НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ПРАВОСЛАВЉЕ НЕ ТРАЖИ ИСТИНУ, ПРАВОСЛАВЉЕ ПОСЕДУЈЕ ИСТИНУ

ПРАВОСЛАВЉЕ НЕ ТРАЖИ ИСТИНУ, ПРАВОСЛАВЉЕ ПОСЕДУЈЕ ИСТИНУ

<p claМИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ (ВОЗНЕСЕНСКИ)
ПРАВОСЛАВЉЕ НЕ ТРАЖИ ИСТИНУ, ПРАВОСЛАВЉЕ ПОСЕДУЈЕ ИСТИНУ
Православље, инославље и екуменизам
 
Митрополит Филарет Вознесењски
 
Људи старије генерације одлично памте како је било код нас у мајчици Русији у своје време; одлично памте како смо имали много различитих духовних образовних установа. И највиших, као академије, и средњих, као семинарије, и најнижих, као духовне школе. Сада су услови потпуно другачији. И као што наравно и сами знате, код нас, у Заграничној Цркви, фактички права потпуна духовна установа јесте само наша семинарија, која већ не прву и не другу годину ради при Свето-Тројицком манастиру у Џорданвилу. Као додатну помоћ тој духовној установи отварају се духовно-пастирски курсеви, хвала Богу због тога, јер је у наше време неопходно ценити, на сваки начин подржавати и чувати те организације и установе где је могуће људима пружати црквено образовање.
Наравно, у поређењу са прошлим временима, ми имамо једну предност. Знате одлично, пријатељи, како су говорили код нас у мајчици Русији раније, да су најгори богохулници и безбожници стасавали међу семинаристима. Може бити да је таква формулација звучала исувише оштро и преувеличано, али где има дима има и ватре – заиста раније се врло често дешавало тако. У семинарију су доспевали људи којима тамо уопште није било место, да би на крају крајева излазили одатле као непријатељи вере.
Дозволићу себи да се присетим оно што нисам мислио да говорим у почетку, а сада сам се сетио – казивање писца А. В. Амфитеатрова о томе, како је својевремено на Московском универзитету предавао богословље знаменити научник, професор, протојереј Николај Сергијевски. Једном је на испиту из богословља одговарао млади човек из веома интелигентне аристократске породице. Одговор је био потпуно блистав. Толико су била велика знања младића који је одговарао да се његов одговор на тренутке претварао скоро у полемику између професора и студента. Завршио се тај испит који је трајао скоро сат времена. Протојереј Николај Сергијевски давши му „петицу“, рекао је:
„Ви сте вероватно, по убеђењу, потпуни атеиста?“ Студент је поцрвенео:
„Како сте знали?“
„По карактеру Ваших знања и одговора. Ви учите ово да би се спорили са нама“.
А потом, када је кроз годину дана његов млађи брат, веома скроман и богобојажљив младић одговарао такође веома добро, али далеко од блиставог одговора његовог брата, професор га је, такође уписујући „петицу“, питао: „Ви сте брат тог и тог? Ваш одговор је сјајан, хвала Вам. Одговор Вашег брата био је још бољи, али највишу оцену Вам дајем са много већим задовољством.“
То је било тада. Сада је много мања могућност да из духовне образовне установе изађе противник вере, јер сада у семинарију, па чак и на пастирске курсеве долази човек који заиста тражи и духовно назидање и духовно просвећење. И нека би дао Бог да наш скроман почетак буде успешан и да буде подршка нашој јединој духовној семинарији.
У Харбину се десило да сам морао да читам књигу једног теозофа, који је, штитећи своје теозофске доктрине, говорио: „Нема религије изнад истине. То је наш основни догмат, теозофски. Зато све религије имају вредност, јер све трагају за истином“. Рекло би се да је ова тврдња чак и врло привлачна, али је она ипак лажна изнутра. Зашто? Па ако све религије трагају за истином, а говоре о њој различито, зар се могу сматрати једнако вредним? То је исто као да на зиду виси један поред другог дванаест идентичних сатова који показују различито време, а ми почнемо да тврдимо: зато што су сви они створени да би нам показивали време, сва времена која они показују су једнако истинита. У стварности једни показују правилно, остали неправилно, а можда и сви неправилно. У сваком случају, истина је једна, и показујући различито, они не могу сви да говоре истину.
Исто то се може рећи и за религију. Наравно религија је – највиша тачка човековог духа, и зато се верујући хришћанин никада неће изругивати над туђом религијом, колико год она примитивна била. Али то је једно. Са друге стране, ако је та теозофска тврдња толико лажна, споља, понављам, чини се довољно привлачним. И ето аутор те књиге, теозоф, говори: „Успели смо да ујединимо представнике скоро свих религија, пре свега скоро свих хришћанских вероисповедања, са изузетком једног тврдоглавог – Православља. Православље никако не жели да пристане на такво гледиште. Оно говори да не тражи истину, већ да је поседује у пуноти, да нема шта да тражи. И зато оно ту истину може да предложи свакоме ко жели да је тражи, душом својом болује за њом. Православље нема шта да тражи, оно је религија која садржи богооткривену истину. А како је истина једна, следи да ни са једном другом религијом православље не жели да се уједини.“
Потпуно истинито. У православљу то и јесте вредно, да оно исповеда своју веру, ону богооткривену истину, коју нису измислили људи у својим нагађањима о Богу и о вери, већ коју је са неба на земљу донео Господ Исус Христос, оваплоћени Син Божији, Божији разум, Божија сила, Божија премудрост. Зато се тиме и одређује вечност, истрајност и постојаност наше православне религије верне себи, наше православне вере, тог аутентичног, истинског хришћанства. Господ Исус Христос је Својим апостолима говорио: „Све што чух од Оца Својега, објавих вам“. Ето зашто је и апостол Петар својевремено и рекао: „Све потребно за живот и побожност даровано нам је од Господа.“ Тим речима Спаситеља не противрече друге Његове речи, које су изречене на тој истој Тајној Вечери, када је рекао: „Још вам имам много говорити, али сада не можете носити.“ Овде се не ради о томе да им је била речена непотпуна истина, већ само то да они нису могли у пуноти да је прихвате. „А када дође Дух Утешитељ, Он ће вас подсетити на све што вам рекох, и озариће ваш ум тако да ће он појмити истину, примиће је у свој њеној пуноти“. Црква увек и учи да пунота истине, пунота знања припада управо васцелој Цркви Васељенској, а не једном човеку, какав год он био. Следи да је садржина наше вере већ дата. Она је формулисана на Васељенским Саборима, укратко закључена у исцрпном Символу Вере. Даље Црква говори да се садржина вере открива у свој својој дубини у историји Цркве, у делима Светих Отаца, да се усваја као спасавајућа истина од стране сваке људске душе у животном подвигу, у изучавању, у побожном прихватању онога што Црква нуди као богооткривену истину. Више се не може додати ништа друго, (што би било) сасвим ново.
На томе чврсто стоји наша Православна Црква. Основе таквог схватања је у своје време, упозоравајући, дао апостол Павле, који је писао хришћанима из Галате: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, (значи нешто сасвим ново) анатема да буде!“ Зато, ако се пред вама открива истина на нови начин, онда, да би хришћанин могао да прихвати то разјашњење он, пре свега, мора да се побрине да то буде у потпуној сагласности са оном истином, која већ постоји у нашој Православној Цркви. То не сме бити некаква новотарија, већ мора да произилази из онога што Црква пружа, да буде разјашњење онога што је већ дато. И ето у томе је, понављам, постојаност, верност, сила и истрајност нашег Православља.
Некада је код нас у Русији живео оригиналан мислилац, философ, Василиј Васиљевич Розанов, веома оригиналан. Човек, који не само да је понекад мислио на не потпуно црквен начин него се, у крајњој линији, потпуно нецрквено изражавао. Изговарао је парадоксе, понекада једноставно нападао хришћанство, говорећи да хришћанство одузима светлост животу, да му одузима радосне стране и да га чини мрачним, потпуно нерадосним за душу. Али ако кажу да код руског човека ум и срце нису у складу, то је управо било код Розанова. Његов ум је често отворено устајао против хришћанства, а перо је ишло за умом и писало много тога што хришћанин не би требало да пише. А ето, његово срце се пружало ка Цркви, ка Православљу. Он сам је говорио да жели да пред смрт, кад буде умирао позову баћушку, да му се пред крај исповеди за читав свој грешни живот.
Ево како је овај оригинални мислилац говорио: „Зашто када одем у храм, моја метежна душа осећа спокој? Зашто, када уђем у најмању, некакву сеоску цркву, тамо црквењак-чтец за певницом нешто чита и поје, може бити и сам понекада не схватајући речи које пева и чита, старице стоје и са побожним трепетом се моле , а тек оне тешко да и пола од онога што се чита и поје схватају – али зашто такав мир и покој на души? Зато смо ушли у атмосферу вечности, зато што је ту сила наше вере, нашег Православља, значаја наше Православне Цркве?
Ето тај смирени служитељ Цркве – чтец, слуга Божији на свом месту нешто тамо чита и поје, и знам, да се до тада, стотинама година то исто певало и читало. Црква је то певала и читала, Црква је то пружала својим чедима. Нас неће бити, за нама ће у Цркву долазити други, и они ће исто то слушати, осећаће ту исту благодатну атмосферу. Па шта ако и те старице, може бити, не разумеју све? Оне се хране овде, оне осећају ту благодатну атмосферу, оне живе њоме. И моја грешна душа“, говори он, „исто тако осећа животну силу те духовне атмосфере, осећа камен , осећа стену на коjу се можеш ослонити, ту постојаност, ту неизмењивост“.
То постоји, како је он исправно приметио, само у Православној Цркви. Иза црквеног прага се понекад догађају најпотресније промене. Покољења смењују покољења, државе нестају и на њиховом месту се појављују друге. А Црква врши своје дело онако као што је то чинила у апостолска времена, како га она врши сада и вршиће га до краја, док се не заврши ова земаљска историја рода људског.
Ако са вама пређемо сада инославном вероисповедању римокатолицизма, ми знамо, да његови поштени и искрени представници отворено признају да управо Православна Црква чува истину таквом каква је она била у време Апостола и Васељенских Сабора, а да је римокатолицизам њој додао нешто ново. Они сматрају те додатке богонадахнутим, сматрају их догматима, али признају да управо Православна Црква ненарушиво чува оно што у њој постоји. А римокатолицизам је, као што знате, измислио много новог. Немамо времена да о томе подробно говоримо, ви сами знате многе тачке по којима се римокатолицизам удаљио од Православља, удаљио од истинског хришћанства.
То је само почетак несреће. Допусти нешто ново, некакву новотарију, и као да си закотрљао камен по низбрдици; а живот показује како је то, страшно, како је то опасно. Страшну трагедију римокатолицизма гледамо са вама сада. Некада је философ, чини ми се, Вишеславцев, писао, сећајући се страшних година живота у Совјетском Савезу, у првим годинама након револуције: „Много декрета издала је совјетска власт, много је наређења издала. Како смо живели? Живели само онда када бисмо их заобилазили, када их нисмо испуњавали, јер испунити – значило је погинути“: и тога се све време сећам, када се сада дешава да слушам, да благочестиви римокатолици, васпитани у вери отаца, некако и покушавају да сачувају претходно и живе некаквим благочестивим стремљењем, јер никако не прихватају новачења римокатолицизма, оног разорног, повезаног са такозваним новотаријама истог оног такозваног римског првосвештеника.
Ви и сами видите шта се тамо ради, видите трагедију римокатолицизма, који је, како се чинило, био неразорива стена. Они су раније на нас увек гледали са висине, говорећи да ми непрестано имамо неке немире, да нема јединства, да нема уједињења, нема једног центра, нема једне власти, а да су они чврсти како стена. Ето како се распала та стена, или у крајњој мери, почиње сада да се распада.
Што се тиче протестантизма, који се појавио као протест против оних, рећи ћу директно, грозота, којима је себе осрамотио римокатолицизма још у време средњег века, он се појавио као здрави протест против тих изопачавања истине. Али, авај, догодило се тако да је он протестовао и протестовао, па је и отишао на другу страну од истинског хришћанства, од Православља даље него што је од њега отишао римокатолицизам. Ако себи представимо право и мирно висеће клатно (то је Православље), римокатолицизам се отиснуо негде у страну од њега, а протестантизам је учинио замах у другу страну, али се није зауставио тамо где је Православље, већ одлетевши, нашао се још даље.
Протестантизам је прекинуо и са много чиме што се у римокатолицизму још чувало. У протестантизму нема ни прејемства рукополагања, ни многих св. тајни, а одатле и резултат да се при таквом одсуству унутрашње верности апостолском учењу, при толикој самовољи протестанизам дроби, дроби и дроби се на секте, на правце, на разноразне огранке гране и поделе, који се међусобно понекада скоро искључују и у својим крајњим закључцима долазе скоро до потпуног одрицања хришћанства, до одрицања његових основа. И Мајку Божију они не поштују, па чак и сумњају у Божанство Господа Исуса Христа, то јест у суштини својој одлазе од хришћанских начела и веровања.
И ето, те трагедије инославних вероисповедања родиле су и ту појаву која данас као отровна саблазан стоји пред многим душама, које су слабе или недовољно схватају ствар. То је оно што данас називају „екуменизмом“. Још једном ћу поновити да немамо могућности овде да о њему говоримо детаљно. Али рећи ћу, пре свега, потрудићу с да у неколико речи укажем на главну тачку његове недоследности. Екуменисти говоре: ми призивамо на уједињење, да се у једно слију сва хришћанска вероисповедања. Свако од тих вероисповедања има део истине, она различито уче, различито говоре. А ако се она слију, ако удруже истине, а своје заблуде одбаце, тада ће се добити нова Црква, истински хришћанска у пуном јединству.
Тобож, опет некако прилично привлачна перспектива. Али погледајте по коју цену нам се она предлаже? Нама, као и свим другим вероисповедањима говоре: ви поседујете део истине! Део! То значи да у нашем вероисповедању, у нашој светој спасоносној вери ми морамо да признамо само део, а остало да објавимо за заблуду. Ето ја и питам: која православна савест, које срце, душа руског православног човека може да се сагласи са сличним? У тој спасоносној вери, којом су живели људи у древна времена, живели Свети Оци, наши побожни преци, којом је горео отац Јован Кронштатски и велики наши праведници, да објавимо само део истине, а остало за заблуду? Никада се, наравно, свест православног човека, православна душа неће сагласити ни са чим сличним.
Задржавши се још мало на тој схеми, са вама можемо да увидимо парадоксе екуменизма, који опет указују на његове недоследност уз некакву тобожњу спољашњу привлачност. Чиме је пре свега то изазвано? Наравно, чињеницом да свет преживљава епоху разноразних потреса и колебања. Да би спокојно све то преживели треба имати духовни темељ. Распарчано хришћанство, посебно раздробљени огранци протестантизма, потпуно су изгубили јединство, изгубили су силу, изгубили су осећање могуће повезаности са тријумфујућом небеском Црквом, о којој они и не мисле, обраћајући своје погледе на земљу, све тумаче да би на земљи устројили Царство Божије. Налазећи се у тој перспективи, они, као што сами знате, не могу да нађу истину, јер се она тако не налази.
Они мисле, ако се слију раздробљени, малодушни, маловерни различити огранци и исповедања, они ће у јединству и створити нешто снажно и духовно, док је познато да колико год нула будеш додавао – то ће опет бити нула. Екуменизам се гради на тврдњи да су сва вероисповедања само делимично исправна и изводи се закључак да ако се она сједине, добиће се ново учење, истинско хришћанство. Али то је парадоксално и неистинито. А сем тога, још више је лажна основна идеја из које екуменизам происходи, да на земљи, међу људским родом, нема никакве у потпуности истините Цркве. Јер ако би она постојала, онда никакав екуменизам не био потребан, и једноставно сви би се слили у ту Цркву. Екуменизам зато и проповеда своје учење да сматра да не постоји никаква истинска Црква, која истински поседује њену пуноту, већ постоје само вероисповедања, групе људи, који поседују парчиће, делове истине. Понављам: за православну свест потпуно је неприхватљиво такво постављање питања.
Желео сам да кажем још нешто. Ако ми са вама, наравно, као православни, као деца Цркве, и не помислимо да се икада приближимо том екуменизму, који говори да истину имате само делимично, а да сте у осталом ви у заблуди, ипак ћете се, као будући пастири, сусретати са онима који другачије мисле. Запамтите, молим вас, да је, ако будете имали прилике да разговарате са онима који другачије мисле, неопходно имати на уму неколико околности. Са једне стране, како је указивао покојни владика Антоније, говорећи о нашој вери и предлажући њене истине онима који другачије мисле, неопходно је да износите нашу веру таквом каква она заиста јесте, никако не смањујући њене строге и тачне захтеве и висока начела ради угађања коме год – да ли свом сабеседнику или неким владајућим токовима.
Владика Антоније је некада указивао да се такозвано прилагођавање римокатоличког духовништва њиховој пастви објашњава чињеницом да оно не подиже своју паству увис, већ да своју веру спушта до ње. А то никада не треба да ради православни пастир, мисионар, уопште онај ко треба да говори о вери. Излажући је таквом каква она јесте, у свој њеној висини, у свој њеној чистоти, у свој њеној светлости, али и строгости, не умањујући и не одсецајући ништа, понављам, ради угађања било коме.
А са друге стране, разговарајући са онима који другачије мисле, увек је неопходно разговарати са извесном топлином, предусретљивошћу, износећи све то управо у духу љубави. Како је и говорио владика Антоније: „Отклањај по могућности све што може да увреди саговорника, да га повреди, одгурне. Истине вере излажи какве оне јесу, али да оне буду загрејане топлином искрене добронамерности“.
Један црквени писац је писао: „Недавно сам био на расправи православног мисионара са секташем. Православни мисионар је надговорио свог саговорника на тријумф и радост православних слушалаца. Али“, говори приповедач, „отишао сам са најтежим осећањем. Оба противника су баратали текстовима Светог Писма и тукли су један другог текстовима по глави, као моткама. Са некаквим недобронамерношћу, са суровошћу, са злонамерним коментарима. То је управо и била борба. Не хришћанско, братољубиво разматрање спорног питања са циљем да се истина разјасни, да се открије пред заблуделим, већ управо жеља да се победи по сваку цену, и зато је то био оружани окршај. И неизвесно је шта би се догодило,“ примећује приповедач, „да је секташ био боље припремљен за полемику, да је био више начитан, јачи у дијалектици и логици. Питање је шта би се догодило. А неопходно је да саговорник, коме ви објашњавате, осећа да се из Православне Цркве на њега излива светлост и топлота.“
И рећи ћу још једно православним пастирима. Посебно сада душа тугује за омладином, која се налази под ударом ветрова различитих против-црквених, против-религиозних, анти-моралних утицаја. Са свих страна на младу душу се то обрушава као ураган. Шта се томе може супротставити? Не само интелектуална ученост. Неопходно је да деца, млади, омладина осећају топлоту и светлост око Цркве. Постоји таква омладина, ми је имамо, она се налази свуда, где Црква наша има своје кутке и гнездашца. Ако би омладина осетила топлоту и светлост око Цркве она је већ наша. Али авај, ње има сасвим мало. И пастири морају да се постарају управо да привуку омладину и не просто да јој нешто логички доказују, већ да се млада душа која се расцветава, понављам, у Цркви осећа удобно, да се осећа као код куће, да осети ту светлост и топлоту, коју Православна вера и Црква шири око себе. И када млада душа то осети, понављам, она је наша, јер онај који осети слатко неће пожелети горко.
 


Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић
Извор:
„Православие истину не ищет, оно ею обладает“ – Православие.ru

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *