Поштовање кипова

Питање:
Поштована редакцијо, Желео бих више сазнати о томе зашто се код католика практикује обичај прављења кипова и статуа разних светаца па и самог Исуса и Мајке Божије. Некада су то импозантне статуе и по неколико метара високе. Да ли постоји канонско право наших Светих Отаца које говори против прављења кипова и зашто? Ја нисам превише утврђен у нашој вери али по неком мом дубоком инстинкту мислим да се и ту види разлика између наше православне вере и католичке. Када гледам наше иконе оне ми дају осећај смирености и једноставности а када видим кипове као нешто тродимензионално немам исти осећај. Колико сам приметио католици воле да представљају Исуса увек разапетог на крсту а и читао сам да су се многим такозваним великим њиховим светитељима појављивале некакве стигмате, ране на рукама које би крвариле на истом месту као и код Исуса. Код католика као да је дат превелик нагласак на Исусову људски у само природу и на физички бол. Да завршим, није ми јасно зашто католици а нарочито протестанти не воле иконе јер колико знам Свети Лука је био и први иконописац што је по мени довољан ауторитет и разлог да се иконе поштују С поштовањем
Љубиша


Одговор:
Драги Љубиша, не бих се сложио да римокатолици не воле иконе, једноставно више користе кипове. У њиховим храмовима има и икона. Када је хришћанство постала слободна, а затим и државна религија, у Западној цркви било је много чега наслећено од тог старог многобожачког -теократског, као и цезарског, што је касније њу и довело до погибељи. Светитељи се приказују у облику кипова које је заиста најсиромашнији реализам, из којег се потискује онтолошка порука о обоженом или светом човеку – спасеном. Строго православне иконе то саврше но успевају. У католичком свету ван Блакана, по њиховим храмовима можете да нађете доста икона. Иконе Богомајке у Мексику су са посебним благољепијем поштоване и има их много.
Свештено наслеће благодатног символизма у Цркви је различито између римокатолика и православних, у толикој мери колико им се и теологије разликују. Римокатолици изображавају распеће онако како преживљавају своју веру. Често данас чујете о „латинском богословљу“ и његовом утицају и на Православно, и оно има велике везе и са распећем које поменусте. Католици верују да је Богу потребно наше страдање: бол, сузе, самобичевање, гладовање, да су чак основани и одређени монашки редови у том духу приношења страда? ? а на Божански жрвеник. Зато се и у Христу показује жртва, по искуству старозаветне, за откупљење човека које је сатисфакција или удовољење Бога. Искупљење је постојало али у сасвим другачијој вези са Богом. И зато су поставили јак акценат на физичко страдање на крсту, а слабо на мистицизам и душевно страдање, и величину дешавања на крсту. На том крсту видимо великог Мученика али не видимо и оваплоћеног Богочовека. На нашем распећу се сакрива онтолшка тишина и нешто велико што долази после крста. У овоме је наша велика разлика.
Биће да само протестанти не воле иконе, али ако ослушнете њихову теолошку поруку биће вам јасни и зашто. Протестантизам постаје жртва бруталног реализма, а као што рекосмо он се зачео у Римокатоличкој цркви. Управо у тим киповима који носе снажан утисак државне религије многобожачког Рима. Протестујући против свега они су дошли до тога да су одбацили све светотаинствено и предањско, и ослонили се само на Записану реч Божију – Библију. Везу свештеносимволизма Ковчега завета, и изоба? ? ене уметности на њему, као директну Божију установу, изгубили су у том сасвим другом утицају кипова, који су до христијанизације Рима носили дијаметрано супротну поруку.
По Светом Предању св. ап. Лука је био иконописац, такође и да је сам Господ Исус Христос принео убрус његовом светом образу и оставио свој лик као икону.
Недавно је у Римокатоличкој цркви канонизаовам падре Пијо, за којег кажу да је из његових дланова капљала крв. За Православну теологију то је чудна појава, и нама долазе на ум слични симболи „страдања“ ради те поменуте „сатисфакције“ Бога.
У Цркви Светој постоји само једна искупљујућа Крв, и она је само у светој чаши и нигде више.
У Христу Ваш
оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *