НАСЛОВНА » Вера и Православље, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Православље и питање истинитости вере.

Православље и питање истинитости вере.

Питање:
Поштовани Пастиру! Имам за вас једно питање које ме интересује, а сама немам одговора. Хришћанско учење-Православље тврди да се разликује од других религија по питању истинитости вере. Православље тврди да поседује факте који сведоче истинитост Хришћанске науке, међутим, хтела бих да знам шта се подразумјева под фактима, није ли Свето Писмо факт који потврђује истинитост или се подразумјева нешто друго. Хвала унапред.
Jелена


Одговор:
Драга Јелена, Православље је нама наметнуто име, и то управо због тих разлога које поменусте, јер оно нам објашњава истине хришћанске и апостолске вере. После велике шизме између Рима и источних помесних цркава оргинална Саборна и Апостолска Црква добија нови назив – Ортодоxиа или Православље. Дакле, данашња Православна Црква је просто наследница хришћанског искуства које се формирало још у првим вековима хришћанства. Ипак, нас треба просто називати хришћанима, јер то јесмо и никада нисмо престали да будемо. Предањске истине откривају се у ортодоксном (правилном) исповедању вере, која је наслеђена од светих апостола, апостолских установа, ранохришћанских отаца. Закључно са одлукама 7 васељенских сабора (један историјски период који је одлично документован) . Крајем осмог века Православље је учврстило своју теологију, која је формирана али нимало измењена од првих векова хришћанства, и то учење не трпи никакве промене нити утицаје времена и култура, као и политичких теденција. Ауторитет у учењу Православне Цркве открива се у активности Духа Светог, који има еванђелску мисију да нас све „научи“, јер је речено: „Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох“ (Јн. 14, 26) . Њега су добили само апостоли у виду „огњених језика“ (Д.А. 2 гл.) , што у ствари јесте новозаветно свештенство и право „учења вере“ (Д.А. 2, 42) . После тога промислом Божјим четворица од њих записали су („по сећању“ и инспирацији Светог Духа) само неке ствари из живота и рада њиховог Учитеља ради ширења Благе Вести, јер св. Јован Богослов и писац четвртог Еванђеља (Благе Вести) каже да је записан само делић од свега онога што је Господ говорио или урадио (погледај Јн. 21, 25) . Ауторитетом Цркве (Духом Светим) једно време ни св. Еванђеља нису била записана, него су била чувана као предање, и дан-данас Црква се управља Светим Писмом и Светим Предањем, које је исто тако записано и доступно сваком члану цркве. Није само Свето Писмо гарант правилног учења и исповедања вере што саветује суштина вашег питања, јер као што већ поменух, и оно је за једно време било предањем, и у рукама светих апостола („угодно би Светом Духу и нама“, Д. А. 15, 28) . Док нису
почела зверска гоњења на хришћане св. апостоли својим примером показали су како треба да се решавају питања вере у Цркви, и одржали свој апостолски сабор „епископа“ и решили проблем важности обрезања у Новозаветној Цркви (Д.А. 15, 6) . Касније, када Миланским едиктом Црква добија спободу, она је почела одмах да се бави питањима вере, и да је догматски утврђује, када су по примеру светих апостола сазивани васељенски сабори свих епископа Цркве. Таквих сабора је било седам и они су највећи ауторитет учења у Цркви, тј. правилног тумачења Благе Вести коју је нама предао Богочовек Исус Христос. Да ово буде још јасније: није само Свето Писмо гарант правилног учења (као записани „докуменат“ оно је млађе од Цркве) , већ то посебно сведоче мноштво разних секти које се називају „хришћанским“, а да се многе од њих и еванђелског Христа (Његовог Божанства) одричу. Са поштовањем, о. Љубо Милошевић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *