуо шта се дешава, отац Арсеније је пошао у цркву и замолио стражара да му да све ситне паре које су се задесиле тамо. Накупило се око педесет златних монета. Отац Арсеније их је узео са собом и са два старца се смјело запутио у турску јазбину. Позвао је главешину банде, који се пред њим разбашкарио у добром расположењу, зато што је рачунао да су му донијели све паре за откуп. Чим је отац Арсеније видио вођу банде, почео је да га уразумљује, оваквим ријечима: „Зар се ти не бојиш Бога? Како те није срамота? Гдје ови сиромашни људи могу да нађу пет стотина златних монета? А ви говорите да ћете им главе одрубити ако вам не донесу те толике паре!“ Затим је узео своју малу кесу, истресао паре из ње и рекао: „Узмите ово, за ваш труд, и одмах доведите моје људе, а ако ли то не учините, претворићу вас у камење – на овом мјесту и овог часа!“ Кад је изговарао „претворићу вас у камење“, – сви су се турци укочили и остали у положајима у којима су их те ријечи затекле, као кипови. Послије тога, кад су они већ сви стајали као мраморне статуе, отац Арсеније им је опет рекао: „Брзо доведите моје људе и губите се“. Тек тада су се турци могли помакнути и ослободити од невидљивих окова који су их држали. Ослободили су дванаест Фарашана и дали се у бијег, тако да нису ни сакупили оних педесет по земљи расутих златних монета. Отац Арсеније је рекао таоцима: „Сакупите црквене паре и идемо“. И ови су се радосно вратили у село.
Кириакос Сефиридис, чтец оца Арсенија, причао је како су једном из Телелидеса у ланцима довели оковану туркињу, опсједнуту страшним демоном. Звала се Тетеви. Отац Арсеније је над њом прочитао Јеванђеље, истјерао демона, и ова је одмах оздравила.
Исти човјек се сјећа како су из Сисе у Фарасу довели другог побјешњелог – сина турског официра. Само што је Хаџиефендија над њим прочитао Јеванђеље, он је одмах оздравио, и сједио је тихо, као јагње, док је неколико минута прије тога ноктима буцао своју одјећу и гребао лице.
Једном су турци поново били украли свештене сасуде из цркве. Фарашани су били озлојеђени и покушавали су да нађу лопова. Али Хаџиефендија се није бринуо и рекао им је: „Не сикирајте се. Ево, видјећете, Свети Ђорђе ће их вратити натраг“. Кад су лопови стигли до Козана, пред њима се изненада уздигао чудни мрак (иако је био дан а небо било потпуно ведро), тако да нису могли да крену даље преко ријеке Ферахтин која је била пред њима. (Ту необичну таму такође је видио Антоније Ставридис из Зиле у Кападокији). Крадљивци су схватили да та чудна појава представља сигнал од Бога, и брже-боље окренули натраг, у Фарасу, да врате украдене свештене сасуде. Међутим, док су они ишли, тама се разишла, и они су помислили да је то била пука случајност, и опет кренули према свом селу (према Козан-Тагију) са својим натовареним магарцима. А онда су почели да осјећају како неко невидљив бије по њима и тиме их тјера да се врате у Фарасу. Кад су дошли у Фарасу са украденим свештеним сасудима, лопови су почели да помагају и вичу да их Фарашани узму што прије, пошто су њихове руке биле заузете тиме што су штитиле главе од невидљивих удараца.
Анестис Караусоглу је причао да се у вријеме турског покоља Јермена око триста турских разбојника запутило у Фарасу, да је нападну и опљачкају. Хаџиефендија је сакупио све жене и дјецу, пошао у капелу Пресвете Богородице и тамо се молио. Свирепи турци нису могли да уђу село, јер им није дао Светитељ Јован Златоуст. Свети се појавио на мосту који су требали да пређу, раширио руке и преградио им пут (изнад кањона у којем је текла ријека стајала је мала црква, изграђена у част овог Светог). Турци су се преплашили и побјегли, видјевши да их Свети прогони и не дозвољава им да пређу мост над ријеком Земантис. Вођа банде је рекао: „Идемо одавде, и то што брже, јер нам Свети Јован Златоусти не да да пређемо ријеку“.
Кад је отац Арсеније пети пут кренуо у Свету Земљу, једна жена, звала се Софија, провалила је кроз прозор у његову келију, али не да би нешто украла, него да му се освети, јер је он био веома строг према њој због неких лоших поступака које је она починила у свом животу. Док је њен муж (који јој је правио друштво) чекао напољу, Софија је ушла унутра и све испревртала, побацала на под све што је било у келији, чак и крстове и Јеванђеља. Штавише, причају да је оскрнавила овчију кожу на којој је клечао отац Арсеније када се молио пред иконама.
Кад се отац Арсеније вратио из Свете Земље и видио све то, осјетио је велико сажаљење према тој несрећној души, и више пута ју је позивао к себи, али се она није одазивала. На крају је старјешина села пошао и довео је код Хаџиефендије који је, видјевши је, рекао: „Шта си то натворила? Чак и непоштени турчин то не би урадио! Јеванђеља и крстове побацати на земљу!“ Али Софија, нажалост, умјесто да се покаје и моли за опроштење, почела је да злослови и хули на оца Арсенија. Тада јој је рекао: „Теби је боље да уопште немаш разума, него што имаш такав какав је код тебе, чедо, јер ће тебе такав ум одвести у ад. Зато ћу ја молити Христа да те лиши разума, да би ти судили, у крајњој линији, као безумној, тако ће се и твоја душа спасити“. И заиста, од тог тренутка Софија се лишила памети, и од звијери се претворила у новорођенче, у малено дијете које никога не може наљутити и никоме наудити, које се сво вријеме невино осмјехује. Она је живјела много година и овдје, у Грчкој. То знају сви Фарашани, само су неки од њих погрешно схватили оца Арсенија; мислили су да ју је проклео. Међутим, како ми је причао старјешина, и други, а и ја тако гледам на то, он не само да је није проклео, него је фактично благословио и обезбједио јој доступ у рај, јер тамо долазе само овце, а не и дивље козе. Многи озбиљни Фарашани сматрају да је тиме Хаџиефендија спасио Софију.
Амалија Елеуфтериаду (иако је она данас јеховин свједок) се сјећа како је она, као осмогодишња дјевојчица, када је једном била пошла на млин, гледала осморицу људи како из села Телелидеа жену Агадока воде код Хаџиефендије, јер је ова била опсједнута демоном. Након што је отац Арсеније прочитао молитву над њом, она је постала кротка, као јагње. Испунивши се радости, њен отац је рекао Хаџиефендији: „Узми сву моју имовину, ти си исцијелио моје дијете“. Хаџиефендија је одговорио: „Наша се вјера не продаје. Остави ти своју имовину себи. Али ако хоћеш да учиниш добро дјело, направи мост. Или доведи воду у неко село у којем се људи без ње муче“.
Агадок (њен муж) је послије тога заиста изградио мост од кречњака.
Једном, како је причао Василије Каропулос, код Хаџиефендије су донијели турчина код којег је глава била потпуно окренута у десну страну и није се могла мрдати. Турчин је био харамбаша-разбојник и крајње суров човјек, тако да је то, што му се десило, како се каже, попустио Бог да му се деси, јер је само то могло да прекрати његово разбојништво и злодјела. Обраћао се многим докторима, али ништа није помагало – исцјељења није добијао.
Тада је отишао код Хаџиефендије, и кад се овај помолио за њега, врат разбојника је стао на своје мјесто. Хаџиефендија га је строго укорио за неправедан живот и дао епитимију, како њему, тако и цијелој породици, зато што то и нису били људи, него дивље звијери.
Василије Каропулос ми је причао како су једном код Хаџиефендије били довели неку губаву жену, која се звала Антжа. Хаџиефендија је прочитао Јеванђеље над њом, и она се тог часа исцијелила.
Гаврило Корциноглу (други чтец Хаџиефендије) је причао сљедеће: „Једном смо Хаџиефендија, мој стриц и ја пошли у капелу Светог Јована Златоустог да одслужимо Божанствену Литургију. Док се Хаџиефендија припремао (надијевао одежде), ја сам пошао до извора Свете воде, да је донесем за Литургију. Само што сам ја пришао извору, овај је пресушио. Потрчао сам код Хаџиефендије, који је одмах пошао са мном, ставивши свој молитвеник под мишку и у ходу завезујући рукаве. Само што је он прочитао молитву код отвора у стијени, вода је потекла. Узео сам колико нам је требало и пошли смо да служимо Божанствену Литургију“.
Амалија Елеуфтериаду (иста она која је постала јеховин свједок) је причала како је Хаџиефендија пред сеобом у Грчку говорио да ће он тамо поживјети само четрдесет дана. Неки Фарашанин, чувши то, рекао му је : „Ко си то ти, па да то знаш? Бог?“ Хаџиефендија је тада рекао: „Ја сам вјерни раб Божији и зато знам“.
Симеон Караусоглу је причао како се један турчин – вођа разбојничке банде – појавио у Фараси и ушао у цркву, на Васкрс, послије почетка Божанствене Литургије. Чим га је Хаџиефендија примјетио, таквог, наоружаног, дрског, поручио му је да одмах изађе. Разбојник није реаговао, а отац Арсеније му више ништа није говорио, него је потпуно спокојно наставио да служи Божанствену Литургију. Али кад је изашао са Светим Даровима на Велики вход, турчина је почела да бије дрхтавица, укочио се на мјесту гдје је стајао, и није могао да изађе, јер је осјећао да је неким невидљивим оковима прикован за земљу. То га је стигло кад је видио да отац Арсеније са Светим Даровима не иде по земљи, него по ваздуху. Отац Арсеније је ушао у олтар са Светим Даровима и учинио турчину знак руком да одлази. Осјетивши се да је ослобођен од окова, турчин је дрхтећи изашао из цркве и срушио се на земљу као мртвац. Кад се Божанствена Литургија завршила и народ почео да се разилази кућама, црквени стражар је видио како разбојник лежи на земљи иза врата храма, и рекао је Хаџиефендији: „Милости ти твоје, онај турчин лежи на земљи као мртвац“. Отац Арсеније му је рекао: „Добро“. Спремио је своје ствари у олтару, изашао, пришао турчину, подигао га и строго укорио. А црквеном стражару је рекао: „Дај му пет пијастри, ради празника, данас је Васкрс“. Послије тога је разбојник отишао, сав испрепадан, искупио све своје компањоне (четелере) који су били опколили село, и сви су, у страху и трепету, побјегли.
Отац Арсеније је често ишао у Свету Земљу. Ми знамо само за пет путовања. За вријеме његовог трећег ходочашћа десило се нешто необично у храму Васкресенија Христовог. О томе су причали у Фараси други ходочасници који су са оцем Арсенијем ишли у Јерусалим (хаџије из Фарасе). „За вријеме Божанствене Литургије, кад је био Велики вход, у којем је Хаџиефендија учествовао заједно са великим бројем свештеника и епископа, његово је лице сијало, и други свештеници су нас молили, – говорио је један хаџија из Фарасе, – да им испричамо какав живот води наш Хаџиефендија“. О томе сам слушао од старог Продромоса и других Фарашана у Коњици, али се тада нисам много интересовао тим случајем, зато што се толико много тога дешавало у самој Фараси.
1971. године, у случајној бесједи, за тај сам догађај чуо од старца Јосифа из Новог Скита, који је о њему прочитао у књизи оца Јоакима Спецериса „О Светом Причешћењу“, у којој аутор пише како је и он учествовао у тој служби[30].
Прочитавши књигу, ја сам покушао да дознам да ли је међу живима остао неко од дјеце ходочасника који су тада ишли са оцем Арсенијем.
Ја сам израчунао да је отац Арсеније сваких десет година ишао на Свету Земљу. С обзиром да је први пут он тамо био послије свог посвећења у свештенство (око 1870. године), догађај о којем пишем се вјероватно десио за вријеме његовог трећег путовања, односно, око 1890. године. Осим стараца, за то знају и млађи Фарашани: Мојсије Когланидис, Василије Каропулос, Анестис Караусоглу и други.
У исјечку који слиједи послије прича о чудесима оца Арсенија није тешко намирисати духовно благоуханије Хаџиефендије.
(Цитира се по књизи „О Светом Причешћењу“ оца Јоакима Спецериса, изд. Г.К. Родиса, Атина, 1937. године.)
 
„…Још један догађај, који се одиграо на дан Торжества Православља у храму Васкресенија Христовог у Јерусалиму. Служио је патријарх Никодим, у служби је учествовало шест епископа, дванаест ђакона и више од четрдесет свештеника. Наравно, многи свештеници су били ходочасници са Истока, из Русије и других крајева. И ја сам био међу њима. Послије Великог входа, кад је Патријарх прочитао молитву и благословио Свете Дарове, лице једног од саслужећих свештеника је јарко засијало, што је на мене оставило јак утисак. Том свештенику мора да је било иза седамдесет година[31]. Питао сам: „Одакле је тај свештеник?“ Одговорили су ми: „Из Кападокије, и дошао је као ходочасник“. Послије Божанствене Литургије ја сам се распитао има ли људи који су такође из тог мјеста из којег је и он. „Да, – рекли су ми, – са тим су свештеником дошли и други ходочасници“. „Молим вас, – замолио сам једног од јерођакона, – позовите једног или два ходочасника који су дошли са тим свештеником“. Јерођакон их је позвао, и дошло је троје. Питао сам их: „Јесте ли ви из мјеста из којег је и свештеник који је данас учествовао у служби?“ „Наравно, – одговорили су они, – из истог смо мјеста, и то је наш свештеник“. Још сам их питао: „Какав живот он води? Је ли он добар свештеник?“ Рекли су ми да је он свет човјек, да твори чудеса, да кад прочита молитву над било како обољелим човјеком – тај се моментално исцјељује; да га не само Грци, него и Турци сматрају светим, јер он и међу њима твори чудеса и исцјељује болесне…“
У неземаљском Божијем човјеку – оцу Арсенију – царовали су духовни закони: иако је живио тајно и бјежао од свјетске славе, благодат Божија га је одавала.
 
До сада смо углавном говорили о животу и чудесима оца Арсенија у Кападокији. Ипак, још већа Божија дјела Светог оца Арсенија почињу сада, већ послије његовог престављања у Грчкој, када су његове уморне Свете кости мало одахнуле у благословеној земљи свештеног острва Крф.
Како сам већ говорио, већ од 1970. године, када је отац Арсеније почео да се јавља, он стално твори чудеса. И данас се многи људи исцјељују од разних болести, када призивају његово име са вјером и благоговенијем. Нећу помињати та чудеса, док сами исцијељени не почну да причају о њима, из благодарности према Светом, и у славу Божију.
Благодат Божија – то није цистерна која пресуши када из ње источи вода – него извор непресушни. Тако да је оцу Арсенију, како ја претпостављам, много природније да данас помаже још више него што је помагао док је живио на земљи, зато што он сада пребива са Небесним Оцем и, као Његово дијете, са одважношћу, стеченом одраније, може у преизобиљу да црпи благодат за посјећивање многострадалних људи, као и за помоћ њима, и то баш оним лијеком који је њима у том тренутку потребан. Претходни велики подвизи оца Арсенија у име љубави према Богу, заједно са огромном љубављу према људима и смиреном мудрошћу, дали су му могућност за најдубљи духовни развој, који му данас дозвољава да лети, као Анђео, и радује се што помаже многим страдалницима и још више прославља име Божије. Данас отац Арсеније не иде пјешке и не мора да задихан долази до болесних да би прочитао потребну молитву и исцијелио их. Лако, као Анђео, лебди и лети он са краја на крај земље и може помоћи свим вјерницима који његово име призивају са благоговенијем.
Отац Арсеније је свједочио о истинском Православљу својим православним животом.
Из пламене љубави према Богу он је умртвљавао своју плот подвизима и смекшавао душу помоћу Божије благодати. Мало ријечи, много чудеса.
Он је дубоко вјеровао и исцјељивао многе – вјернике и невјернике.
Он је много тога искусио и много тога сакрио. Иза тврдог вањског омотача он је крио свој слатки духовни плод.
Веома суров према себи, имао је много љубави према својим чедима, и он их није потчињавао закону, него – кроз властиту духовну ревност – духу закона.
Као посланик Свевишњег, он не корача по земљи, и као саслужитељ тајастава, он сија над свијетом.
Бог је прославио оца Арсенија, јер је он својим светим животом непрекидно прослављао име Бога, Којем припада свака слава во вјеки вјеков. Амин.
Као што сам споменуо раније, чудеса преподобног Арсенија, која је он творио помоћу благодати Христове, непребројива су. При сваком сусрету са Фарашанима ја сам морао да отварам нову свеску да бих записао нове приче о њима. Из тог разлога ја сам се ограничио на најважнија. Ипак, кад сам видио да се три или четири догађаја у животу оца Арсенија суштински разликују од оних о којима сам писао до сада, нашао сам да је разумно да и њих споменем, као допунски материјал, пошто нам ти случајеви могу помоћи у тешким тренуцима у нашем животу.
Почнимо са причом деведесетогодишње Фарашанке, Агатије, коју су ми благочестиве жене из Јањице послале на магнетофонској траци. Тамо сам отишао 1982. године, да би се са њом срео лично, и то ми је помогло да у памћењу реконструишем много од онога што сам слушао у дјетињству. Послије бесједа са још неким другим уваженим старијим људима из Фарасе, записао сам оно што су мени испричали.
Једном је отац Арсеније са становницима села отишао да служи Литургију у капели Аранђела Михајла. До ње је било сат и по хода од села. Многи Фарашани су тамо имали земљу и практично су тамо и живјели читаво љето, све до сакупљања љетине. Зато је отац Арсеније, када је завршио Божанствену Литургију, узео Свету воду и отишао да шкропи поља. Једни су га пратили, а други су сједили поред цркве, у хладу дрвета.
На том дрвету је било много кончића и крпица, које су на гране привезивали људи који су од нечега боловали, и тих је крпица било више него лишћа. Ево зашто. Када би се људи који су остајали да раде на својој земљи разболијевали, они би се молили Арханђелу Михаилу испред његове капеле, која је била затворена у периоду када није било служби (да је турци не би скрнавили), пошто је село у којем је Хаџиефендија живио било далеко, а они због болести не би могли да ходају. Зато би они узимали парче одјеће које је било најближе обољелом мјесту, качили га на дрво и говорили: „Свети, избави ме од бола; ти си свет и можеш то учинити“. И Аранђел Михаило би одмах исцјељивао обољеле вјернике.
Међу вјерницима који су сједили под дрветом био је један богаташ из Фарасе који је живио у Батуми и који је дошао у рођено село први пут послије много година. Дуго одсуство од родних мјеста удаљило га је од Бога, и он је срамним ријечима говорио против Христа и наше Цркве, а за вјернике је говорио да су мрачњаци. Уз све те глупе приче које су наносиле штету његовим земљацима, он је још наредио једном младићу да посијече дрво. Младић се одмах латио за сјекиру и почео да туче по дрвету, али су га остали зауставили. У то вријеме се отац Арсеније вратио са поља која је благословио, и веома се огорчио када је видио какву штету наноси атеиста вјерујућим душама. Строгим тоном му је рекао: „Шаљем те натраг, одакле си дошао, Анастасије“. Затим се Хаџиефендија удаљио и почео да се моли. Одједном се подигао страшни вихор, који је обухватио Анастасија, и Анастасије је нестао. Родбина се препала, али их је отац Арсеније умирио: „Не сикирајте се, Анастасије је у добром здрављу, у својој је продавници“.
Од тада је прошло много година, и није било никаквих вијести од Анастасија, зато што је њега било стид да одржава контакт са својим сусељанима. Ипак, једном, потпуно случајно, двојица Фарашана су пролазила кроз Токат (око Севастије) и видјела над продавницом натпис: „Анастасије Вартопулос“. Запањили су се, зато што су се сјетили ријечи Хаџиефендије. Послије тога, синовац Анастасија Вартопулоса, Панајотис, почео је да пати за Фарасом и на крају се вратио у своју постојбину. Нажалост, он је још од раније био потпао под утицај свог стрица, и није вјеровао у Бога. И почео је да наноси штету земљацима својим атеистичким хуљењем.
Једном је отац Арсеније пролазио кроз центар села, и сви су благоговејно устајали да добију његов благослов. Панајотис не само да није устао, него је почео да се смије другима и да им говори да су као какве бабускаре које трче за поповима. Отац Арсеније је са болом погледао на њега и отишао да моли Бога да Он утиче на њега, на благо душе тог човјека. Убрзо послије тога је Панајотис почео да се ваља по земљи. Испочетка сељаци нису схватали шта се дешава, па су мислили да се он руга онима који се клањају до земље када се моле, те су му због тога говорили: „Устај, Панајотис. Шта радиш то, понашаш се као дијете, сву си одјећу испрљао“. А онда су схватили да га је Божија благодат оставила због нечастивог понашања и да га је запосјео ђаво. Одмах су отишли код Хаџиефендије и то му испричали. Он им је рекао: „Донесите ми његову одјећу, прочитаћу молитву над њом, да се не би он на вас бацао. А ви знајте да ће он остати мало слабоуман, али неће никоме моћи да науди нити да учини какво зло. А онда ће да оде да оре своје поље и тамо ће заноћити, да би наставио посао сљедећег дана. Али те ноћи ће доћи четелери и убиће га. Тако ће његова душа бити спашена“. И заиста, послије неколико година све се десило управо онако како је говорио отац Арсеније.
Једном је једна Фарашанка пала у очајање послије смрти свог мужа, са којим је живјела неколико година. Није могла да види ни села, ни сељаке, и почела је да живи у пећинама, хранећи се дивљим биљкама: на неки начин се осјећала кривом за његову смрт. Послије три године, када је послије страшних патњи изгледала тако да је мало ко могао препознати, она се запутила код оца Арсенија и рекла му: „Хаџиефендија, смилуј се. Ти можеш цијели свијет да преврнеш наглавачке. Можеш ли вратити мог Василакиса? Или је и за тебе то тешко?“ Отац Арсеније јој је одговорио: „Дијете моје, ти си много тога преживјела у својој патњи. Ако хоћеш, даћу ти благослов да се поново удаш“. Она му је рекла: „Не, ја само хоћу да видим мог Василакиса. Зар ти неће бити жао да се ја убијем?“ Отац Арсеније се дубоко растужио и почео да је преклиње: „Не чини то, дијете. Не одавај своју душу ђаволима“. Али ова је била у ужасном стању и продужила је да тјера своје. Тада ју је отац Арсеније умирио и рекао да се врати у пећину у којој је живјела, да ће јој се Василакис тамо јавити, да би она могла да га види и да се помири са њим. А он сам се непрекидно молио, дубоко потресен њеном муком, са великом саосјећајношћу према несретној жени.
Само што је жена крочила у пећину, Василакис јој се јавио у виђењу и рекао јој: „Аха, злицо једна, и ти ли си дошла? Али знам ја ко те је послао, – Хаџиефендија; тај има велику одважност према Богу“. Жена се раскајала и почела да га преклиње да јој опрости. Када јој је опростио, Василакис је ишчезао, а она се умирена вратила у село, у којем је од тада живјела смирено и у покајању. Сотона је одиграо своју улогу у томе што је на њој лежао дио кривице за мужеву смрт, а послије тога ју је довео и до очајања, наговарајући је на самоубиство; Господ, пак, кроз Својег вјерног раба Арсенија, није дозволио њеној души да погине.
Једном, на празник Светог Константина, отац Арсеније се запутио у капелу тог Светог да служи свеноћно бдјење. Пошао је тек у сумрак, са још пет ходочасника: Продромосом Корциноглу, Хаџи-Христосом, Хаџи-Минасом, Продромосом Езнепидисом и Христофоридосом, зато што су га задржали болесници, који су га звали један на један крај, други на други крај села. Ускоро је пала ноћ, и било им је тешко да иду, узнемирили су се. „Шта је с вама?“ – питао је отац Арсеније. Они су му одговорили: „Помилуј, Хаџиефендија, ми ништа не видимо“. Отац Арсеније је рекао: „Благословени ви, па зар не видите свијетли Крст, Који иде испред нас?“ „Не“, – одговорили су ходочасници, јер они заиста ништа нису видјели. Само је отац Арсеније могао да види сјајни Крст, и он им је рекао: „Идите овуда и држите се за моју руку“. И тако, држећи се за оца Арсенија, дошли су до капеле Светог Константина, гдје су их чекали сељани који су ту дошли још за дана; одслужили су свеноћно бдјење, а затим и Божанствену Литургију. Послије службе сви су изашли препуњени радошћу, полијегали на траву, јели; старији су се пустили у бесједу, а млађи су почели да играју коло и пјевају духовне пјесме. Међутим, њихову радост изненада је замјенио страх, јер су у даљини видјели повећу групу дезертера из турске војске. Ти су људи чинили много разбојништава и убистава, и били су наоружани до зуба. Они су били гори од четелера. Жене су се са дјецом дале у плач и вриску, и скупиле се око Хаџиефендије. Старци су наредили момцима да се склоне и да не пуцају, да не би дошло до крваве битке. Женама и дјеци је било наређено да се сакрију. Остали су само старци, старице и Хаџиефендија. Отац Арсеније их је све умирио, јер је и старо и младо било у страху. „Не бојте се, нека они дођу, само нека дођу“, – говорио је он.
Фарашани су се охрабрили ријечима Хаџиефендије и умирили се. Само што су им се турци приближили, отац Арсеније је подигао руку и рекао: „Вас је проклео Бог и бићете свезани по мојем наређењу“.
На те ријечи разбојници су буквални замрли у мјесту. Почели су да се раскајавају и преклињу оца Арсенија да им опрости: „Опрости нам, смилуј се. Признајемо, ми смо злочинци. Ослободи нас, доћи ћемо и примити твој благослов. Од овога часа и ми ћемо се поправити“. Отац Арсеније их је ослободио, рекавши: „Баците своје оружје, нама ништа од вас не треба, и дођите овамо“. Они су стали у ред, положили оружје, пали на кољена, пред ноге Хаџиефендије, молећи за опрост. Жене и дјеца су плакали од велике радости и умиљења.
Млађим мушкарцима је било наређено да се не мијешају, али Продромос Езнепидис, који је био много раздражен због тога, није могао да се суздржи, па је ухватио једног од вођа бандита, и то прилично јаког, и почео да га бије. Милостиви Хаџиефендија га је спасио од удараца, рекавши: „Опраштам ти“. Затим су сељаци узели оружје, натоварили га на муле и предали га турским властима у Вереки (Агиос Константинос).
Дезертери не само да су се покајали и промјенили начин живота – неки од њих су чак постали тајни хришћани и криомице отишли у Грчку приликом размјене становништва. И онај којег је тукао Продромос Езнепидис је постао хришћанин, промијенивши име Сулејман на Елеуфтерије[32]. Он је такође тајно отишао са Фарашанима и населио се у Јањици. 1982. године он је још био жив. Имао је преко деведесет година и звали су га Туркоелеуфтерије.
Једна од жена турчина који је живио у Фараси је изразила жељу да се крсти и рекла то мајци Агатије, која је мени причала о томе. Ова је то рекла оцу Арсенију, који јој је поручио да тајно дође у његову кућу, да би је наставио у вјери, а Агатијиној мајци је рекао да туркињи буде крсна кума. Након што је муслиманка била оглашена, примила је крштење са именом Елеуфтерија. Туркиња је почела да живи као што су живјели тајни хришћани, и свега је два или три пута примила Свето Причешћење, сваки пут тајно.
Од свог крштења Елеуфтерија, претварајући се да је болесна, није оскрнавила Свето Крштење са својим турским супругом.
Како је Елеуфтерији било тешко да живи у окружењу невјерника, Милосрдни Господ ју је убрзо ослободио и узео је к Себи: изненада се разбољела и неколико дана је била прикована за постељу. Хтјела је да се причести, али јој је било тешко да оде код Хаџиефендије. А њему још теже да оде код ње у кућу невјерника и да је причасти као тајну хришћанку. Ипак, упркос свему, Хаџиефендија је није оставио без причешћења. Узео је малу јабуку, у њој провртио малу рупицу, уложио у њу честицу Светих Дарова и покрио кором од јабуке. Онда је замолио Елеуфтеријину крсну куму да је посјети и преда јој јабуку, да би се ова причестила. Крсна кума јој је однијела јабуку; она је одмах наслутила да се дешава нешто необично, и са измјењеним изразом лица рекла: „Христос, душа моја“, – мада јој на памет није падало да би јој крсна кума могла донијети Свете Дарове. Ова је извадила јабуку и дала је свом кумчету. Тако се благословена душа причестила.
Послије причешћења Елеуфтерија је предала своју душу Христу. Забринута кума се бацила на оца Арсенија и рекла му: „Хаџиефендија, смилуј се, Елеуфтерија је починула. Шта ће сад да буде? Почеће туркиње да је омивају!“ „Не сикурај се“, – одговорио је он. Она је опет тјерала своје: „Шта ће бити, Хаџиефендија?“ Отац Арсеније јој је одговорио: „Заборави на то“. Али је кума и даље била забринута због тога, јер муслимани омивање мртвих сматрају неком врстом крштења и вјерују да се тиме праштају сви гријеси које је човјек починио у животу. Заблуда, наравно, и то каква!
Како је кума наставила да досађује оцу Арсенију, он је био принуђен да јој каже: „Слушај ти, не мислиш ваљда да ја имам намјеру да дозволим туркињама да омивају онога кога сам ја крстио?“ Он се непрекидно молио за Елеуфтерију. И, шта се десило? Колико год да се туркиње трудиле да окупају Елеуфтерију, оне нису могле да помакну своје руке. Тако да су морали да је сахране неомивену, на турском гробљу.
Хаџиефендија је одслужио панихиду у одсуству њеног тијела и наставио да се моли за њу. А онда се десило још нешто.
Елеуфтерија је почела да се сваке ноћи јавља у својој кући, да све по кући преврће наглавачке, да разбацује храну и све ствари по кући, говорећи: „Што ви мене мучите овдје у паклу, на вашем гробљу? Брже ме носите одавде и водите ме кући, на хришћанско гробље“.
То се понављало из дана у дан, док турска породица више није могла да издржи то и упутила се код оца Арсенија: „Хаџиефендија, смилуј се. Ми ужасно патимо код куће од те умрле жене. Помози нам! Ти си једини који може нешто да учини. Сваку нас ноћ она мучи, преврће све наглавачке и захтијева да је сахранимо на вашем гробљу. Изгледа да је она вољела вашу вјеру“. Отац Арсеније је одговорио: „Шта мене питаш? Ја сам Грк, а ти Турчин. Поступај како хоћеш“. Овај му је одговорио: „Не, Хаџиефендија, ја нећу да чиним ништа без твојег благослова“. Тада му је отац Арсеније рекао: „Направићемо за вас изузетак. Откопајте је и донесите, а ми ћемо је сахранити у углу нашег гробља“. Тако је и учињено.
Послије тога радосна Елеуфтерија се јавила у турској кући и пожељела свима добра: „Живите хиљаду година! Сад сам ја у рају, наслађујем се милосрдним даровима Божијим“.
 


 
Нека Милосрдни Господ да покој и душама свих оних вјерних, који су са благоговенијем чували предања Светих отаца Цркве, и који су у чистоти свога памћења сачували житије и дјела Светог оца Арсенија у Кападокији и предали то својим потомцима. На још живе људе, који су посвједочили оно што су знали, па макар то било и сасвим мало, и тиме помогли у писању његовог Житија, нека Свети отац Арсеније излије у изобиљу свој благослов. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Треба имати у виду да су Константинопољска и Еладска Црква прихватиле нови, григоријански календар. По јулијанском календару тај дан је 28. октобар.
  2. Грчки назив острва – Киркира.
  3. тљење – распадање, труљење. нетљено – оно које се није распало, које није иструлило, нетрулежно.
  4. У складу са Лозанским договором 1923. године, Грци из Мале Азије су се морали преселити у Грчку, а Турци који су живјели у Грчкој су се враћали у Турску.
  5. Нетљење тијела није увијек знак светости. Ово је био случај који је свједочио о неправедном животу покојника („земља не прима“).
  6. Према древној црквеној традицији рачунање сати не почиње од поноћи, него од зоре. У савременој Грчкој у употреби су оба принципа.
  7. Продромос на грчком значи Претеча; т.ј. крштен је у име св. Јована Крститеља.
  8. Датум је према новом календару.
  9. Стасидије – дрвене клупе-фотељице са високим леђима и подлактицама, са сједиштима која се преклапају; користе се у манастирским храмовима.
  10. У Турској – титула поштовања за човјека који је ишао на ходочашће по светим мјестима. (Од ријечи „хаџи“ – ходочасник, и „ефендија“ – господин.)
  11. Већ много вијекова Грци и Бугари имају међусобне територијалне претензије. У периоду 1941. – 1944. године Грчка се налазила под окупацијом Њемачке и њених савезника – Бугарске и Италије. Бугари су били заузели Источну Македонију и Тракију и срушили много тога што су за 20 година изградили грчки исељеници из Мале Азије послије грчко-турског рата 1919.-1922. године.
  12. Анадолија (као и Кападокија) – једна од централних области Мале Азије, гдје су се још из времена Византије сачувале густо насељене грчке колоније у градовима и селима, све до 1924. године.
  13. „Филакта“: у грчким манастирима је уобичајено да се ходочасницима дају такозване „филакте“ – труогласти парчићи платна са пришивеним крстом у које се зашива текст молитве или псалама. Са тачке гледишта муслимана, који чудеса код хришћана објашњавају магијом, на филакте се гледало као на амајлије или талисмане (на руском: „ладањка“).
  14. Четелери – турски разбојници.
  15. Не по грчкој паганској богињи, него по главном граду Грчке. Разлика је у акцентима. У имену паганске богиње акценат је на посљедњем „а“, а у имену града на „и“.
  16. Аутор се у овоом случају обраћа читаоцима.
  17. Смирна (тур. Измир) – једна од већих лука на обали Мале Азије. У XIX вијеку тамо је живјело 200 хиљада Грка; град је имао Духовну семинарију и много хришћанских културних установа.
  18. На грчком буквално: „Видјели учитеља на залазећем турском полумјесецу“ – израз који сликовито описује осјећање готово безизлазног положаја Грка под турским јармом.
  19. Османска империја је ометала развој образовања Грка који су се живјели у Турској.
  20. Послије успјешног руско-турског рата 1878.-79. године Русија је у мировни договор укључила и параграфе о свом покровитељству православног грчког становништва.
  21. У Грчкој Цркви право на вршење тајанства исповиједи имају само свештеници који за то добију благослов епископа и уздижу се у степен духовника.
  22. Мисли се на древни грчки литургијски језик, који се много разликовао од говорног грчког језика краја XIX вијека.
  23. Просфоре у Грчкој пеку у облику великог округлог хљеба. Често то чине сами парохијани и доносе у храм. Ако испадне да просфора има више него што је потребно за богослужење, оне које остану, по благослову свештеника се раздају сиромашним као хљеб.
  24. Нејасно је на којег се од Васељенских Патријарха овдје мисли, зато што су у периоду од 1878. до 1923. године на Константинопољској катедри служили Јоаким III, Јоаким IV, Дионисије V, Неофит VIII, Антим VII, Константин V, Герман V и Мелетије IV.
  25. Дан свештеномученика Харалампија Магнезијског је 10/23. фебруара.
  26. Пјесме јутарње службе.
  27. Сакос – одежде православних архијереја.
  28. Катедра епископа Кападокије се налазила у г. Ћесарији.
  29. Ради се о аутору књиге – будућем старцу Пајсију (Ред.)
  30. Ту је књигу издао Г.К.Родис у Атини, 1937. године.
  31. С обзиром да се отац Арсеније родио око 1840. године, овај догађај се вјероватно десио око 1910. године, а не 1890. године, како претпоставља старац Пајсије.
  32. Елеуфтерије (Елеуфтерија) значи „Слобода“ – име које се давало из разумљивих разлога.

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *