Питање:
Помаже Бог. Ако смем то ја сада уопште и помислити. Осећам да сам учинио гори грех од свакога другога, и имам осећај и ако се кајем, да не бих смео више да живим истим животом, да не смем више ни у Цркву да улазим. Осећам се горим грешником од црног паганина, он се свог многобоштва држи, а ја од истините вере сам отпао. Слушао сам неке „филозофе“ и „научнике“. Дозволио сам да ми исперу мозак, па да у своме срцу задам Богу најгору увреду која се може учинити: поверовао сам им да Бог не постоји. Да сам „само“ посумњао у Бога, не би ме гризла толико савест. Толико ми је срце плитко и безосећајно, да сам им поверовао. Био сам у тој безумној заблуди скоро недељу дана. Покајао сам се за ту најпогубнију грозоту тек кад сам схватио да ми је душа у опасности. Дуго нисам смео да признам себи шта сам ја заиста урадио. Онда сам се упецао на теме око „жига звери“ из Откровења, наишао на неке приче које су мене неискусног у вери смртно уплашиле, престравиле и бациле у очај. Онда сам се утешио причама које говоре да није битан жиг колико свесно одрицање од Христа. Е, ту ми рече нешто у глави: „Чек чек, зар ти управо то ниси урадио?“ Ту сам се заледио. Прочитао сам део Посланице Апостола Павла (ја мислим) у којој апостол говори најгоре о отпадницима, наравно и неоспорно са пуним правом, и пореди их са свињама, које и кад изађу из свог блата се у њега поново враћају. Нисам то вече осећао топлину живота у мом телу. Ухватио сам мачку да је мазим, а њој су ни кривој ни дужној почеле да се грче и трзају ноге. Плакао сам од туге и очаја када сам схватио да сам себе својим грехом обезглавио, а нисам смео испрва да признам шта сам ја заиста урадио. Порекао сам Оца у своме срцу. То само безумник може себи да допусти, иако сам малолетан, иако се ова грозота дуго времена скривено спремала у мени, иако сам мислио шта сам мислио, иако сам хтео барем неко добро, а чега доброг може бити без Бога? Ничега! Можда хулим још више на Бога јер се кајем за свој грех, а можда ми тај грех одузима искрено покајање, а да ја ништаван то и не знам. Молим Вас, јер Вас Бог Воли, реците ми, шта ми следи за ово, без обзира што се кајем и што плачем и тугујем и смртно страхујем; знам да ће ми Бог опростити, јер је Његова милост вечна и безгранична, и он и ту једну овцу која оде од стада, иде и тражи је. Мене треба до краја живота да буде срамота јер сам погазио име Онога Који Је све Створио и то у своме срцу. Хвала Богу, барем никоме нисам говорио о томе да сам изгубио веру тих пар дана безумне заблуде. Кајем се цео, Молим Вас, објасните ми.
Јован
Одговор:
Помози Бог.
Драги Јоване, већ сам пронашао (прочитао) покајање у овом Вашем питању. И то је добро. Покајање се и острадава, трпи, боли, покреће емоције, самоосуду. Све то код Вас видим.
Нагрнуло је много питања тако да ћу морати да будем краћи и одговорим суштински. Само хула на Духа Светог (Мт. 3. 28 – 30; 12, 30 – 32) неопростив је грех. А после покрета срца у искреном покајању сваки други се опрашта. Па и овај Ваш.
Дакле и невера и сумња у Бога све се брже опрашта него ли усрдна енергија погрешног тумачења Домостроја нашег спасења (прелест подвига, знања Библије и списа хришћанских писаца али у кривом представљању Христа). Е то се не опрашта! Ни у овом, а ни у оном веку.
Да, то је јерес. А како то да Бог не може да опрости хулу?
Па најпростије зато што је то јерес, а све док у слободној вољи и избору она одржава и контролише ум и срце сам тај процес по себи је неопростив. Јер то неопраштање није воља Божија него људска! Зато што се све ово заснива на вољи слободног човека и његовог избора а не на Божијем дејству у односу на његову слободу. Бог не утиче на његову слободу без сагласности. Тако треба да разумемо да Он може или не може нешто да уради. Он све може осим да негира Себе, то јест слободу коју је Он дао човеку. Зато се хула на Светог Духа не опрашта.
Друго, када грешимо ми кажемо да нам је „душа“ у опасности али то значи да су обоје, и душа и тело, у опасности. Ми смо цели у опасности.
Видим да се кајете и продужите да то чините и већ сте на правом путу. Добро је.
Вратите се Цркви са њом живите и дишите и све ће бити добро.
о. Љуба
Kad se covjek kaje za ucinjeno i to se iskreno kaje i iz toga izasao kao bolji covjek, naucio da cijeni neke vrijednosti.. da li Bog prasta ..
A sta cemo sa zigom zveri? Svesna konacna odluka koga volimo i pripadamo, Bogu ili necastivom? Vecnom raju ili unistenju? Dali je istina da Bog nikome ni po kakvom razlogi nece oprostiti uskoro dolazeci žig zveri?!
Помаже Бог! Ако би неко од надлежних могао да ми одговори. И унапред хвала. Мало је несвакидашња тема па самим тим и моје питање. Да нагласим да нисам шизофреничар, ишла сам код неуропсихијатра, прво једног, другог па трећег не бих ли потврдила ту своју сумњу. Дијагноза је да немам назнаку психозе, шизофреније, нити знак поремећаја личности. Блажа депресија као очекивано стање особе која је свесна света у ком живи. то је дијагноза. Испричала сам и њима ово што ћу написати и Вама сад. Нити мислим да сам неки месија, предодређен за неку велику ствар, нити да сам превише добра па да сад ту постоји нека борба за моју душу, просек просека. Било је још искустава чији су сведоци и моји пријатељи, породица тако да те неке ситуације нису продукт мог измишљања или жеље. Овде ћу описати једно које ме је некако обележило. Није ми јасно зашто ми се то дешава, будући да нисам шизофреничар. Да пређем на ствар. Као дете сам живела код бабе и деде, у граду, зграда, 16 и спрат. У том периоду, између своје пете и шесте године, између 3h, пола 4h бих видела своје непомично тело како лежи у кревету и своје провидно које хода по соби. Кроз прозор би дошла три бића, два би чекала у ћошку и једно главно које ми се обраћало покретом. Обично би ми се поклонило и позивало ме на плес. Вртело ме је. Изгледало је језиво. Није био један лик већ збир свих одвратних гестикулација од гнева, туге, безумног смеха, мржње, пакосног осмеха. Ужас али се у тим моментима „изласка из себе“ нисам плашила виђеног. Обично бих се пробудила са сећањем шта се дешавало. Некад би моја бака нашла скинуту мајицу на месту на ком сам се „играла“ са тим бићем. Говорила сам јој а она ми није веровала. На крају сам рекла родитељима. Они нису религиозни нити им је пало на памет да та дешавања имају везе са духовношћу, моја искуства су приписали дечијем маштању. Годину дана, скоро у свако свитање би се понављало. У једном моменту сам освестила да то што видим није нормално, није биће него монструм, звер и почела бих страшно да се плашим. Када би ме мајка оставила саму да причувам сестру, вриштала бих од страха да поново не видим „биће“. У том периоду оболевам од дијабетеса, тип 1. Кажу да није генетика него стрес и осетљивост. Мој отац је тада реаговао на моје приче па су ме водали код хоџа, врачара да би му на крају пријатељ рекао да мора да се чита Псалтир. То је и урађено и убрзо санаје за монаха који има дар и да може помоћи. Монах је описао мом оцу шта сам видела, плакао заједно са мном и рекао да не бих ни добила дијабетес да су ми поверовали. Од тада се више не плашим. Е сад, ја не знам шта је узрок томе, нико у кући није био крштен, отац ни дан данас не жели да се крсти, у фамилији је било крвних освета против Турака, бабе обе су имале прекиде трудноћа мамина мама једну, татина мајка више, ујак је још пре мог рођења из шале са друштвом као призивао духове и сви су били сведоци чудних дешавања у тренутку призивања, фамилија мамине маме је имала обичај да одлази код тих неких врачара да им предсказује не знам ни ја шта. Можда је проклетство предака. кажу сви да су били добри и праведни али Цркву нису признавали. То су разлози које ја могу да нађем а да су изван мене. Оно што је до мене, можда имам неку греховну особину својих предака које нисам ни свесна, можда сам неко тешко ђубре, не знам јер да сам добра видела бих анђела. Не знам заиста. Много ме мучи то и ништа од тих искустава суманутих не желим. Не знам како то да решим, за почетак бар да знам зашто. Извињавам Вам се због опширности. Слава Богу за све и свако добро.
Помаже Бог сестро,
јеси ли добила одговор?
Свако добро од Бога ти желим.
Оче, хвала Вам много на одговору! Ово ће сигурно још неком човеку бити корисно!