НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Дијаспора » ПРАВОСЛАВНА ДИЈАСПОРА

ПРАВОСЛАВНА ДИЈАСПОРА

Писма Патријарха Московског и целе Русије
Алексеја II

Патријарху Константинопољском
Вартоломеју
 

ПРАВОСЛАВНА ДИЈАСПОРА
 
Са Вашим тумачењем 28. канона Четвртог васељенског сабора, категорички се не можемо сложити! У канону је реч не о дијаспори, већ о аутохтоним „варварским“ народима, који живе – не у расејању – већ у својим земљама. Они су примили Хришћанство, пре свега, као резултат мисионарске делатности, а нису га доносили из своје отаџбине, што је карактеристика дијаспоре.
 
* * * * *
 
Свјатејши Патријарх Константинопољски Вартоломеј, упутио је писмо Свјатејшем Патријарху Московском и целе Русије, Алексеју II (11. априла 2002. године, број протокола 129), посвећено питању положаја Архиепископије руских Православних парохија у Западној Европи. У писму је такође, покренуто и питање о руковођењу Православних народа у расејању (Православне дијаспоре). Посебно се тврди да Константинопољска Црква, на основу 28. правила IV Васељенског Сабора (Халкидонског), има искључиво право на руковођење дијаспором и да су све Православне заједнице (општине) које се образују ван граница својих матичних Цркава, дужне да се потчине Констатинопољској Патријаршији.
Као одговор Свјатејшем Патријарху Вартоломеју, Свјатејши Патријарх Алексеј II је, 18. септембра 2002. године, упутио писмо следеће садржине. (број протокола 5234).
 
* * * * *
 
Братски Вас поздрављам, желећи вам мноштво милости и благослова од Господа и Спаситеља нашег.
Примили смо посланицу Ваше Светости, број 129. од 11. априла ове године, која је била посвећена статусу Архиепископије руских Православних парохија у Западној Европи. Били смо збуњени бројним горким прекорима и неправедним оптужбама, којима је то писмо обиловало. Међутим, следећи речи Премудрог Соломона: „Ко покрива преступ тражи љубав; а ко понавља ствар, раставља главне пријатеље“ (Приче 17, 9), не желећи да подвргнемо сујетном испитивању осећање братске љубави између наших Цркава, Ми се нећемо подробно задржавати на неугодним изразима, јер их пре објашњавамо жалосним неспоразумом, изазваним нетачним, са наше тачке гледишта, схватањем проблема покренутог с Ваше стране. Стога, сматрамо да је корисније да пређемо на оцену Вашег тумачења 28. Канона Четвртог Васељенског Сабора, са којим се категорички не можемо сложити.
Заиста, овај канон одређује област одговорности Патријаршијског престола Константинопољске цркве, ограничавајући је древним Азијским, Тракијским и Понтијским областима, то јест, областима које данас припадају Турској, Бугарској и Грчкој. Истовремено, из њега уопште не следи да Константинопољској патријаршији мора да буде потчињена „свака област, која не припада ниједном другом патријаршијском Престолу„.
Очигледно је да погрешно тумачење овде произилази из погрешне употребе израза „иноплеменици“ (варвари – ен тис варварис) и контекста који је у вези са њиме. Такво погрешно тумачење претпоставља да је реч, не о варварским народима који живе или у областима Римске империје или изван њених граница, већ о државно-административним ентитетима, са преовлађујућим варварским становништвом. Међутим, нема сумње, да овај израз означава не области, већ народе, то јест, употребљен је, не у смислу административно-политичком, већ у етничком. То је очигледно из следећих аргумената.
Као што је познато, израз варварос у јелинској и византијској епохи, односио се на представнике племена, туђих грчком језику, култури и традицији. Тако, свети Григорије Ниски у свом трећем слову против Евномија, говори о „варварској философији“ (варварики философиа), Јевсевије Кесаријски – о варваризмима грчког језика (идиомата варварика), свети Епифаније Кипарски – о „варварским именима“ (варварика ономата), а учитељ светог Јована Златоустог, Ливаније – о „варварским обичајима“ (итхи варварика). Такође, апостол Павле под „варваром“ подразумева сваког човека, који не говори званичним грчким или латинским језиком: „Ако, дакле, не знам значење гласа, бићу туђин (варварос) ономе који говори, и онај који говори биће мени туђин (варварос).“ (1. Кор. 14, 11). Такви „варвари“ су могли живети иза граница Римске империје, али и у њеним границама. Апостол Павле је на пример, проповедао варварима (Рим. 1, 14), не прелазећи границе Империје. Дела Апостолска (28, 2-4), житеље острва Малте називају „варварима“ не гледајући на то што је то острво улазило у састав Империје, већ само зато што су говорили пунијским језиком. Што се тиче речи „варварикон„, онда је заиста, она означавала територије које су се налазиле иза граница Римског царства. У том смислу, реч је употребљена, например, у 63. (52) правилу Картагинског Сабора, где се говори да у Мауританији није било Сабора, јер та земља „лежи на крају Африке и јер су њени суседи варвари“ (ти варварики паракитаи). Тим не мање, тај израз се може односити на све „варварско“, у том делу, као и на територије насељене „варварима“, а које улазе у састав Царства.
Заиста, у том смислу је та реч употребљена и у Халкидонском правилу. Овде се говори не о варварским народима уопште већ само о одређеним народима, само о народима „горепоменутих области“ (тон проеирименон диоикисеон), то јест, о варварима који живе у областима Понта, Азије и Тракије, које су у целини улазиле у састав Источног Римског Царства. На тај начин, правило потчињава Константинопољском престолу епископе варвара, који живе у црквеним границама те три области.
Сви тумачи Канона: Алексије Аристин, Јован Зонара и Теодор Валсамон, као и састављач алфабетске синтагме, Матеј Властар, под изразом „ен варварикис“ подразумевају заиста варварске народе и при томе, само народе, који су потчињени јурисдикцијама те три области, наглашавајући да варварски народи других суседних области тим правилом нису били потчињени јурисдикцији Константинопоља, већ су као и пре, остали под јурисдикцијом других православних Цркава. „Њему (епископу Константинопоља) потчињавају се„, пише Аристин, „само митрополити Понта, Азије и Тракије и од њега добијају хиротонију, а такође и епископи варвара у тим областима, док су се области Македоније и Илирика, Тесалије и Пелопонеза и целог Епира и (варварских) народа у њима (то јест, у тој области) тада налазиле под влашћу Римског епископа.“ (Атинска синтагма II, 286; изд. 1816 г. лист 73) „Константинопољском епископу„, пише Зонара, „предаје се хиротонија епископа варварских народа, који се налазе у поменутим областима, док су друге области, то јест, Македонија и Тесалија; Јелада и Пелопонез, такозвани Епир и Илирик, тада биле потчињене епископу древног Рима.“ (Атинска синтагма II, 283, 284). У синтагми Матеја Властара читамо: „Епископу Константинопоља је била допуштена хиротонија и епископа варварских народа, који су се граничили са њему потчињеним областима, као Алани и Роси, јер су се први граничили са Понтијском, а други са Тракијском облашћу„. (Атинска синтагма, VI, 257). У последњем случају је реч о каснијој пракси Цркве (сведочанство Властара се односи на XIV век), сагласно којој су у јурисдиксију Константинопољске Цркве биле укључене и „варварске“ земље, које су припадале трима поменутим областима. При томе се наглашава, да се јурисдикција Костантинопољског епископа простирала на рачун тих територија. Наиме, због њиховог суседства са канонском облашћу, одређеном 28. правилом Халкидонског Сабора, иако се могућност таквог проширења у самом тексту Правила не претпоставља.
Одавде се види, да стари, ауторитативни тумачи канона, потврђују да је Халкидонски сабор дао епископу Константинопоља право на „варварске“ територије само у границама три области, из којих се у Европи (ово право) односило једино на област Тракије. Аристин и Зонара на пример, директно указују да се у Европи право константинопољског епископа, да поставља епископе за „варваре“, простирало само и једино на област Тракије, док су остале области биле потчињене епископу Рима. А што се тиче граница Константинопољске цркве у Азији, Валсамон пише у тумачењу 28. правила Халкидонског сабора: „Знајући, да се Понтијским називају митрополити који се граниче са Евксинским (то јест, Црним) морем до Трапезунта и унутра Азијским (митрополитима) који су око Ефеса, Ликије, Памфилије и у њиховој околини, али не и у Андолији, како неки говоре. У Анадолији право хиротоније има (епископ) Антиохије.“ (Атинска синтагма II, 284).
Следује да се примети такође, да је у канону реч не о дијаспори, већ о аутохтоним „варварским“ народима који живе, не у расејању, него у својим земљама. Они су, пре свега, примили Хришћанство као резултат мисионарске делатности, а нису га доносили из иностране отаџбине, што је карактеристика дијаспоре. Зато, проширивати дејство канона који има у виду аутохтоне народе, који су примили Хришћанство као резултат мисионарске делатности, на појаву дијаспоре, коју сачињавају људи који су одлазили у туђину, а који су васпитани у Православној традицији своје отаџбине, означава у крајњој мери одступање од историјске стварности и мешање различитих схватања.
На тај начин, тврђење Ваше Светости, да је на основу 28. правила „у област одговорности Васељенске Патријаршије ушла Западна Европа и у суштини, све ново-откривене земље, Америка и Аустралија„, појављује се као потпуно измишљено и лишено сваке канонске основе, пошто те удаљене земље немају никакве везе са три области које се помињу у правилу, чак се и не граниче са њима. Штавише, преовладавајућа паства на овим територијама нису староседеоци, већ представници традиционално Православних народа, који имају своје религиозне традиције и који желе да те традиције сачувају. Што се тиче канонских територија које су припадале Римској Цркви до раскола 1054. године, у односу на њихову јурисдикцијску припадност, Црква није донела ни једно решење, које има свеправославни ауторитет.
Све горе наведено потврђује се и историјским чињеницама које показују да до двадесетих година XX века, није било ни стварне власти Константинопољске Патријаршије над целокупном Православном дијаспором у целом свету, нити тежњи за такву власт. Као пример, Православном дијаспором у Аустралији се у почетку руководило из Јерусалима, и Јерусалимска Патријаршија је тамо постављала свештенике. У Западној Европи, од самог почетка, Православне парохије и општине су канонски зависиле од својих Мајки – Цркава, а не од Константинопоља, као и у другим деловима света, где су, испуњавајући заповест Христову (Матеј 28, 19-20), ревносни мисионари помесних православних Цркава, међу њима и Константинопољ, проповедали Јеванђеље и крстили урођенике, који су постали чеда Цркве која их је просветила.
Ако говоримо о Америци онда, почињући од 1794. године, Православље је на том континенту било представљено искључиво јурисдикцијом Руске Цркве, која је до 1918. године објединила до 300 000 Православних хришћана, различитих националности (Руси, Украјинци, Срби, Албанци, Арапи, Ескими, Алеути, Индијанци, Црнци, Енглези), а њој су припадали и православни Грци, који су добили антиминсе за своје парохије од руских епископа. Такав положај је био признат од стране свих помесних Цркава, које су слале своје свештенослужитеље за америчке парохије у јурисдикцију Руске православне цркве. Такве праксе се придржавала и Константинопољска патријаршија. Када су се, на пример, 1912. године, православни Грци у Америци обратили Свјатејшем Константинопољском Патријарху Јоакиму III са молбом да им пошаље грчког епископа, онда ни сам Патријарх то није учинио, нити је упутио ту молбу Грчкој православној цркви, већ је предложио да се о томе обавести архиепископ Алеутски и Северноамерички Платон, са тим, да би се то питање решавало од стране Светог синода Руске православне цркве.
Јурисдикциони плурализам у Северној Америци је почео 1921. године, када је, без знања и сагласности Руске православне цркве, тамо била основана грчка Архиепископија Северне и Јужне Америке. Заиста, од тог тренутка је почело „раздељење Православних, уз ниподаштавање свештених Канона, посебно од стране оних који живе у земљама Запада, на етничке и расне групе и Цркве вођене епископима који се бирају по етничко-расним принципима, често нејединствени у сваком граду и понекад не у добрим међусобним односима, већ у непријатељству један према другом„, као што сте Ви описали, што се „јавља као срамота за цело Православље и разлог за непријатне одјеке, који се окрећу против њега„. Како видимо, није Руска црква била кривац за то тужно стање. Напротив, стремећи да врати положај америчког Православља у канонски ток, она је, као Мајка – Црква 1970. године, даровала аутокефалију својој Кћери – Цркви. Тим актом, Руска Црква је деловала у границама своје канонске јурисдикције, имајући у виду будуће свеправославно решење у вези са оснивањем једне помесне Православне Цркве у Америци. Примећујемо да је, још 1905. године, пројекат оснивања те Цркве представио Светом синоду свети патријарх Тихон, који је у то време био Архиепископ алеутски и северно-амерички.
Тужно је што свјатјејша Константинопољска црква није подржала решење из 1970. године и није помогла том жељеном обједињењу. То и до сада остаје разлог неоснивања и незадовољства по питању свог статуса, које осећају многи Православни у Америци.
Упркос тврђењу Ваше Светости да „ни једна друга Патријаршија није добила канонске привилегије и канонско право“ на остварење јурисдикције у областима које нису у вези са канонским територијама аутокефалних Цркава, историја доказује да 28. правило IV Васељенског сабора, потчинивши Константинопољу три поменуте области, никако није умањило права других аутокефалних Цркава у том делу, у области црквене јурисдикције, на територији других иноплемених земаља. Тако је Римска црква постављала епископе за скоро целу Европу, осим Тракије, Александријска – у земљама на југу од Египта, а после и на целом континенту Африке, Антиохијска на истоку – у Грузији, Персији, Јерменији, Месопотамији, а јурисдикција Константинопољске цркве, дуго време након Сабора, заиста је остала у тим границама, у којима су до Сабора биле области Азијска, Понтијска и Тракијска.
Обраћајући се историји, следи такође да приметимо да је, како преимућство власти, установљено 3. правилом Другог васељенског сабора, тако и јурисдикцијско пуномоћје у три поменуте области, Константинопољска црква добила искључиво због политичких разлога, јер је град, у коме се налазила њена катедра, добио политички статус престонице и постао „град цара и синклита“, како се о томе говори у 28. Правилу: „Одређујемо и установљујемо преимућство Свете Цркве Константинопоља, новога Рима. Јер су престолу старог Рима Оци достојно дали преимућство: јер је то био царски град. Следујући томе, и 150 богољубивих епископа претпоставило је једнако преимућство светом престолу новог Рима, исправно расудивши да град, који је добио част да буде град цара и синклита, имајући једнако преимућство са старим, царским Римом, и у црквеним стварима буде узвеличан слично њему, и да буде други после њега.“ Немамо намеру да се овом приликом упуштамо у дискусију по тој теми, али исто тако, не треба заборављати очигледну чињеницу да, након пада Византијског царства, садашњи положај Константинопоља никако не оправдава претерано и упорно позивање на тај Канон, а да не говоримо о његовим неограничено широким тумачењима.
Укључивање нових области, поред оних које су се граничиле са три поменуте дијецезе, у јурисдикцију свете Константинопољске цркве, имало је места у историји, и како ми разумемо, није било повезано са 28. правилом Четвртог васељенског сабора, већ је било последица потпуно других узрока. Тако, области Илирије, Јужне Италије и Сицилије, које Ви помињете, нису биле „увек“ у јурисдикцији Константинопољске патријаршије, већ су биле насилно одузете од Римске цркве и предате Цркви Константинопоља од стране цара-иконоборца Лава Исаврјанина, без икакве везе са 28. правилом Халкидонског Сабора. Један од најважнијих разлога таквог Лавовог поступања је био тај, што се Римска Црква супротставила иконоборачкој политици византијског императора, чија се политичка власт простирала на наведене територије.
Што се тиче Руске цркве, она је у почетку била потчињена Константинопољској цркви, али не на основу 28. правила Четвртог Васељенског Сабора, већ на основу општег принципа, по коме се ново-обраћени народи потчињавају Мајци – Цркви која их је обратила у Хришћанство, док не задобију неопходне услове за аутокефалност. Поставши аутокефална Црква, Руска Црква је задобила иста права мисионарења иза граница својих канонских територија, као и друге помесне православне Цркве, зато што свештени Канони, како је већ горе показано, ни једној од њих не дају било каквог преимућства у остваривању тог права.
Такво изворно опште-православно Предање, по том питању, и света Константинопољска црква је беспрекорно следила све до времена када је Патријарх Мелетије IV створио теорију о потчињавању целокупне православне дијаспоре Константинопољу. Заиста, та теорија, имајући у виду њену јасну анти-каноничност, да се изразимо речима Ваше Светости, јесте „туђа у односу на дух Православне цркве и јединство Православља и канонског поретка„, изражавајући „канонски неосноване и еклисиолошки неприхватљиве експанзионистичке тежње.“ Будући прожета духом претендовања на све-светску духовну власт, несагласном са православним канонским Предањем и учењем Светих Отаца Цркве, она је директни изазов православном јединству. Јер, нема никаквих основа да се сагласимо са тим да се православна пуноћа у дијаспори налази под духовном јурисдикцијом Константинопољске патријаршије само зато што она (патријаршија) „трпи такву ситуацију из схватања икономије, засада.“ Овај последњи израз је посебно изазвао нашу недоумицу и узнемирење, јер он као да указује на намеру свете Цркве Константинопоља, да и у будућности настави са спровођењем једностране политике експанзионизма, који је стран духу братске љубави и саборности. У вези с тим, било би умесно да се напомене исправна примедба Блаженог патријарха Јерусалимског Диодора, која се налази у писму Вашој Светости, број 480, од 25. јула 1993. године, о томе да само Свеправославном сабору припада право да решава сложено питање дијаспоре. Додаћемо такође, да и свете православне цркве Румуније и Пољске не подржавају Ваше виђење проблема православне дијаспоре, што је очигледно из извештаја ових Цркава на заседањима Међуправославне припремне комисије за припрему Светог и Великог сабора 1990. године.
С обзиром на горе поменуто, имамо пуну основу да оспоримо тврђење Ваше Светости о томе, да је Егзархат руских парохија у Европи „једна од форми обавезног руковођења“ Константинопољске Цркве. Претпоставка о обавезности потчињавања тог Егзархата јурисдикцији Константинопољске патријаршије оповргава се самом историјом те црквене структуре. Напоменимо да се, у званичним документима Константинопољске цркве, који се тичу положаја руских парохија у Западној Европи, признаје да је Мајка – Црква за њих, Руска православна црква и да установљени поредак управљања тим парохијама има привремени карактер. О томе се недвосмислено говори, посебно у Томосу Патријарха Фотија од 17. фебруара 1931. године. Коментаришући тај документ, свјатејши Патријарх Фотије, у писму представнику Патријаршијског престола, Митрополиту Сергију, број 1428 од 25. јуна 1931. године, писао је да „положај ствари мора да остане у том привременом стању до оног времена, док, уз помоћ Божију, не буде успостављено јединство и једно-образност свете братске Руске цркве.“ У пуном сагласју са тим ставом свјатејши Патријарх Атинагора, у писму Егзарху руских парохија Архиепископу Евдокијадском Георгију, број 671. од 22. новембра 1965. године, сведочећи да је „Руска црква, ослободивши се подела и организовавши се унутра, задобила слободу делања у заграничним пословима„, објавио је (Патријарх Атинагора, прим прев.) укидање „привременог карактера“ Егзархата руских парохија у Западној Европи и предложио му (Архиепископу Георгију, прим. прев.) да уђе у општење са свјатејшим Патријархом Московским, који „може и дужан је да пројави и увек сведочи отачку љубав према тим парохијама.“ Поновљено примање руских парохија у Европи у јурисдикцију Константинопољске Патријаршије 1971. године, и њихово претварање у Егзархат, Томосом од 19. јуна 1999. године, није суштински изменило привремени карактер садашњег положаја руске Архиепископије, јер се, горе поменути Томос, првом својом тачком, ослања на Томос Патријарха Фотија. На тај начин, сама света Константинопољска црква, у својим званичним документима и решењима, недвосмислено је признавала право на уједињење Архиепископија руских парохија у Западној Европи са Мајком Руском православном црквом, не видећи у томе пројављивање „крајње погрешног и секуларизованог настројења ума„, нити „погрешне етничко-расне концепције„.
Што се тиче изјава Високопреосвећеног Митрополита смоленског и калињинградског Кирила, које је дао у време боравка у Паризу, 10-12. фебруара 2001. године, које сте Ви помињали, та тема је већ била дискутована током редовног круга преговора између Патријаршија Константинопоља и Москве у Цириху, 19. априла 2001. године, а такође и у писму Митрополита Кирила Митрополиту филаделфијском Мелитону, број. 2002. од 17. јула, 2001. године. Будући у Паризу, Високопреосвећени Кирил је био позван од Архиепископа евкарпијског Сергија на сусрет са Саветом Архиепископије. На том сусрету јерарх наше Цркве није давао никакве посебне предлоге. Међутим, када су га упитали за његово виђење будуће Архиепископије, он је изразио став наше Цркве, који ми никада нисмо скривали и коме смо непромењиво привржени. Тај став се састоји у томе да постојање одвојене црквене структуре руских парохија у Европи јесте последица трагедије руског народа, изазване револуцијом. Сада, када су коначно последице револуције преброђене, враћање емигрантских парохија у окриље Московске патријаршије било би потпуно нормално. Ова намера да се успостави духовно јединство нашег народа изражено је, како сте Ви навели, у изјави Светог Синода Руске православне цркве, од 8. новембра 2000. године, на оном месту где се говори о њеним чедима „која пребивају ван граница руске државе“ (али не „иза граница Руске цркве„, како нетачно цитирано стоји у Вашем писму). Нас је веома огорчило што се природна и законита жеља да поново саберемо уједно нашу сопствену паству која се налази у расејању из познатих историјских и политичких разлога, подвргава тако оштрим и неправедним нападима и не налази разумевања код предстојатеља Цркве која је искусила сличну трагедију.
Питање православне дијаспоре јесте једно од најважнијих питања међуправославних односа. Имајући у виду сложеност и недостатак регулисања, то питање рађа озбиљне комликације у односима између Цркава и несумњиво, умањује стварност православног сведочења у савременом свету. Тиме, не мање, Ми се чврсто надамо, да ће доследни и упорни напори помесних православних Цркава коначно довести до усклађеног свеправославног решења тог проблема на Светом и Великом сабору Источне православне цркве. Тиме се показује тежа мера историјске одговорности за делање, које је усмерено против постизања богоугодног сагласја по том кључном питању, док други стоје бунтовнички против свеправославне саборске одлуке. У том погледу, писмо Ваше Светости нас дубоко збуњује.
Утисак се невољно ствара да Ви, Ваша Светости, предузимате доследне кораке да уништите похвалне резултате напора који су предузимали наши претходници, Блажене успомене свјатјејши патријарси Атинагора и Димитрије, који су учинили толико да активирају припреме за Свети и Велики сабор. Као што је познато, припреме за Сабор су биле озбиљно нарушене анти-канонским деловањем Ваше Светости у Естонији. Тамо сте поставили епископа, са титулом идентичном представнику Таљинског престола, који је кренуо на подвиг затварања и исповедања Православне вере у тешким временима атеистичких гоњења. Штавише, компромисне одлуке наше Цркве, донете 1966. године, уз изузетно снисхођење делу Руске православне цркве, са једином сврхом да предупредимо приближавајућу претњу поделе у васељенском Православљу, никада нису биле извршене од стране свете Цркве Константинопоља, што се тиче њеног дела обавеза. То је створило тешко савладиве препреке за настављање пре-саборског процеса. То је посебно јасно било на састанку међу-православне припремне комисије, 1-2. марта 1999. године, у Шамбезију, када је био учињен покушај да се у овај процес укључи званични представник тзв. Естонске апостолске православне цркве, која није призната од стране помесних Православних цркава. Али потоњи споразуми о Естонском проблему, донети од стране наших Цркава, нису до сада одобрени од стране Светог синода Константинопољске патријаршије. То је довело до прекида у процесу преговора који траје већ годину дана.
А данас такође, имајући на уму време Патријарха Мелетија Метаксакиса, чија су дела нанела толико велику штету, не само односима између наше две Цркве, већ такође и целом канонском поретку, Ваше писмо изгледа да жели да оживи његово учење о светској доминацији, које је разорно за Православно јединство и само у стању да створи дубоке кризе у међу-православним односима. Веома смо свесни да су многи верујући свете Цркве Константинопоља, посебно они који живе далеко од свог историјског духовног центра, збуњени и горко разочарани таквим делима и тежњама Ваше Светости.
Стога, како ради истинске користи и све-православног јединства, тако и ради многовековним историјским успоменама нама тако драге Цркве Константинопоља, позивамо Вашу Светост да послуша завет Светих Отаца, изражен у 8. правилу Трећег васељенског сабора: „Да се не преступају правила Отаца, да се, под видом свештенодејства, не уноси надменост световне власти и да не изгубимо помало, неприметно, ону слободу, коју нам је Крвљу Својом даровао Господ наш Исус Христос, Ослободитељ свих људи„.
У духу верности Светоотачком Предању усрдно молим Вашу Светост да се дистанцира од таквог настројења ума, које прави сметње за постизање дугоочекиване сагласности, и да пређе на напоре који су у стању да заиста убрзају сазивање Великог и Светог сабора.
Молећи од Бога мир, здравље и дуг живот Вашој Светости, поново Вас грлимо у братском целиву и остајемо са неизмењеном у Христу Исусу љубављу и поштовањем,
 
Алексеј II,
Патријарх Московски и целе Русије
 
* * * * *
 
6. августа 2003. године, Свјатејши Патријарх Московски и целе Русије, Алексеј, упутио је писмо Константинопољском Патријарху Вартоломеју, посвећено статусу Православне дијаспоре, (број протокола 4129) следеће садржине:
 
* * * * *
 
Братски поздрављамо Вашу Светост са жељом за мир, здравље и напредак.
 
Пре свега, желели би да изразимо задовољство позитивним током недавно завршених разговора делегација наших Цркава. Убеђени смо, да постојана размена мишљења у вези са проблемима, који су задесили Православну Цркву, како путем директног дијалога представника обе Патријаршије, тако и посредством наше братске преписке, помаже јачању јединства светог Православља, доприносећи самим тим јачању његовог сведочења у савременом свету.
Садашњу Нашу посланицу желели би да посветимо теми положаја Православних у Западној Европи. Како је познато, још почетком XIX века, у тој области уопште није било Православних парохија. Међутим, бурни догађаји протеклог столећа довели су до тога, да сада практично у свакој европској земљи постоје православне општине, које припадају најразличитијим јурисдикцијама: константинопољској, руској, српској, румунској, бугарској, итд.
Појава црквених структура различитих Помесних Православних Цркава на канонској територији Римске цркве, отпале од Православља, јесте сразмерно нова појава и зато питања устројства Православне дијаспоре у Западној Европи у сагласју са канонима Цркве, мора бити предмет разматрања на будућем Свеправославном Сабору. Ако говоримо о Православним Русима у Европи, њихов број се изузетно повећао након трагичних потреса револуције из 1917. године, када су се милиони верујућих, заједно са својим архипастирима и пастирима нашли у положају изгнаника.
У положају, новом за себе, они су у чистоти сачували отачку веру, међутим, свој црквени живот су устројили разнолико, исходећи при томе више из својих политичких симпатија. Са падом богоборног режима у СССР-у, становници земаља бившег Совјетског Савеза добили су могућност да слободно напусте земљу; многи од њих су се иселили у западноевропске земље, испунивши собом руске храмове, који су у саставу јурисдикција, како Московске Патријаршије, тако и Егзархата руских парохија и Руске Православне Заграничне Цркве. Ново покољење руско-говореће емиграције не види суштинске препреке за духовно обједињење руске дијаспоре, исправно сматрајући, да су политички мотиви њеног раздељења остали у прошлости. Са тим расположењем повезано је и повећање броја обраћања на Нашу адресу, од стране општина, које не улазе у јурисдикцију Московске Патријаршије, а са молбом да буду примљене под Наш омофор.
Реагујући на те молбе, Ми смо се 1. априла обратили посланицом архијерејима, који духовно руководе Православно верујуће руске парохије у Западној Европи и свим Православним парохијама руске традиције, које се налазе на територији Западне Европе, предложивши да се из њих створи округ Митрополије, са неким правима самоуправљања, који би у себе укључивао епархије, парохије и општине руске традиције. На тај начин, могло би бити установљено црквено јединство руске дијаспоре, што би била важна етапа у превазилажењу последица раскола у руском народу и друштву, који је настао као резултат револуције из 1917. године. Следи да приметимо, да је раније, у саставу Московске Патријаршије, већ постојао Егзархат Западне Европе, тако да би стварање Митрополијског округа било у некој мери враћање на праксу од раније.
Посебно би хтели да скренемо пажњу Ваше Светости на то, да у том случају није реч о стварању аутономне цркве, што је, како Ми гледамо, немогуће без претходног сагласја са Светим Помесним Православним Црквама, већ само враћање, под окриље Руске Православне Цркве, делова који су се од ње одвојили. Никако не сумњамо, да се Ваша Светост благонаклоно односи ка тој могућности, јер су заиста њу имали у виду Ваши блаженопочивши претходници на Константинопољском патријаршијском Престолу: Свјатејши патријарх Фотије, када је 1931. изразио своје мишљење, да се привремено потчињење Константинопољском престоку руског Егзархата у Западној Европи чува само „до тада, када, уз помоћ Божију, буде успостављено јединство и један лик Свете братске Руске Цркве“ и Свјатејши патријарх Атинагора, када је 1965. године благословио да се Егзархат руских парохија у Западној Европи врати под окриље Руске Православне Цркве.
Обавештавајући Вас о Нашим корацима за устројење црквеног живота руских парохија у западној Европи, изражавамо спремност да у духу братске љубави са Светом Константинопољском Црквом расудимо о питању будућег устројства Православне дијаспоре, како у тој области, тако и у другим деловима света са тим да би даља деловања наших Цркава у том смеру били у максималном степену сагласја и ефективности.
 
Желећи Вашој Светости, свеукрепљујућу помоћ Божију, у Вашем високом патријаршијском служењу, остајемо са неизмењеном, братском, у Христу љубављу.
 
Алексеј II,
Патријарх Московски и целе Русије
 
* * * * *
 
27. марта 2003. Свјатејши Патријарх Константинопољски Вартоломеј је на име Свјатејшег Патријарха Московског и целе Русије, Алексеја, упутио писмо (број протокола 174), у коме се поново дотакао питања статуса Православне дијаспоре. У писму се посебно, на адресу Руске Православне Цркве упућују оптужбе да њено деловање, наводно, не одговара решењима Међуправославне припремне комисије, која је заседала 1990. и 1993. године и разматрала план решавања питања канонског статуса дијаспоре.
 
24. септембра 2003. Свјатејши Патријарх Алексеј је у одговору Свјатејшем Патријарху Вартоломеју (број протокола 4849) написао следеће:
 
Срдачно поздрављамо Вашу Светост са жељама за добро здравље и свеукрепљујућу помоћ Божију у Вашој патријаршијској служби.
Добили смо писмо Ваше Светости, број 174 од 27. марта 2003. године, које је посвећено разматрању питања о Православној дијаспори и са дужном пажњом се упознали са његовим садржајем. Како је одлично познато Вашој Светости, питање канонског уређења Православне дијаспоре, као и теме аутокефалности, аутономије и диптиха такође, састављају дневни ред предстојећег Четвртог свеправославног предсаборског саветовања. Сва она се односе на скуп проблема, у погледу којих постоје разилажења у позицијама Помесних Православних Цркава и по којима тек предстоји достизање свеправославног сагласја. Чињеница присутности тих размимоилажења је видљива у одговарајућем извештају Секретаријата за припрему Светог и Великог сабора, припреманог у 1987. години.
Узимајући у обзир дате околности, хтели би да предложимо Вашој Светости у нашој братској преписци, која се тиче гореуказане тематике, да се уздржи од употребе таквих дефиниција потеза Руске Православне Цркве, као што су „самовољна„, „дрска„, „антиканонска„, „провокацијска“ и томе слично, јер при сличном прилазу том проблему са стране Московске Патријаршије, на сличан начин може бити оцењено и понашање Константинопоља. Неопходно је схватити да је у датом случају реч о различитим тумачењима канонског предања Цркве, што је веома жалосно, али је тим не мање, стварност.
У тој ситуацији, као утеха Нам служи то, што та размимоилажења не доводе до подела. Милошћу Божијом, међу нама се чува општење и братска љубав и то је веома важно за судбину целог Православља. Сматрамо да за очување постојећих братских односа наших Цркава, следи да се старамо да избегнемо оно, што нас раздваја и да се активно трудимо у оним областима, које нас обједињују.
 
Желећи мира и напретка Светој Цркви Константинопоља, братски грлимо Вашу Светост и остајемо са љубављу у Христу Исусу, Господу нашем.
 
Алексеј II,
Патријарх Московски и целе Русије
 
* * * * *
 
17. новембра, Свјатејши Патријарх Константинопољски је на име Свјатејшег Патријарха Московског и целе Русије, Алексеја, упутио ново писмо, посвећено статусу Архиепископије руских Православних парохија у Западној Европи и заједничком проблему Православне дијаспоре (број протокола 914/2002). Патријарх Вартоломеј се поново ослања на 28. правило Халкидонског Сабора као основу својих захтева на дијаспору.
 
У одговору, Свјатејши Патријарх Алексеј је 27. јула 2004. године упутио Предстојатељу Константинопољске Православне Цркве, писмо следеће садржине:
 
Братски поздрављамо Вашу Светост жељама за мир, здравље и свеукрепљујућу помоћ Божију у Вашој високој патријаршијској служби.
Добили смо писмо Ваше Светости број 914/2002 од 17. новембра 2003. године, посвећено теми Православне дијаспоре и проучивши га са дужном пажњом, желели би да изнесемо одређени број запажања на његов садржај.
Пре свега, нећемо крити Наше недоумице продуженим, неоснованим оптужбама упућеним на адресу Преосвећеног Митрополита смоленског и калињинградског Кирила за неке антиканонске поступке, а у вези са Архиепископијом руских парохија у Западној Европи. Упорност, којом се понављају ти неправедни напади, тим више је запањујућа, јер су они већ више пута и темељно разматрани и побијани од Нас у нашој претходној преписци.
Ствара се утисак, да су неки од разлога, изложених са Наше стране, у одбрани достојног јерарха и уопште позиције Руске Цркве, вероватно промакли пажњи Ваше Светости, јер и у последњем Вашем писму, не налазимо знаке њиховог одобравања, или напротив, аргументованог оповргавања.
Посебно се то тиче оних разлога, који се односе на историју Архипеископије и, приводећи многобројна сведочанства, међу њима и речи блажених претходника Ваше Светости, које необориво доказују да је садашња јурисдикцијска припадност те црквене структуре далеко од неоспорне, и ако и може да се трпи, онда је то само по крајњој икономији и као привремена мера.
Света Руска Црква са своје позиције, том проблему нипошто не прилази из националистичких или политичких побуда, како претпоставља Ваша Светост, већ из чврстог убеђења да је свако дело, учињено у кршењу свештених канона, а заиста је такво по Нашем мишљењу, било примање те епархије у константинопољску јурисдикцију 1931. године, пре или касније морало бити исправљено.
Неопходно је такође приметити, да тај застарели проблем нема никакве везе са одлукама Међуправославних припремних комисија из 1991. и 1993. година, које регулишу поредак делатности помесних епископских саветовања у земљама дијаспоре.
Штавише, ти документи, који, да приметимо, не дају Константинопољском Патријарху никаква посебна права власти над дијаспором, имају припремни карактер и немају канонски ауторитет, о чему се недвосмислено говори у тексту број 16. Статута свеправославних предсаборских саветовања, прихваћеног 1986. године, на Трећем свеправославном предсаборском саветовању у Шамбезију.
Што се тиче општих принципа организације дијаспоре, то уопште није случајно што смо се у Нашем претходном писму Вашој Светости са таквом подробношћу зауставили на тој теми, сматрајући да решење било ког посебног питања, које се дотиче Православне дијаспоре, лежи у равни општег проблема њеног канонског статуса. Из тог разлога, принуђени смо да се поново вратимо на разматрање тог проблема, а у вези са новим аргументима које је изнела Ваша Светост.
Ваша Светост претпоставља да је теорија о томе, да 28-мо Халкидонско правило претпоставља рукоположење епископа само за Тракијску, Азијску и Понтијску област застарела. Међутим, то у потпуности не одговара стварности, јер се цео низ ауторитетних савремених историчара и богослова придржава заиста таквог мишљења (архиепископ карељски и целе Финске Павле, архиепископ Петар Луилје, В.Грумељ, Е. Герман и други).
Осим тога, низ историјских истраживања која су се појавила у последње време дозвољавају да тврдимо да су на територијама три поменуте области, пре свега у северној Тракији и Фригији, средином петог века заиста живели „варварски“ народи – пре свега Готи. Они су живели у аутономним, политичко-административним структурама, чији је статус био одређен федеративним споразумима (foedera).
Такође, они су имали посебан црквени идентитет, који се пројављивао у сопственом богослужбеном језику, црквеној пракси, писмености и најзад, у сопственој црквеној јерархији. Заиста, ту јерархију је био дужан да попуњава Константинопољски епископ. При томе, готски епископи се нису потчињавали митрополитима својих области, већ непосредно Константинопољским архиепископима. И то уопште није нарушавало целовитост епархија, како претпоставља Ваша Светост. Као илустрација тога, да је то била нормална пракса, довољно је навести примере Папа Рима и Александрије, који су рукополагали како митрополите, тако и епископе најнижег звања у митрополијама.
У светлости недавних истраживања по питању „варвара“, који су живели на територијама византијске Тракије и Мале Азије, постаје схватљивим смисао тумачења канона Јована Зонаре, на кога се ослања ваша Светост, да наиме, 28-мо правило „полаже на Константинопољског епископа такође хиротонију епископа међу варварским народима, који се налазе у поменутим областима.“ Зонара недвосмислено говори о томе, да су варварски народи живели унутар области, а и последња достигнућа историјске науке, како је већ речено, потврђују те наводе.
Што се тиче припрема за земље северне византијске Тракије, који су састављали Барабрикум (Barbaricum, Barbarikon), по закључку истраживача, тамо није постојало и није могло бити сопствене јерархије, јер су владари тих земаља – средином петог века то су били Хуни – остали незнабошци и односили се према хришћанима крајње непријатељски. Познати су чак случајеви, када су убијали епископе, који би се случајно нашли на тим територијама. Зато, говорити о томе, да 28-мо правило претпоставља рукоположење епископа за хришћанске општине Барбарикума, у потпуности није у сагласности са историјским околностима те епохе, када се примењивало дато правило.
На тај начин, 28-мо правило фокусира пажњу искључиво на територије три области римског царства (Византије) и његово дејство ни у којој мери се не простире ван њихових граница. У том смислу оно носи ограничавајући карактер. Заиста, средином петог века, Константинопољска Црква је узимала то или друго учешће у решавању различитих проблема, не само у епархијама Тракије и Мале Азије, које су ушле у њену јурисдикцију сагласно 28-ом правилу, већ такође и Јерменије, Антиохије, Илирика.
Међутим, Халкидонски Сабор није потврдио њена права на те земље. О томе је писао у једном од својих писама светом Лаву Великом, папи римском, свети Анатолије, патријарх константинопољски: „Константинопољска катедра сада ништа не добија, јер је константинопољски епископ раније, током протеклих шездесет година савршавао хиротонију у ширим размерама, од оних које су представљене 28-им правилом.“
И тако, у вези са својим преовлађујуће ограничавајућом улогом, 28-мо правило није могло бити основа за распрострањење власти Константинопољске Цркве у земљама, које су примале Хришћанство.
Та пракса је имала потпуно другу основу – политичку. Није тајна, да се хришћанска мисија у Византији разматрала не само као средство просвећења народа и њиховог обраћења у истиниту Веру, већ такође и као инструмент дипломатије, који је дозвољавао царевима да своје непријатеље претварају у савезнике, обезбеђујући мир на својим границама, итд. Зато су они били заинтересовани за то, да се обраћени народи у црквено-јерархијском плану потчине епископима Константинопоља. Заиста, исходећи из тог принципа, источно-словенски народи који су примили Крштење, ушли су у састав Константинопољске Цркве. Ако би у мисији међу Словенима деловало начело, на коме инсистира Ваша Светост, наиме, да су новопросвећени народи аутоматски улазили у јурисдикцију Цркве, прве по части, тада би Руси и друге словенске земље морале да буду део Римске Цркве, са којом се у тој епохи још није догодио раскол. Осим тога, постоји мноштво других примера, који оповргавају поменуту тврдњу Ваше Светости. Тако је Просветитељ Гота, Вулфила био рукоположен не у Риму, већ у Константинопољу; јерменски католикоси су дуго времена имали митрополите из Кесарије Кападокијске; Александријска Црква је водила бригу о Абисинији и Јужној Арабији, а затим је то раширила и на целу Африку.
У последње време можемо навести пример Сибира, Далеког Истока, Америке, где су се подвизавали руски мисионари, захваљујући чему те територије улазе, а у случају Америке, од почетка улазе, не у састав Константинопољске, већ Руске Цркве. Постоји мноштво других сличних примера.
Тврдња Ваше Светости која се налази у писму, да су се Цркве Галије, Шпаније, Илирика и других земаља потчињавале Риму само зато што је он био првопрестолна Црква не може издржати критику, јер ако би то заиста било тако, онда би све оне ушле у његову јурисдикцију од самог почетка, добровољно и истовремено. Међутим, чак и у самој Италији са Римском Црквом су дуго супарничиле и Цркве Равене, Медиолана (Милана) и Аквилеје, то јест, градови, где су биле резиденције императора. Током неколико векова сачувала се независност Картагинске Цркве, а Цркве у Галији, Шпанији, Британији, Шкотској и Ирској су тек од седмог века почеле да прелазе у јурисдикцију Рима. То се десило не из канонских, већ због историјско-политичких разлога, када се у процесу великог пресељења народа, битно мењао састав становништва тих земаља. Из тог разлога територије на којима су раније постојале поменуте Цркве, фактички су биле поново христијанизоване од мисионара Цркве Рима, што је и одредило њихову даљу припадност Риму.
Због тога, тврдња Ваше Светости да новопросвећени народи морају да улазе у јурисдикцију Цркве, прве по части, нема никакве историјске основе и није сагласна са праксом, која постоји од древних времена до данас.
Са друге стране, ако би се 28-мо правило применило у том смислу, у каквом га сада тумачи Константинопољска Црква, онда би огромне територије на северу Европе, христијанизоване након Четвртог Васељенског Сабора и присаједињене Западној Патријаршији, ушле у јурисдикцију не Рима, већ Константинопоља. Очигледна је противречност схватања права првенствујуће Цркве, представљеног од Ваше Светости, са Вашим тумачењем 28-ог правила, што, како мислимо, само још једанпут показује неодрживост обе тврдње. Од те противречности страда и помињан у Вашем писму, пример са присаједињењем јурисдикцији Константинопољске Цркве Илирика, Јужне Италије и Сицилије. Разуме се, император Лав III није могао да преда те епархије, на силу отргнуте од Цркве Рима, архиепископу солунском, јер се у то време он сам налазио у канонској потчињености римском папи. Тим не мање, ако чак и допустимо, да се император у својим потезима руководио 28-им правилом, који је утврђивао положај новога Рима непосредно после старог Рима, онда се јавља питање, зашто су при томе била тако грубо нарушена правила Цркве, прве по части. У сваком случају, ствара се утисак, да је у то време Константинопољска Патријаршија бранила привилегије римске катедре у мањем степену, него што се сад то чини у писму Ваше Светости, где се првом престолу приписују таква права, која он никада није имао. Познато је, да се о преимућствима Цркве Рима говори у следећим канонима: 6. правилу Првог Васељенског Сабора, 3. правилу Другог Васељенског Сабора, 28. правилу Четвртог Васељенског Сабора, 36. правилу Трулског Сабора и 5. правилу Сардикијског Сабора.
Додавати привилегијама описаним у њима, нове – то значи директно противречити 1. правилу Великог Свето-Софијског Сабора, које гласи: „У преимућствима, која припадају Светом Престолу Римске Цркве и њеном предстојатељу, уопште да не буде никаквих нових увођења, ни сада, ни убудуће.“ Међутим, ни у једном од канона не говори се о томе „да је суштинска привилегија првопрестолних од искони била брига о свим хришћанима, који живе ван граница јурисдикција Помесних Цркава.“ Та тврдња Ваше Светости показује се у потпуности без основа, па чак и као антиканонска. Веома се необичном у документу, потписаном од стране Константинопољског Патријарха, појављује теза о томе да „се сваки сабор, сазван без сагласја и благослова првопрестолног Рима, објављује за лажни сабор.“ Ако ћемо се сагласити са том логиком, онда је у том случају Православним Црквама неопходно отказати се од дела свог канонског корпуса, например, од одлука Двократног сабора, осуђеног од стране папе Николаја I, или чак и од тог истог 28-ог Халкидонског правила, које такође дуго времена није било признавано од стране Рима. На крају, изјава која се садржи у Вашем писму о томе, да једнакости Православних Цркава никада није било стварно у пракси уопште противречи духу и принципима Православне еклисииологије. Свештени Канони недвосмислено говоре о преимућству части (presbeia timis) прве катедре, за разлику од преимућства власти (presbeia eksousias), којим у Православном свету не влада ни једна од Помесних Цркава.
Некада се Римска Црква одала искушењу властољубља и допустила је замену та два појма, што ју је и довело до отпадања од пуноће Православља. Ако је након те велике трагедије Константинопољска Патријаршија и добила у наследство од отпалог Рима неке привилегије, то су оне могле бити само у преимућству части и не више од тога. Јер Константинопољска Црква нема у земљама дијаспоре привилегија, већих од Руске Цркве, или било које друге Помесне Цркве. Делујући на овим територијама, она управо излази ван граница своје јурисдикције, јасно одређених 28-им правилом Халкидонског Сабора, укључујући и области древне Азијске, Понтијске и Тракијске диоцезе. Те околности не дају основе Константинопољској Патријаршији да на Цркве, које имају епархије у земљама Запада, покреће оптужбе за „упадање у туђе области„. Такве оптужбе је могуће окарактерисати као небратске.
Тако, пажљиво разматрање суштине ових проблема опет открива потпуну неоснованост приговора и замерки на адресу наше Цркве. Надамо се да ће поновљено и темељно објашњење позиција Московске Патријаршије по том питању, отклонити сваку недоумицу у том делу и у Светој Константинопољској Цркви.
 
Са неизмењеним братским осећањима целивамо Вашу Светост, пребивајући са поштовањем и љубављу у Господу.
 
Алексеј II,
Патријарх Московски и целе Русије
 
* * * * *
 
27. маја 2004. године, Свјатејши Патријарх Константинопољски Вартоломеј упутио је Свјатејшем Патријарху Московском и целе Русије, Алексеју, два писма (број протокола 921. и 924.), у којима је опет покренуо питање статуса Православне дијаспоре у контексту припреме за Свети и Велики сабор Православне Цркве.
 
У одговору на ту посланицу, Свјатејши Патријарх Алексеј је упутио 24. децембра 2004. године писмо (број протокола 6994) следећег садржаја:
 
Добили смо Ваша писма број 921. и 924. године од 27. маја 2004. године, у којима се Ваша Светост поново осврће на тему Православне дијаспоре и регулисања њеног канонског статуса у оквирима процеса припреме за Свети и Велики сабор Православне Цркве.
Осврћући се на Ваше писмо, број 921. не видимо противречности између тврдње, која се налази у Нашем писму од 24. септембра 2003. године, о постојању размимоилажења у позицијама Помесних Православних Цркава по питању дијаспоре и решења Међуправославне припремне комисије из 1990. и 1993. године. Посебно, на свом заседању од 10. до 17. новембра 1990. године, Међуправославна комисија је констатовала ту чињеницу, да је „на савременом стадијуму немогућ тренутни прелаз на строги канонски поредак Цркве по питању (дијаспоре) због историјских и пастирских разлога.“ (п. 1б датог текста о Православној дијаспори).
Осим тога, завршни документ о дијаспори, који је био прихваћен у време заседања Међуправославне припремне комисије у 1990 и 1993. години, није био састављен, да би пружио исцрпну анализу проблема дијаспоре и представио општи поглед на тај проблем од стране свих Цркава. Он је само указивао на тај пут, којим су Цркве – без обзира на различите прилазе на то питање – призване да ходе, да би на крају крајева дошле до решавања проблема.
Иако је Међуправославна комисија и пружила основне нацрте, кроз које Православној Цркви предстоји да прође, на путу достизања јединства погледа по питању Православне дијаспоре и њеног коначног решења, прерогатив прихватања таквог решења припада свеправославним предсаборским саветовањима, и наравно, Светом и Великом сабору, на чији ауторитет не могу утицати решења Међуправославне припремне комисије, која су по свом карактеру припремна.
Да подсетимо Вашу Светост да у сагласности са одредбама Свеправославних предсаборских саветовања, прихваћеним на III Свеправославном предсаборском саветовању 1986. године, „Међуправославна комисија је дужна да изучава, разрађује и припрема теме за следеће Свеправославно предсаборско саветовање… Задатак Међуправославне припремне комисије састојио се у достизању Православног једногласја по сваком питању, унесеном у дневни ред следећег Свеправославног предсаборског саветовања, и изради заједничког текста за сваку тему, која ће у виду извештаја бити представљена за потврду на следећем Свеправославном предсаборском саветовању“. (стр. 15).
На тај начин, Међуправославна припремна комисија има припремни карактер и подлеже одлукама на Свеправославном предсаборском саветовању. Штавише, и „решења Свеправославних предсаборских саветовања… носе припремни карактер„, зато она „немају моћ да директно обавежу Помесне Цркве, пре него се састане Свети и Васељенски Сабор.“ (тамо, стр. 16).
Очигледно је да и Света Константинопољска Црква не сматра обавезујућим решења Међуправославне припремне комисије, пошто није сматрала за себе обавезним да се придржава одлуке, донете од стране те комисије у новембру 1993. године, да не ствара „нове, осим већ постојећих епархија у дијаспори„, оснивајући након 1993. године шест епархија: Торонтску (1996), епархију Буенос Аиреса (1996), Панамску (1996), у Хонг Конгу (1996), Шпанску и Португалску (2003) и Корејску (2003). Све речено указује, да је говорити о достизању свеправославног сагласја по питању Православне дијаспоре преурањено.
Ово међутим, уопште не значи да Руска Православна Црква не стреми ка достизању сагласности те врсте. О тој својој жељи, Руска Црква се изјашњавала не једном, у том броју и када су се њени представници потписивали под следећим тачкама решења Међуправославне комисије 1990. године:
Заједничка воља свих Светих Православних Цркава јесте најбрже решавање питања Православне дијаспоре у сагласности са Православном еклисиологијом и канонским предањима и праксом Православне Цркве.“
 
Желећи напредак Светој Константинопољској Цркви, братски грлимо Вашу Светост и пребивамо са неизмењеном љубављу у Господу нашем Исусу Христу.
 
Алексеј II,
Патријарх Московски и целе Русије
 
* * * * *
 
Извор:
Руска православна црква
Званични сајт Московске патријаршије
 


Са руског оригинала превео:

С.С.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *