НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Дијаспора » ПОВОДОМ САЗИВА „ВЕЛИКОГ САБОРА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“

ПОВОДОМ САЗИВА „ВЕЛИКОГ САБОРА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“

САБОРНОСТ ЦРКВЕ
У САВРЕМЕНОМ СВЕТЛУ

 
Архимандрит Др. Јустин Поповић, духовник манастира Ћелије – Ваљево, (Југославија) упутио је 7. маја 1977. године ову молбену представку Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на еванђелску надлежност.
Текст који се сада по први пут објављује, написан је пре 17 година, али од своје актуелности није ништа изгубио, јер данашње време и после толико година од догађаја који су послужили као повод оцу Јустину да напише ове своје исповедничко сведочење, веома је слично оном. И данас се, као и тада, кују планови и истичу жеље за што скоријим сазивањем и одржавањем Светог и Великог Сабора Православне Цркве, са истих страна и са истим побудама. Разлика је само у томе што су данас услови, о којима говори отац Јустин даље у свом тексту, још неповољнији по Православље од ондашњих. Помесне Православне Цркве нису дошле данас у повољнији положај у својим земљама „посткомунистичке епохе“. Напротив, ревност за одбрану правоверја код многих је ослабила под јаким утицајем псевдоекуменских догађаја, сусрета, дијалога и заједничких молитава, који се збивају на очиглед и ужас многих православних душа широм света, чија савест још увек није потпуно наркотизована савременим збивањима.
 

Архимандрит Др Јустин Поповић:
 

Поводом сазива
„Великог Сабора Православне Цркве“

 
<p claКад год је Црква била на крсту, онда је сваки њен уд био призван
да одстрадава њену Истину, а не да дискутује о измишљеним проблемима
или да на лажан начин решава стварне проблеме –
„ловећи у мутном“
с циљем остварења својих амбиција.

 
Недавно је одржана у Шамбезију крај Женеве „Прва Предсаборска конференција“ (21-28 новембра 1976. године). Прочитавши и проучивши акта и одлуке ове Конференције, објављене у издању „Секретеријата за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве“ у Женеви, осећам насушну еванђелску потребу да се по савести својој, као члан Свете и Саборне Цркве Православне, иако најмањи између њених служитеља, обратим овом молбеном претставком Вашем Преосвештенству и преко Вас Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, износећи своја тужна запажања, болна сазнања и вапајна осећања поводом припремања тог будућег Сабора.
Молим ваше Преосвештенство и Преосвећене Архијереје да са еванђелском ревношћу саслушају и размотре овај вапај једне православне савести, која, Богу хвала, никако није ни једна ни усамљена данас у православном свету када је реч о овом Сабору .
 
1. Из аката и одлука ове сада тако назване „Прве Предсаборске православне конференције“, одржане, не знам зашто, у Женеви, где једва да има пар стотина православних верника, види се да је она спремила и одредила један, сада нови, каталог тема за будући „Велики Сабор“ Православне Цркве.
То више није била једна од такозваних „Свеправославних конференција“, какве су биле родоске и оне после њих; нити је то био такозвани „Просинод“, на коме се досада радило, него је то била „Прва предсаборска конференција“ , која ступа у стадиј непосредне припреме за одржавање Васељенског Сабора.
Исто тако, ова Конференција није више радила на основу „Каталога тема“ одређеног на Првој свеправославној конференцији 1961. године на Родосу и разрађиваног све до 1971. године, него је извршила „ревизију“ тог каталога и донела свој нови „Каталог тема“ за Сабор. Али, изгледа, ни овај каталог није коначан, него ће и он, вероватно бити мењан и употпуњаван.
Конференција је, даље, ревидирала и доскорашњу „методологију“ обраде и коначног спремања тема за Сабор; скратила је цео процес, због нечије очигледне журбе и хитања да се Сабор одржи што пре. Јер, према изричитој изјави председавајућег на овој Конференцији митрополита Мелитона, цариградској патријаршији и још некима се жури да се „што пре сазове“ и одржи тај будући Сабор: Сабор треба да буде „краткотрајан“, да се позабави само „ограниченим бројем тема“, и још, по речима Мелитоновим: „Сабор треба да се удуби у горуће проблеме који сметају правилно функционисање сплета система помесних Цркава као једне јединствене Православне Цркве…“ – Све ово намеће нам питање: Шта све ово треба да значи; и чему ово ужурбано рађење; и куда оно води?
 
2. Питање припремања и одржавања новог „Васељенског Сабора“ Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метаксакиса, познатог уображеног модернисте и реформатора и творца раскола у Православљу, на његовом такозваном „Свеправославном конгресу“ у Цариграду 1923. године. Тада је пао предлог да се Сабор одржи у Нишу 1925 г.; али како Ниш није „на територији Васељенске патријаршије“ Сабор, ваљда зато није ни одржан. Уопште, изгледа, Цариград је присвојио себи монопол на све – „свеправославне“: „конгресе“, „конференције“, „просиноде“ и „саборе“ – После тога је 1930. године одржана у манстиру Ватопеду такозвана „Припремна комисија Православних Цркава“. Она је одредила „каталог тема будућег православног Просинода“, који би даље довео до одржавања Васељенског Сабора.
После ИИ Светског рата дошао је цариградски патријарх Атинагора са његовим родоским „Свеправославним конференцијама“ (опет искључиво на територији Цариградске патријаршије). Прва од њих 1961. године покренула је припрему „Свеправославног Сабора“, с тим да се најпре одржи један „Просинод“, и потврдила унапред припремљени и од Цариграђана познати „каталог тема“ за Просинод: осам великих поглавља, са око четрдесет главних тема и давпут више параграфа и подпараграфа.
После 2. и 3. Родоске (1963 и 1964 г.) дошла је „Београдска конференција“ 1966. године. Она је најпре названа „Четврта Свеправославна конференција“ („Гласник“ Српске Православне Цркве бр.10, 1966. г., и документа на грчком објављена под тим именом), али је затим деградирана од стране Цариградске патријаршије на степен „Међуправославне комисије“, да би уместо ње, следећа конференција, одржана на цариградској „територији“ (у „Православном центру Васељенске патријаршије“ у Шамбезију – Женева) године 1968. била проглашена за „Четврту Свеправославну Конференцију“. На овој ИВ Конференцији њени организатори, очигледно нестрпљиви, пожурили су да скрате пут до Сабора, па су из гломазног Родоског каталога (који је био њихова творевина, не туђа) издвојили „првих шест тема“ за обраду и одредили нову „процедуру“ рада. Том приликом је образовано и једно ново тело: „Међуправославна припремна комисија“. Она треба да „координира“ рад на темама. Тада је отворен и „Секретаријат за припрему Сабора“, тојест, у ствари, назначен за то један цариградски епископ са седиштем у споменутом центру у Женеви, док су предлози о укључењу и других православних чланова у овај „Секретаријат“ одбијени.
Ова „Припремна комисија“ и „Секретеријат“ одржавали су, по жељи Цариграда, своје заседање у истом центру у Женеви, јуна 1971 године. На њему су прегледани и „усаглашени“ изражени реферати на споменутих шест тема, који су затим и штампани на више језика, али су доживели, као и сав ранији рад на припремању Сабора, непоштедну критику православних богослова. Ове критике православних богослова (међу које спада и моја Претставка, упућена својевремено преко Вашег Преосвештенства, и подржана с Ваше стране, Светом Архијерејском Сабору, а затим подржана и од многих православних богослова, и зато објављивана на више мјеста и више језика широм православног света) вероватно су утицале да се одлука поменуте „Припремне комисије“ у Женеви, о одржању „Прве Предсаборске Конференције у 1972. години“ ради извршења ревизије Родоског каталога, не оствари у одређеном року, већ с добрим закашњењем. И ето, та „Прва Предсаборска конференција“ је и одржана ево тек новембра 1976, наравно, опет на Цариградском „терену“, у споменутом центру Шамбези у Женеви.
Као што се види из тек објављених аката и одлука њених, које сам, као што рекох, проучио, ова Конференција је „ревидирала“ Родоски каталог на тај начин што су делегације – учеснице преко својих комисија заједно изгласале само 10 тема за Сабор (у које су од оних 6 ушле само три!), док су још око 30 тема, разногласно изгласаних, упућене „на посебно проучавање појединим Црквама“, као „проблематика Православне Цркве“ (а у суштини сасвим туђе Православљу), које би теме убудуће могле постати предмет „православног испитивања“, и можда унете у каталог. Ова Конференција је, као што рекосмо, изменила и „процес“, и „методологију“ обраде тема и припреме за Сабор, за који је, понављам, цариградском и осталим организаторима стало да се „што пре“ одржи и „што пре“ заврши.
Из свега овога очигледно је за сваког православног да ова „Прва Предсаборска конференција“ ништа суштински ново и стварно није урадила, него и даље заводи православне душе и савести многих у нове и нове лавиринте нечијих амбиција, због којих се, изгледа и припрема Васељенски Сабор још од 1923. године, а и сада се на њему ужурбано ради.
 
3. Сва ова досадашња „проблематика“ око тема за будући Сабор, несигурност и променљивост око њиховог изналажења, фиксирања, вештачког „каталогизирања“, па онда опет по неколико пута мењања и „редиговања“, показује за сваку истинску православну савест само једно: да стварна и неодложна тема за сазивање и одржавање једног новог Васељенског Сабора Православне Цркве, не постоји у садашњем моменту.
Ако пак и постоји тема која би заслуживала да буде предмет сазива и одржавања једног Васељенског Сабора, онда ње нису довољно свесни досадашњи иницијатори, организатори и редактори свих споменутих „Конференција“ и њихових ранијих и најновијих „каталога“. Јер ако није тако, како онда објаснити да се од Цариградског скупа 1923, преко Родоског 1961, до овог Женевског 1976 г. стално мења „тематика“ и „проблематика“ тог будућег Сабора; мења се број, распоред, садржај и сам критериј „каталога тема“ које треба да буду предмет рада тако великог и тако јединственог црквеног тела какав је био и какав треба да буде сваки Свети Васељенски Сабор Православне Цркве?
У ствари, у свему овоме открива се и пројављује не само обична недоследност, него и очита неспособност и непознавање Православља од оних који сада и у оваквој ситуацији, и на овакав начин, намећу Православним Црквама тај свој „Сабор“, незнање и неспособност да осете и схвате шта је значио и шта значи један истински Васељенски Сабор за Православну Цркву и њену христоимену пуноћу верних. Јер кад би то осећали и схватали, онда би знали пре свега да у историји и животу Православне Цркве никада ни један Сабор, а поготову такав изузетно благодатни, светопедсетнички догађај какав је Васељенски Сабор, није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и заседање; није никада наметљиво одржавао „конференције“, „конгресе“, „просиноде“ и сличне вештачке скупове потпуно туђе и непознате православној саборској традицији, а у ствари копиране од западњачких организација туђих Цркви Христовој.
Очигледна је историјска стварност: свети и богосазивани Сабори светих отаца увек су имали пред собом конкретно један, или највише два до три проблема, жеравично постављених пред њих од стране великих јереси и раскола, који су извртали праву веру, цепали Цркву и озбиљно доводили у питање спасење душа људских, спасење православног народа Божијег и васцеле ствари Божје. зато су Васељенски Сабори увек имали христолошки, сотиролошки, еклисиолошки карактер, а то значи да им је централна тема – светема и главна благовест – свеблаговест увек била: Богочовек Исус Христос и наше спасење у Њему, наше обожење у Њему. Да, да, да: Он – Јединородни и Једносуштни Син Божји оваплоћени, Он – сав у телу Цркве, Он – Вечна Глава Телу Цркве, ради спасења и обожења човека, Он – сав у Цркви благодаћу Светога Духа и вером правом у Њега, вером православном. То је истински православна, апостолско-светоотачка тематика, бесмртна тематика Цркве Богочовекове за сва времена, прошла, садашња и будућа. Она, једино она може бити предмет и евентуалног будућег Васељенског Сабора Православне Цркве, а не схоластичко – протестански „каталози тема“, који никакве суштинске везе немају са духовним искуством и духовним животом апостолског Православља кроз векове, него су само анемичне хуманистичке теореме.
Вечна саборност Православне Цркве и свих њених Васељенских Сабора састоји се у свеобухватној Личности Богочовека Господа Христа. Из те централне, свеобухватне, православносаборне теме и стварности, из те јединствене Богочовечанске тајне и стварности, на којима стоји и постоји Православна Црква Христова, и сви њени Васељенски Сабори, и све њене историјске стварности треба и данас иступати пред земљом и небом, а не са схоластичко-протестантских хуманистичких, са којих иступају Цариградски или Московски црквени „делегати“ и „делегације“, који се у овом горком и критичном историјском моменту појављују као „вођи и представници“ Православне Цркве у свету.
 
4. У актима последње Женевске „Предсаборске конференције“, а и у ранијим сличним случајевима, јасно се види да се ни Цариградска ни Московска „црквена делегација“ битно не разликују у проблематици и темама које представљају као предмет рада будућег Сабора. За њих су исте теме, скоро исти језик, исти менталитет, сличне амбиције. Али то није ни чудо. Јер кога управо „репрезентују“ и коју Цркву и народ Божји у овом моменту представљају и једни и други? Цариградска јерархија, скоро на свим свеправославним скуповима, састављена је углавном од титуларних митрополита и епископа, дакле од пастира без пастве и конкретне пастирске одговорности пред Богом и својом живом паством, – кога претставља, и кога ће претстављати на будућем Сабору? Међу званичним претставницима Цариградске васељенске патријаршије нема чак ни оних јерараха са грчких острва где постоји жива православна паства, нити грчких епархијских јерарха из Европе и Америке, а и да не говорим о осталим православним епископима: Русима, Американцима, Јапанцима, Црнцима, који иза себе имају бројну православну паству и опробане православне богослове.
С друге стране, садашње делегације Московске патријаршије да ли заиста представљају свету и мученичку велику Руску Цркву и њене, само Богу познате милионе мученика и исповедника? Према ономе што те „делегације“ изјављују и заступају кад год изађу из Совјетског Савеза пред свет, оне нису носиоци и изражаваоци истинског духа и става Руске Православне Цркве и њене верне православне пастве, јер најчешће те „делегације“ претпостављају ћесарево Божјем. А благовест је и заповест је: Већма се покоравати Богу него ли људима (Д.А. 5,29).
Уосталом да ли је уопште правилно и православно ово и овакво „представништво“ и „репрезентовање“ Православних Цркава на досадашњим Свеправославним скуповима Родоским и Женевским? Цариградски иницијатори таквог принципа „репрезентовања“ Православне Цркве на Саборима, а и они који такав принцип „репрезентовања“ прихватају, принципа по њиховој теорији сагласног „систему Аутокефалних и Аутономних“ Помесних Цркава, заборавили су да је такав принцип у ствари супротан саборном предању Православља. Овај и овакав принцип „репрезентовања“, нажалост, прихватили су и скоро сви остали православни представници, јер су ћутке или уз голоречиве протесте прихватали такво „репрезентовање“, заборављајући притом да је Православна Црква по својој природи и догматски непроменљивом ставу епископална и епископоцентрична. Јер: епископ са мноштвом верних око себе јесте израз и манифестација Цркве као Тела Христовог, особито на светој Литургији; Црква је Апостолска и Саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница – епископија. Међутим, остале, историјски настале, и зато променљиве, форме црквене организације Православне Цркве: митрополитска, архиепископска, патријаршка, пентархиска, аутокефална, аутономна и друге, ако их је било или их буде, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, оне могу бити и сметња правилном функционисању саборности, ако собом заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава.
Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије. Пошто је тако, како онда може бити „репрезентована“ по „делегатском“ принципу, то јест истог броја „делегата“, на пример Чешка и Румунска Црква? Или још више: Руска и Цариградска Црква? Или коју паству представљају једни епископи а коју други?
У последње време Цариградска патријаршија је произвела огроман број епископа и митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на будућем „Васељенском Сабору“ бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске патријаршије. А с друге стране, апостолски ревносне у мисионарењу Цркве, као што су: Америчка Митрополија, Руска Загранична Црква, Јапанска и друге, не могу имати ни једног јединог представника! Где је ту онда саборност Православља; и какав ће то бити Васељенски Сабор Православне Цркве Христове?
Већ и на својој Женевској конференцији митрополит Лаодикијски Игњатије, представник Антиохијске патријаршије, са болом констатује: „Осећам неки немир, јер се повређује саборно искуство које представља основу Православне Цркве“.
 
5. Али, Цариграду и још некима се жури ка једном таквом Сабору, па зато, углавном по њиховој жељи и настојању ова Женевска „Прва Предсаборска конференција“ одлучује: да се „што је могуће брже сазове Сабор“, да тај Сабор „буде краткотрајан“, и да „узме у разматрање ограничен број тема“. И, наводе се десет изгласаних тема, прве четири од њих су:
Диаспора,
питање црквене Аутокефалије и начин њеног проглашења,
Аутономија и њено проглашење, и
диптиси, то јест поредак у Православним Црквама.
 
Еванђелске целисходности ради мора се приметити да је понашање председавајућег на овој „Предсаборској конференцији“ митрополита Мелитона било деспотско и несаборско. То избија са сваке странице објављених Аката ове конференције. Тамо се још изричито и осионо вели: „Овај припремани Свети и Велики Сабор Православне Цркве не треба сматрати као једини, и који би искључивао и даље сазивање и других Светих и Великих Сабора“ (Акта, стр. 18,20,50,55,60).
Из свега овога, и због свега овога, еванђелски будној савести намеће се жеравично питање: шта се у ствари хоће једним тако брзоплето одржаним и тако „режираним“ Сабором?
Преосвећени Оци Архијереји, не могу да се отмем утиску и убеђењу да иза свега стоји једна једина потајна жеља извесних људи из садашње Цариградске патријаршије: да се ова прва по части Патријаршија у Православљу данас једном оваквом концепцијом и оваквим понашањем дефинитивно наметне Православним Аутокефалним Црквама и уопште православном свету и читавој Православној Диаспори, и да то своје неопапистичко наметање санкционише једним „Васељенским Сабором“. Зато су од 10 изабраних тачака за Сабор ушле, и то као прве четири, управо оне које говоре о томе да Цариград жели подчинити себи сву Православну Диаспору, – а то значи читав свет! – и да обезбеди искључиво за себе давање аутокефалије и аутономије свима уопште Православним Црквама у свету, садашњим и будућим, дајући им притом и онакав поредак и ранг какав он одреди (јер то и јесте питање Диптиха који не значи само „поредак спомињања на литургијама“, него и поредак Цркава на Саборима и др.).
Ја се приклањам пред вековним заслугама ове Патријаршије, тј. Велике Христове Цариградске Цркве и пред данашњим њеним крстом који није мали и једноставан, који је по природи ствари крст целе Цркве, по оном Апостолском: „кад један уд страда – цело тело страда“. Ја исто тако знам и признајем канонски поредак и прво место на части Цариграда међу равночастним и равноправним помесним Православним Црквама. Али нееванђелски би било дозволити да Цариград, због тешкоћа у којима се данас налази, доведе читаво Православље на руб пропасти, као што се то већ једном десило на Флорентијском псевдосабору, или да овековечи канонски и догматски извесне историјске форме које у одређеном моменту, уместо да буду крила, могу постати окови за Цркву и њено преображајно присуство у свету.
Треба бити искрен: у понашању представника Цариградске патријаршије последњих деценија осећа се исти онај нездрави немир и болесно духовно настројење које је Цркву у 15. веку довело до Флорентијског издајства и срама. (Или, исто тако, зар ће понашање из доба Турског ропства бити модел за сва времена? Доба Флорентиско и доба Турског ропства било је опасно за Православље).
Данас је стање још опасније: онда је Цариград био живи организам са милионима верника, који је брзо пребродио споља наметнуту кризу и искушење да се жртвује вера и Царство Божје за земаљско царство. Данас, међутим, он има митрополите без народа, епископе који немају кога да надгледају (тј. епископују) и који, као такви, хтели би још да држе у својим рукама судбину целе Цркве! Но данас до Флорентије било какве врсте не може и не сме доћи. Нити понашање слично оном из доба многих тешкоћа турског ропства.
Слично је и са Московском патријаршијом. Зар да се дозволи да њене тешкоће, као и тешкоће других Помесних Цркава које се налазе под безбожним комунизмом, детерминишу будућност Православља? Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих. Отуда судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара или патријарха, или било ког моћника овога света, чак ни у рукама „Пентархије“ или уско схваћених „Аутокефалија“. Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством, од којих су многе у наше дане и крвљу запечатиле своје апостолско прејемство и своју верност Јагњету.
На хоризонту се већ појавило и рађање нових живих „Помесних Цркава“, као на пример: Јапанске, Афричке, Американске, које никаква „суперцрква“ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (ср.8 канон Св. III Васељенског Сабора), јер би то био атак на саму суштину Цркве. Без свих њих је незамисливо решавање било ког озбиљног и од васељенског значаја црквеног проблема, а поготово питања која се тичу њих самих, тј. питања Диаспоре.
Вековна борба Православља против римског апсолутизма, била је борба за ту и такву слободу Помесне Цркве као католичанско-саборне, пуне, свецелосне. Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког „другог“ или „трећег“ њему сличног? Зар Цариград, који се у лицу својих светих и великих Јерарха, клира и народа кроз раније славне векове тако православно супростављао Римском Папском туторству и апсолутизму, жели сада да игнорише саборске традиције Православља, и да их замени неопапистичким сурогатима „другог“ или „трећег“ или било ког Рима?
 
6. Преосвећени Оци, сви ми православни осећамо и видимо колико је данас, за Православну Цркву уопште и све Православне Цркве посебно, важно и значајно питање Православне Диаспоре. Па зар оно може бити решавано на овакав начин како то хоће Цариград или Москва, без припита и учешћа православног верујућег народа, јерархије, пастира и богослова те исте Диаспоре, која сваки дан постаје све бројнија и бројнија?
Нема сумње, питање Православне Диаспоре је изузетно важно црквено питање, питање које по први пут у историји Цркве избија на површину са таквом силином и значајем, да би за њега заиста био потребан сазив једног истински Васељенског Сабора свих, али ваистину свих православних епископа из свих Православних Цркава.
Друго питање које би, по нашем осећању и сазнању, могао и требао да расправља један уистину Васељенски Сабор Православне Цркве данас, јесте питање „екуменизма“. То би у ствари био еклисиолошки проблем тј. проблем Цркве као Богочовечанског организма једног и јединственог који је савременим екуменским синкретизмом доведен под сумњу.
Са овим у вези је и проблем човека, јер нихилизам савремених идеологија, а особито безбожничких, копа човеку гроб без васкрса. Оба ова проблема могу бити правилно и православно решена само из богочовечанске тематике древних истинских Васељенских Сабора.
Но ипак, та питања остављам сада по страни, да не бих сву моју молбену представку оптеретио новим проблемом и тако је учинио преопширном.
Међутим, иако је питање Диаспоре веома важно и болно за православну данашњицу, да ли постоје услови који обезбеђују његово правилно, православно, светоотачко решење на Сабору? Да ли су све Православне Цркве у могућности да буду слободно и ни од кога неометано заступљене и стварно присутне на Васељенском Сабору? И да ли су представници многих од њих, а поготово оних Цркава под богоборним режимима, стварно слободни да изложе и бране православне ставове? Да ли је у стању Црква која се одриче својих мученика да буде веран сведок Голготског крста и носилац духа и саборног сазнања Цркве Христове?
Пре него што дође до Сабора треба се упитати: да ли ће на њему моћи да проговори савест милиона новомученика убељених крвљу Јагњетовом? Историјска пракса сведочи: кад год је Црква била на крсту, онда је сваки њен уд био призван да одстрадава њену Истину, а не да дискутује о измишљеним проблемима или да на лажан начин решава стварне проблеме, „ловећи у мутном“ с циљем остварења својих амбиција.
Не треба ли се уз то замислити и над чињеницом: док је било гоњења Цркве није било Васељенских Сабора, што не значи да Црква Божја није тада саборно делала и дисала. Чак је то био и њен најплоднији и најплодотворнији период. А када је затим дошао Први Васељенски Сабор, на њега су могли да дођу и мученици епископи, са ранама и ожиљцима, испробани у огњу страдања, и да слободно посведоче Христа као Бога и Господа свог.
Да ли ће и сада бити пројављен њихов дух, то јест да ли ће и њима слични епископи нашег времена моћи да дођу до речи на припреманом Сабору, те да Сабор заиста по Духу Светом мисли и по Богу збори и одлучује, а не да главну реч на њему имају они који нису слободни од утицаја сила овога света и века?
Узмимо, на пример, групу Руских заграничних епископа који, и поред свих својих људских слабости, носе на себи ране Господа свог и ране Руске Цркве побегле „у пустињу“ од гоњења ништа мањег од Диоклецијановог, који су већ унапред искључени од стране Москве и Цариграда од учествовања на Сабору, и тиме осуђени на ћутање.
Или оних епископа из Русије и других званично атеистичких земаља, који такође неће моћи не само да слободно учествују на Сабору и слободно говоре и одлучују, него неки од њих ни да дођу на Сабор. А да не говоримо о могућности да се они и њихове Цркве припреме како треба за један тако велики и важан догађај.
Није ли то, дакле, већ довољан знак да на том Сабору неће моћи да проговори мученичка савест Цркве, и савест црквене пуноће, него да ће јој бити онемогућен приступ на њему, као што је био забрањен једноме од њених изузетних носилаца и сведока приликом Асамблеје у Најробију (мислим на Солжењицина).
Остављамо овде по страни питање колико је уопште нормално и морално, у тренутку када се Господ Христос и вера у Њега ставља на распеће страшније од свих прошлих, да Његови следбеници решавају проблем ко ће бити међу њима први; у тренутку кад сатана тражи не само тело већ и душу човека и света, и човеку прети самоуништење, да се ученици Христови брину о оним истим проблемима, и на исти начин, о којима се брину савремене антихришћанске идеологије: идеологије које продају Хлеб Живота за чинију сочива!
 
7. Имајући у виду све ове напред изложене чињенице и болно свестан њих и стања у савременој Цркви Православној и уопште стања у свету, које се стање ништа битно није променило од оне моје прве представке Светом Архијерејском Сабору (маја 1971. године), савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови „Васељенски“ Сабор, и поготову од учешћа на њему.
Јер ако до таквог Сабора – не дај Боже! – дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.
 
Пред Ђурђевдан 1977. г.
Манастир Ћелије
Ваљево, Југославија
 
Препоручује се светим апостолским молитвама Отаца Св. Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве,
 
недостојни Архимандрит Јустин
духовник манастира Ћелије
   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *