Последњи поздрав

Питање:
Поштовани Оци и Вероуцитељи, Молим Вас да ми одговорите зашто свештеници приликом молитве над упокојеним певају: „последњи поздрав…. последњи поздрав…“ Зашто „последњи“, зар ми не верујемо у Васкрсење и да ћемо сви устати и ако Бог да видети се и после смрти? То ми никад није било јасно. Изгледа као да се опева и жалости што је човек умро па се још и последњи пут поздравља ко да се нећемо срести више никад? А можда ја нисам добро разумео шта се пева?
Никола


Одговор:
Драги брате, Тебе је збунила једна црквена песма, која на опелу позива сроднике и пријатеље да умрлом подаре „последњи целив (пољубац) „. Саблазнила Те је та реч, јер, како кажеш, „ми верујемо у васкрсење и да ћемо сви устати и, ако Бог да, видети се после смрти“. Да почнем одговор од обичних ствари, од свакодневног живота. Твој пријатељ или рођак полази на пут у далеку земљу. Оба верујете да ће се путовање срећно завршити, да ћете се после извесног времена поново видети, али ви се опраштате, љубите се и Ти му желиш срећан пут. И машеш му док одлази. Пре но што се упокојени спусти у раку (гробницу) , појци позивају родбину и пријатеље и певају: „Приђите, браћо, умрломе, подајте му последњи целив свој и благодарите Богу што га к себи призва у Царство небеско. Јер он, ево, остави родбину своју и телом хита ка гробу своме; многострадално тело престаде да пати, а душа се сујете ослободи…“ И упокојени позива: „О, где сте сродници и пријатељи моји? Ево, растајемо се! Господу се Богу помолите за покој мој“. И песма у наставку помиње последњи целив: „Гледајући ме где лежим без гласа и без даха, заплачите за мном, браћо и пријатељи, сродници и познаници. Још јуче сам с вама беседио, а, гле, изненада дође ми страшни час смрти. Но, приђите сви који сте ме волели и целујте ме последњим целивом. Јер ја с вама више нећу бити нит“ ходити, нити беседити…. Зато вас све молим сада и преклињем: Молите се за мене непрестано Христу Богу, да по гресима мојим не будем низведен на место мучења, него да ме Христос удостоји светлог живота“. Дакле, пре но што тело оде „гробу своме“ ми се са њим опраштамо, целивамо „многострадално тело“ последњи пут, јер се у таквом телу, смртном и пролазном, више никада нећемо сусрести. Душа се већ ослободила „сујете“, свога трулежног тела, које „хита ка гробу своме“. У општем васкрсењу тело ће бити прослављено, нетрулежно. Ми на опелу не целивамо бесмртну душу, са којом ћемо се срести, већ само трулежи подложно тело. И још нешто. Ко нам гарантује да ћемо се у општем васкрсењу срести. Да ли смо сигурни да ћемо бити сви са исте стране Господа? Можда ће многима од нас Христос рећи: Идите од мене проклети у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим! Дакле, драги брате Никола, нека Те не саблажњава и нека Ти не умањује веру у опште васкрсење позив Цркве на „последњи опроштај“ са упокојеним сродником, јер је то опроштај са телом. Зато се опело врши над отвореним сандуком и ожалошћени целивају умрлог у чело или скрштене руке. Понављам, то тело више никад нећемо видети и то је последњи опроштај, последњи целив, који чинимо над нашим сродником и пријатељем. За душу његову ми ћемо се и надаље молити, палити воштанице (које ћемо такође целивати пре паљења, да бисмо и тиме показали нашу љубав према покојнику) , чинићемо им помене и парастосе, стављати њихова имена у спискове за помињање на проскомидији, чинити у име њихово добра дела. И надати се да ћемо се сви срести у Царству небеском. Дај Боже! Благословен и души користан почетак и ток Великог часног поста жели Ти о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *