Предање.

Питање:
Моје поштовање! Хвала Вам на одговору. Ви сте рекли „Али на основу вашег „поштовања“ мог свештенства итд.» Жао ми је што тако мислите. Ваша је ствар како ћете Ви служити Свевишњем Оцу и како ћете сведочити. Што се тог тиче, моје је да шутим. Ја сам Вама поставио само питање на које сте Ви могли да одговорите или да не одговорите. Што се тиче вјере, слажем се са Вама – да вјера није приватна ствар. Међутим, ја сам писао о вјеренику. Однос између вјереника и Бога Оца јесте приватна ствар.То потврђујем Матеј 6: 5, 6.
Кажете да прегледам „књиге староставне“. Могу, засто да не, уколико су те књиге писане на основама СВЕТОГ ПИСМА.Опростите, ја никада нисам чуо за неке „Свете тајне“. Можете ли ми објаснити то мало опширније, унапред захваљујем.
Што се тиче исповедања и грехова, замолио бих Вас да прочитате Матеја 23: 1, 9, Ап.Павле Јеврејима 10: 26, Марко 3: 29, Рим 10: 9, 10, Матеј 10: 32, 33. У вези са „Његовом Црквом“, молим Вас да обратите пажњу на Ђ.Ап 17: 24, 25 1 Петрова 2: 5 Ефесцима 2: 20 Јован 4: 24. У поменутим ставкама добићете одговор на Ваш текст, доле наведен. Слажем се са Вама да хришћанство не познаје инивидуализам. У Матеју 28: 19 Исус је рекао „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека.Амин».
Хвала на Вашим љепим жељама, што и ја Вама, наравно, исто желим.
С поштовањем, Д.Игор
Игор


Одговор:
Драги Д. Игоре, Дати цитат из Матеја нема никакве везе са овом мени наметнтом полемиком, којој није место у овој рубрици него на форуму; а и ова Ваша преносна (индиректна) порука Вам не стоји – да ја волим да седим на првим и узвишеним местима, док формално на почетку ових порука изражавате поштовање. Такође, и остали цитати који су произвољно изабрани ван контекста овог нашег разговора („мог одговора“) . А те „књиге староставне“ се односе на црквене писце другог и трећег века, и касније. Дакле, еклизиолошко искуство ондашњих хришћана: како су схватали Еванђеље и нама га преносили (тумачили – онда, а не сада! ) . Историја и црквени историчари су велики непријатељи протестантизма – „револуцијског хришћанства“ (од револта) , и осталих његових сектаских порода. Ако кажете да „можете да их погледате“, онда вас лепо молим да прочитате Игњатија, Климента, Јустина, Татиана, Атинагору, Иринеја и остале, па да видимо које је црквено искуство схватања праве вере. Да ли је оно у опиту живота Цркве пре 16. века, или после, када су се појавили „спасиоци хришћанства“ у лику латинског распопа Лутера.
Нема сумње да је Ваше „питање“ било неискрено, а Ваша реплика на мој одговор још и непоштена, јер сте намерно превидели суштину мог одговора само да бисте овде протурили своју „поруку“. Сумњам да ће нас даљи разговор да буде плодан, јер имате тенденцију да кажете како у Цркви не постоје свете тајне, а, с друге стране, наивно питате да Вам их објасним, док ми у исто време диктирате сам појам Цркве. Нажалост, у тим Вашим поменутим ставкама нисам добио никакав одговор, а поврх свега, нисам га ни тражио јер га насилно нудите. Иначе, ти наведени цитати су дати на моје ослањање у Библији када сте ми учтиво рекли да „поп није посредник између Бога и човека“ – Вашу исфабриковану измишљотину да сам то ја рекао у мом одговору. Рекосмо да „вјерник“ може само да постоји у Заједници – Еклесији; у противном, то јесте индивидуализам и тако нешто Бог не познаје. Заједница постоји управо због тога да се реално и истинито позна Бог, и то кроз ближњег човека („опипљиво“, а не само на пустим речима) , јер Господ нас учи: „Ко не љуби брата својег којег види, не може љубити Бога, којег није видео“ (1 Јн. 4, 20) . „Religio“ или однос, или општење са Богом, не може да буде индивидуалистичко него кроз communio, па зато није јасно како можете да одвајате „вјерника“, јер је јасно да је лакше „изблебетати“ Богу „којег не видимо“ своје грешке, неголи брату својем којег видимо. Реци да си лопов, рукоблудник, убица другом човеку јесте заиста подвиг – због тога постоји Заједница – Црква. Реци члану цркве да је учињен одређен грех, с тим сазнањем да заједница може да искључи из општења, или да одреди епитимију, јесте право, храбро, и у смирењу покајање које никада не пита за цену.
Црква познаје свету Тајну покајања пре св. Кипријана Картагенског (родио се крајем 2. века) .
А ја Вама нудим иста Дела Апостолска, али само 23. гл., 4. и 5. стих: такође и 20, 28; исто тако и 15, 23, а има их још сијасет. Хоћете ли цитат на цитат, или главу на главу? Је л некуд то води? Не, пријатељу мој, нама је потребно да видимо шта је Црква и где је она, па тек онда да причамо о Духу Светом у њој (Јн. 16, 13) и њеном учењу, тј. о њеним Тајнама. Треба утврдити где је она била до тог дана када су записане књиге Еванђеља, дакле, између Педесетнице и Еванђеља (ако вам је Еванђеље једини ауторитет) .
На тој историјској и теолошкој основи морамо да признамо да је Црква изграђена на два темеља, на Светом Писму и светом Предању (1 Кор 11, 2; Филип. 4, 9; 2 Сол. 2, 15) , које је ништа друго до „дисање Светог Духа“ у њој, јер је „Он поставио епископе да напасају Цркву Господа Бога“ (Д.А. 20, 28) , а како је Црква вечна (Лк. 10, 16; Мт. 28, 20; Евр. 13, 8) а апостоли „које је Он изабрао“ (Д.А. 1, 2; Еф. 4, 11 -14) нису, због тога је било потребно да неко одржава тај апостолски ланац (пријемство) , у прошлим а и будућим вековима, па су зато епископи (Д.А.20, 28; ср. 1 Петр. 5, 2 -3; II Филлим. 4, 2. 5; Титу 1, 5) рукополагањем (Д.А. 14, 23; 20, 28; Еф. 4, 11 – 12) постављали епископе, презвитере (свештенике) (Д.А. 14, 23; 15, 2; 20, 17) , почевши од ап. Јакова, св. Климента Римског, св. Игњатија Богоносца па преко Григорија Паламе, Саве Немањића, мученика патријарха Варнаве (Росића) и све до данашњег патријарха Павла, или Алексија, или Христодула и др., и тако ширили реч Божју свим народима (Мт. 28 19) . Дакле, они су рукоположењем разаслали (Д.А. 14, 23) многе свештенике по парохијама, који поред изобиља те апостолске благодати носе и Еванђељске речи: „Којима опраштате грехе, опраштају им се; и којим задржите, задржани су“ (Јн. 20, 23) . Нешто слично каже и Матеј (18, 15 – 18; упореди: 1 Кор. 5, 3 – 5; Тим. 1, 20) . Игњатије Богоносац који је примио своје епископство од ап. Петра обраћа се хришћанима: „Слушајте епископе, презвитере и ђаконе…, и ништа не радите без епископа“ (Филип, гл. 7) ; или „сви поштујте ђаконе, као заповест Исуса Христа, а епископа као Исуса Христа, Сина Бога Оца, а презвитере као сабрање Божије, као мноштво анђела“. Без њих „нема Цркве“ (Тралијцима гл. 3 – писано у ПРВОМ веку) . А св. Кипријан говори: да би били прави хришћани – то значи да треба де се припада видљивој Цркви и потчињава њеној установљеној од Бога јерархији“ (О Јединству Цркве, гл. 14) .
Дакле ово је искуство старо 1900 – 1800 година, и ми Православни се њега још увек држимо, и „то није моја ствар како ћу ја да служим Свевишњем Оцу“, него је ствар Цркве, која ту своју благољепност носи у свом искуству од свог постојања, а ја је само синовски слушам. Сва срећа да је Црква имала своје писце и историчаре у сваком веку њеног живота, а посебно због америчког трговца Расела („јеховини“ сведоци) , фармера Милера (суботари) , унутрашње несређеног Смита (мормони) , збуњеног распопа Лутера и осталих несрећника. Ја заиста још увек не разумем зашто сте заподенули овај разговор, када сам лепо рекао, и то подвлачим: свештеник (духовник) на исповести јесте само сведок, док је једино Бог тај који отпушта грехе. А Ви сте почели да измишљате како сам ја нешто друго рекао. То је истина овог нашег разговора.
С искреним поштовањем ја Вас поздрављам и желим сва блага од Господа
протојереј Љубо Милошевић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *