ПОСТ У ЦРКВИ

ПОСТ у ЦРКВИ
(са освртом на пост у исламу)

 
Апстракт: Циљ рада јесте да пост у Цркви сагледа и прикаже као ипостасну категорију која није противприродна човеку већ је начин да човек себе пројави као ипостасну творевину. Осврт на пост у исламу јесте одговор на захтев времена у коме живимо и у коме се Црква отворено сусреће са исламом као алтернативом хришћанству.
 
Кључне речи: Бог, човек, пост, Црква, ипостас, богопознање, ислам.
 
Црква својим постојањем и животом у овом свету, говори о посту као искуствено неопходном начину за остварење богопознања, а тиме и хришћанског живота. То је сведочење онога што смо од Отаца, као живо искуство Цркве примили и прихватили, и то као залог сведочанства богопознања, у целовитости сабрања Тела Богочовека Христа – Цркви, где нам по вољи Бога Оца, Христос Богочовек, Духом Светим, подари Себе као једино богопознање и обожење наше, кроз подвиг одрицања од греха и смрти којима нас је сатана држао у ропству. Овде нам сама реч „подвиг“ указује на присуство поста у животу човековом. Пост је у Цркви једна од основних пројава и именилаца за хришћански – светотајински – живот у овом свету.
Онај ко практикује пост Цркве[1], истовремено, саучествује у свим тајнама Цркве, јер их постећи бира као своје. Ревност поста је од нас, а благодат којом ступамо у таинствени живот Христом обоженог човека, јесте дар Духа Светога.
 
А) Нека неизбежна питања
 
Међутим, пост код обичних људи изазива многа питања које се у суштини своде на једно питање: Како треба постити, колико треба постити и да ли у овом посту треба јести овако или онако?
Оваква питања, када је реч о посту у Цркви, неминовна су. Међутим, посматрање и прихватање поста у Цркви само кроз њих, није довољно да би се дошло до извора и циља поста у Цркви. Уколико се наша тежња за постом, упознавање и доживљај поста у Цркви сведе на њих, то нас уводи у егоцентризам, тј. схватање поста као индивидуалне[2] праксе која се тиче појединца али не и заједнице, тј. целог сабрања верног народа.
То је пут за законско[3] испуњавање, али не и суштинско проживљавање саме тајне поста каква постоји у Цркви[4]. На том законском путу, пост постаје искуство појединца невезано за другог, па тако свако има неко своје спасоносно правило, спасоносно знање, које му даје могућност да „пост оствари на прави начин“. Испада да свако од нас има неку сопствену тајну спасења, коју само он зна и дужан је да је другима наметне. У суштини, кроз ту своју индивидуалну тајну, другом судимо да ли је у Цркви или није, да ли пости или не пости, и да ли је на путу ка Богу или не?! Овакво разумевање поста, код човека, ствара слику Хришћанства као једне од оних религија у којима је јасно речено шта човек треба да уради да би остварио неку корисност, да би нешто одређено добио. У свету, у коме је корисност начин постојања, законски пост се добро уклапа јер „јасно“ показује шта човек треба да уради да би добио награду за то сада и овде по простом закону каузалности. У систему каузалности награда је „обавезна последица“ тачног испуњавања задатог обрасца у границама формално-правног односа заслужене награде за учињене уступке Богу.Такав однос према посту суштински је стран Цркви, јер порађа гордост, иако је присутан у њеној свакодневици као реална опасност и искушење за верне. Том искушењу је подлегао ислам са својим разумевањем поста.
 
Мала дигресија
Да би разумели зашто и како пост постоји у исламу и да би могли да схавтимо сву његову супротност са постом у Цркви, неопходно је нагласити следеће: између Светог Откровења, на коме се темељи Црква Богочовека Христа и ислама постоји потпуна разлика у утемељењу. Разлика је, за хришћане, у свему очигледна, јер за нас Бог јесте Света Тројица, Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети док је ислам утемељен на вери у Аллаха[5] који је (самац) бог. Да је Аллах један, да кажемо једна личност, и да нема друга видимо да наглашавају Кур’ан[6] и хадиси и то је први стуб ислама[7], који у потпуности одваја ислам од било каве теолошкопрактичне повезаности са Црквом. Исламски стучњаци, за иман (веровање) и шеријат (право), као и сви верујући муслимани, ту разлику увек ревносно наглашавају, следујући ономе што су примили од Мухаммеда, тврдећи да је Црква покварила изворну веру у једнога бога.
Један од тих верских ауторитета, саудијски стручњак, вахабиста, сасвим јасно каже следеће: “ Религијска философија у исламу и кршћанству разликује се у темељној чињеници да је прва утемељена на једноти Бога (tevhidu) а друга на тројству. У исламу Бог је један, који нема никога себи једнаког. Ово је темељни концепт који увјек представља основу наше различитости, ако не и наше јединствености. Уствари, наш цјелокупан систем живота утемељен је на концепту једног и јединог Бога.“[8]
Ова разлика је врло плодотворна у исламу, јер собом порађа потпуно другачију космогонију и антропологију (тј.учење о стварању света и човека). У исламу је присутна идеја о Аллаху творцу која је скоро идентична са Оригеновом космологијом: “ Нитко не може бити оцем ако нема сина. Ни господара нема без посједа или слуге. Тако се ни Бог не може назвати свемогућим ако не постоје бића на којима врши власт. Да би се, дакле, Бог указао свемогућим, нужно је да све постоји… Ако никада није било времена када Бог није био свемогућ, нужно је да мора постојати оно по чему велимо да је свемогућ и да је увек посједовао на чему ће вршити власт и чиме ће равнати као краљ или владар.“[9]
Међутим, Muhammed el-Gazali, други исламски учитељ присутан на нашим просторима, позивајући се директно на Куран, много радикалније истиче ту различитост: “ Аллах, џелле шануху, једини је достојан да Га се бојимо, једини достојан да од Њега опроста тражимо. Немогуће је изразити колико Му славе и хвале припада.“[10] , и даље: “ Нема веће измишљотине од оне којом се Иса [Господ Исус Христос – моја примедба] сматра Богом овога свијета или субожанством Аллаху. Ова се измишљотина проширује и продубљује према различитим тенденцијама и мишљењима. Једни сматрају да је овај свијет под влашћу једног „колективног органа“, који сачињавају Бог, Иса, његова мајка и Дух Свети… Чињеница која се сама по себи намеће јесте: немогуће је да Иса буде Бог, Који ствара и одржава, даје живот и смрт, управља крајевима и људима, небесима и Земљом… јер је он [тј. Господ Исус Христос – моја примедба]у животу понизни роб, а послије смрти гомила посмртних остатака који се помичу у земној јами.“[11] Цењени „учењак“ (алим) ел-Газали је само превидео једну ситницу: Гроб Господа Исуса Христа је остао празан, јер је Христос Богочовек васкрсао! За разумевање савременог става исламске улеме према Хришћанству врло је значајно дело Dr Sahin Mustafе.[12] Господин Dr Sahin износи своју критику Хришћанства посвећујући је студентима афганистанског исламског факултета у Пакистану тј. свима нама добро познатим талибанима. Сва његова критика Хришћанства, поред језика омаловажавања, заснована је на философкој логици и врло је слична критици, које упућују многобожаци[13] и аријанаци[14]. Неопходно је напоменути да за Dr Sahinа Хришћанство, које се труди да „критички“ сагледа, јесте Хришћанство римокатоличко-протестантског Запада са којим је дошао у додир у Афганистану[15].
Од горе поменутих ставова сунита не разликују се ставови које налазимо код шиитских ауторитета. Наиме код шиита наилазимо на веома сличне ставове: “ … у предањима (rewayat) имама из Посланикове породице, која су стигла до нас, потврђено је да творевина није ограничена на овај видљиви свет. Много светова је постојало у прошлости и постојаће у будућности. Шести имам је рекао: „Можда мислите да Бог није створио друго човечанство до вашег. Не! Кунем се Богом да је он створио хиљаде над хиљадама човечанстава, а ви сте последње међу њима.“* А пети имам[16] је рекао: “ Бог, Узвишени, како је створио свет, створио је седам раса, од којих ни једна није била Адамова раса. Он их је створио од земље и послао свако биће, једно за другим, за својом расом на земљу. Затим је створио Адама, оца човечанства, и оживео његову децу ради њега.“** И шести имам је, такође рекао: “ Немојте мислити да након окончања живота на овом свету, Судњег дана и слања честитих у џенет, а грешних у џехенем, неће бити више никога да чини ибадет Богу. Не, никада! Пре, Бог ће опет створити робове, без брака између мушкарца и жене, да би познавали Његову јединственост и да би му чинили ибадет.“***“[17]
Све напред речено о исламу јесте оно што ислам разликује од Хришћанства, али постоји још и сотириолошка разлика која на најбољи начин показује колико је ислам потпуна негација Хришћанства. Ту разлику уочавамо када посматрамо улогу и значај које има Кур’ан за муслимане као посредник између Аллаха и човека.
Кур’ан је у потпуности у исламу заузео место које у Хришћанству припада Богочовеку Христу. Куран је како за суните[18] тако и за шиите[19] вечна књига што није случај са Библијом у Цркви. Појашњено речено: “ У ‘рецитовању’ Курана на арапском језику муслимани чују Бога како говори сопствене речи: то је Божији дар (kalam Allah) и самооткривање, на сличан начин као што је то Христ, божански логос, за хришћане“.[20]и сасвим тачно дефинисано: „Темељ ислама није Логос оваплоћени, већ Логос постаде књига“.[21] Овако, јасно, потпуно утемељење и разграничење ислама од Хришћанства и јудаизма је потпуно прихваћено од муслимана. За муслимане Кур’ан је последње, коначно отеловљење воље Аллаха, те је самим тиме изнад свега предходног које он (Кур’ан) допуњује и исправља. “ Дакако, опречности су јасне: у центру кршћанства је особа, у центру ислама је Књига, а у центру јудаизма је уговор-завјет; божија ријеч у кршћанству претворена је у човјека, а у исламу претворена је у Књигу.“[22]
 
Закључак мале дигресије
 
Ислам је чисто чедо философије. Својом суштином ислам јесте синтеза религиозне философије (метафизике) и политике (права) и ни у ком погледу није откровење. Ислам не каже о Богу ништа ново, а да философија већ то није рекла. За муслимане је несхватљиво да Хришћанство никако није државотворна, правносистемска, вера као што је то ислам. Ислам захтева своју државу која се има ширити временско-просторно док се Хришћанство шири ипостасно тј. тражи човека.
Можемо рећи да ислам има корен у времену Праоца Авраама, јер наставља религиозно-философске темеље пра-полиса[23] од кога је Авраам побегао у пустињу. Управо је на тај бег Бог реаговао и прихватио Авраама.
Васкрсење у исламу не постоји, пре би се рекло да је то идеализован наставак овоземаљског живота. Не постоји прелазак границе философске одвојености Апсолута и човека са душом и телом. Философско згражавање над телом човека и његовом недостојношћу да комуницира са Богом, да има било какву заједницу са Богом, је потпуно у исламу. То звучи парадоксално, али је истинито када је реч о исламу који важи, декларативно, за религију која је у односу на хришћанску веру потпуно плотска.
Ислам је прихватио и пропагира хедонистичко помирљиви став према ограниченостима тела – које на тај начин апсолутизује – у којима жели човек да ужива за сву вечност. Сав шеријат се на то своди, са јасном подређеношћу жене задовољењу прохтева мушкарца. Човек остаје трајно одељен од Бога са свим особинама које га ограничавју, али које бивају апсолутизоване до бесконачног, уживања у њима, али никако слободно, ван или изнад њих. У Цркви пак, „Свако истинско боговиђење јесте дар Великога Бога, који нас чини причасницима свог живота: смирења и мира, премудрости и знања, љубави и благости. Кроз усељење у нас Нетварне Силе, саопштава нам се беспочетни живот. Због тога спасени људи постају „беспочетни“ (не по сусштини него по благодати).“[24]
Мистика ислама је уствари филозофска метафизика у којој нема места за преображено тело које је слободно од својих датости, по томе подсећа на старе филозофе, али и на Оригена, и у њој никако тело не може постати храм Бога. Тек је оваплоћење Бога немогоће и незамисливо!
Ислам је прихватио етику као свој темељ у практичном животу, јер етика је наука философа која покушава да открије механизме доброг живота. Добар живот је за сваку филозофску етику живот без нужности (ανάγκη), баш као и за ислам, само уз малу корекцију, тј. у исламу је мука и оно што изазива бол и ограничења у телесности, зло које треба избећи. Ислам се помирио са филозофском ограниченошћу тела и жели да се користи њоме, тј. да ужива у истој и тако дође до апатије. То је супротно од хришћанске апатије која јесте слобода од греха, страсти, а не у негирању тела или у потчињавању телесном. Етика није теолошка дисциплина по свом пореклу, јер је творевина филозофије кроз коју филозофи нуде промишљања и механизме за остваривање добра. Међутим ти механизми, ако се апсолутизују, доводе у опасност слободу Бога и човека. Строго гледано, етика, може да постане добра подлога за чисту магију, јер ствара могућност да се Бог или човек уцене добром и да се путем поступања или не поступања у складу са етиком утиче, усмерава, безпоговорно дејство Бога или човека. Доказ за то су старозаветни фарисеји, као и садукеји, у време Господа Исуса Христа, етички, апсолутни, формализам је на крају породио Кабалу који је логичан развој тог морализма. Кабала је само покушај да се том моралном механизму подари некаква духовност која је равна најчистијој магији. Магији није стран гностицизам и његов мистицизам, посебно посвећених у знање које је сакривено у божанском тексту неке књиге . Својим односом према тексту књиге, тј. јеврејске библије, кабалисти су врло слични муслиманима и њиховом односу према Курану: и код једних и других је текст постао извор закона којим је одбачен Богочовек Христос.
Занимљиво је да ће смрт, по исламским хадисима, бити убијена као нешто спољашње, у односу на човека, а не унутрашње[25]. У исламу нема свести о првородном греху, а тиме ни потребе за пребражајем тела. Ислам ослобађа тело од ограниченог трајања, али га не преображава тј. не чини га заједничарем Бога тј. Богочовека Христа.
 
Б) Пост у Исламу
 
Пост у исламу је дужност коју налаже Куран и коју потврђују од свих муслимана признати хадиси.
Куран говори о томе како се пости током светог месеца рамазана када муслимани упражњавају пост :
„О вјерници! Прописује вам се пост, као што је прописано онима прије вас, да бисте се гријеха клонили, и то незнатан број дана; а ономе од вас који буде болестан или на путу – исти број других дана. Онима који га једва подносе – откуп је да једног сиромаха нахране. А ко драге воље да више, за њега је боље. А боље вам је, нека знате, да постите.
У мјесецу рамазану почело је објављивање Кур’ана, који је путоказ људима и јасан доказ правог пута и разликовања добра и зла. „Ко од вас у том мјесецу буде код куће, нека га у посту проведе, а ко се разболи или се на путу задеси , нека исти број дана напости, – Алах жели да вам олакша, а не да потешкоће имате – , да одређени број дана испуните, и да Аллаха величате зато што вам је указао на прави пут, и да захвални будете.
Дозвољава вам се да се у ноћима док траје пост састајете са својим женама;*оне су одјећа ваша, а ви сте њихова одјећа. Аллах зна да вам је било тешко, па је прихватио покајање ваше и опростио вам. Зато се сада састајте с њима у жељи да добијете оно што вам је Аллах одредио. Једите и пијте све док не будете могли разликовати бијелу нит од црне нити зоре;**од тада постите до ноћи. Са женама не смијете имати сношаја док сте у и’тикафу у џамијама. То су Аллахове границе, и не приближујте им се! Ето тако Аллах објашњава људима прописе Своје да би се онога што је забрањено клонили.“ [26] Поред наведеног места из Кур’ана, неопходност и значај поста за муслимане потврђују најмеродавнији хадиси по којима је пост представљен као један од стубова ислама.[27] Ибн Омер, р.а. је пренео следећи хадис који наглашава пост као један од стубова ислама :
“ Вјеровјесникове, с.а.в.с., ријечи: „Ислам се темељи на пет приципа“, Ибн Омер, р.а. каже да је Аллахов Посланик, с.а.в.с., рекао:
„Ислам се темељи на пет (принципа): очитовању (с вјеровањем) да нема другог бога осим Аллаха и да је Мухаммед Аллахов посланик, обављању намаза, давања зеката, вршењу хаџа и посту рамазана„.“[28]
Други пак хадис, познат и као Џибрилов хадис (Хадис Џибрил), каже следеће:
“ 34. Џибрилова питања Вјеровеснику, с.а.в.с., о иману[29], исламу, доброчинству и Судњем дану.
Ебу Хурејре, р.а. прича:
– Док је Аллахов Вјеровесник, с.а.в.с., сједио једнога дана међу свијетом, дошао је неки човјек и упитао: – Шта је иман (исламско вјеровање)? – „Иман је „, одговори Мухамед, с.а.в.с., “ да верујеш у Аллаха, Његове мелеке, сусрет са Њим ( на Судњем дану), да верујеш његове посланике и проживљење.“ – Шта је ислам?- упитао је човјек. – “ Ислам је , одговори Мухамед, с.а.в.с., да обожаваш Аллаха и да му ни у чем ширк[30] не чиниш, да клањаш намаз, дијелиш зекат и постиш мјесец рамазан.“*…„[31]
О значају поста за ислам такође сведочи хадис који преноси Ebu Hurejre:
„36. Ебу Хурејре, р.а. прича да је Аллахов Посланик, с.а.в.с. рекао: “ Ко испости рамазан верујући у Аллаха и надајући се Његовој награди, опроштени су му раније учињени гријеси.““[32]
На основу наведених места из Курана и хадиса можемо приметити да овако установљен пост припада религозно-правном систему у коме пракса одређује веру, а не вера праксу, што уствари и јесте парадокс ислама у односу на Хришћанство. “ Уместо да вера представља предуслов за праксу, пракса је та која одређује веру.“[33] Тачније речено : “ Учени муслимани су изградили свој читав систем на правној бази, гдје се права и дужности међусобно допуњују. Ми поседујемо органе и способности које нам је Бог подарио, а сваки дар захтијева посебну обавезу. Обожавати Бога, бити Му захвалан, бити Му послушан, избјегавати све што не одговара Његовом универзалном Бићу, све то представља дужност сваког појединца, за што ће свако појединачно и лично бити одговоран.“[34]
У прилог реченог иду следећи ставови исламских правника:
„Аллах, џелле шануху, учинио је дјело, рад, праксу, акцију смислом постојања, и задатком живљења, а натјецање ко ће то дјело боље, исправније, потпуније и савршеније учинити учинио је битном одликом створења и основом вредновања:
„Онај чије је дјело смрт и живот да би искушао који од вас ће боље поступати:- Он је Силни, Онај Који прашта.“ ( Ел-Мулк,2). Нема ни једног ајета у Божијој књизи који спомиње само голи иман, него за њега увијек веже или добро дјело, или богобојазност, или преданост Богу, тако да је веза између имана и дјела учињена јаком, чврстом, нераскидивом.“[35]
Следеће нам указује на то ко је недоследни верник “ „Знаш ли ти онога који своју вјеру нијече? Па то је онај који грубо одбија сироче, и који да се нахрани сиромах – не потиче..“( Ел-Маун, 1-3). Он, дакле, на иман гледа као на нешто што неизоставно прати и потврђује дјело, нешто што има значајног утјецаја на човјеково свакодневно понашање, што га поправља и повезује с Аллахом, џелле шануху, па зато спомиње дјело као увјет човјековог опстанка на првом мјесту, да би потом навео иман као увјет за исправност и прихватљивост до дјела: „Ко буде добра дјела чинио и уз то вјерник био, труд му неће лишен награде остати, јер смо му га сигурно Ми прибиљежили.“ (Ел-Енбија,94). „[36] Ово исто можемо, без промене смисла, рећи да је у духу аристотеловске етике: „Није γν?σις (сазнање) него ενεργε?α (делање, остваривање) крајњи циљ етике, и предмет њена изучавања јесу људске радње. Стога се овакво етичко стајалиште и обележава као енергизам“.[37] За муслимане Сијам Рамадан[38] представља период прочишћења и тада муслимани посте од изласка до заласка сунца. То је време када се човек одриче хране, муж не прилази жени[39] нити је пак дозвољено да било каква страна материја уђе у тело човеково.
„Поменути пост препоручује потпуно суздржавање од хране, пића и телесних односа, од зоре до заласка сунца. У току дана такође је забрањено пушење, мирисање арома, а за крајње конзервативце и коришћење инјекција. Као основа важи да ниједној страној супстанци није дозвољено да уђе у тело. У току ноћи престају сва ограничења.“[40]“Када свијет окрене својој природи, окренуо се исламу, јер је ислам вјера природности.“[41] Све у духу природности, прочишћење, о коме је реч, јесте прочишћење природе, тј. враћање оном природном, за што бисмо ми, хришћани, рекли палоприродном у човеку.
Као што видимо ситуација је потпуно другачија током ноћи када се човеку све то дозвољава, и то изобилно. То је потпуно у сагласности са ставом о животу и оном што човек треба да ради да би остварио циљ свог живота на овом свету, као што налазимо код меродавних исламских теолога, факиха (правника?) шиитске традиције који говоре да циљ живота није одрицање од пуноће телесног живота већ напротив пуно уживање у њима, један од њих каже “ Човјек својим животом стреми срећи, задовољству и испуњењу жеља које пожели. Срећа и задовољство су посебно стање у животу које човјек жели како би у њихову окриљу постигао слободу, обиље, богатство живота и томе слично.
Запажамо да у изнимним ситуацијама неки људи себе одвраћају од среће и угодности тако што на себе дижу руку, чине самоубојства, рањавају своја тијела, сакате своје органе или се извргавају тегобним вјежбама које нису вјером прописане, чинећи то под изликом одвраћања, одрицања од овога свијета*, као и много тога другога што проузрочује држање душе на узди од многих средстава обиља и угодна живота.“[42]
Видимо колико су чулни доживљаји без узде важни за „морал“ у исламу. Свакако да у њима осећања играју битну, да не кажем пресудну улогу. Она су у исламу током поста непорециво природно задовољавајућа и као таква су мерило блаженства. Много пре ислама у једној философској школи постојало је слично схватање улоге и значаја осећања за човека, код Епикура: „Као треће мерило истинитог и лажног и као нужни ослонац за Епикурову теорију блаженства служи осећање (πάθος), јер је као задовољство, тј. осећање сагласно с природом, мерило за оно што треба тежити, а као бол, тј. осећање супротно природи, мерило за оно чега се треба клонити да бисмо били срећни“.[43]
У продужетку свог дела, цитирани Sejid Muhamed Husein Tabataba’i, подучава следеће:
2) „Дјела и поступци који произилазе од стране човјека увјек су у посебном оквиру закона и одредби… Све што човјек чини произилази из закона чије универзалне одредбе дознаје у самоме себи, тачније партикуларне одредбе примењује и практицира у својим чинима и поступцима“.[44]
Нешто слично налазимо код Лукреција:
“ И шта би сматр’о поузданијим од чула.
Зар би разум поник’о из лажна чула, мого стат насупрот
Чулима, кад је ник’о сав из њих?
И ако она нису истинита, лажан је разум сав“[45]
Овде налазимо још једну сличност са епикурејским односом према истини и како доћи до ње “ …истина се састоји у слагању наших мисли с објективном стварношћу, која се у нама одражава посредством чула.“[46] Можемо закључити да чулност у исламу има пресудну улогу у сазнавању праве природе твари, а тиме и воље божије, без икакве сумње у њу, уколико су у сагласности са природним ‘очигледностима’. Ту нема места за тајну ипостасног сусрета између Бога и човека, јер свако остаје у својој природи по њеним законима. На основу до сад изнетог, можемо рећи да је етика у исламу испред догматике и догматика је само потврда етике, уместо да се кроз етику остварује догматско у Исламу.
Награда је конкретна, очигледна и излази из дела закона (и чула) и сва је у овом свету и од овога света. Она је по законима (пало)природе, могло би се рећи у пуном напону (пало)природе, без размишљања у каквом је стању сама природа и да ли је она у правом или погрешном стању и покрету.
Са хришћанске тачке гледишта, у исламском поимању поста „њихови греси нису греси тела… него неправилног расуђивања“[47], које за последицу има злоупотребу и тела и душе. Ово је могуће управо због недостатка, немогућности, искуства личног сусрета са Богом, који не само да није Спаситељ, тј. Богочовек него се не може назвати попут Диониса ни Λύσιος (Разрешилац) и Ελευθέριος (Ослободилац) [48], већ у најбољем случају наградодавац. Тамо где царује закон недодирљивог законодавца нема места за заједничарење и мир између роба и господара. „Природност“ оваквог „поста“ огледа се и у индивидуалности која доминира њиме јер да би га човек упражњавао други није неопходан. На погубност оваквог „поста“ и односа према усмерености и утеме-љености човековог живота, Св. Пророк Исаија упозорава: “ Вичи из грла, не устежи се…а Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све што вам је ко дужан…. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш“(Ис 58 1-4).
Од Отаца нам је остала истина: “ Истинско служење и благочешће је једно, док је безбожност многолика, због чега је и рекао Ап. Павле[49]: „сваку безбожност“, јер она има много путева, „и неправду људи“. Безбожност и неправда нису једно исто. Прво је против Бога а друго против људи; при том је прво мислени (теоријски), а друго делатни (практични) грех“.[50] Пост у Исламу нема ничега заједничког ни са суштином ни са формом поста у Цркви, осим што је он општи религиозни израз који је по форми изговора[51] присутан у свим религијама. Пред тиме не треба затварати очи, јер у прећуткивању ове чињенице стварамо тло за многе обмане и лажни мир у свакодневици.
Можемо се у Исламу „одушевљавати духовном дисциплином муслиманског света, његовом величанственом монолитношћу, јединственим циљем његовог погледа на свет, у коме су право, религија и свакидашњи живот сливени у једну нераздељиву целину. Али када читамо Коран са намером да у њему нађемо задовољење наших (хришћанских)[52] религиозних тражења, доживљавамо разочарење. Догматика Ислама је сиромашна, површна… морал – груб и елементаран..“.[53] Свети авва Пимен је рекао: „Немогуће је да живиш по вољи Божијој, ако си склон наслади и новцу“.[54] Саглашавајући се са реченим мислимо да је неопходно да се пост (али и друго) у Исламу „оцени са становишта истинске хришћанске догматике, откривене у делима Светих Отаца и Апостола.“[55], свако другачије оцењивање и сагледавање ислама не доприноси разумевању истог, а тиме ни заузимању правилоног става према њему. Без познавања догматског, светоотачког наслеђа Цркве је немогуће разумети Цркву и њен однос према и са светом ван Цркве јер “ У Светим Оцима налазимо „дух Цркве“, односно живо разумевање Откровења Божијег. Они су наша карика између древних текстова који садрже откровење Божије и данашње стварности.“[56]
 
В) Пост у Цркви
 
Пост у Цркви потврђује наше опредељење за заједничарење са Христом и одбијање постојања ван те заједнице. Пост није само историјска чињеница, пост је, пре свега, теолошки битијна суштина.
То нам сам Христос кроз сведочење Јеванђелиста Матеја потврђује:
Тада му приступише ученици Јованови говорећи: Зашто ми и фарисеји постимо много, а ученици твоји не посте? А Исус им рече: Еда ли могу сватови бити жалосни док је са њима женик? Него ће доћи време кад ће бити отет од њих женик, и онда ће постити. Јер нико не меће нову закрпу на стару хаљину; јер ће закрпа одадријети од хаљине и гора ће рупа бити. Нити се сипа вино ново у мехове старе; иначе се продру мјехови, а вино се пролије и мјехови пропадну. Него се сипа вино у мехове нове, и обоје се сачува“(Мт 9, 14-17).
Пост у Цркви је ипостасан, тј. истиче из искуства заједнице са Христом, и јесте дар Христа заједници за ново постојање, за оцарење Царством Небеским, тј. самим Христом. Пост је директно везан за ипостас Женика, а не за закон који је дат од неког бога и он се остварује по вољи Бога Оца Духом Светим, јер „Дух Свети, који делује као савест у мислима и срцу човековом, помаже човеку да донесе исправну одлуку, али га не принуђује ако сам човек то не жели. Ако човек исповеди да жели да иде уским и стрмим путем који води у живот, тада Бог почиње да васпитава човека.“[57]
Господ Исус Христос јесте Онај који је уствари узрок поста, као слободног избора, тј. као метода за когји се опредељује човек одбацујући све друго што га одваја од Христа и бира Христа
„Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота“(Лк 21,34), из чега јасно можемо уочити сву неспојивост поста у Цркви са постом у Исламу.
Међутим, Оци, руковођени Духом Светим, о посту сведоче и следеће: „Рече један старац „треба да постиш разумно и истрајно. Пази да се непријатељ не умеша у твој пост. А мислим да је Спаситељ рекао: ‘Будите добри мењачи’, значи да са сигурношћу препознате царски жиг, јер има и кривотворина. А природа злата је, разуме се, иста, али се жиг разликује.
Злато је пост, уздржавање, милост. Али идолопоклоници на ове (врлине) стављају слику свога тиранина, али и сви се јеретици кривотворинама њиховим (ових тирана) хвалишу. Њих трба умети разликовати и избегавати их као кривотворитеље. Гледај, дакле, да као невичан не паднеш под њихов утицај. И без колебања прихватај оне врлине које имају особине Крста Господњег, значи праву веру коју прате честита дела.“[58]
Пост у Цркви изазива промене у животу и у осуштављењу човековом. То се не уклапа у „природност“ природе после пада и отуда пост у Цркви-по циљу-на први поглед није очигледан, већ је сакривен и тешко прихватљив.
Пост собом захтева подвиг ипостасног остварења у Христу Богочовеку, тј. постојања у овом свету, али не по границама палости човека, времена и простора којим се иконизује Царство Христово сада и овде. То је парадокс да се кроз привидну (формално пројавну) смрт објављује преображење, обожење, човека у Христу, а тиме пуно ослобођење и испуњење човека.
Пост у Цркви није индивидуалан, већ је начин живота Цркве као заједнице Народа Божијег у овом свету. Управо ипостасна утемељеност Цркве на Богочовеку Христу гарантује да спасоносне заједнице ван Цркве нема.
Црква у себи садржи пуноћу слободе која се огледа и у посту, у коме, иако постоје захтевна правила, ипак има слободе да можемо са пуним правом прихватити следеће као исправно: „Подвижници и светитељи наше Цркве кроз векове нису били међусобно једнаке копије. Свака икона Божија, свака душа, поседује своју јединственост и ови, до светости узрасли подвижници, који живе у Духу у складу са ‘ко зна каквим наумима Божијим’ , ходе овим или оним „путем“.“[59] Овакво тврђење је у сагласности са Спаситељевим речима:„У кући Оца мојега станови су многи“ (Јн 14,2).
Пост у Цркви није никаква замка за уништење тела или какво тајно (егоистичко) знање, већ, по сведочанству Отаца, средство да се “ непрекидно пружа благообразно и истрајно служење Господу, а то је лепа, честита и богољубива чистота…“.[60] Када Оци ово тврде, следују Духу Светом који говори кроз уста Св. Ап. Павла који, поучавајући Коринћане како треба живети, на крају им каже: „А ово говорим за вашу корист, не да вам наметнем замку, него за благообразно и истрајно служење Господу, у сабраности.“ (1Кор 7,35), а то је увек крстоваскрсно служење.
Крстоваскрно служење које се остварује у саборности јесте, у ствари, синоним за Цркву, тј. Православље, јер: „Појам Православље значи: истинско знање о Богу и творевини“. Такво објашњење ове речи даје Св. Атанасије Синајски…Појам Православље (Ορθοδοξία – Ортодоксија) састоји се од две речи: орти (ορθή) што значи – право, исправно, истинито, истинито, и докса (δοξα) што, с једне стране значи – веровање, вера, учење, док, са друге, значи – слављење, тј. хваљење. Ова два значења су нераздвојно повезана: истинско учење о Богу укључује у себе истинско хваљење, тј. слављење Бога.“[61]
Напред цитирано пројављује се кроз пост, који јесте правилно спровођење вере, тј. практична последица онога у шта верујемо за наш живот, јер не заборавимо да је „вјера без дјела мртва„(Јк 2,19.) . Последице поста, ма колико по себи биле наизглед „бескорисне“, увек су битиjно значајне, јер су везане за само битије човека. Почетак и крај поста је у преображају, пресушаствљењу битија човековог. Зато је Православни пост неуклопљив у системе који полазе од споља ка унутра, или су само у границама природе, али без додира са ипостасју. Пост је ипостасан, а не природан, и зато је и прави весник слободе од (пало) природе.
То нам потврђује Свето Откровење, које је једино у Цркви и кроз Цркву, оно јесте Свето Откровење и ван ње, њега нема.
Када је реч о посту, искуство Светих Отаца сведочи да је пост сапостојећи човеку још од Раја, боље речено, да је пребивање у посту било начин природног односа човека према творевини. Свети Василије Велики о древности поста сведочи следеће: “ Мислиш ли да ја сматрам да његова древност потиче из времена појаве Закона? Пост је старији чак и од Закона. Ако мало сачекаш, уверићеш се у истинитост реченога. Немој мислити да дан очишћења, прописан Израиљу у десети дан седмога месеца (уп. Лев. 16, 29), означава почетак поста. Удуби се у историју и трагај за древношћу његовог порекла. Пост није новотарија, већ драгоценост отаца. Све што је древно достојно је поштовања. Уважавај старину поста, с обзиром да је стар колико и човечанство. Пост је озакоњен у рају. Он представља прву заповест коју је добио Адам : С дрвета познања добра и зла немојте јести (Пост. 2,17). Немојте јести представља озакоњење поста и уздржања…. Ми смо избачени из раја стога што нисмо постили.“[62]
Заиста, Оци поистовећују стање пре пада са стањем поста, али суштински сасвим другачије од оног код других религија где пост ограничава, али кажемо да пост не ограничава већ ослобађа од ограничености. Овакво расуђивање код Отаца о човековом начину живота пре пада, као и о самом паду, утемељено је на откровењској истини која нам описује стварање човека, његов живот пре пада , предисторију и последицу пада. У самом Откровењу видимо да грех Адама није био у једењу мрсне хране, животињског порекла, већ је био у кршењу воље Бога Оца да не једе од дрвета са кога му је Творац забранио. Тиме Адам окреће леђа Богу и обраћа се Ђаволу, јер њега слуша док Божију вољу пренебрегава. На тај начин долазимо до тога зашто постоји пост.
Пост постоји зато што постоји Бог и што постоји човек који се среће са Богом као са Творцем, такво утемељење нам открива да је пост догађај заједнице – и да је он њен начин начин живота. То је истовремено чињеница која нам је мерило за то да ли смо у вољи Божијој или не, и уколико смо у заједници са Богом и Светима, тј. у Цркви, онда имамо и правилан пост.
Адам је нарушивши пост као заједницу са Богом премештен, односно избачен, са места на које га је поставио Бог, тј. из Раја, доспевши тако у непотпуно, стављен на неку даљу заједницу. Друго, када у Старом Завету Бог позива на пост, Он позива цео Народ изабрани, а не појединца. Искрено речено, то позивање Изабраног народа на пост подсећа на наше поимање светости, односно, кроз овај позив долазимо до одговора на питање ‘ко је свет’?! Свет је Бог Израиљев, Једини је Свет Господ Исус Христос, и они који су на Његов призв потврдно одговрили.
Бог призива народ израиљски на пост, а народ показује да је изабран тако што пости и одговара на тај призив.
Када је Адам пао, он је побегао у природу, покушао је да реши проблем живота сакривши се у шибље. Хтео је да утемељи свој начин живота на нечему другом, на нечему што није бог. Постећи, дакле, људи чине супротно од онога што је урадио Адам после пада, бирају Бога, јесу призвани и изабрани, али одговарају тако што се одричу од злоупотреба творевине и онога што нам је Бог дао. Једноставно речено, одричу се греха и смрти.
У данашње време многи нама хришћанима приговарају да се ми постећи одричемо хране која је, у ствари, живот, јер се у посту тражи да се не једе и не пије и остало. То апсолутно није тачно и ми се, како у Старом, тако и у Новом Завету, не одричемо живота, већ управо смрти. Прост пример: да бисмо нешто појели, то, пре него што га унесемо у свој организам, мора да умре, да буде убијено и јесте слика оних кожних хаљина које смо узели на себе након пада. Наиме, да бих појео месо, та животиња мора да умре, да бих појео рибу, та животиња мора да умре, да бих појео хлеб, зрно пшенице мора да умре и не може да донесе свој плод, тј. оствари свој живот до краја. Парадокс нашег поста јесте у томе да што ми, одричући се таквог утемељења живота на законима смрти и постојања самог од себе, ми се, у ствари, припремамо и хранимо се телом и крвљу Христовом, самим Богочовеком Христом, а Он је жив! Даје живот и то је парадокс нашег поста који нам даје слободу.
Са друге стране, пак, у Светом писму Старог завета, код пророка Захарије, Исаије, или код других пророка, као и у другој књизи Самуиловој имамо опис како се пости. Ту се и решава једно питање; да ли је сваки пост пост пред лицем Господњим и да ли, можда, постоји неки други пост, погрешан пост?!? Сваки пост који промовише моју сопствену вољу, а не вољу Господњу, која је да се сви људи спасу и уђу у познање истине и да не погину, него да имају живот вечни, јесте, у ствари, погрешан. Свако ко доживљава пост као афирмацију свог егоистичног оправдања и промовисања губи, уствари, смисао поста и циљ поста. Зашто? Зато-опет понављам-што се пост тиче читаве заједнице. Само, какве заједнице? Да ли заједнице законске, у којој је Бог окован законом, или заједнице у којој је читав закон испуњен Богом? И још нешто, то је есхатолошки остварена заједница, за разлику од старог Завета, који је имао директну тежњу и вољу у закону Божијем да се тај Израиљ осети народом изабраним, .да се одрекне свега што га везује за овај свет и да нешто чека.
Ми у Новом Завету, у пуноћи, колико је то могуће, доживљавамо живот у Цркви као непрекидно ишчекивање и смирење које нам даје снагу и могућност, али и право да тражимо да Господ дође.
Сетимо се догађаја из новог Завета где ученици Јованови питају Господа Исуса Христа зашто његови ученици не посте када они и фарисеји посте? Богочовек им одговара причом из свакодневног живота: „Где сте видели да сватови посте док је женик са њима, али доћи ће време кад женик неће бити са њима па ће постити.“ (Мт 9, 14). То је суштинска разлика у посту између хришћана, будиста, хиндуиста, муслимана и других. Наш пост јесте одрицање од свега, али позитивно одрицање од свега што нас спречава да будемо на путу према Богу Оцу, а тај пут је Богочовек Христос. Истовремено, то је једна радосна туга, јер ми знамо и доживљавамо оно што нам је дао Бог у тајни Христовог оваплоћења, а то је да живимо у смрти и у времену и простору којим господари смрт и грех. Са друге стране, пак, одричући се услова и начина постојања у овоме свету који се темељи на паду, који производи грех и смрт у човеку, ми вапијемо са апостолом Павлом који каже: Маран ата – Господе дођи ( I Кор 16,22 ). На тај начин живимо у непрекидном ишчекивању будућег, које јесте и учествовање. То је слобода и тајна Цркве, начин живљења и постојања у Цркви! Пост није само уздржавање од мрсне хране и лоших дела, тј. није само етички, већ је и онтолошки. Својим постојањем пост указује на онтолошку опредељеност онога који пости, те се зато и говори о посту као онтолошком, а не само етичком феномену у животу Цркве. Отуда пост и има особине видљиве карике у ишчекивању доласка Господњег; али не доласка који ће, ето, бити сам за себе, већ доласка у коме смо ми позвани да непрестано учествујемо и да тим доласком осмишљавамо своје постојање на овоме и ономе свету.
А када је долазак Господњи? На свакој светој литургији. Зато је свака недеља дан Господњи и у канонима налазимо да се у тај дан не пости, у смислу да нема сухоједенија. Наравно, ту постоји ограда, ако неко хоће да пости из неких личних побуда, или, пак неког свог благослова од стране духовника, има право на то. Међутим, нико не може да укине радост доласка Господњег и чињеницу да је Господ давалац радости и наш Женик који нас изводи из земље плача, из земље чужде. Ако неко од верника има благослов, нека то своје правило држи и не намеће другима, али, опет, мора имати благослов и од Цркве. Мора бити препознат у Цркви као такав, јер се на тај начин лечи од егоизма и избегава да буде судија Васељене, јер само је Христос судија Васељене.
 
Уместо закључка
 
Пост као начин живота-непрекидно сведочење да смо за Христа и да смо сведоци Христови, да увек тражимо и желимо Христа-у себи крије једну велику ширину и отвореност, коју може само љубав да подари. За такав начин живота у Цркви неопходан је други, јер да бих ја живео у Цркви, морам умрети за другог.
То је пуноћа поистовећивања са Христом и следовања Христу, јер да би ми живели, Он је умро на крсту и стога ми кад умиремо за другог, наш егоизам умире и ми живимо, јер се усличњујемо Христу и припремамо се да будемо-и јесмо-сарадници Христови, који нам не само долази, већ нам кроз свето причешће даје да радимо то што радимо, јер у Цркви све бива Христом, кроз Христа и у Христу. Чињеница да је то тело Христово и сам Христос нас води Духом Светим, учећи нас како да живимо у Христу и шта да радимо. Ово је битно за нама савремено време да ослободимо пост од законских стега и да га прихватимо као начин постојања. који није везан за посну или мрсну храну, већ да је пост помоћно средство за живот у Цркви, као што су и ноге помоћно средство за ходање. Ноге код човека не постоје саме за себе, већ као помоћно средство да би човек могао да хода. Такође, пост, као начин постојања, у цркви постоји само због циља, а то је да сами себе, и једни друге и сав живот свој, Христу Богу предамо и то у конкретном догађају на светој литургији.
Можда је мало чудно, али ми који живимо у Цркви смо позвани да свима сведочимо љубав, али и заједницу љубави у којој ја умирем за другог, умирем да бих живео за другог, зато што Христос умире за мене и зато што учествујем у тој радости живота са другим у Богу. Сведочи нам, нажалост, стање у Цркви, да међу обичним људима имамо разноразне пороке или неуспехе у остварењу хришћанског живота, а самим тим и поста. Као што свака врлина тражи другу врлину, тако и сваки грех тражи други грех. Не постоји ни један грех нас у Цркви, а да се не тиче свих нас, односно, читаве заједнице. То, да ли неко од нас робује наркоманији, алкохолизму, или било ком другом греху, није ствар само тога који робује, то је ствар целе заједнице, јер постоји неко ко му даје подршку и омогућује да остане у томе, тј. даје му снагу да траје и истрајава на такав начин. Трајање није живот, већ жива смрт, јер представља битисање на погрешној страни, на којој нема ни богопознања, ни човекопознања, већ само знања које човеку живот претвара у пред-укус пакла самоће. Најчешће када човек упадне у некакав порок, каже се да има проблем ауторитета другог, само, пре би се рекло да има кризу самопознања и самоодређења. Како се долази до тога? Простом и једноставном чињеницом да човек који се ода алкохолизму или наркоманији не бежи од ауторитета, већ тражи већи ауторитет који ће му помоћи да се ослободи од нечега, да му да слободу од оног што не може сам да превазиђе и од чега бежи у такав порок.
Он не бежи од ауторитета по себи, он тражи идентитет утемељен на оном ауторитету, који може да га ослободи од онога што га условљава и што му не да да живи слободно. Парадоксално је, истина, да свако бежање у порок представља, у ствари, вапај за слободом. Имамо пример у Старом Завету, Ноја, који се опио и показао своју голотињу пред својим синовима. У том стању опијености Ноје је учинио нешто врло слично Адаму у Рају, понашао се као Адам пре пада, тј. био је наг. То је стање лажне слободе и погрешан начин постојања, јер је без Бога, али и без слободног човека. Природа и њена својства су погрешно употребљена од стране човека који пребива у погрешном постојању.
Оно што је овде битно, јесте чињеница да Ноју у том лажпостојању помаже његов син који објављује грех свога оца, осуђујући га, тиме, на тај разголићени и човека недостојни начин постојања. Друга значајна чињеница у овом догађају јесте реакција друга два сина, који одбацују суд свога брата о оцу и који скривају очеву голотињу, штитећи га од срамоте лажне слободе. То је реакција заједнице која сведочи достојанство човека који са Богом разговара, показујући на тај начин да и она жели Ноја трезвеног и са Богом, а не Ноја пијаног и без Бога. Бранећи достојанство другог кроз личну борбу са страстима у заједници са свим богоискатељима, уствари, бранимо и своје достојанство, јер достојанство наше јесу ближњи наши. Хам се није трудио да сачува оца, па је изгубио и себе, тј. благослов који му је припадао.
Овај библијски догађај, као и многи други њему слични у Библији или ван ње, указују на чињеницу да заједница може бити утемељена и на нечему што је индивидуално и себично. Егоизам је такође врло јака спајајућа сила у човеку која, у ствари, представља погрешну, неостварену љубав према другом. Када приметимо у свакодневном животу да неко поред нас страда (робује) неком греху и ми не реагујемо на то као она два Нојева сина, или, можда, још то и разглашавамо, у ствари, показујемо да нисмо спремни да умремо за ближњег да би он живео. Тако ближњег осуђујемо и утврђујемо у смрти, јер нисмо спремни да сиђемо у ад пакла његовог бића и да га ослободимо онога што га роби и мучи. Управо је Христос то радио ради нас и нашег спасења-до пакла се спустио и понизио само да би нас избавио!
Та наша свакодневна пасивност говори само колико је јак наш егоизам и да нас надвладава. Отуда нема греха ван заједнице, тј. чим постоји човек у греху, то значи да постоји и група људи која га утврђује у греху. Спасење је ствар заједнице, али је и грех ствар заједнице!
Све ово, уствари, суштински показује колико је пост присутно битан као начин живота заједнице, будући да напред речено управо сведочи о неопходности напора да се превазиђе палост и изабере воља Очева. Сетимо се примера бесомученика из Новог Завета кога је Христос пронашао и исцелио иако је он живео на гробљу. Све се одвија у заједници, кроз заједницу и за заједницу, и стање појединца у овом свету може се сагледати у целости смо кроз призму заједничарење, или не у заједници која је утемељена на Богу.
 
Литература
Литература за Хришћанство:
 
1. Свето Писмо, Нови Завјет, Београд, 1984.
2. Свето Писмо Старог и Новог Завјета, Библија, Београд, 2004.
3. Origen, Pocela, Split, 1985
4. Spengler Oswald, Propast Zapada, Beograd, 1989.
5. Василије, свети, Велики, Прва беседа о Великом посту, Беседе, Манастир Хиландар, 2002.
6. Велики Старечник, (ΤΟ ΜΕΓΑ ΓΕΡΟΝΤΙΚΟΝ – Θεματική Συλλογή-Κείμενο-Μετάφραση- Σχόλια Τόμος Α’- Δ’), Београд, 2004.
7. Влахос Јеротеј,митрополит, Православна духовност, Цетиње, 2003
8. Ђурић Н. Милош , Историја хеленске етике,Београд, 1990.
9. Карташов В. Антон, Васеленски Сабори том I , Београд 1995.
10. Романидис Јован, Светоотачко богословље, Београд, 2005.
11. Роуз Серафим, Стварање света и рани човек, Београд, 2002.
12. Теофилакт, свети, Охридски, Тумачење Дела Апостолских и посланица Римљанима и Коринћанима,Београд, 2004.
13. Трубецкој Николај, Религије Индије и Хришћанство, Зборник Васкрсење и реинкарнација, Београд 1996.
 
Литература за ислам:
 
1. KUR’АN, sa prevodom, preveo Besim Korkut, stampan u Medini Munevveri pod pokroviteljstvom Ministarstva za hadz i vakuf u Saudijskoj Arabiji Godine 1412 h.
2. Al-Buhari Muhammad ibn Ismail, Buharijina zbirka hadisa, sazetak, Sarajevo, 2004.
3. Bogdanovic Bogdan, Urbs & logos, ogledi iz simbologije grada, Gradina, Nis, 1976.
4. Graham W. A., Kur`an, Enciklopedija zivih religija, Beograd, 1990.
5. Hamidullah Muhammed, dr. Uvod u islam,III izdanje, Sarajevo, 1989. <http://bosnamuslimmedia.files.wordpress.com/2009/06/uvod-u-islam.pdf> 21:23 2.12.2011
6. Hofmann Murad, Islam kao alternativa, Zenica,1996. <http://bosnamuslimmedia.files.wordpress.com/2009/06/islam-kao-alternativa.pdf> 18:07 02.12.2011.
7. Jasin Muhammed Nu’ajm, dr., Iman,temelj, sustina, negacija, Sarajevo, 2001-1422. G.H.
8. Smailagic Nerkez, Leksikon islama,Sarajevo, 1990.
9. Sahin Mustafa,dr, Кrscanstvo – Istina o krscanstvu kroz historiju, vjerovanje, knjige, pravce i ucenje ( studija, analiza i rasprava), pdf izdanje pripremili: www.bosnamuslimmedia.com 1429. hidz. god. / 2008.
10. Tabataba’i Sejjid Muhammed Husein, Kur’an u islamu,Beograd, 1991.
11. Tabatabai Alim Mohammad Hosein, Sije u islamu, издање Културног центра при Амбасади Исламске Републике Ирана у Београду без године издања.
12. Yamani Ahmad Zaki, Zena u islamu, Sarajevo, 2007.
13. Еl-Gazali Muhamed, Verovanje jednog muslimana, Sarajevo- Novi Pazar, 2005.
14. Јанулатос Анастасије, Ислам, Београд, 2005.
15. Корнел Џ. Винсент, Плод Дрвета познања, у Оксфордска историја ислама, Београд, 2002.
 


 
НАПОМЕНE:

  1. Пост Цркве – под овим изразом подразумевамо у Цркви напор да се одрекнемо свега онога што човека одваја од Христа. Одбацујући сувишно, пророкујемо неопходно. Будући да подвиг представља управо тај напор одрицања, можемо да говоримо о подвигу и посту као синонимима, што по суштини они и јесу.
  2. Под индивидуално подразумевам – пало, огреховњено стање запечаћено гордошћу и егоизмом. Под изразом лично подразумевам – обожено, спасено Богочовеком Христом у Богочовеку Христу.
  3. Појам „законско“ овде подразумева пост и однос према посту какав су имали фарисеји код Јевреја у времену Господа Исуса Христа, види Мт 6, 16 и даље.
  4. Законско испуњење поста јесте одговор на питање како се пости, али оно собом не даје главни одговор на пост у Цркви, а главно питање на које треба одговорити јесте зашто се пости у Цркви.
  5. Реч „Аллах“ се у тексту користим када говорим о богу у кога муслимани верују
  6. Кур’ан 2:55; 3:2; 28:88; 39:6; 47;19 итд)
  7. Види напред напомену 19.
  8. Ahmad Zaki Yamani, Zena u islamu, Sarajevo, 2007, 166.
  9. Origen, Pocela, SPLIT, 1985. одељак 2,10.
  10. Muhamed el-Gazali, Verovanje jednog muslimana, Novi Pazar-Sarajevo, 2005, 23 (у даљем цитирању Muhamed el-Gazali, Verovanje… ).
  11. Исто, 83; 85. Код истог аутора, у цитираном делу, одељак Правдање судбином, стр. 164-178, износи исламски став о првородном греху и темељне принципе исламске антропологије која је у свему супротна хришћанској.
  12. Mustafa Sahin,dr. Кrscanstvo – Istina o krscanstvu kroz historiju, vjerovanje, knjige, pravce i ucenje ( studija, analiza i rasprava), pdf izdanje : www.bosnamuslimmedia.com 1429. hidz. god. / 2008. god. 13.03.2012. 9:09.
  13. О томе видети Јован Романидис, Светоотачко богословље, 2005, 154-182. (У даљем цитирању Јован Романидис, Светоотачко…). Такође погледати Alim Mohammad Hosein Tabatabai, Sije u islamu, издање Културног центра при Амбасади Исламске Републике Ирана у Београду без године издања,124-131, ( У даљем цитирању Alim Mohammad Hosein Tabatabai, Sije u … ). О утицају неоплатонизма читамо следеће: „Суперлативна кур’анска квалификација Бога, Апсолутног, Стваралачког, Праведног Стваралачког, Праведног битка, који је у основи свега што јест, логичка је посљедица Његове трансцеденције. Платонска, а поготово новоплатонистичка метафизика Једног природно ће се, касније, повезати са исламском мишљу, иако ће персонална значајка Бога бити тиме угрожена.“ – Nerkez Smailagic, Leksikon islama, Sarajevo,1990, 347. (У даљем цитирању Nerkez Smailagic, Leksikon).
  14. Антон В. Карташов, Васеленски Сабори том I, Београд 1995, 11- 22.
  15. О томе сведочи и дело Murad Hofmann, Islamkao alternative, Zenica, 1996. PDF izdanje http://bosnamuslimmedia.files.wordpress.com/2009/06/islam-kao-alternativa.pdf 18:07 02.12.2011. (У даљем цитирању Murad Hofmann, ISLAM KAO… ).
  16. Навод који следи јесте из шиитског учења.
  17. Alim Mohammad Hosein Tabatabai, Sije u …, 162. *фн.6., **фн.7., ***фн.8.
  18. Види Анастасије Јанулатос, Ислам,Београд, 2005, 88-89. (У даљем цитирању Анастасије Јанулатос, Ислам). Такође видети Nerkez Smailagic, Leksikon, 338-353. На примеру наведеног Лексикона можемо приметити једну каректеристичну црту која у много случајева раздваја књиге (бар на овим нашим просторима присутне) писане од муслимана за немуслимане од оних које су писане од муслимана за муслимане. У књиге за немуслимане (да кажемо мисионарске) јесу умивене од сваке врсте исламског фундаметализма и нетрпељивости према хришћанима и нарочито Јеврејима. Ту се ислам представља у суперлативима љубави, толеранције и слободе. Оне друге за муслимане су до вулгарности огољене у својој нетрпељивости према свему што није исламско, тј. према сваком ко не признаје Аллаха за бога.
  19. Види Sejjid Muhammed Husein Tabataba’i, Kur`an u islamu, Beograd, 1991, 27-34. (У даљем цитирању Sejjid Muhammed Husein Tabataba’i, Kur`an u islamu…)
  20. W. A. Graham, Kur`an, Enciklopedija zivih religija,Beograd, 1990, 400.
  21. Атанасије Јанулатос, Islam, 89, фн. 4.
  22. Murad Hofmann, ISLAM KAO…, 47, *Фн.31.
  23. Видети о томе Bogdan Bogdanovic, URBS & LOGOS, OGLEDI IZ SIMBOLOGIJE GRADA, Nis, 1976.
  24. Софроније, архимандрит, Видети Бога као што јесте, Хиландар 2001, 37.
  25. “ Sura Merjem (Merjema), 42. Ajet: I upozori ih na dan tuge … (Merjem, 39), 1755.- Ebu Se’id el-Hudri, r.a., prica da je Boziji Poslanik, s.a.v. rekao: „Smrt ce biti dovedena u obliku crno-bjelog ovna, pa ce glasnik povikati: Dzenetlije! Oni ce ispruziti vratove i pogledati. -Znate li sta je ovo? – Znamo, to je smrt – odgovori ce oni, a svi su je vec bili vidjeli. Potom ce ponovo povikati: – Dzehennlije! Oni ce istezati vratove i gledati. – Znate li sta je ovo? – Da, to je smrt – odgovorit ce, a svi su je vec bili vidjeli. Smrt ce potom biti pogubljena, a ljudima ce se reci: – Stanovnici Dzeneta! U vjecnost! Nema vise smrti! Stanovnici Dzehennema! U vjecnost! Nema vise smrti! Nakon toga (Poslanik, s.a.v.s.)je porucio: I upozori ih na Dan tuge, kada ce stvar presudena biti, a oni u nemaru bili… a ovi su u nemaru bili na Zemlji …i nisu vjerovali! “ – Al-Buhari, Muhammad ibn Ismail, BUHARIJINA zbirka hadisa, sazetak, Sarajevo, 2004, 1755/809-810.
  26. Кур’ан, 2:183-187, превод Бесима Коркута.
  27. Види Винсент Џ. Корнел, Плод Дрвета познања, у Оксфордска историја ислама, Београд, 2002, 95-100. (У даљем цитирању Винсент Џ. Корнел Џ., Плод…).
  28. Al-Buhari, Muhammad ibn Ismail, BUHARIJINA zbirka hadisa, sazetak, Sarajevo, 2004, 17. ( У даљем цитирању Al-Buhari)
  29. Појам иман означава веру или веровање ислама, видети о томе Muhammed Nu’ ajm Jasin dr., Iman,temelj, sustina, negacija, Sarajevo, 2001. Такође видети и Nerkez Smailagic, Leksikon,269-270.
  30. Ширк означава приписивање Богу да има сина или каквог друга поред себе, грех многобоштва, видети Nerkez Smailagic, Leksikon,588-590.
  31. Al-Buhari, 33-34. * Моје наглашавање. Превод овог хадиса на српски језик можемо наћи у Оксфордској Историји ислама код Винсент Џ. Корнел Џ., Плод… али због аутентичности користио сам превод u Al-Buhari-и јер постоји разлика у изворима са којих су рађени споменути преводи. Превод у садржи и одредбу о обавезном ходочашћу у Мекку чега нема у цитираном сажетку хадиса од Бухарије.
  32. Al- Buhari, 28. Наравно поред наведених хадиса постоје и други у којима се говори и о посту ван времена рамазана, њих нисам навео због обимности. Углавном се пост ван рамазана представља као лични избор појединца, али се наглашава да вишедневни постови ван рамазана као правило не могу постојати. Такође се тврди да је најбољи пост за човека пост који је постио Давуд (Св.Цар Давид), међутим тај „давидов“ пост је представљен у духу ислама и нема додирних тачака са библијским Давидом.
  33. Винсент Џ. Корнел Џ., Плод… 93.
  34. Muhammed Hamidullah, dr, Uvod u islam, III izdanje, Sarajevo, 1989, 63. http://bosnamuslimmedia.files.wordpress.com/2009/06/uvod-u-islam.pdf 21:23 2.12.2011
  35. Muhamed el-Gazali, Verovanje…, 209. Текст Кур’ана наведен према преводу у делу Muhamed el-Gazali, Verovanje…, 209.
  36. Исто, 208-211.
  37. Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд, 1990, 384. (У даљем цитирању Милош Н. Ђурић, ИХЕ)
  38. Рамазан, месец поста у исламу.
  39. Шта то тачно подразумев видети напомену 8. и цитирани текст Курана.
  40. Анастасије Јанулатос, Ислам, 163. *Моја наглашавања.
  41. Muhamed el-Gazali, Verovanje…, 26.
  42. Sejjid Muhammed Husein Tabataba’i, KUR’AN U ISLAMU… 13-15.
  43. Милош Н. Ђурић, ИХЕ, 443.
  44. Sejjid Muhammed Husein Tabataba’i, KUR’AN U ISLAMU… 13-15.
  45. Милош Н. Ђурић, ИХЕ, 443. фн. 29.
  46. Исто,443.
  47. Теофилакт Охридски, Тумачење Дела апостолских и посланица Римљанима и коринћанима, Београд, 2004, 182. ( У даљем цитирању Теофилакт Охридски, ТДАП…)
  48. Види о Дионису Милош Н. Ђурић, ИХЕ ,475.
  49. У овој загради је моја напомена ради јасноће цитата.
  50. Теофилакт Охридски, ТДАП…,179.
  51. О томе видети Oswald Spengler, Propast Zapada, Beograd, 1989.
  52. Мој додатак ради јасноће цитата.
  53. Николај Трубецкој, Религије Индије и Хришћанство, Зборник Васкрсење и реинкарнација, Београд 1996, 6. (У даљем цитирању Николај Трубецкој, Религије Индије…).
  54. Велики Старечник, (ΤΟ ΜΕΓΑ ΓΕΡΟΝΤΙΚΟΝ – Θεματική Συλλογή-Κείμενο-Μετάφραση- Σχόλια Τόμος Α’- Δ’), Београд, 2004, 122. ( У Даљем навођењу Велики Старечник )
  55. Николај Трубецкој, Религије Индије…, 6.
  56. Серафим Роуз, Стварање света и рани човек,Београд, 2002, 59. ( У даљем навођењу Серафим Роуз, Стварање света).
  57. Романидис Јован, Светоотачко…, 107.
  58. Велики Старечник, 117
  59. Исто,112, фн. 170.
  60. Исто, 115.
  61. Јеротеј Влахос, митрополит, Православна духовност, Цетиње, 2003, 11
  62. Василије Велики, Прва беседа о Великом посту, Беседе, Манастир Хиландар, 2002, 8.

 


Припремио:
Гојко Средовић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *