ОБРНУТА ПЕРСПЕКТИВА
Простор се, каже руски иконолог Валерије Лепахин, на икони символично изображава: „Пред иконописцем се налази задатак да представи Царство Небеско, Горњи Јерусалим, тј. иконични простор или, боље речено, изванпросторност. Као једно од главних средстава стварања визуелног ефекта изванпросторности служи „обрнута перспектива“. За иконописца је главно и најважније да символички покаже да се оно, што је изображено на икони, налази у другом свету, са потпуно другачијим просторним параметрима (будући да је изванпросторност – у правом смислу те речи – неизобразива). На рубовима иконе започиње простор који је организован на другачији начин. У сликарству, уметник уз помоћ централне (линеарне) перспективе ствара код посматрача варљиву представу, илузију да на слици постоји трећа димензија, тј. дубина простора. Иконописац се свесно одриче илузионизма.
Он ствара нови, неуобичајени простор (али управо је то и потребно), који са становишта линеарне перспективе изгледа изобличено, па чак и уметнички неуко. Простор иконе се тек постепено разоткрива пред посматрачем као посебан символички уметнички систем који има своје законе, ништа мање јасне и постојане, него што су то правила централне перспективе. Иконописац ствара нови просторно-временски континуум у којем „живе“ вечни догађаји и обитавају Свети“.
Једноставније речено, на икони се ликови и предмети представљају као на дечјем цртежу: дете оца и мајку црта већима од куће, јер су они детету значајнији од куће. Тако је на фресци Светог Стефана Дечанског, кога Мајка Божја приводи Христу, манастир Дечани у свечевим рукама мањи од сопственог ктитора, јер сваки, па и најлепши храм, јесте секундаран у односу на храм Господњи јављен у Свецу какав је краљ – мученик Стефан Дечански.
