Политика и вера

Питање:
Часни оци, Христос воскресе, Имам пријатеља који редовно иде у цркву и причешћује се, али са друге стране опседнут је политиком и активан је у њој. Даје себе у том послу много, да не кажем да је острашћен. Ми браћа његова жалимо што није више са нама. Он каже да је у политици јер сматра да уз помоћ њену може нешто у друштву променити па је са својим партијским друговима а не са нама. Ја сам му се извинуо што сам га критиковао. Можда би било боље да гледамо себе. Да ли смо у праву кад брату скрећемо пажњу да можда греши. Хвала
Борко


Одговор:
Драги Борко, Добро је некога саветовати са љубављу, али не и инсистирати и досађивати, јер то може да има супротне ефекте. Сам Господ је свакоме од нас дао слободу да бира. Господ свакога од нас чека да у своје време и на свој начин узврати на Његов позив.
Имајући од Бога душу и материјално, физичко тело, човек је двојно биће: духовно и физичко. Тако је и наше доба обележено двема супротним идејама: вером и духовношћу са једне стране, и бригом за материјално, земаљско и светско са друге. Посао Цркве није да води политичке кампање ни за, ни противу кога, али њен посао јесте да чува свој народ од лоших и погубних, разбијачких наука и утицаја. Вера је жртвовање себе ради других, а политика жртвовање других ради себе или сличних себи, ради својих идеја и интереса. Црква и вера православна може и од најпростијег чобанина да начини племића и духовног витеза, а политички интерес – користољубље и материјализам, могу лако и од највећег духовника или научника да направе злочинца и лопова. И један и други ће у вечност ући као такви (примера је небројено много) . Богатство вере и духовно благо неће пропасти ни овога ни онога света; док ће материјална богатства још у овом веку лупежи поткопавати и красти, и рђа и мољци појести – а у Царству Божијем неће вредети ништа. Духовне вредности уздижу обичног човека на небо, а материјалне су терет који човека везује за земљу и вуче у блато.
Ми смо као народ и као заједница дуго боловали од комунистичке болести, а још се сасвим нисмо ни излечили. Ова болест је утицала на наш менталитет, растакала нам националну снагу и умртвљивала душу, покушавајући да нам промени свест и од нас направи неке нове и другачије људе. Међутим, још нисмо потпуно ни оздравили од ове источне болести, а већ флертујемо са новом, западном. Будући морално расточени, политички потпуно незрели и неспремни, а национално преосетљиви до мере да већ деценијама нисмо у стању чак ни да препознамо своје интересе и циљеве, ми покушавамо да имитирамо Запад и пратимо га на начин којим се претапамо у безличну поданичку масу плутократских сила. У титовој социјалистичкој Југославији мизерне повластице смо плаћали губљењем националног идентитета. Добили смо много мање од осталих „народа и народности” а платили много више. Након тога, од социјалистичко – комунистичког искуства и наслеђа, не само да се нисмо обогатили, већ смо као народ до те мере духовно и национално ослабили, да сада више нисмо у стању да се саберемо ни око чега заједничког. Ако неко мисли да на почетку новог века статистике показују да се Цркви највише верује и да је преко 90% људи у Србији православно, треба само да уђе недељом у било коју цркву, у било којем месту, и погледа колики је проценат тих наших православних верника на богослужењу? Нека се само мало распита, колико њих се у последњих неколико година исповедило и причестило? А ако би се упитао, колики број њих је узимао било каквог активног учешћа у црквеном животу, у било ком смислу, верујем да би одговор био веома поражавајући, горак и отрежњујући.
Данас постоји реална и велика опасност да се као народ, овако ровити од „научног материјализма” разболимо овога пута од мање софистичког, животињког материјализма новог светског поретка, па да опет одлежимо у тами неких пола века док не дођемо к себи, под условом да ту болест, као народ, уопште и преживимо.
Црква по природи није агресивна и нема ништа заједничко са силеџијама, мангупима, преварантима или бескрупулозним отимачима богатства, власти и части. Она је у ствари болница за такве, у колико они одлуче да учине нешто за своје духовно здравље. Црква се не служи лукавом дипломатијом, претњама, уценама и нема војску и полицију. Њена снага је морална и састоји се у истини, правди љубави и свакој другој животној енергији – врлини коју од Бога добијамо Духом Светим, исто као што и сунчеви зраци благо, јасно и светло дају енергију, светлост и топлоту овом нашем свету.
Његош је то лепо рекао: „Коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом! “ Где су сада толике освајачке хорде? Где су Крсташи, Отомански Турци, где је моћни Стаљин и где ће бити моћна Америка? Лупежи, рђа и мољци такође, раде свој неумитни посао боље него светске армије или атомске бомбе, претварајући све силе и моћнике у прах и пепео. А само Бог је вечан.
Шта нам сада предстоји? Трудити се према својим моћима и талентима у добру. Никада не заборављати да чојство иде испред јунаштва, т.ј. чување другога од себе – пре чувања себе од другога. А за то су потребни добри али јаки људи. Ако их данас немамо довољно онда морамо ми постати ти људи који ће изнети ову битку на себи. На сваком од нас је одговорност да понесе део терета а не да чека да нам неко други уклони све препреке. Морамо разумети да наше добро и наше зло долази од нас самих; ми их правимо. Некада смо били много ближе стварним вредностима, а онда смо се као народ дали завести голим материјализмом. Изгубили смо везу са својом духовношћу, или су појединци из нашег народа били вољни да своју Веру замене за новац, некакву моду, обећани прогрес. Тако су од наших честитих и побожних дедова, људи које су назвали „робовима велепоседника и властеле”, који су плаћали порез десетак посто и радили годишње много мање сати, данас од нас, њихових унука, направили робове који плаћају по 30, 40 или 60 посто пореза од своје зараде, и раде толико да им не остаје времена за своју породицу, за себе и своју децу, за Божију службу недељом у цркви или било шта друго осим да се одморе и опораве да би могли још више и боље да раде у трци за новцем и материјалним стварима. За узврат имају велике куће којима такође робују и у њима телевизоре у боји који им и у слободно време сапуњају ум, срце и душу. То је наша стварност у коју смо се удаљили од вредности које су нас однеговале.
Према томе, ако смо могли да се удаљимо, можемо и да се вратимо, ако хоћемо. Међутим, „вратити се” није добар израз, јер говоримо о вечним вредностима које имају будућност, док будућност материјализма је, као што смо рекли, рђа, мољац и прах. Према томе, ми не стремимо уназад, већ у напред, ка познатом циљу са чијег пута смо скренули.
Оба интернационализма, и западни и источни – комунистички, уче да су „братске везе“ између људи, или „светска заједница“ много важније од њихове Вере, Цркве или нације; да је наука важнија од религије; политика од Цркве, да је важнији новац од традиције и посао од службе Божије или Крсне славе – једном речју да је много важније тело од душе и стомак од принципа. Као народ, налазимо се у сред олује, а понекада личимо на морнара што фарба лађу која почиње да тоне. Јер је наш колективни државни и политички брод насукан на гребене модерних светских сила, механизама и догађаја које оне покрећу. Зато нам је, као појединцима, боље чинити ÄÄситнаÄÄ добра дела, него говорити крупне речи. Христос не тражи од нас да га бранимо већ да га следимо. У колико Њега узмемо за Пријатеља, Покровитеља, и Заштитника – у колико се као народ учланимо у Његов Нови Савез (Нови Завет) , шта би нам могли учинити демократски полицајци и диктатори? Јер, већма се треба бојати Бога, него људи! Бог је човека створио слободног, а не роба. Он му је дао слободу да бира између добра и зла, вечнога живота и вечне смрти. Али, као што је Адам у рају, у једном тренутку, поверовао ђаволу више него Богу, тако и данас, многи из нашег народа у извесном периоду, више вероваше Марксу него Христу. За науку изабраше интернационализам, светско или европско братство и јединство – без вере и без Цркве, а уместо Христа изабраше за спаситеље своје источне или западне, светске политичке и економске апостоле.
Христос је зато и дошао на свет, да повуче разлику између добра и зла, између следбеника светског царства, и синова Царства небеског. Да одвоји оне који хоће да буду Црква, да живе заједно у слози и Божијој љубави од свих оних који се боре за власт новца и част неправде.
Молим вас браћо – каже ап. Павле – да пазите на оне који чине раздоре и саблазни противу науке коју ви научисте, и клоните их се; јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу, него својем трбуху! (Рим. 16, 17-18) Нека нас зато све просветли светлост Јеванђеља Христова, да не будемо људи земљани, везани за блато, већ деца Божија и синови Царства које неће проћи, силом Васкрслог Господа коме нака је слава у векове векова, амин! Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *