НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ У ЦРКВИ, БОГОСЛОВЉУ И ПАСТИРСКОМ РАДУ – НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ЗА ЦРКВУ

ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ У ЦРКВИ, БОГОСЛОВЉУ И ПАСТИРСКОМ РАДУ – НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ЗА ЦРКВУ

 

ПОСВЕТОВЊАЧЕЊЕ У ЦРКВИ, БОГОСЛОВЉУ И ПАСТИРСКОМ РАДУ – НАЈВЕЋА ОПАСНОСТ ЗА ЦРКВУ
 

 
СЕКУЛАРИЗАМ У БОГОСЛОВЉУ
 
Будући да теологија (богословље) јесте глас и израз вере Цркве, следи да оно што је речено о Цркви такође може да се примени и на теологију. Ову тему посебно ћемо и подробније размотрити у наставку да бисмо сагледали начин на који се православна теологија секуларизовала.
Теологија је „логос“, словљење о Богу. Она претпоставља да онај ко о Богу говори мора Бога и да познаје. У Православној Цркви говоримо да познање Бога није интелектуално него духовно, тј. да је повезано са човековим заједничењем са Богом. У учењу светога Григорија Паламе, виђење нестворене светлости тесно је повезано са човековим обожењем, са човековим заједничењем са Богом и богопознањем. И управо се због тога богословље (теологија) поистовећује са виђењем Бога и богослов (теолог) са боговидцем. Онај ко о Богу говори и онај ко размишља може се назвати теологом и Оци назив „теолог“ често приписују – философима. Ипак, са православне тачке гледишта богослов (теолог) јесте онај ко сведочи славу Божију или, бар, прихвата опит (искуство) оних који су обожење већ достигли.
У том смислу теолози (богослови) јесу они који су достигли обожење и примили откривење Божије. Свети апостол Павле је управо такав теолог. Он је био узнесен „на треће небо“ и у више наврата описује и открива своја откривењска искуства. Он то чини у толикој мери да свети Јован Златоусти, говорећи о светом апостолу Павлу и о чињеници да су у његовим посланицама отворено изложене веће тајне него ли у Еванђељу, тврди да је „Христос изговорио значајније и неисказаније ствари преко светог апостола Павла, но кроз Самога Себе“.
Свети апостол Павле, како он сам о себи казује, говорећи у трећем лицу, био је узнесен „на треће небо“ (2. Кор. 12, 2). Подсетио бих све нас на тумачење светог Максима Исповедника, према коме су три Неба о којима је реч уствари – три степена духовног живота. Прво Небо је практичка „философија „ изагнање свих помисли из срца и очишћење срца. Друго Небо је природиа „теорија“ (сазрцање), тј. сагледање унутарњих логоса бића, када се човек Божијом Благодаћу удостојава познања унутарње логоса свега – непрестане унутарње молитве. Tpeћe Небо јесте „теорија“, богословље као сагледање којим, Благодаћу Божијом и плењењем ума (нуса), човек достиже, колико је могуће, познање Божијих тајни и познаје тајне Царства и Неба. То је „незнање више од знања“, према карактеристичном изразу светог Исаака Сиријског, јер истинито богопознање, према мерилима људског знања гледано, и јесте незнање. Због тога теологија (богословље) јесте треће Небо, које је плод, последица очишћења срца и просветљења ума.
Све то свети Максим Исповедник доводи у везу са једним другим учењем. Према томе учењу, све што се види треба да буде разапето и све помисли покопане, да се узвиси логос у нама самима и човек узиђе до „теорије“ (сагледања) и постане истински теолог (богослов). То значи да је православна теологија тесно повезана са православним подвижништвом, она се не може појмити мимо подвижништва.
Расправљајући о истинском богословљу, мислим да је поребно да се подсетимо тумачења Раја по светом Никити Ститату. Урастао у Православно Предање, свети Никита исцрпно разматра како рај створен Богом у Едему јесте – „велико поље практичке философије“. Дрво познања добра и зла јесте природна „теорија“ (сагледање), док Дрво Живота јесте мистичко богословље. Када је човеков ум очишћен, он може да приступа Дрвету познања добра и зла, а потом и Дрвету Живота и да са њега прима дар богословља (теологије). То је пут који су следили сви Свети Оци и то је разлог због кога су они проверено били истинити теолози Цркве и истински пастири Народа Божијег.
Насупрот томе, јеретици су покушавали и још покушавају да стварају теологију на друге начине, неочишћеним срцем и промишљањем, дакле, не кроз практичку философију, природну „теорију“ (сагледање) и мистичко богословље. Са тога разлога они су пропали и били изопштени из Цркве Христове.
Када богословље не проистиче из оваквог поретка ствари, какав је предочен код свих Светих Отаца, онда оно није православно него – секуларно.
Типичан пример секуларне теологије, који функционише изван предањског светоотачког оквира јесте такозвана схоластичка теологија, која се развијала на Западу између једанаестог и петнаестог века. Схоластичком је названа по различитим школама[1] које су је неговале. Главна црта ове теологије јесте то да се строго везала за философију, нарочито за Аристотелову, и да је покушала да рационално објасни све што се односи на Бога.
Схоластичка теологија покушавала је да рационално схвати Божије Откривење и да усклади теологију и философију. Карактеристично је да Анселмо Кентерберијски вели: „Верујем да бих схватио“. Схоластичари су полазили од априорног прихватања Бога и затим покушавали да докажу Његово постојање рационалним аргументима и логичким категоријама. У Православној Цркви, како су то изразили Свети Оци, тврдимо да је Вера – Откривење Божије човеку. Прихватамо Веру слушањем не да бисмо је касније схватили, него да бисмо очистили срце, да бисмо, потом, Веру достигли и „теоријом“ (сагледањем), и опитовали Откривење. Схоластичка теологија је, са друге стране, прихватала веру априорно и онда настојала да је схвати помоћу рационалних аргумената.
Схоластичка теологија достигла је свој врхунац у Томи Аквинском, кога Латинска црква сматра светитељем. Он је тврдио да се хришћанске истине деле на природне и натприродне.
Природне истине, каква је истина о Божијем постојању, могу да се доказују философски, док натприродне истине, као што су Тројичност Бога, Ваплоћење Логоса и васкрсење тела не могу да се доказују философски, али могу да се показују као нешто што није ирационално. Схоластицизам је чврсто повезао теологију са философијом и, нарочито, са метафизиком. Резултат тога јесте да је вера била искривотворена, а сама теологија потпуно дискредитована, када је модел метафизике, који је доминирао на Западу, био срушен. Схоластицизам не би смео да буде ослобођен оптужбе за трагедију Запада у погледу данашњег стања вере на Западу. Свети Оци уче да не постоји разликовање између природног и метафизичког него само између створеног и нествореног. Свети Оци нису прихватили Аристотелову метафизику, али то већ излази изван оквира наше садашње теме.
Схоластички теолози Средњег Века сматрали су схоластичку теологију развојем који „превазилази“ богословље Светих Отаца. Отуда и прозилази учење о супериорности схоластичке над светоотачком теологијом. Тако су схоластичари, који су делали разумом, сматрали себе супериорнијим од Светих Отаца Цркве, а људско знање, које је производ човековог разума, вишим од Откривења и опита.
У овој перспективи би требало да посматрамо и сукоб између светога Григорија Паламе и Варлаама. Варлаам је, у суштини, био схоластички теолог, који је схоластику покушавао да пренесе на Православни Исток. Његово схоластичко богословље у стварности је представљало секуларну теологију. Варлаам је сматрао да ми не можемо тачно знати ко Свети Дух јесте, завршавајући тако у агностицизму. Веровао је да су стари јелински философи били изнад Пророка и Апостола, зато што је разум виши од „теорије“ (сагледања), веровао је да је Светлост Преображења нешто што је створено, да исихастички начин живота, тј. очишћење срца и непрестана умна молитва нису неопходни (за спасење), итд. Свети Григорије Палама прозрео је ову опасност за Православље те се – силом и енергијом Светога Духа, настављајући се на опит који је сам стекао као носилац и преносилац Предања Светих Отаца – супротставио тој озбиљној опасности, и Православну Веру и Предање сачувао неокрњенима.
На несрећу, варлаамитство, које одражава схоластичку теологију Запада и конституише секуларну теологију, продрло је на Православни Исток другим начмима. Ми запажамо да схоластицизам, варлаамитство, прожимају пројаве модерног Црквеног и теолошког живота.
Последњих година учињен је напор да се наше богословље очисти од наноса његовог вавилонског робовања западној схоластици. Постоји један велики напор да се раскину ланци заточеништва Православног Богословља у тамници схоластичке теологије. Али, ми бисмо притом морали да се кренемо напред ка опитовању Православног Богословља. Православно богословље није интелектуално знање него пре – опит, живот, и тесно је повезано са такозваним исихазмом.
Секуларна теологија, која је дело схоластицизма, пројављује се данас на више начина. Један начин јесте заснивање свецелог богословља на разуму и мишљењу. Ми Православну Веру промишљамо, рационалистички објашњавамо истине Вере или просто састављамо историјат теологије. Готово смо доспели дотле да на богословље гледамо као на философију о Богу, која пренебрегава свеколики терапеутски (излечитељски) метод наше Цркве.
Други начин на који показујемо да патимо од варлаамитства и схоластицизма јесте чињеница да смо богословље ограничили на естетику. Направили смо од њега естетику. Умели смо да напишемо много књига и латимо се дугачких анализа православне уметности, а да се истовремено са презрењем и ниподаштавањем односимо према подвижништву, исихастичком методу, који је основа свецеле православне уметности. Очишћење, просветљење и обожење полазишта су свих православних Црквених уметности, чинова и Тајни.
Још један начин на који пројављујемо секуларну теологију јесте чињеница да тражимо обнову Црквеног литургијског живота без истовременог поновног откривања и живљења подвижничког живота Цркве. Ми расправљамо о непрестаном учешћу у Светим Тајнама без истовременог довођења у везу овога напора са степенима духовног усавршавања, а то су очишћење, просветљење и обожење. Ми чинимо огроман напор да верницима омогућимо да логички схвате Божанствену Литургију, а да притом не чинимо и напоредан труд да их уведемо у опитовање духа Православног Богопоштовања и Богослужења.
Ми тражимо уклањање иконостаса по црквама, да би лаик (припадник верног народа) могао да гледа у олтар, а да се притом не питамо за разлог због кога је Црква установила иконостас и „тајно“ (нечујно) изговарање молитава. Ако проучимо учење светог Симеона Новог Богослова о томе ко су катихумени, бићемо кадри да разумемо зашто је Црква установила иконостас и нечујно читање молитава.
Уопште узев, када наша теологија није повезана са такозваним исихастичким житовом, када није подвижничка, када није повезана са подвигом, она онда јесте секуларна, схоластицизирајућа теологија, теологија варлаамитска, чак и онда када нам се чини да се бори против теологије западне и да се труди да буде Православна.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На латинском језику: schola, ае f. = школа, те отуда и назив „схоластика“ као назив за школску, академску, апстрактизовану теологију {прим. прев.}.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *