НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богословље светоотачког подвига и искуства » ПОДВИЖНИЧКА, ГНОСЕОЛОШКА И ЕКЛИСИОЛОШКА ПОГЛАВЉА

ПОДВИЖНИЧКА, ГНОСЕОЛОШКА И ЕКЛИСИОЛОШКА ПОГЛАВЉА

<p claСВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)
ПОДВИЖНИЧКА, ГНОСЕОЛОШКА И ЕКЛИСИОЛОШКА ПОГЛАВЉА
 
1. Чим је у питању душа људска, пред нама се пружа безобални океан језиве и божанске тајанствености. А кад је у питању грех, ту се мајушно људско сазнање претвара у грч од несагледаности његове тајне и силе. Душа људска, самим својим постојањем, стално се прелива преко свих граница нашег видљивог земаљског света, и тоне у оностране бескрајности. Но исто тако и грех. И једно и друго као да нису од овога света већ од онога. И стварно, тако и јесте: душа је од Бога, грех је од ђавола. Кад се душа преда Богу, и живи по Његовим законима, онда се живот њен постепено претвара у рај. А кад се душа пода греху, њен се живот постепено претвара у пакао.
2. Грех је једина неприродност у природи човека и козмоса. Туђинац, странац, уљез, злочинац, мучитељ, убица, ето то је греху свакоме од нас. Али, по разорности својој, грех је нешто и страшније и горе од свега тога. Шта дакле? Грех је у суштини ђаво. По ненадмашној дефиницији ненадмашног благовесника Христовог, светог Јована Златоуста: „Ђаво је грех“. Ето, у томе је сва тајна греха, и сва сила греха, и сав ужас греха, и сав пакао греха. Нема ђавола без греха, ни греха без ђавола. И у најмањем греху крије се ђаво. Свакако мали, али ипак ђаво. А ђаво не зна за милост према човеку. Када грех сазри, рађа смрт (ср. Јак.1,15). Ето коначне страшилности греха: смрт. Искуство рода људског потврђује: грех и смрт су личне ђаволове силе. Помоћу њих ђаво држи грехољубиве људе у свом одвратном загрљају. Докле? Док сене покају. Када се човек покаје, Бог га спасава.
3. У нашем земаљском свету огромна је тајна безакоња(2.Сол.2,7), тајна греха, тајна зла. Насупрот тајни добра, које усидрено у савести човека, увек је својим животним нервом везано за извор свакога добра – Бога, и то Бога и Господа Исуса Христа.Њиме се храни, одржава себе у животу и у својој бесмртности.Као Бог свакога добра, Он је и дошао у наш земаљски свет да нам да лек за сваки грех, за свако зло, јер нема зла изван греха. Као Једини Човекољубац, Он нам је дао не само лек већ свелек, који непогрешиво исцељује сваки грех у људској природи. А тај свелек јесте покајање. Одбаци ли човек тај једини лек, једини свелек, људско се биће неминовно отискује у демонизам, у сатанизам, у само бесмртно царство зла: пакао.
4. Кроз грех човек се свађа са Богом, ратује са Њим, непријатељује. Као главна ђавоља сила грех не подноси ни Бога нити ишта Божје. Зато, настани ли се у души човековој, он постепено убија у њој свако добро, најпре веру, па молитву, па љубав, па пост, па милостивост. Грехољубљем својим човек постепено врши самоубиство. Нема страшнијег убице од греха. Он је уствари човеков свеубица. Зато је главна брига пробуђеног човека: убити грех у себи, и преко њега и самог ђавола, који нас и убија грехом. Но како убити грех, како убити ђавола? То може учинити само Богочовек Господ Христос, који је ради тога и постао човек. И Он то чини нашом вером у Њега, нашом љубављу за Њега, нашимпокајањем пред Њим, нашом молитвом к Њему.
5. Животни пут човеков још на земљи протеже се од пакла до раја, од ђавола до Бога. У томе је и човекова бесмртност и вечност. Непокајани грех још овде на земљи постаје за човека неподношљива мука: пакао и његов безброј. Гнев – један пакао, гордост други, завист – трећи пакао, среброљубље, похота, злоба – пакао,пакао, пакао. Јер у сваком греху таји се по ђаво, и у њему по пакао. То увек бива када човековом душом овлада грех, ма који грех. Спасење душе од тих паклених мука је једно, само једно: вером и покајањем својим увести у душу своју чудесног и самилосног Господа Христа, који и разлије по души вечни рајски мир и бесмртну радост. Тако човек једино и нађе себе правог, себе бесмртног, себе вечног.
6. Само Еванђеље Христово зна у потпуности тајну греха, природу греха, и све што он крије у себи. Еванђелски блудни син је савршени пример покајаног грешника (Лк.15,1132). Кроз његову слободну вољу у његовом животу учествује и земља и небо, и ђаво и Бог, и рај и пакао. Грех постепено осиромаши човека од свега Божјег што је у њему; паралише у њему све што је божанско и богочежњиво, док га најзад не баци у смрдљиви загрљај ђаволу. Ион тада чува свиње свога газде – ђавола. А свиње су страсти, увек ненаситне. И такав живот није ништа друго до лудило, вансебност, распамећеност. Јер у потресној причи Господ рече за блудног сина: А кад дође к себи (Лк.15,17). Како? Покајањем. Да, човек грехом лудује. Сваки грех, па и онај најмањи, увек је лудило душе, вансебност душе. Покајањем човек се опамећује, долази к себи. И дошавши к себи одмах вапије ка Богу, трчи к Њему, виче ка небу: Оче, сагреших небу и теби (Лк.15,21). А Отац Небески?Увек безмерно човекољубив, угледавши сина где покајнички хита к Њему, сажали се, потрча, загрли га и целива. И нареди небеским слугама својим, светим Анђелима: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подаје му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити (Лк.15,11-24). Тако бива са сваким, и ради сваког, покајаног грешника: гозба на небу свечовекољубивог Господа Бога и свих светих Анђела с Њим.
Покајани грех одводи покајаног грешника у загрљај Богу, у вечно Царство љубави нашег Небеског Оца. Непокајани пак грех рађа у души човековој пакао, да га затим сурва у вечни ђаволов пакао.
Господе, дај нам покајање.
7. Само ум очишћен од страсти и греховне таме, и освећен благодаћу Светога Духа, у стању је осетити, и схватити, и заволети оно што је свето, и живети њиме и ради њега. Само чисти могу познати Једино Чистог. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8), најпре: у светима видети, пошто Он у светима почива. И све божанско видети што је расејано по свим тварима Божјим.
Сваки светитељ је богоносац, у најпунијој мери у којој то човек може бити: јер Богом живи, Богом мисли, Богом осећа, Богом хоће, Богом дела. У њему: све је од Бога, у Бога, ради Бога. Светитељи су најочигледније, најпотпуније, најсавршеније богојављење, и зато најубедљивије. Богочовек Христос је савршено богојављење у обличју човечјем: видљиво обличје Бога невидљивога (Кол.1,15). А Њиме, и помоћу Њега, у већој или у мањој мери и сви христоносци, на првом месту светитељи. Што чистијег срца и чистијег ума човек, то он све више осећа и увиђа. Упорни грешник то не увиђа, јер не види, пошто му је грех ослепио очи душе, и очи срца, и очи савести, те гледајући не види, слушајући не чује, умујући не разуме, Отуда толика саблажњавања о светитеље уопште.
8. Човекова мисао, ако се не заврши Богом, остане крња, недовршена. Зато се постепено суши, вене, док најзад сасвим неувене. Што важи за човекову мисао, важи и за човеково осећање.Ако се не косне Бога, и оно се брзо спаруши, замре, док напослетку потпуно не умре. Овај закон важи и за човека у целини. Акосе његово биће не заврши Богом, он остаје крњ, недовршен; у њему поступно умире све велико и узвишено, а остаје ситно и ништавно.
Религиозност је дуготрајни процес у коме учествује сав човек свим оним што га чини човеком. Човек је и у својим религиозним доживљајима психофизичко биће. Зато баш што је човек психофизичко биће, Бог је постао човек и јавио се као Богочовек. Идеално савршенство психофизичког је у богочовечанском. Логос постаде тело (Јн.1,14).
9. Сазнање и вера. Између тега двога роје се безбројне муке,муке духу човековом (ср. Проп.1,1318). Ако ишта представља муку за дух човеков, онда је то сазнање. А зар не и вера? Да, и она. Ту је тек безброј бродолома. Али и спасених. Сазнање и вера су и природни и логички неком истом силом. У суштини својој, све је сазнање засновано на вери. На вери: да је наша савест нешто здраво, логично, нормално, достојно поверења. Ми примамо свет онаквим какав се представља и привиђа нашим органима сазнања, зато што верујемо у своје људско сазнање које је по природи својој и невидљиво и неопипљиво.
Вера као орган сазнања схвата оно што је надразумно и надсхватљиво за чулно сазнање људско. Она има своје око којим види оно што је невидљиво. Али и поглед вере и сазнање вере простире се до извесних граница. А онда надсхватљиво постаје и несхватљиво, али ипак пријатно, мученички пријатно верујућој души.
Религиозно сазнање је природно сазнање, продужено и проширено вером и благодаћу у натприродно, али не и неприродно. Оно је толико надрационално, да често изгледа ирационално. Сазнање Бога бива религиозним инстинктом и осећањем или религиозном интуицијом, а понајвише благодаћу Христа Богочовека.
10. Мудрости живота учи философија Духа Светога, јер је она мудрост и знање, благодатна мудрост и благодатно знање о природи бића; а зеница је те мудрости: знање божанског и човечанског, видљивог и невидљивог. Философија Духа Светога је у исто време морална стваралачка сила која кроз уподобљавање Богу путем подвижничко-благодатног усавршавања умножава у човеку божанску мудрост о Богу, свету и човеку. Тај етички карактер православне философије наглашава Свети Јован Дамаскин када вели: „Философија је уподобљавање Богу“ όμοούσθαι Θεφ, и стога „уметност над уметностима и наука над наукама“ τέχνη τεχνών, επιστήμη έττιστφμών. Као животворна философија Духа Светога она је једина уметност која из шареног и веома сложеног бића човековог може извајати боголику и христолику личност; као наука Духа Светога она је једина наука која самољубиво и осмрћено створење што се човек зове може научити како се савлађује смрт и стиче бесмртност. Стога је православна философија: уметност над уметностима и наука над наукама.
11. Тајна Истине је не у стварима, не у идејама, не у символима, већ у Личности, и то Богочовечанској Личности Господа Христа: Ја сам Истина (Јн.14,б), Истина савршена, никад умањена,никад променљива, увек једна и иста у својој савршеној пуноћи,увек једна и иста јуче, данас и вавек (Јев.13,8). Све остале истинеизвиру из ње као зраци из сунца, стога су и оне бесмртне и вечне.Све догме сачињавају у ствари једну једину Истину: Богочовека Господа Христа. Све оне воде Њему, јер исходе из Њега; све оне одводе Њему као што сваки сунчев зрак одводи сунцу.
12. Свети догмати су вечне и спасоносне божанске истине животворном силом Тројичног Божанства, од кога и долазе, и у њима сва сила новог живота по Христу, сва сила благодатног морала еванђелског. Они су заиста речи вечнога живота. И самим тим што су оне Христове речи Дух су и живот су (Πνεύμα εστίν και ζωή εστίν) (Јн.6,63; 68). Нови живот у Христу сав је изаткан из догматских Истина светог Откривења Свете и Животворне Тројице.
13. Вечне догматске истине су предмет вере; а вера је подвиг који обухвата сву личност човекову, па самим тим и разум човеков. Вера је тиме вера, што вечне догматске истине Еванђеља претвара у живот човеков. Све еванђелске добродетељи (врлине),на челу са вером, јесу небески хлеб вечнога живота, којим хранећи се, човек обесконачује себе, освећује себе, обесмрћује себе,облагодаћује себе, усавршава себе до крајњих граница своје боголикости. Благодатни живот човеков у Цркви неминовно постаје извором благодатног познања вечних истина догматских. Доживљавајући их као суштину свога живота, човек постиже њихову истинитост, и неопходност, и спасоносност за људску личност уопште. Притом се може поставити еванђелско начело и правило, еванђелски категорички императив: Твори, да би познао.Јер то је смисао Спаситељевих речи: Ако ко хоће његову (тј. Бога Оца) вољу творити, дознаће (γνώσεται) је ли ова наука од Бога (Јн.7,17). 14.
14. Све што је Богочовека Христа – остварљиво је, оваплотљиво је. Јер у Господу Христу нема ничег апстрактног, ничег иреалног; Његова је јединственост у томе, што је Он оваплоћени Бог и што су у Њему као таквом оваплоћене све божанске Истине. А пошто се оваплотио Бог, и са Њим све божанске Истине, то значи све су оне остварљиве, оваплотљиве у сфери људског живота, и то у границама времена и простора. О томе сведочи цео Нови Завет и сва историја Цркве Христове и Светитеља Његових.
15. Такозвани логички докази о постојању Бога: козмолошки, телеолошки, онтолошко-психолошки, историјски, морални, и многи други који су се током времена формирали у религиозно-философском рационализму, не могу у догматици Православне Цркве имати вредност стварних доказа, јер су засновани на принципима релативног, ограниченог, огреховљеног разума и чулног опажања људског, и јер истина и постојању Бога за Цркву и Откривење није логичка претпоставка коју треба доказивати путем логичких силогизама, већ истина Богом откривена, и стога несумњива. Као божанска реалност и датост ова Истина не зависи од доказа и доказивања, од логичке функције разума. Логички докази колико откривају Бога толико га и скривају.
16. Људска свест је свест нечим божанским. Она је толико тајанствена и загонетна у својој непосредној датости, да је нико мањи од Бога није могао дати човеку. У најунутрашњијем језгру свом човекова самосвест је богосвест. Јер је свест, у суштини, дар Божји човеку. Човек не би могао ни бити свестан себе, да му то није дато од Бога.
17. До истинског и реалног богопознања и самопознања човек долази једино путем активне љубави. Љубећи Бога и људе,човек реално и експериментално сазнаје да је његова душа христолика и бесмртна. Опит активне љубави, као метод богопознања и самопознања, јесте чудесна благовест којом је Богочовек Христос обдарио род људски. Служећи се овим методом, човек најбрже пронађе и Бога и себе. А на путевима мржње човек лако изгуби и Бога и себе. Пронађен и примењен Богочовеком, овај метод богопознања и самопознања постао је и заувек остао методом православне гносеологије.
18. У Богочовеку Христу има нечег несравњено вишег од Истине, Доброте и Лепоте. Он је све то у апсолутном смислу, па ипак и нешто више од свега тога. У томе је Његова изузетна чар.Све што је најбоље у души људској Христос привлачи себи неким неодољивим магнетизмом љубави. Он даје души човечијој што јојне могу дати ни апсолутна Истина, ни апсолутна Доброта, ни апсолутна Лепота, узете посебно у њиховој метафизичкој супстанцијалности или логичкој оправданости.
19. Само један пут води у познање Вечне Истине: то је љубав. Стичући љубав, која је суштина Божја, човек се реално сједињује са Богом и на тај начин долази до стварног познања Вечне Истине. Љубав испуњује човека Богом. По мери испуњења себе Богом, човек и познаје Бога. Испуњујући се Богом, човек се просветљује, освећује, обожује, и на тај начин оспособљује за истинско познање Бога. Усвајањем и доживљавањем „прве и највеће заповести“ љубави (Мт.22,37-39), човек постаје „учесник у Божјој природи“ (2.Пт.1,4). Божанска сила љубави увлачи васцелог човека у процес обожења: обожује му се срце, душа, ум и воља; и свешто је човеково живи Богом, осећа Богом, мисли Богом, хоће Богом. При томе тајну Божанства људима открива Дух Свети, јер шта је у Богу нико не зна осим Духа Божјег (l.Kop.2,11). А Дух Свети је „Дух љубави“ и „Дух мудрости и разума“, то јест Дух истинског знања и богочовечанског познања.
20. Богочовек је учинио љубав суштином и методом богопознања и човекопознања. Љубав је не само осећање, него и суштина духа, душе и воље. Она је главна стваралачка сила којом новозаветна личност компонује себе. Тајна чаробне личности Христове је у љубави; у љубави је и тајна новозаветне гносеологије. Богочовечанска љубав је нови пут познања. Њен категорички императив гласи: љуби, да би познао. Истинско знање у свему зависи од љубави: оно се зачиње у љубави, расте љубављу, достиже савршенство помоћу љубави. Ја љубим, значи: ја знам. Знање је еманација љубави. Сва философија сазнања садржи се у философији љубави. Љуби ли човек христоликом љубављу, он је истински философ, јер зна тајну живота и света. Бог љубављу богује; исто тако и човек љубављу човекује.
21. Када христолика личност окрене душу своју према твари, она сва узаври жалошћу и молитвом. И воли сву твар, воли је жалошћу и молитвом. Христолика личност и прима сву твар не непосредно, собом, већ посредно – Христом. Она приступа твари Христом; гледа је Његовим оком, осећа Његовим срцем, мери Његовом мером. И тако под кором греха открива безгрешну суштину твари.
Христолика личност, вођена Христом кроз тајне светова, види Логос и Логику васионе, и сваку твар прима из руке Творца. Огледана у огледалу њене душе, оболела се твар показује у својој логосној безгрешности и лепоти. Христоликој души открива се последња тајна твари, јер она воли и љуби твар. А љубљени увек открива своју тајну ономе који га љуби. Христолика личност гледа на природу не као на дивље чудовиште које треба немилосрдно укроћивати или савлађивати (освајати, покоравати), већ као на болесника кога треба нежно миловати, сажаљевати и волети. За њу природа не представља бездушну материју коју треба грубо третирати и безобзирно искоришћавати, већ раскошну тајну Божју коју треба молитвом миловати и љубављу изучавати. „Волите сву творевину Божју, и целокупну, и сваку мрвицу. Сваки листић, сваки зрак Божји љубите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар – и тајну ћеш Божју разумети у стварима. А схватиш ли једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш најзад сав свет потпуном, васионом љубављу“ (Достојевски, „Браћа Карамазови“).
22. Видовитим оком своје молитвене љубави, христолика личност види непролазну истину сваке Божје твари, и налази њено право место у логосној хармонији света. Заиста је „свако створење Божје добро“, и ништа није на одмет, кад се прима молитвеном љубављу, јер се освећују речју Божјом и молитвом (1.Тим.4,4-5).
Чистима је све чисто, а поганима и невернима ништа није чисто, него им је ум и свест опогањена и прљава (Тит.1,15). За неверујући ум Ивана Карамазова: све је дивљи, проклети и ђаволски хаос; за молитвом охристовљен ум старца Зосиме, и ум осталих христочежњивих хероја Достојевскових: све је слатка тајна Божја, само загорчана грехом; уклони грех, и одједном све постаје дивно и величанствено. Једино у Христу Богочовеку свака твар, ма коме свету припадала, налази своју вечну и апсолутну вредност, јер се све кроз Њега и за Њега сазда (Кол.1,16). У оваплоћеном Богу Логосу свака твар проналази своју првобитну лепоту, и светост, и безгрешност.
23. Ништа страшније од човека у свима световима. Јер ништа бескрајније. Вртоглавица спопада сва створења која имају моћи да мисле о човеку. Философија о човеку тешка је и за анђелске умове, тужна и за херувимска срца. Нигде краја човековом бићу. Ако пак има краја, онда је тај крај – бескрајност. Горке су и отровне бескрајности човекове. Ко се није отровао од њих чим их је осетио и осећањем сазнао? Јеси ли са многострадалним Јовом посетио човекове бескрајности, морало се срце твоје растопити од бола. Јеси ли их посетио са Шекспиром, морао си у бунило пасти, и измучену душу своју наслонити – на чије крило?…
Будимо искрени до краја: да чудесни Господ Христос није васкрсао, и светлошћу васкрсења свог обасјао и осмислио човекове бескрајности, ко не би Творца оваквог бића какво је човек сматрао проклетим тиранином?… А Једини Сладчајши кротко иде од срца до срца људског и божанском нежношћу заслађује горку тајну човекова бића и собом испуњује његове бескрајности. Зато су Христовом човеку миле све бескрајности човекове. За њега нема страха у њима, јер су све испуњене Божанским Логосом, Божанским Смислом, Божанским Свесмислом. Јер центар човекова бића је у васкрслом и вазнесеном Господу Христу, који седи с десне стране Бога (ср. Кол.3,1). Са васкрслим Богочовеком бесмртност и вечност је постала нова категорија људског живота. Хришћани су тиме хришћани што живе силом васкрсења и по законима васкрсења (ср. Кор.15,2934). А то значи: живе вечношћу и ради вечности, јер су и тело и душа саздани за вечност, за богочовечност.
24. Човек је једино биће у свим световима, протегнуто од раја до пакла. Дијапазон људских мисли, људских осећања,људских расположења већи је од анђелског и од ђаволског. Од анђелског, јер човек може да иде наниже до ђавола; од ђаволског,јер може да иде навише до Бога. Човек је увек вечно биће, па хтео он то или не. Кроз све што је његово струји нека загонетна вечност. Самим својим бићем човек је осуђен на бесмртност и вечност. Само та бесмртност, та вечност може бити двојака:добра или зла, Божја или ђавоља. Човеку је остављена слобода и право да бира између те две бесмртности, између те две вечности.
Када почиње човекова бесмртност? Почиње од његова зачећа у утроби мајке. А када почиње човеков рај или пакао? – Почиње од његовог слободног опредељења за Божанско Добро или за ђаволско зло, за Бога или ђавола. И рај и пакао човеков почињу овде на земљи, да се после смрти продуже вечно у оном животу на оном свету. Шта је рај? – Рај је осећање Бога. Осећа ли човек Бога у себи, већ је у рају. Где је Бог, тамо је и Царство Божје, тамо и рај. Откако је Бог Логос сишао на земљу и постао човек, рај је постао најнепосреднија земаљска и човечанска стварност. Јер где је Господ Христос, онде је и рај. Зато Свети Јован Кронштатски вели: „Када је Бог присутан у свим човековим мислима, жељама, намерама, речима и делима, значи да је Царство Божје дошло њему. Тада он види Бога у свему: у свету мисли, у свету делатности и у свету материјалном“ („Мој живот у Христу“).
25. Причестити мисао божанским Свесмислом, божанском Логосношћу значи: преобразити је у богомисао. Тако и осећање:причести ли се божанским Свесмислом, оно се преобрази у богоосећање. А богомисли и богоосећања су као анђели. Пуна њих,душа је пуна анђела. То је и чини рајем. Стално осећати и стално бити свестан божанске логосности и божанске свевредности света и јесте рај за људску душу. Немати то осећање и то сазнање пакао је за душу. Сталност и бесмртност у осећању и сазнању божанске логосности света карактерише Анђеле и Светитеље. Потпуно одсуство тога осећања и тога сазнања карактерише ђаволе и људе окореле у злу. Колебање у том осећању и том сазнању,удео је човекове полувере. Рај се састоји у сталном и бесмртном осећању и сазнању божанске логосности света. А пакао – у потпуном одсуству тога осећања и тога сазнања. Ђаво је тиме ђаво што потпуно и вечито одриче логосност и логичност света. За њега је – све бесмислено, све глупо, стога све треба уништити. А човек је стављен на по пута између раја и пакла, између Бога и ђавола.
26. Свака мисао, и свако осећање, одводи по мало душе или у рај или у пакао. Ако је логосна, мисао везује човека са Богом Логосом, са Свесмислом, са Свевредношћу; а то је већ рај. Ако је пак нелогосна, противлогосна, онда неминовно везује човека са Бесмисленим, са Обесмислитељем, са Ђаволом; а то је већ пакао.Што важи за мисао, у истој мери важи и за осећање. Све почиње одавде, са земље: и човеков рај и човеков пакао. Живот људски на овој планети је грандиозна драма: ту се стално сукобљава пролазно са вечним, смртно са бесмртним, зло са добром, ђавоље са Божјим.
27. Све у свему: невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог. Будимо искрени: сва три света: и козмос, и земља, и човек,представљају собом неке невидљиве силе, обучене у материју.Видљива природа је материјална пројекција нематеријалних, невидљивих мисли („логоса“) Божјих. А човек је то исто и нешто далеко више од тога: човек је видљива пројекција невидљивог лика Божјег.
Свака ствар у овом свету јесте рам, у који је Бог урамио по једну мисао своју. А све ствари скупа сачињавају раскошни мозаик мисли Божјих. Идући од ствари до ствари, ми идемо од једне мисли Божје до друге, од једне фреске Божје до друге. А идући од човека до човека, ми идемо од једне иконе Божје до друге. Јер док је Бог у ствари урамио у ствари мисли своје, у човека је урамио лик свој, икону своју. Речено је у Светој Књизи: И cmвopu Бог човека по лику свом, по лику Божјем створи га (Пост.1,27). Зато је сваки човек богоносац од утробе своје мајке. Али икону Христову у души својој човек је разбио – грехом, помрачио – страстима, унаказио – пороцима. И дивни лик Христов премазао црном смолом страсти и гадним гнојем сласти. Но премилостиви Господ Христос је зато и постао човек „да опет обнови лик свој који је иструлео у страстима“ (Химна догматик, 4. глас). Он је постао човек, да подсети човека на лик Божји у њему, да га подсети на његово божанско порекло, да икону Божју у њему очисти од смрдљивог муља греха, од црне смоле страсти и одвратног гноја сласти. Он, бестелесни Бог и Господ, узима на себе тело човечје и у њега урамљује своје Божанство, да би показао људима, да је тело – рам иконе Божје. Он, неописани Бог и Господ, оваплоћава се, и оваплоћењем описује себе, слика себе. Невидљиви Бог, оваплотивши се, учинио је себе видљивим; неописани Господ, оваплотивши се, описао је себе телом. Сјединивши у себи Бога и човека, Господ Христос је обновио икону Божју у човеку.
28. Тек у личности Богочовека нашла је своју вечну вредност и личност сваког човека уопште. Јер се суштина личности свакога човека садржи у лику Божјем. По учењу и искуству Богочовекове Цркве, Цркве Православне: најглавније је – пронаћи лик Божји у човеку. Пронађеш ли то у човеку пронашао си његову непролазну вредност, његову апсолутност, његову незаменљивост, његову бесмртност и вечност. Често пута је лик Божји у човеку затрпан муљем сласти и трњем страсти, трњем грехова и коровом порока. Али, православни хришћанин је зато, да све то са лика Божјег у души човековој скине, да би тај лик поново заблистао својом божанском красотом. Учиниш ли то, ти ћеш волети човека и у греху његовом; никад нећеш изједначавати грех сагрешником и злочин са злочинцем; увек ћеш умети двојити грех од грешника, осуђивати грех а миловати грешника, као што је то учинио Христос у Еванђељу са грешницом (Јн.8,311). Ето, свемилостиви Господ осуђује грех, али не осуђује грешницу. Он као да вели: „ја не осуђујем твоју боголику душу, али осуђујем твој грех; ти ниси исто што и грех, у теби има божанске силе која те може ослободити греха; иди, и одсада више не греши“ (Јн.3,11).
29. Ма колико био заљубљен у буре и олује, човек ипак зажели да се макар на кратко време укотви у неком тихом пристаништу, где време не ратује са вечношћу. Тада мисли у молитвеним поворкама чежњиво тону у бескрајне плаве дубине. И сву ти душу залива жеља: да се све мисли занавек претворе у вековечне молитве. Јер мисли које се не извијају у молитву јесу сејачи буре, изазивачи олује, творци бунта. Тако и осећања, ако се не извију у молитву. Проклетство је за човека мисао која не жели да се преобрази у молитву, да се заврши молитвом. Кошмарски је неиздржљиво имати мисли које се пред мистеријом светова не претварају у молитвено узбуђење и усхићење. Ништа чаробније од мисли које се на догледу Божјих светова неосетно извијају у молитву.
30. У свему земаљском има нечег небеског; у свему природном има нечег натприродног. У пшеничном зрну има парче неба,јер док је постало, много је небеске светлости и топлоте и плаветнила у себе унело. Нечег звезданог има у свему биљном, у свему животињском, у свему минералном, поготову у свему људском.Све је у овом земаљском свету судбински повезано са оним небеским светом. Неоспорна је истина: земља се држи небом, и постоји небом; земља, и све што је на њој. Једна иста сила држи у постојању и небески и земаљски свет, и природно и натприродно, и видљиво и невидљиво. Прелаз природног у натприродно и натприродног у природно је врло тајанствен и загонетан, и не подлеже контроли људског испитивачког духа. Кроз невидљиве праелектроне и фотоне врши се загонетно преливање натприродног у природно, невидљивог у видљиво. А кроз тајанствене фотоне душе врши се преливање светлосних логосних сила Бога Логоса убиће човеково. Тако, у ствари нема чврстих граница између натприродног и природног, између невидљивог и видљивог. У свему земаљском има много небеског.
31. Философија је својеврсно мучеништво. Ту се мисао ломи по тамним безданима и дивљим урвинама небића и свебића. Зато су философи, махом, тужни и – занесени људи.
Философи су, често, трагични људи. Јер њихова мисао дуго и упорно јуриша на козмичке тајне, док најзад, као скрхана птичица, не падне пред последњим бедемима њиховим.
Философи су, покаткад, очајни људи. Јер их мисао заведе у такве лавиринте, из којих нема ни повратка назад ни изласка напред.
Философи су, овда-онда, бунтовни људи. Јер им мисао побесни од страхотне загонетности овога света.
Философи су, понекад, саркастични људи. Јер им мисао није у стању да пронађе ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности.
32. Са њима, са философима, ја сам у каравану који лута по бескрајним пустињама. И нама нестаје воде, да душу освежимо, јер нам се мисао уморила, ожеднела, огладнела. И ми се хранимо песком и појимо песком. О, песком сланих, горких, страшних тајни… Туга је бити философ. Јер си у каравану који никако не може да изађе из пустиње. Ту човекова мисао најзад у страшним мукама издише од глади и жеђи. А човек? – Ојађени печалник, крај сиве пешчане хумке свога вођа и путовођа – мисли.
Али, за мисао људску, измучену у пустињи свога света. постоји ипак један излаз. Да, само један излаз! То је – Он, Богочовек Христос. Он који је мисао људску завршио Богом, Творцем мисли; Он који је мисао људску, ту горковест, претворио у благовест; Он који је човека, то најтрагичније биће усавршио, и довршио Богом. Он – чудесни и чудотворни Богочовек: Бог човекове мисли, Логос човекове мисли, Логика човекове мисли, Смисао човекове мисли.
33. Зар мисао људска није најкрвожедније чудовиште, ако се не заврши и не усаврши Логосом мисли, Логиком мисли? Без Логоса мисли, без Смисла мисли, човекова мисао је велики бесмисао. Морали сте то осетити, ако сте озбиљно мислили о томе шта је мисао. Знате, тада се од ужаса срж леди у костима, а мисао у бунило и бунцање пада размишљајући о природи мисли. Истина је, човечански реална истина: само са Богочовеком и у Богочовеку мисао људска постаје јарам благ и бреме лако (Мт.11,30). Богочовек је једино открио прави пут за човекову мисао. Пут који води у бесмртно савршенство и живот вечни. То је: да се човекова мисао путем богочовечанских средстава развије у богомисао, у човеково осећање у богоосећање, а човек – у благодатног богочовека.
34. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција – велика казна. Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готов ђаво.Ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. А и човек је то, ако нема доброте и љубави. Човек интелигентан, абез доброте и самилости, пакао је за душу, и срце, пакао за читаво човечанство. И разоран је, и саморазоран. По речи светог Еванђеља: Разасу горде у мислима срца њихова (Лк.1,51).
35. Од сваког еванђелског подвига никне у души по једнооко, а од многих подвига многе очи, којима душа гледа и види невидљиво, и богочовечанским судом процењује сва збивања у себи и у свету око себе. Подвизава ли се човек подвигом еванђелског милосрђа, на души му мора никнути око које нетремице гледа оно што је Христово и даноноћно тражи оно што је вечно и богочовечно. Подвизава ли се подвигом еванђелске љубави, еванђелске молитве, еванђелског поста и осталих еванђелских врлина, удуши му се умножавају очи које гледају невидљиво и виде Невидљивог. Тек кроз еванђелске врлине душа човекова прогледа за све што је Божје и вечно у свету временског постојања. Нема ли у себи еванђелске врлине, душа остаје слепа за све што је бесмртно и вечно и у овоме и у ономе свету (ср. 2.Пт.1,3-9).
36. Наше је: да у себи узрастемо и однегујемо све оно што је вечно и богочовечно; да осећање и сазнање вечнога живота развијемо у себи до крајњих граница. Зато је Бог Логос и постао човек, да би нас људе, научио како се стиче живот вечни у овом пролазном свету. Наша вера и није друго до непрекидна борба за живот вечни, непрекидно мучеништво за живот вечни (1.Тим.6,12). А земља: бојиште и мучилиште (μαρτύρον) у коме се мучимо и подвизавамо за живот вечни. То је наш позив (1.Тим.б,12). Ко другачије мисли – није Христов.
37. Не треба сметати с ума: човек се оспособљава да себе и свет око себе посматра и сазнаје са гледишта Божјег, оцењује Христовом оценом, мери Богочовечанском мером, само ако се благодатним подвизима еванђелске вере саоваплоти Богочовеку Христу, постане сутелесник Његов (Еф.3,6), саставни део Богочовечанског тела Његовог: Цркве. Другим речима: ако се свим бићем својим, свом душом својом, свим срцем својим, свом снагом својом црквени (саборнизира) и оцрквени (осабори, охристови),те на свет гледа светим очима Духа Светога. Све се то постиже непрекидним благодатним практиковањем еванђелских подвига вере, љубави, наде, молитве, поста, кротости, смирености, трпљења и осталих. И збива се тајанствено и благодатно срастање душе човекове и свег бића са Господом Христом, као лозе са чокотом (ср. Јн.15,16). Тако бива истинско очовечење, оцрквењење, и охристовљење човека.
38. Написано је: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу (l.Kop.1,19). – Шта се људско може одржати пред силом смрти, греха и ђавола? Да ли разум, или воља или срце? Све је немоћније од сенке, и кидљивије од паучине. Има ли мудрости људске која не издахне пред страшном силом смрти и греха? Има ли разума људског који мртав не падне у борби са грехом и смрћу и ђаволом? Нема мудрости људске, па макар то била „мудрост мудрих“, коју смрт не уништи, и грех, и ђаво. Нема разума људског, па макар то био „разум разумних“, којим се грех и смрт и ђаво не титрају као деца кликером. А зар је мудрост збиља мудрост, ако не може да спасе човека од смрти и греха? И зар је разум збиља разум, када не може да пронађе човеку средство спасења од смрти, греха и ђавола? И мудрост мудрих, и разум разумних, остављају људе да пропадају и гину у смрти и смртном, у греху и греховном, у ђаволу и ђавољем. Ту беспомоћност мудрости људске и разума људског осети сваки који покуша да помоћу њих реши проблем смрти и живота, и да се помоћу њих ослободи греха и смрти. И ако је доследан и истрајан, он мора прибећи нечем јачем и од мудрости људске и од разума људског. А у нашем човечанском свету то јаче јесте једино Крст Христов. На то богомудри Апостол и упозорава када подсећа хришћане на речи Божје: Јер је писано: Уништићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. И заиста, Крстом спасавајући свет од греха, смрти и ђавола, Господ наш Исус Христос уништио је мудрост мудрих и одбацио разум разумних. И поставио Крст свој као силу спасења, средство спасења и знамења спасења.
39. Где је мудри? Где је књижевник? Где је препирач овога света? (l.Kop.1,20) да ово оспоре, и докажу да Крст Христов није сила којом се спасавамо од греха, смрти и ђавола, него мудрост људска,и књижевност људска и надмудривање људско. Где је мудри? Да нам пронађе лек од смрти и спас од греха; да нам објасни тајнусвета и човека; да нам каже смисао живота и смрти. Где је књижевник? да нам све то уметнички опише и прикаже, и тиме спасоносност књижевности људске докаже. Где је препирач овога света? Да нам све то логички образложи и осмисли, и тако спасоносну мисију философије људске обелодани. И мудри и књижевник, и препирач овога света нису друго до речити и неућутни сведоци немоћи људске и беспомоћности људске пред главним логичким и природним питањима духа људског. Често, они још и умножавају муке наше од незнања, од немоћи, од греха, од смрти, од беспомоћности; речју: муке наше од пакла који ми називамо људским сазнањем, људским разумом, људским срцем.
40. Јер пошто у мудрости Божјој свет не позна Бога мудрошћу, би Богу по вољи да лудошћу проповеди (Крста Христовог) спасе оне који верују (l.Kop.1,21). – И у целини и у појединости свет је створен Богом Логосом, Богом Мудрошћу, који се као Спаситељ света назива и Мудрост Божја (l.Kop.1,24; 30). То значи: сав свет око човека је огледало мудрости Божје, и свака твар – неућутни гласник и проповедник те мудрости. Налазећи се у овом Божјем свету, човек се заиста налази у мудрости Божјој, опкољен њоме са свих страна. Па ипак, род људски, тај свет боголиких мудраца, мудрошћу не позна Бога, иако је живео у мудрости Божјој, то јест у творевини Божјој, која је сва громогласно проповедала свога Творца. Тамом грехова својих ми смо људи сакрили од себе мудрост Божју, која је разливена и сакривена по свим тварима. А из Крста Христовог заблистала је сва божанска мудрост очовеченог Бога Логоса, због чега вером у њега и познајемо јединог истинитог Бога и Господа, и спасавамо се од греха, смрти и ђавола. И сваки разуман и искрен човек мора признати: заиста Бог лудошћу проповеди Крста Христовог спасава оне који верују. Крст и вера, ето средства спасења. Сила Крста се може осетити само када се поверује у њега, па макар и упркос свих „логичких доказа“ које разум људски истиче против те вере. Поверује ли у Крст, човек постепено доживљује спасоносну силу његову и радост спасења, и по њему се разлива мудрост Божја која га испуњује правим познањем Бога, силе Божје, и мудрости Божје, и чудесног подвига Богочовековог: спасења света Крстом.
Једино спасењем од греха, смрти и ђавола, ми долазимо до истинског богопознања, човекопознања и тварипознања. Јер грех, смрт и ђаво луче из себе мрак и таму који нам заклањају Бога и помрачују творевину Божју, те не видимо у њој мудрост Божју и силу Божју, које би нас одвеле истинском богопознању, истинском човекопознању, истинском тварипознању. Само очишћени од злосмрадног греха и ум људски, и срце, и душа, способни су да истински познаду Бога, човека и свет. Крст у души, крст у срцу, крст у уму, – ето силе која нас очишћује од свакога греха, и оспособљује да вером познамо Бога и мудрост Божју. А без вере у Крст, нема ни спасења, ни богопознања, ни човекопознања.
41. Јер Јевреји знаке ишту, и Грци мудрости траже, а ми проповедамо Христа распета – Божју силу и Божју мудрост (l.Kop.1,22-24). – Јеврејима је до чуда, а Грцима до философије. Не до спасења: од зла, од греха, од ђавола. Јер само ослобођење од тога трога даје све што је потребно човеку: и силе и мудрости, и знања и моћи, и бесмртности и радости. Овако, нити чуда одводе Јевреје спасењу, јер не верују Чудотворцу; нити људска мудрост одводи Грке правој мудрости, јер не верују у оваплоћену „мудрост Божју“ – Богочовека Христа. Први услов да се права Мудрост пронађе јесте: да се дух људски ослободи обмане, лажи, греха, то јест гордости, самодовољности, саможивости, самозатворености (ср. Јн.12,24). Божанска се Мудрост даје само чистима срцем, само људима светог живота (ср. Јак.3,13; Мт.5,8). Та Мудрост је дар Божји; она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна и нелицемерна (Јак.3,17). А таква мудрост је само еванђелска мудрост, до које се долази вером у Христа Распетог и Васкрслог и чистим и светим животом у вери.
42. Јер сам одлучио био да ништа не знам међу вама осим Исуса Христа, и Њега распета (l.Kop.2,2). – Зато што је Он једино биће под небом којим се људи могу спасти (Дап.4,11-12). Знати то,врховно је знање, и једино свевредносно. Без тога, сва људска знања нису ли штура и немоћна незнања? Јер уствари нимало не помажу човеку у ономе што је најглавније. Са свима њима човек је само једно бучно и хучно и аветињско „ништа“ (ср. l.Kop.13,2).Загледа ли у себе, у сва своје знања, човек се мора препасти од ништавила свог, од небића свог, од немоћи своје. И ако се духовно пробуди, он осети шта Богочовек Христос значи за род људски: Спаситељ и Осмислитељ свега људског; и душе, и тела, и знања, и осећања, и живота, и смрти, и бесмртности, и вечности, и свега видљивога и невидљивога. Грчки дух, и по вери и по философијском обожавању човека, човекопоклонству, потпуно је немоћан и беспомоћан када је у питању спасење човека и света. Штавише, та склоност јако смета Грцима да правилно оцене Богочовека Христа и да га приме као јединог истинитог Бога и Господа, Спаситеља и Искупитеља. Стога Свети Апостол и долази међу њих (Грке у Коринту) са одлуком: да ништа не зна међу њима осим Исуса Христа, и Њега распета. Да, Распета. А то значи: Спаситеља, а не само Учитеља; прво Спаситеља, па онда Учитеља. Као Спаситељ Он је својом крсном смрћу, својим васкрсењем, својим вазнесењем, својим целокупним богочовечанским животом извршио спасење света од греха, смрти и ђавола. То га је и учинило јединственим Учитељем рода људског: јер Он једини и учи људе и даје им божанске силе да побеђују грех, смрт и ђавола, и тако стичу и осигуравају себи бесмртност и живот вечни. Стога му је и име: Исус, што значи Спаситељ.
43. Ми не говоримо мудрост овога света,… него говоримо мудрост Божју у тајни сакривену – Θεοϋ σοφίαν μυστηρίω την άττοκέκριμενην – коју Бог пре сваког времена одреди за славу нашу. – Господ Христос као Богочовек и јесте та „мудрост Божја“ (l.Kop. 1,24-30) и „слава наша“. У Тројичном Божанству Он је пре овога света, пре сваког времена одређен као вечни смисао бића људског, и слава његова. И заиста, Он је том славом прославио човека када се очовечио,постао човек. Сву пуноћу Божанства свога Он је унео у човека(Кол.2,9), и тако неисказано прославио човека. Као Богочовек, Онје увео човека у сав живот божански, у сву бесмртност, у сву бесмртност божанску, у сву вечност божанску, у сву славу божанску: јер ено, Он као Човек седи с десне стране Бога Оца, у вечној божанској слави. Човек је саздан са богочовечанским клицама и могућностима. Оне су у боголикости бића његовог. А боголикосту богочежњивости: у чежњи да све своје усаврши и заврши Богом, Богочовеком: и душу, и тело, и срце, и живот. Отуда појава Бога Логоса као Богочовека одговара вечним чежњама бића људског.
44. А нама је Бог открио Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божје – τά βάθη τοϋ Θεοϋ (l.Kop.2,10). За веру у Христа и христољубље Бог даје Духа свог Светог, Духа Истине, који христољубиву душу уводи у сву истину о Богочовеку Христу, и открива јој све дубине Божје које су у Њему. Дух Свети отвара вид човеку те види што око не виде, и слух – те чује што ухо не чу, и срце – те осећа и сазнаје што у срце човеку не дође (l.Kop.2,9). На дан свете Педесетнице Дух Свети је открио светим Апостолима сву Христову тајну, и отада су они ишли за Њега у све смрти, у све опасности, у све муке. Оставши заувек у Цркви, Дух Свети и надаље открива Христову тајну свакој христољубивој души (ср. Јн. 14,16-17; 26; 16,13; Еф.1,17; Дап.4,31; 10,47; 11,15). Он је главни Апостол и Сведок Христов (Јн.14,16-26; 15,26). Он даје богољубивим душама најсавршеније знање о Господу Христу, за какво је само способно људско биће. Зато духоносни благовесник пише хришћанима: Имате помазање од Светога, u знате све – οίδατε πάντα (1Јн.2,20): знате све што човек може знати о Богу, о свету, о човеку, о животу, о вечности. Само духоносци знају Богочовекову тајну. То су, на првом месту, Светитељи. Нема сумње, сваки хришћанин кроз свете тајне постаје духопримац и духоносац. Само Светитељи задржавају у себи Духа Светога светим еванђелским врлинама, светим еванђелским животом, а ми га гресима огорчавамо, па и изгонимо. Зато што имају у себи Духа Светог који им открива дубине Божје које су у Господу Исусу, Свети Оци и јесу једини прави и веродостојни богомудри тумачи Светога Писма и уопште Божјег Откривења.
45. Јер ко од људи зна шта је у човеку, осим духа човекова који је у њему? Тако и у Богу шта је – ά τοϋ Θεοϋ – нико не зна осим Духа Божјег (l.Kop.2,11). Човек је затворен свет, затворени универзум.Таквим га чине његово самоосећање и самосазнање. Без његове дозволе не може у њих продрети нико сем свезнајућег и свудаприсутног Господа. То је његова искључива и неотуђива својина.Уствари, то је и једино његово. Он себе сазнаје и зна помоћу самоосећања и самосазнања. Али, шта су у суштини самоосећање и самосазнање, то ни он сам не зна. Њихова је тајна сакривена уБогу Логосу. Као и васцела тајна човекова бића. Једино је оваплоћени Бог Логос, Богочовек Христос, открио не само тајну Бога него и тајну човека. Отуда се Богочовеком најбоље и најсавршеније познаје човек. Када човек живи Богочовеком, његово сезнање и о Богу и о човеку усавршава богочовечанским савршенством. Дух човеков је извор свега човековог самосазнања и знања,свега самоосећања и осећања. Он једини зна шта је у човеку, и од њега зависи да ли ће то обелоданити. Тако и у Богу нико не зна шта је осим Духа Божјега. Он једини зна шта је и у Богочовеку Христу. Човек пак само личним освећењем, одуховљењем, улази у те тајне Духа. Присаједињујући се светим животом у Духу Светом, човек по мери свог освећења добија и знање о ономе што је у Богу, као и знање о ономе што је у човеку. Отуда само свети духоносци знају Бога и што је у Богу, знају човека и што је у човеку.
46. А ми не примисмо духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога (l.Kop.2,12). – Ето тајне хришћанског богопознања, христопознања. Дух Свети даје силе духу нашем да може сазнати шта намје даровано од Бога. Божје се познаје Божјим. Бог се познаје Богом, – то је апостолско и светоотачко правило у хришћанској теорији сазнања, гносеологији. Уколико више човек има у себи Духа Божјег, утолико више зна Бога и оно што је Божје. Само духоносци знају потпуно шта нам је у Христу Богочовеку даровано од Бога: каква богатства, каква савршенства, какве светиње. Као што су свети Апостоли тек Духом својим сазнали то потпуно и јасно, тако и сваки хришћанин. То је закон који важи за сва људска бића. Отуда су духоносни Оци најбољи христозналци, и духонадахнути тумачи Светог Еванђеља, јер га тумаче Духом Светим који им открива и дубине Божје.
А шта је то дух овога света! То је овакво схватање: овај свет је све и сва; на њему се живи, на њему и умире; на њему се постаје, на њему и нестаје; осим овога света, не постоји други свет; осим човека, не постоји Бог; што је у овом свету, то је све, а изнад њега и око њега – ништа, ништа, ништа; човек је свим бићем изникао и израстао из овога света, у њега се сав поново враћа, рашчиња и распада. Отуда дух овога света не може знати Христа Бога, ни шта нам је у Њему даровано од Бога. Дух овога света је у владарима овога света који не познају и не признају Богочовека и Спаситеља у Христу Исусу Господу нашем. Он је и у материјалистима, и у рационалистима, и у хуманистима, и у папистима, и у свима који хоће да Христа Богочовека сведу на човека и да Хришћанство објасне као људску философију, људску науку, људску појаву, људску творевину.
47. Јер не знам ништа собом – οΰδεν γαρ έμαυτφ σύνοιδα (l.Kop.4,4). Чак и апостол Павле је тек кроз Богочовека Христа почео да упознаје себе. Кроз христопознање ка самопознању! Да, то је једини пут. Богочовеком сазнајем себе као човека, улазим у страшну тајну бића што се човек зове: шта је, откуда је, ради чега је,куда иде. Тек Богочовеком почињем да разумем свој разум, своје срце, своју душу, своје тело, и свет око себе, и многе тајне Божје,свете, пресвете, преузвишене. Као човек, сам по себи, не знам ништа собом. Што знам, вели Павле, Христом знам који је у мени, у мојој души, у моме разуму, у моме срцу, у моме животу (ср.Гал.2,20). Њиме живи моје самосазнање, моје сазнање, и узраста усвете тајне Божјих светова. Ја тек сад увиђам да је моје самосазнање право и истинско и бесмртно и вечно само Њиме и у Њему.Јер све што сазнајем и знам као несумњиво истинито и стварно,сазнајем и знам Њиме, не собом.
48. Запазимо смисао светле благовести апостолове: Јер Бог који рече да из таме засветли светлост – φως λάμψαι, Он засветлиу срцима нашим, да би се осветлило познање славе Божје у лицу Исуса Христа (2.Kop.4,6). Само кад Бог благодаћу својом упали свећу душе наше, обасја срца наша, наш се духовни вид оспособљује да види вечну божанску славу у лицу Исуса Христа, Богочовека. Ко у лицу Исуса Христа не види Бога, заиста је слеп, заиста је тама ослепила очи душе његове. И он никада ни у коме и ни у чему неће пронаћи истинитог Бога, јер га ван Христа нема. Место тога он ће проглашавати за богове разна бића, разне појаве, разне ствари. Пробуди ли се човек покајањем из своје страсти, из свога грехољубља, и отрезни душу своју христочежњивом вером и љубављу, он одмах сагледа у Њему Бога, и сву славу божанску, колико је људско биће поднети може, на вечну славу своју.
49. Не можеш себе знати, тачно и истински знати, док себе не погледаш богочовечанским оком Цркве, док себе не измериш богочовечанском мером Цркве. Зато што ни наш ум не представља непогрешиво мерило и непогрешивог судију. И он је под многим слабостима и несавршенствима и манама и помрчинама.Њему је неопходно да себе добровољно принесе на жртву Господу Христу – Божанском Логосу, Божанском Уму, принесе кроз самоодречни подвиг вере, љубави, молитве. И онда ће га чудесни Господ у Богочовечанском телу Цркве своје преобразити, обновити, осветити, присајединити саборном богочовечанском уму Цркве. И тек ту, у том богочовечанском уму Цркве твој ће ум наћи себе, своју пуноћу, своје савршенство, своју светост, своју непогрешивост. Једино са свима светима (Еф.3,18), у Цркви Христовој,мој ум осаборњен, оцрквењен, обогочовечен, добија силу и моћ ијасно види, опет са свима светима, кроз њих и помоћу њих – својвечни пут, свој вечни смисао, своју вечну вредност, свој вечни живот, своју вечну радост.
Без тога, мој ум је штуро, скоро бесконачно ништа (Гал.6,3), и сав ја, са васцелом својом душом и телом и свешћу, непрекидно сам бескрајно метафизичко, а и физичко ништа, до год сам одвојен од Онога који је све за свако биће: од Господа Христа, Бога Логоса, васцелог оваплоћеног у Цркви Његовој. Јер ван Богочовека Христа, ја сам сав смртан, сав сам ништа, и физички сав сам ништа, пошто сам баш физичком страном свога бића и најподложнији видљивој смртности и смрти. Док моја људска мисао не ологоси (охристови) себе, она увек остаје фантастично привиђење, најпре за себе саму. Да, мисао је људска бесмислена све док се не осмисли, не ологоси Богом Логосом – Господом Христом у Цркви Његовој: док се не оцрквени, осаборни, освети, облагодати, обогочовечи.
50. Нема веће муке (Проп.1,18) него што је мисао сама себи! и нема већег пакла: мисао сама у себи и сама са собом, потпуно откинута од Творца и Бога мисли – Господа Христа, Бога Логоса. Мисао људска без Господа Христа не може познати ни себе, нити знати себе или свет око себе. А кад у уображењу свом мисли да што зна – не зна још ништа као што треба знати (l.Kop.8,2). Уствари, сва способност мисли није у њој самој већ у Богу Логосу и од Бога Логоса (ср. 2.Кор.З,5). У томе је разумност мисли, и смисао мисли, и логичност мисли, и логосност мисли. Без тога – она је увек алогосно привиђење, алогосно чудовиште, које само себе непрестано вија по пустињама бесмисленог постојања и бића, које је на крају свих крајева небиће.
51. Својим богочовечанском подвигом спасења на земљи,Господ Христос је благословио род људски сваким благословом духовним (Еф.1,4). Тиме је Господ Христос остварио оно што је као план Божји о роду људском постојало у Тросунчаном Божанству пре постања света. Спасење које ми хришћани стичемо и добијамо Спаситељем јесте остварење предвечне мисли Божје о нама, јер нас изабра у Њему пре постања света. Изабра сав род људски као целину, а нас хришћане и као појединце, предвиђајући да ћемо ми с вером и љубављу примити Спаситеља и спасење. Овај избор ни у ком случају не значи Божје предодређење, већ само Божје предзнање и предвиђање како ће се ко од људи држати према Спаситељу и спасењу које Он нуди. Јер човекољубиви Спас предлаже спасење свима, али га само известан број људи прима. Примају га они које се драговољно одлуче да живе светим и беспрекорним животом у Христу и пред Христом. А такав живот се живи Духом Светим и у Духу Светом помоћу светих тајни,и светих врлина које извиру из светих тајни. Нико се не може насилно приморати да живи праведним и светим животом. Ту јесве засновано на слободној вољи, на добровољном напору и труду.Врлине, свете врлине се не могу наметнути силом, или неким предодређењем, јер су оне од зачетка до завршетка, дело добре воље.
52. Бог благодат, преумножи у нама у свакој мудрости и разборитости – εν ττάση σοφία και φρονήσει (Еф.1,8) – Благодат у мудрости.То је облагодаћена мудрост, мудрост божанска, логосна, бесмртна, вечна, само у границама наше људске душе. Обогаћен том благодатном мудрошћу, хришћанин мудро живи у свим Божјим световима, избегавајући грех, од кога душа и лудује и бунца. Јер грех и јесте лудило душе, безумље душе. Благодат у разуму то значи: божанска сила, освећујућа и преображујућа и обожујућа,освећује разум, преображава га, обожује га. И разум се јавља чист и обновљен и преображен и обожен, и из њега се роје божанске мисли, божанска расуђивања, божанска умовања. Док је под влашћу греха, разум точи из себе таму и мрак, наказне и ружне мисли, безумна и луда расуђивања, јер грех и царује у човеку кроз многобројне демонизме и разна лудила. Огреховљен разум увек је под влашћу зла, и тиме посредно под влашћу ђавола. Облагодаћени пак разум увек је под влашћу божанског добра, и тиме под влашћу самога Бога свакога добра – Господа Христа.
53. Разум се облагодаћује помоћу светих тајни и светих врлина. Тако, молитва светом силом својом облагодаћује разум; и омолитвљен разум свако своје расуђивање развија и води божанским путевима, те га никада не костоломе мрачна беспућа. Исто тако, љубав светом силом својом облагодаћује разум, те он с усхићењем благовести и оправдава христолику љубав према свима људима и свима створењима и свима тварима. Тако и смиреност,тако и кротост, тако и пост, тако и све остале еванђелске врлине,свака својом светом силом облагодаћује разум, и тиме га преображава, освећује, охристовљује, обожује, обогочовечује, обесмрћује, овечнује, и на тај начин га оспособљава, те он радосно и усхићено живи ради вечнога у времену, ради Божјега у човеку, ради богочовечнога у људима, ради Господа Христа у времену и вечности, и свим бићем својим усваја вечну Божанску Мудрост што је у Божанском Откривењу.
54. Шта Бог хоће са овим светом? Какав је циљ Божји у њему? Шта Бог хоће са родом људским? Са човеком? Зашто је Бог створио овакав свет и оваквог човека у њему? То не зна, и не може знати никаква људска мудрост, никакав људски разум. То може знати, и стварно зна једино Христовом благодаћу облагодаћена мудрост, и Христовом благодаћу облагодаћени разум. Богатство благодати своје Тросунчани Господ је и излио на нас објавивши нам тајну воље своје у личности Господа Христа и Његовом богочовечанском подвигу спасења: тајну воље своје о нашем земаљском свету, и о свим световима, о човеку, и о свима људским бићима. Нема сумње, тајна свих светова је у тајни воље Божје. Да нам је није објавио ми људи никада не бисмо сазнали и открили ту тајну, а самим тим ни тајну наше људске воље: ради чега нам је воља дата, и чему треба да служи, и како да се управља. По предвечном благовољењу свом Бог нам је открио ту тајну коју је имао у себи о свету и световима, и о човеку у њима. А то благовољење васцелим бићем својим извире из безграничне љубави Божје, којом Бог и одређује од вечности сав свој однос према роду људском.
55. Како је могуће познати Господа Христа, Богочовека, Његов неизрециви домострој спасења света? Једино са свима светима (Еф.3,18). У томе домостроју спасења: и ширина је божански бесконачна и безгранична, и дужина и дубина и висина. А то јесам Господ Христос Богочовек: оваплоћењем је сишао у најдоња места природе људске; погребењем – у најдоња места ада; васкрсењем и вазнесењем – узишао са људском природом више свију небеса, и узнео са собом све свете, све верне следбенике своје, и узноси их непрестано кроз свети живот у светим тајнама и светим врлинама. Дубине Божје (1.Kop.2,10) присутне су све у богочовечанском домостроју спасења Господа Христа: присутне и у његовој ширини, и у његовој дужини, и у његовој дубини, и у његовој висини. А у те дубине Божје уводе нас и кроз њих воде само свети духоносци (ср. l.Kop.2,10-16), чији је дух сав испуњен Духом Светим, и вођен и руковођен Њиме. И ми једино у благодатној заједници са свима светима можемо то разумети, и то поступно и постепено по мери вере наше и еванђелских подвига наших. А ти свети духоносци, где су? У Богочовечанском телу Христовом, Цркви: у њеним бескрајним божанским дубинама и ширинама и висинама и дужинама. Потпуно сједињени са Богочовеком благодатним сједињењем, они живе оним што је Његово, и имају оно што је Његово, и знају Његовим знањем, јер саборним умом Цркве умују, и саборним срцем Цркве осећају, и саборном вољом Цркве хоће, и саборним животом Цркве живе: све њихово уствари је најпре Његово, и увек Његово, а они увек своји себи само преко Њега и Њиме.
56. Апостол Павле вели: Да познамо љубав Христову која превазилази свако знање (Еф.3,19). Од тога по души подвижника вере разлива се чудесно умилење, и он свим бићем својим радосно осећа ову истину: љубав Христова је претежнија од сваког знања, јер даје души таква блага, такве радости, таква блаженства, о којима никакво знање не може ни слутити, а камоли пронаћи их и дати људском бићу. Ово осећање, и у њему сазнање о свевредности љубави Христове – дар је Божји,откривење је Божје за саборно живљење у Цркви са свима светима. Јер благодатни живот у Цркви са свима светима уводи нас у надумно, натчовечанско, натприродно познање. Чега? Божанске љубави Христове, изражене Његовим богочовечанским домостројем спасења, Црквом Његовом.
57. Стварно, који то ум људски, и разум људски, и знање људско може познати, осазнати, пронићи пресвету тајну Цркве Спасове, која и није друго до сав Богочовек Христос у свим својим божанским и човечанским савршенствима и стварностима? Ум људски, у ма каквој својој људској датости и стварности; разум људски, у ма каквој својој људској датости и стварности, не мож емного ни захватити, а камоли обухватити безграничне стварности Богочовечанског домостроја спасења, који је сав у тајанственом Богочовечанском телу Цркве Христове. Ту је све само тајна до тајне, и свака од њих неизмерно и несагледно превазилази сваки ум и разум људски. А те свете и божанске тајне Богочовековог домостроја спасења и Његовог богочовечанског тела Цркве, све су саткане од божанске љубави Христове, бескрајне и безграничне на свим тачкама њенога бића. Та божанска, та богочовечанска љубав је увек и у свему надумна и недокучљива и несагледна. Од ње се биће људско растапа у безброј умилења и расипа у безброј „Осана“. Та је љубав у исто време и врело истинског божанског, богочовечанског сазнања и знања. Отуда искључиво и новозаветни гносеолошки принцип: „Који љуби Бога, тај зна Бога“ (1Јн.4,78): зна Бога надумним, надразумним знањем, знањем у коме учествује сав наш унутрашњи, боголики и богочежњиви човек. А ту љубав човек добија и развија у себи до неслућених размера само живећи у Цркви са свима светима кроз свете тајне и свете врлине. Јер таквим благодатно-богочовечанским животом он исцељује од грехољубља и страсти душу и ум и срце, оздрављује их божанским здрављем, те они, оздрављени Христом, постају способни за истинско богопознање и за истинско знање натприродног и надумног.
58. До јединства вере и познања Христа (Еф.4,13) долази се само у заједници са свима светима, само саборним животом са свима светима, под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Еванђелиста, Пастира и Учитеља. А њих најсветије, води и руководи Дух Свети, од Педесетнице па надаље кроза све векове до Страшнога Суда. А Дух Свети и јесте онај један дух у телу Цркве(ср. Еф.4,4). У Њему је и од Њега је и јединство вере и познања Сина Божјега, Господа нашег Исуса Христа. Сва истина вере у Христа и знања о Христу налазе се у Духу Истине, који нас и уводи у сву ту истину, једну и јединствену (ср. Јн.16,13; 15,26; 14,26). Он наше осећање Христа сједињује са саборним срцем Цркве, и наше сазнање Христа са саборним сазнањем Цркве. Тело Цркве је једно,и има „једно срце“ и Једну душу“ (Дап.4,32). У то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве. И тако стичемо у себи непролазно осећање и сазнање да смо једне и исте вере у Господа Христа са свима светим апостолима, пророцима и праведницима. Исте вере у Господа и истог познања о Господу.
59. Живот хришћански, живот у Христу, у Његовој Цркви,то је нови живот и нови начин живота: сав човек живи Богом и уБогу. Уствари, то је вечни живот људски, живот божански, живот савршени, који има своје безбројне ступњеве. Ту човек зна Бога и Истину Божју, и живи у њима и ради њих; ту човек зна и себе, и доживљује себе као биће боголико, бесмртно и вечно. Насупрот томе стоји живот незнабожачки, живот ванхришћански. Он сав тече „у празности ума“ људског – εν ματαιότητι τοϋ νοός (Еф. 4,17): сав свој живот и све силе за живот и сва правила за живот, незнабошци ишту од ума свог, ума људског. А шта има у уму људском, шта он садржи у себи? Очигледно је: ум људски не садржи у себи ни свезнање ни свемоћ, да би могао снабдевати човека оним истинама и оним силама које су неопходне за један прави живот у правди, истини и сваком добру; а најмање за један бесмртни и вечни живот. Ум људски садржи у себи мисли, појмове, идеје. Али зар то нису сенке и привиђења све – док се не испуне Богом, Божјом Истином?
60. Ум људски заиста представља пустињу и пустош, празнину и празност, у којима се човек храни сањаријама и сенкама.Место бића, ум је пригрлио небиће, место живота – смрт, и на томе заснива себе и сву делатност своју. А у том баш и јесте основна заблуда ума људског, његова таштина и сујета и празноћа: ματαιότις (Еф.4,17). Два живота: незнабожачки, ванхришћански – “ у празности ума“ људског; хришћански – у пуноћи Божанства, у Богочовеку, који је пуноћа Божанства у обличју човека (ср. Кол.2,9; 1,19). Живећи Њиме и у Њему, ми живимо умом Божјим, Логосом Божјим, и с правом изјављујемо: ми ум Христов имамо (l.Kop. 2,16).
61. Празност, таштина сујета ума људског повећава се до сатанских сразмера – гордошћу. Јер од гордости залуди ум у човеку. Мисао, гордошћу захваћена одваја ум од његовог корена, од његовог извора – Бога Логоса, те он потапа себе у призраке, у привиде, и самоуверено сматра своје привиде за стварности, и своје лудости за мудрости. Чим људи крену путем гордости, они залуде у мислима, те је сваког примања достојна еванђелска истина о њима: кад се грађаху мудри, полудеше – φάσκοντες είναι σαφοί έμωράνθησαν (Рим.1,22) и „расуше се гордељивци мислима срца свога“ (Лк.1,51). Гордоумље огреховљује, помрачује, трује, осатањује ум људски, теон точи из себе таште, празне, сујетне мисли и лажна умовања о Богу, о свету, о човеку. А то долази отуда што гордост главном артеријом својом црпе силе своје, и живот свој, и праживот из Сатане, који је и пронашао гордост, и начинио је врховним законом свега бића и постојања. Зато свака, па и она најмања гордост осатани човека помало, и то најпре му осатани ум. Јер гордост прво захвати умне силе човекова бића, постаје мислећа сила уњему, стваралачка сила ума његова. Уствари, свака људска гордост пореклом је од Сатане. Гордоумље, то је главна одлика Сатане и осатањених људи.
Ослоњени на свој ум, затворени у чауру његову, гордоумци или неће да знају за неко више биће од себе – Бога, или га не признају, или га своде на неку слепу силу, и уопште не могу правилно да расуђују и умују о Богу Творцу и о свету као творевини Божјој. Зато их Бог и предаде у покварен ум – да чине што не ваља (Рим.1,28), и да то зло чињење још и правдају погрешним расуђивањем свог поквареног ума.
62. Живећи без Бога, ум се човеков квари, трули, огреховљује, осмрћује, осатањује. И долази дотле да стварно не зна за Бога.Но не знајући за Бога, ум човеков не зна ни себе сама, ни човека ни свет. Такав о-без-божен, о-не-знабожен ум истовремено постаје и о-без-човечен, о-не-човечен. Тако, на крају свих крајева, човек без Бога је увек човек без ума: безбожан-безуман: Рече безуман у срцу свом – нема Бога (Пс.14,1). Од самог одсуства Бога у уму човековом, а то значи: од самог одсуства Истине у уму, ум трули, распада се, постаје διεφθαρμένος и у њему се природно коте зле мисли, као црви у трулом месу (ср. 1.Тим.6,5; 4). Разумљиво је онда да се људи иструлелога, покваренога, изопаченога ума (2.Тим.З,8) противе истини, свакој истини, а највише Вечној Истини – Христу Богу.
63. Богомудри зналац природе ума људског, Апостол Павле благовести: да је таштина ума – бављење таштим стварима (Еф.4,1718). А шта је таште ако не све садашње, о чему и говори Проповедник: Таштина над таштинама, све је таштина (Проп.1,2 =Књига Проповедникова). Но рекне ли ко: ако је све таште и таштина,зашто онда постоји? Ако је то дело Божје, како је онда таште? И много сличних приговора поводом тога. Али, одговара Свети Јован Златоуст: Проповедник не назива таштим дела Божја; јер није таште небо, није ташта земља, ни сунце, ни месец, ни звезде,ни тело наше. Све је то веома добро (Пост.1,31). А шта је таште?Сам Проповедник говори: Насадих себи винограде, набавих себи певаче и певачице, начиних себи језера водена, имах говеда и оваца више од свих; накупих себи сребра и злата: и видех да је све таштина( Проп.2,4; 8; 6; 7; 11). И Пророк говори: „Човек сабира, а не зна коме ће допасти“ (Пс.38,7). Стога, таштина над таштинама су: велелепне грађевине, изобиље и преизобиље злата, мноштво слугу, гордост и славољубље, уображеност и надменост. Све је то – таштина: јер није настало од Бога, него су то људи створили. Као штоби се узалуд трудио човек ако би наливао воду у пробушен суд,тако и човек који се одаје таштим задовољствима – налива воду у пробушен суд. Уопште, таштим се назива оно што ничему трајном не користи. Стога је Апостол и рекао за људе незнабошце да „ходе у таштини ума свога“ (Еф.4,17). (Св. Златоуст, Омилија 12. на Посланицу Ефесцима).
64. Незнабошцима је „разум помрачен“ (Еф.4,18) вели Апостол. Због тога што немају Бога у себи. Без Бога на свету (Еф.2,12),они су у потпуном мраку, на првом месту њихов разум. Јер сам Бог у разуму и јесте светлост разума; из Њега се лије и разлива светлост у све мисли, у сва расуђивања, у сву делатност разума.Нема ли Бога у разуму, разум је сав помрачен, сав потопљен у таму, и не зна куда иде, нити зна куда води човека. Незнање Бога повлачи за собом незнање човека и његовог назначења, незнање света и његовог циља. Човек помрачена разума ништа не зна као што треба знати. Тама му не да да види ни Бога, ни човека, нитиикоју твар у њеном правом бићу. Као што ноћу човек без светлости једва назире ствари или их уопште не види, тако и разум без Бога једва назире истину о свету и о стварима у свету, или их уопште не види. То незнање правога Бога држи нехришћане далеко од живота у Богу (ср. 1.Сол.4,5). Они су зато отуђени од живота Божјега (Еф.4,18).
65. Ван живота Божјега (Еф.4,18) свуда је смрт, обамрлост, мртвовање, тама. Отуда и обамрлост разума за сваку здраву делатност. Разум ван Бога мртвује, обамире и умире. Отуда и „окамењеност срца“ код незнабожаца (Еф.4,18). Срце у коме нема Бога равно је камену: не осећа ништа како треба ни колико треба. Сва су му осећања спарушена, сасушена, сушичава, згрчена, кратка,плитка, трома, хрома. А у незнабожјем помраченом разуму све су мисли сушичаве и самртнички безживотне и немоћне. Само живљењем у Богу оживи срце истинским животом, и оно постаје божанска радионица која непрестано израђује бесмртна осећања,света, чиста; и оно осећа и саосећа истину Божју и у људима и у стварима.
66. Како хришћани могу одбацити старог човека? Обнављајући се духом ума свога (Еф.4,23). – То значи променити дух ума,расположење ума, навике ума; променити начин умовања, начинмишљења. Речју: то значи преобразити и преобратити тог главног незнабошца у нама; од небога обратити га Богу, од нехриста Христу. А то се постиже најпре подвигом вере, а за њим и са њим и осталим еванђелским подвизима љубави, молитве, поста,смиреноумља, богоумља, здравоумља, кротости, уздржања… Сваки од тих подвига обнавља ум преображајним силама својим. Ион се постепено исцељује од својих болесних мисли, болесних умовања, болесних схватања; постепено оздрављује; док се силом Христовом потпуно не исцели, не оздрави.
67. Исцељен, оздрављен, обновљен ум постаје творац здравих, светлих, светих, божанских, бесмртних мисли. Он сада Богом мисли, Христом мисли. Богомислије, христомислије постаје његовим сталним расположењем, његовим „духом“, његовим начином мишљења и умовања. Зато свети Апостол изјављује у име свих хришћана: Ми ум Христов имамо (l.Kop.2,16). Стога и о свему умујемо Христом Богом. Са променом ума, у човеку се мења све, обнавља све. Зато се покајање и назива у Еванђељу μετάνοια (μετά – νους), што значи: промена ума, обнова ума.
68. Мудрост је живети еванђелски „уредно“, еванђелски“тачно“ (Еф.5,15). А лудост је, лудило је живети расипнички неуредно, трошећи душу на грехе и пороке. Мудар је онај који зграду душе своје зида на вршењу светих заповести Еванђелских. А луд је онај који не зида зграду душе своје на Еванђељу Спасовом.Јер све што се зида Господом Христом, одолева свима бурама и олујама и непогодама искушења, греха, смрти и ђавола; све пак што се зида и гради без Христа, и мимо Христа, и против Христа лако пада и распада се чим наиђу олује искушења, олује грехова и страсти, поготову ветар смрти и демонизма (ср. Мт.7,24-27). Безбројни су примери мудрог, еванђелски мудрог, еванђелски уредног живота, а на првом месту то су: свети Апостоли, свети Мученици, и сви свети следбеници Христови, а испред њих – сам савршени Свепример = Господ Христос. Пример пак лудог, расипничког живота су: блудни син, лењи слуга са једним талантом, и сви слични њима (ср. Лк.15,1132; Мт.25,14-30).
69. Сва воља Божја о роду људском, и о сваком човеку, казана је у Христу Исусу, у Његовом Еванђељу (ср. Еф.1,9). Сваки од нас може сазнати од Њега шта му ваља чинити да постигне своје божанско назначење у свету. Значи: разуман је пред Богом човек који зна вољу Божју и твори је; а неразуман је пред Богом човек који не зна вољу Божју и не твори је, јер неће да је зна и да је твори. Мудар је, богомудар је човек који слуша заповести Господње и твори их, и гради дом душе своје као на неразрушивом темељу;а луд је пред свемудрим и свеблагим Господом, луд је који то не чини, већ ван Господа Христа хоће да осигура своју душу, свој живот, своју бесмртност а уствари он на тај начин гради дом бића свог на песку.
70. Са вером у Христа увек иде и љубав према Христу. У подвигу вере и љубави Христове човек никада није сам, већ увек у друштву са свима светима (Еф.3,18). Јер и вера и љубав приводе Христу Богочовеку и онима који су са Њим и у Њему, у саборном Телу Његовом, Цркви. Заједно са свима светима испуњен том божанском вером и љубављу, човек је уствари заједно са њима саборно испуњен у Христу сваком пуноћом Божјом (Еф.3,19). Оно што је Христово – постаје његово. Христос је Богочовек, и у Њему обитава сва пуноћа Божанства (Кол.2,9); та пуноћа постаје и његова, и он постаје „заједничар у Божјој природи“ (2.Пт.1,4). У њему као да се оваплоћује сав чудесни Богочовек. Уствари, Он се и оваплоћује у њему кроз Свето Причешће, Он који је сав у Богочовечанском телу Цркве. И човек љубави Христове доживљује пуноћу Цркве као нешто своје, јер је са свима светима постао саставни део њен, сутелесник њен. А у телу, сваки делић осећа себе као цело тело. Тако и подвижник љубави: сво тело Цркве је његово, и он је сав њен; сва њена пуноћа припада њему, и он сав припада њој. На тај начин он лично и стварно доживљује са свима светима остварење вечног плана и циља Божјег о свету: Господа Христа као Цркву, која је тело Његово, пунота Онога који све испуњава у свему (Еф.1,23). А то и јесте циљ, Богом одређени циљ свима људима, на челу са хришћанима: да се испуне сваком пуноћом Божјом (Еф.3,19). Живећи у Богочовечанском телу Цркве, ми хришћани и примамо од те пуноће Божје и испуњујемо се њоме (ср. Јн.1,16). Јер оваплотивши се, Господ Христос је човечанску природу коју је узео на себе потпуно испунио сваком пуноћом Божјом; и такав основао Цркву; и такав остао у Цркви као Богочовечанском телу свом, коме је Он и глава, да би и људима омогућио да се испуне сваком пуноћом Божјом.
71. Мисао је у човеку највећа тајна, најзагонетнија загонетка, најтајанственији незнанко. У телу је, а сва је бестелесна; кад јој тражиш крај, она ти показује своју бескрајност; а кад јој тражиш почетак, она ти показује своју беспочетност. Уствари, почетак јој беспочетан, и крај јој је бескрајан. Где год је додирнеш, она изрони из себе – рој разнобојних бескрајности. Човек све мери и цени мишљу; а мисао ничим ни да измери ни да оцени. Надтелесна у телу; надсветска у свету; натприродна у природи; натчовечанска у човеку. И све тако, док човек мисао своју не повеже са Христом – вером у Њега, љубављу према Њему. Тада мисао у Христу Богочовеку нађе своје порекло, живот, смисао, своју бесмртност и богочовечност.
72. Христоносни и христомудри Апостол Павле саветује да мисао људска – мисли оно што је у Христу Исусу (Фил.2,5). А у Христу Исусу је – Истинити Бог, Живот Вечни, Истина Вечна, Логос Вечни, Љубав Вечна, Правда Вечна, сва божанска савршенства; и још: сва човечанска савршенства, савршени човек и савршени Бог = Богочовек: и сав Његов домострој спасења људи од греха,смрти и ђавола. Мислећи оно што је у Христу Исусу, мисао човекова се исцељује од сваке своје бољке: од свега смртног, од свега греховног, од свега демонског; и постаје бесмртна, божанска и вечито млада. Речју: она постаје богомисао, христомисао, као таква достиже свој највиши домет, своје највеће савршенство: крај – у бескрају Божанском, живот – у вечном животу Божанском, истину – у вечној истини Божанској. Јер то је вечна храна за душу људску – сва је божанска и небеска; то је вечни живот за душу људску – сав је божански и бескрајан; то је вечна светлост за душу људску – сва је божанска и необухватна; то је вечна радост, вечна благовест за душу људску – сва је од Бога и води Богу.
73. Свака душа људска је и не довршена и несавршена – сведок се Христом Богом не доврши и не усаврши. Исто тако, мисао људска остаје и недовршена и несавршена – све док се благошћу Христовом не преобрази у христомисао, у богомисао. Због тога и чезне за тим разбуђена душа хришћанинова и даноноћно јеца кроз молитве и сузе: Господе Сладчајши, сваку мисао моју преобрази у богомисао! – И метанишући вапије: Господе Свеблаги, свако осећање моје преобрази у богоосећање!
74. У овоме свету, и у свим световима, за хришћанина постоји само једна врховна вредност, врховна свевредност – Господ Христос Богочовек. Не само за хришћанина него и за сваког човека који се духовно пробудио и сагледао сву језиву озбиљност човекова бића и његовог живота у овом свету. Све земаљске вредности, озбиљно и непристрасно процењене, имају у себи онолико стварне и непролазне вредности колико Господа Христа имају у себи. Без Њега, оне уствари и нису вредности. Једино Господ Христос дарује човеку, као Богочовек, себе – јединог истинитог Бога у свима световима, и са собом и у себи дарује му сва божанска савршенства, каква људско око не виде, нити ухо чу, нити срце људско наслути (ср. l.Kop.2,9). Осим тога Господ Христос дарује човеку и све божанске силе, помоћу којих човек све то претвара усвој живот, у своју савест, у своју бесмртност, у своју вечност, улажући са своје стране труд и ревност кроз свете врлине. Јер хришћанин бити значи: Господа Христа непрекидно доживљавати кроз свете тајне и свете врлине (ср. Фил.3,915).
75. Ми смо хришћани: када срца своја и мисли своје држимо и чувамо у Господу Исусу, када су стално у Њему (Фил.4,7); и тако су изнад сваке смрти, јер их Господ благи испуњује својом свеспасоносном, свеобожујућом, свеобесмрћујућом благодаћу. Срца наша у Господу Исусу! То значи: сва су испуњена Његовом љубављу, Његовом истином, Његовом правдом, Његовом вечношћу.Сва су горе, на небу! Увек неболетна, нарочито на светој Литургији, када их благодатна евхаристична сила окрили кроз свештенослужитељев молитвени усклик: „Горе имајмо срца!“ горе – у Христу, па ће нам увек бити пуна раја, пуна љубави, пуна истине, пуна радости, пуна вечности, пуна божанског мира који превазилази сваки ум (Фил.4,7). – Мисли наше у Господу Исусу! То значи: свака се Њиме храни, Њиме живи, Њиме бесмртује, Њиме вечнује, Њиме блаженствује, Њиме умује, Њиме богоумује, Њиме мисли, Њиме богомисли. Зато су такве мисли недосежне и за најкрилатије мољце очајања и сумње, и за сваку смрт, и за сваког ђавола.
76. Да љубав ваша све више изобилује у знању и сваком осећању (Фил.1,89). То је еванђелска, христолика, нова љубав од нове благовести и нове заповести (Јн.13,34). То је љубав Христова, љубав божанска, љубав света. Њу Бог даје, највише за молитву. Она је више дар Божји, неголи подвиг човечији. Као и сваки еванђелски подвиг. „Љубав је од молитве“, благовести свети Исак Сирин.Али и молитва је од љубави. Све су еванђелске врлине међу собом органски повезане, и сачињавају једно тело: свака живи кроз све, и све кроз сваку; свака зависи од свих, и све од сваке. А свеза савршенства која их све сљубљује, спаја, сједињује у један савршени организам, јесте љубав (Кол.3,12-14). Ко њу савршену има, има све остале. Стога је она та која даје непролазну божанску вредност: и вери, и знању, и пожртвовању, и правди, и трпљењу, и истини, и сваком еванђелском подвигу (ср. l.Kop.13,113). Љубав даизобилује у знању, јер само знање које је од љубави има вечну вредност и бесмртно трајање. По самој природи својој љубав је божанска сила познања: њоме познајемо и Бога, и човека, и сваку љубљену твар, јер се у њој свемилосној откривају и тајна Бога, и тајна човека, и тајна сваке твари. Љубав неминовно процвета знањем. Уколико она расте, расте са њом и знање. Савршена љубав даје савршено знање. Знање пак без љубави, то је око без зенице, уво без слуха, тело без духа. Такво знање надима, води у гордост; а гордост убија душу као нико. То је порок који је врховног анђела претворио у ђавола, а камоли човека; у шта све његане претвара! (ср. l.Kop.8,l).
77. Све држим за штету према преважноме познању Христа Исуса, Господа мога, вели Апостол Павле (Фил.3,8). Познати Христа, истински сазнати шта је Он, и ко, и шта доноси човеку и роду људском, – то је знање које човек с радошћу претвара у свезнање. Искуство светих људи сведочи: право христопознање уствари представља свезнање. Јер када човек позна Христа како треба, он сазна све што му треба и за овај свет, и за живот у овоме свету,али и за онај свет, и за вечни живот у ономе свету. А такво познање ко још може дати људима: ко од богова, ко од људи, ко од хероја, ко од генија? Нико, нико, нико. Само познање Христа даје човеку једино истинско познање о Богу, о свету, о човеку, о животу, о смрти, о злу, о ђаволу, о греху, о истини, о правди, о љубави,о великом и малом, о главном и споредном, о вечном и привременом.
78. Као једини истинити Бог и Господ, Богочовек Христос представља једини истинити смисао људског бића и постојања.Зато свети апостол оставља све ради Њега. Буквално све: и своју дотадању душу, и своју дотадању савест, и своје дотадање срце, и своју дотадању истину, и своју дотадању правду; – и породицу, и отаџбину, и народ, и веру, и философију, и науку. И још ово: оставља и земљу, и небо, и небеса над небесима, и све што је у њима и на њима. Јер је све то бескрајно мало, да би могло бити смисао и циљ човекова бића и живота. Све то апостол с радошћу оставља ради Господа Христа, јер је у Њему нашао нешто несравњено веће и драгоценије од свега тога. Сва савршенства и блага истинитога Бога, која могу постати, и постају људска, зато што је сам истинити Бог у Христу постао човек.
79. Познати Христа, то је на првом месту познати силу васкрсења Његова и смрти Његове (Фил.3,10). Како? Доживљавајући их као своје. Јер човек постаје хришћанин доживљавајући Христа.Другог пута нема. Све што је Христово доживљавањем претворити у своје, – тако се хришћанин постаје, тако и Христос упознаје. Једино се доживљавањем Христа може истински познати Христос. Христопознање је увек од христодоживљавања. Христову љубав познаћеш, ако је доживљујеш; Христову истину познаћеш, ако је доживљујеш; тако и Христову правду, и Христову смерност, и Христово страдање, и Христову смрт, и Христово васкрсење познаћеш, само ако их доживљујеш. То важи за све што је Христово, од најмањег до највећег. Силу васкрсења Његова познаћеш, ако васкрснеш себе из гроба грехољубља, и будеш ходио у новом животу, као онај који је још у овом свету васкрсао са Господом Христом и живи Њиме васкрслим. Он, Васкрсли и Вечноживи и Свемоћни, даје силе људима, те на земљи живе у новом животу, животу светом и боголиком.
80. Мир Божји, који превазилази сваки ум, чуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил.4,7). – Срце у Христу имати, у Христу чувати, такво је срце са свих страна опкољено Господом Христом, свецело живи Њиме и у Њему: сва његова осећања и ничу и расту и усавршавају се унутра у Господу; не удаљују се из Њега и не лутају ван Њега. И постепено сва се осећања развијају у христоосећања. И отуда у њима мир Христов, мир Божји.
Сачуваће мир Божји и мисли – τά νοήματα – ваше у Христу Исусу. Грчка реч νοήμα значи: разум, интелект, мисао. Мисли у Христу – то су свете мисли. Оне долазе од разума освећеног Христом. Како се освећује разум? Човековим живљењем у светим еванђелским тајнама и светим еванћелским врлинама. Такво живљење исцељује разум од главне његове болести: гордоумља, а испуњује га вечитим здрављем: смиреноумљем. Од освећеног разума – свете мисли; од разума у Христу – мисли у Христу. Ми чувамо своје мисли у Христу, када мислимо оно што је у Христу (Фил.2,5), када имамо Христове мисли. Господ Христос је постао човек, да би људима показао шта је прави човек, шта прави живот, шта – права мисао, шта – прави разум. Прави човек је богочовечански човек, прави живот – богочовечански живот, права мисао – богочовечанска мисао. Само живот у Христу чува наше мисли у Христу, преображавајући сваку мисао у христомисао, у богомисао. А мисли људске, а разуми људски ван Христа, шта бива с њима? Ослепе, те не виде ништа као што треба видети, нити знају ишта као што треба знати. Од непримања Христа, од неверовања у Христа ослепе мисли, ослепе разуми неверника (2.Кор.4,4; 3,14). И у тој тами кваре се и труле, расипајући се и распадајући се, најчешће, у неморалном животу (ср. Рим.1,28-32; Тит. 1,15; 2.Тим.З,8).
81. Зато што је живот хришћанина живот у божанским светињама и врлинама, неопходно је да се они испуне познањем воље Божје у свакој мудрости и разуму духовном (Кол.1,9). За такав живот који је по свему бесмртан, бесконачан и вечан, потребне су бесмртне, бесконачне и вечне силе Божје. Напредовање у томе животу зависи од Бога који даје силе, и од нас који употребљавамо те силе. А Он их никоме не намеће него их даје свакоме по његовом тражењу и ревности. Ревности у еванђелским подвизима, у творењу воље Божје, у вршењу заповести Божјих. Уколико приморавамо себе на еванђелски живот, утолико нам Господ и даје силе да га остварујемо те нам и подвизи постају лаки и радосни, као што нам сведоче и Светитељи и свети подвижници.
82. Само узвишена мудрост еванђелска зна сву вољу Божју. Јер се за живот у Богу даје мудрост од Бога (ср. Јак.3,13; 17). Тако и разум духовни, који је супротан чулном разуму, даје се само за живот у Духу Светом. А у разуму духовном – духовно разумевање тајни Божјих (ср. l.Kop.2,7; 10-15). И мудрост божанска и разум духовни су од присуства Духа Светога у души људској (ср. Дап.6,3; 10;l.Kop.12,8). А у таквој мудрости и у таквом разуму једино и борави потпуно познање воље Божје. Христос је мудрост Божја, мудрост од Бога (l.Kop.1,24; 30). Свети апостол благовести: Ми говоримо мудрост која је у савршенима, то јест у духоносцима, и ми Духом Светим знамо шта нам је даровано од Бога (l.Kop.2,6; 10,12). Јер Дух Свети је Дух мудрости и откривења (Еф.1,17): Он даје познање Христа и свега Христовог, свеколико познање воље Божје (ср.l.Kop.12,3-11).
83. Све ризнице мудрости божанске и разума духовног налазе се у светом и саборном разуму Цркве, којом се и долази „до познања тајне Бога и Оца и Христа“ (Кол.1,26; 2,23). Оне су у њему сакривене“ (Кол.2,3), и откривају се само онима који живе у Цркви светим и саборним животом заједно са свима светима (ср. Еф.3,18-19).
84. Мудро се владајте према онима који су изван (Кол.4,5), према нехришћанима, вели свети Апостол. Хришћани мудро живе, ако живе по Еванђељу Господа Христа који је мудрост Божја (l.Kop.1,24; 30). Ван тога је „незнање безумних људи“ (1.Пт.2,15), незнабоштво, незнање истине о Богу и човеку. Што год није од Христа, те једине истинске и вечне мудрости, заиста је и глупост и лудило, јер људи обично заглупљују и залуђују од страсти и греха. У својој суштини грех је главно лудило душе људске. Грехољубље је увек лудовање душе пред Богом. Једино христољубље и у Христу човекољубље испуњује душу божанском мудрошћу.
85. Само живећи мудрошћу у Христу, људи божански мудро искоришћују време живота, дато им од Бога; божански мудро „искупљују време“ (Кол.4,5). Кроз грехе и страсти ми расипамо богодано време, предајемо га смрти и лудилу зла. А време живота нам је дато да њиме зарадимо бесмртност и божанску вечност.Оно треба да буде увод у вечност. То је његова права, божанска намена. Испуњујући га бесмртним и вечним, ми га искупљујемо, откупљујемо од свега смртног, пролазног, греховног, глупог, лудог. Једино живећи мудро, то јест Христом, ми искупљујемо време; а на сваки други начин ми га злоупотребљујемо и упропашћујемо. Јер је и време створено Богом Логосом, и ради Бога Логоса(ср. Јн.1,3; Кол.1,16). Његова се логосност, и логичност, и састоји у томе да служи Богу Логосу – Господу Христу, да одводи и предаје Њему све што у себи има и носи. Време нам је дато да га претворимо у вечност живећи мудро: у Христу и Христом. Логосним бићем својим време је ушло у богочовечанско тело Христово, Цркву, и ту нашло своје вечно назначење и божанско остварење. Нарочито то бива у Св. Литургији, кроз Свету Евхаристију. Помоћу светих тајни и светих врлина у Цркви се време прерађује у вечност. Јер је Црква чудотворна божанска радионица у којој се временско претвара у вечно, и смртно у бесмртно, и пролазно у непролазно.
86. Живот на земљи пореклом је с неба; живот човечји пореклом је од Бога. Пракорењем својим живот сваког људског бића, и свих бића уопште, сакривен је неизмерним дубинама неба и у тросунчаним бескрајностима Трисветог Божанства. Тајна живота и најмањег и највећег, и најпростијег и најсложенијег бића на земљи у суштини својој света је, небеска је, логосна је, тројична је. Живећи, свако живо биће је самим тим стално у вези сапраизвором живота, сваког живота – Богом Логосом. Свако живо биће на свој сопствени начин доживљује и развија своју логосност самим својим постојањем. Нема сумње човек је најсложеније биће на земљи, зато он најсложеније и најдраматичније и доживљује свој живот. И када човек доследно трага за тајном свога живота, она га неминовно одвуче у горње небеске светове, ка Богу и свему Божјем.
87. Сва је тајна, света тајна нашег људског живота, не у нама људима, већ у Богу и Господу на небесима. Зато је небески Бог и постао човек, и јавио се на земљи као Богочовек Исус Христос, да нам објасни тајну живота, и да нас научи главној, свеглавној истини: да је живот човечји, од почетка до краја, сав од Бога, у Богу, ка Богу, ради Бога. Најбољи, најсавршенији и најочигледнији пример тога јесте сам живот Богочовека Христа. Његов живот на земљи је – свеживот; јер у њему сваки човек може наћи сву пуноћу, сву савршеност, сву бесмртност, сву вечност свога живота; и кроз то и у томе – сву логосност и логичност и божанственост и оправданост свога живота. Без Богочовека Христа живот човечји остаје увек заувек мучна, болна, тужна, а каткад и језива и свирепа и неподношљива и људождерска тајна. Само Њиме, Богочовеком, живот човечји побеђује сваку смрт и све смртно, и тиме осигурава вечну радост себи и на земљи и на небу. Онда, само онда је његовој бесмртности име вечна радост, и његовој вечности – вечно блаженство.
88. Хришћани знају како треба живети у овом свету и у свима световима у којим живи људско биће. Знају то Богочовеком,који их не само учи како треба да живе Богом (1.Сол.4,1), него им идаје божанске силе да тако стварно и живе, даје им Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Ми светим крштењем постајемо Христови, јер се том почетном светом тајном потпуно облачимо у Христа (ср. Гал.3,27): потпуно се испуњујемо Њиме, и живимо Њиме – савршеним и свемоћним Богом. А остале свете тајне и свете врлине све нас више утврђују и унапређују у том богочовечанском животу, те ми непрекидно растемо „растом Божјим“ (Кол.2,19), док не порастемо у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф.4,13), док се потпуно не охристоличимо, док обличје Христово не постане у нама (Гал.4,19), то јест док се потпуно не обогочовечимо, не постанемо богољуди по благодати.
89. Прави Хришћани нису у тами, јер имају „светлост живота“, коју никаква тама зла обузети не може, нити угасити, ако је само стално распирују вером и љубављу и молитвом и постом. За нас хришћане изненађење у свету може бити једно: грех; изненађење и опасност. Јер ми знамо да је грех уствари једина неприродност и противприродност у овом Божјем свету, и због тога изненађење за боголико биће Божје, човека; и још знамо да је грех сав од Сатане, и због тога једина истинска опасност за човека у овоме свету, а сигурно и у осталим световима. Ми Господом знамо, ми Светим Еванђељем Његовим знамо шта Бог хоће од нас ишта Сатана смера против нас: јер знамо шта Сатана мисли (2.Кор.2,11). Но ми против ђавола и стављамо свеоружје Божје, којим нас чудесни Господ Христос наоружава у Цркви својој: свете тајне и свете врлине. Ми кроз њих бдимо и стражимо, ратујемо и војујемо, и јуначки побеђујемо све духове зла испод неба (ср. Еф.6,11-18), једино Богочовеком Христом, који кроз свете благодатне тајне и свете благодатне врлине борави у нама.
90. Прави хришћани не само што имају истиниту светлост,него су синови светлости (1.Сол.5,5), јер су се духовно родили од Једине Истините Светлости, од Јединог Истинитог Бога и Господа Исуса Христа (ср. Јн.1.913). Да, Истинити Бог и јесте у исто време Истинита Светлост. И откако је Истинити Бог посетио наш земаљски свет, од тада и борави у њему Истинита Светлост. Зато јеи речено у Светом Еванђељу: Истинита Светлост већ светли(1Јн.2,8). Господ Христос је Истинита Светлост зато што га ни тама смрти ни тама ада није могла помрачити и угасити. Једина Светлост коју тама смрти није могла угасити када је Господ лежао мртав у гробу, ни тама пакла утулити када је Господ са својом човечанском душом сишао у ад и благовестио своје Еванђеље оним у аду. А све остале назови светлости у човечанском свету, лажне су: јер сваку од њих угаси, ако ништа а оно смрт. Зато је Господ Христос једини у роду људском могао с правом рећи за себе: Ја сам светлост света: ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати светлост живота (Јн.8,12). Све што није Христос, и што није од Христа, уствари и сачињава таму у човечанском свету. Само идући за Христом који је Светлост васцелог света, људи могу знати путеве у свету, и знати куда свет овај греде, каквом крају икаквом завршетку.
91. Једини излаз из наше људске и светске таме је вера у“Истиниту Светлост“ – Богочовека Христа, и у животу по тој вери. Отуда: права вера у Христа једина истински просветљује и просвећује. У њој је истинска просвета, једина и јединствена, јер обасјава све путеве у Бесмртну Истину, у Бесмртну Правду, у Бесмртну Љубав, и води тим путевима у Царство Небеско, у Царство Божје. Ко је истински просвећен? Онај који живи истинском вером Христовом, јер живи истинитом, неугасивом, незалазном светлошћу, која сваку ноћ претвара у дан, и сваку таму у видело.
92. Вера наша је сав католичански, саборни, свецелосни однос наш према Богу, а преко Њега и према свима створењима Његовим. Вери твојој Бог каже себе теби, али и себе теби самом.Јер тек кад Богом и из Бога погледаш себе, ти угледаш правога себе, и познаш правога себе. Исто тако, кад Богом и из Бога погледаш творевину Божју, ти тек онда познаш тајну њену и смисао и вредност, јер ти Бог открива унутрашњу логосну тајну сваке твари, открива је вери твојој, вери која је душу твоју поверила Господу као Творцу и Домаћину света, који и води сваку твар путем њеног богоназначеног постојања и изживљавања себе. Вером васцело биће човеково расте ка Богу: расте душа његова, расте свест, расте воља; и благодаћу Божјом шири се по свој твари, те човек вере сву твар осећа као нешто своје, као део себе; што уствари и јесте, јер је сва твар логосна. И то човек расте у све бесмртности божанске, остајући увек при својој људској природи. Зато хришћаниновом усавршавању нема мере: једина је мера безмерје, једини је крај – бескрај.
93. Нама људима, земнородним бићима, даје се на земљи живот најпре у времену, да нас време причести вечношћу, и Христовом богочовечношћу искрца на обалу божанске вечности.Крштени Црквом у име Оца и Сина и Светога Духа, ми још овде на земљи, у времену и простору, живимо божанском вечношћу и осећамо кроз благодатну богочовечност како у нама живује живот вечни. Духовна чула којима ми то непрестано осећамо јесу свете богочовечанске врлине: вера, љубав, нада, молитва, пост, смиреност, целомудреност (=здравоумље) и остале.
Вера искрцава наше биће на обалу Христове вечности кроз Христову благодатну богочовечност. Тако исто и богочовечанска љубав искрцава наше биће на обалу вечности; тако и свака богочовечанска врлина: тако и свака богочовечанска света тајна, почевши са светом тајном крштења, која нас и уводи у све остале свете тајне и свете врлине. Уствари, сваки хришћанин живећи у времену живи вечним, јер живи богочовечним, Христовим.
94. Ми хришћани Христом знамо све најглавније истине освету и животу: знамо их Његовим Откривењем, Његовим светим Еванђељем. Ми јасно знамо: откуда је свет и ради чега је, откуда је човек и ради чега је, откуда је живот и ради чега је. Све је то од Бога Логоса – од Бога Мудрости, и ради Бога Логоса – ради Бога Мудрости (ср. Кол.1,16; Јев.2,10; Јн.1,34), и васцелим бићем својим све је то на чудесан начин у Њему (ср. Кол.1,17). Зато је све то унутрашње повезано и усклађено у једну премудру целину, и неодољиво зрачи неизрецивом богомудрошћу и целисходношћу. Посреди је божански план о свету, Тројичним Божанством израђен у предвечности, а спровођен од Оца кроз Сина у Духу Светом у времену и простору, са крајњим циљем: да се све састави у Христу што је на небесима и на земљи (Еф.1,410), састави у Богочовечанском телу Његовом, Цркви, која је пуноћа Онога који све испуњава у свему (Еф.1,23). Због тога свако људско биће, од почетка докраја, у свему потпуно зависи од Богочовека Христа; све што је Богочовеково, у крајњој линији својој, јесте човеково, и одређујем у и вредност и значај и судбу у овом и у оном свету. Ако је до праве, до трајне, до непролазне вредности човекове, она је сва у Богочовеку; тако исто, ако је до вечне правде човекове, до вечне љубави човекове, до вечног добра човековог, до вечног живота човековог, до вечне радости човекове, до вечног блаженства човековог, – све је то једино и само у Богочовеку.
95. Из пресветог Еванђеља знамо да ће се наш земаљски свет и живот завршити другим доласком Господа Христа (2.Сол.2,1). Зато што је Његов други долазак природни наставак првог доласка Његовог: Сејач долази као жетелац да сабере земаљско жито, Небески сејач, Небески жетелац – један исти Господ, Богочовек Христос Исус. Отуда је живот нас хришћана на земљи не друго него путовање ка Господу Христу, ка Његовом другом доласку, путовање ка Њему кроз Његово свето Еванђеље: кроз Његову истину и правду и љубав и живот. Са свих страна света, из свих углова времена, ми путујемо ка Господу Христу, да се надан другог доласка Његовог саберемо пред Њим, и сваки прими по делима својим.
96. Огромна је, неизмерна је слобода човекова, када он може по вољи својој одбацити Бога. Он, створење Божје, може одбацити Бога! У томе је и божанска величина човекова и сатанска погибија његова: стане ли уз Бога, Творца свога, он је божански велики и величанствен; стане ли уз Сатану, убицу свога, он је ђаволски бедан и одвратан. Ово утолико више важи за човека после доласка на свет Богочовека. Јер у Богочовеку је на најочигледнији за чула људска начин, на најубедљивији за ум људски и за свест људску и за срце људско начин, показан и доказан једини истинити Бог и Господ, једини истинити Спаситељ рода људског.И када човек, и после Богочовека и поред Богочовека, може да одбаци Бога, заиста је његова слобода и огромна и самостална и независна. А од ње зависи сав човек, сав његов живот, и сва његова вечност. Одбацујући Богочовека Христа, људи немају изговора за тај основни грех – свегрех, јер се роду људском не може дати ни бољи ни савршенији Бог, пошто не постоји, ни бољи ни савршенији Човек, пошто не постоји.
97. Оно што је за људску мисао, била она грчка, римска, индијска или која друга, било и остало идеал или идеја, апстракција и оностраност, оваплоћењем Бога Логоса, Христа Богочовека, постало је живот, наш земаљски живот. За Логосом и Логиком живота не треба ићи у онај свет, јер је Логика и Логос живота ту,међу нама. Ми имамо Логос живота (1Јн.1,1), зато знамо Логику живота, циљ живота, смисао живота. Ако нисмо знали почетак живота, ево га Бог Логос, јер је то оно што беше од почетка – απ αρχής. Живот није нешто бесмислено, већ од самог почетка нешто божански логично. А грех је сила која све делогосира, лишава божанске логике и логичности, божанског смисла и осмишљености. Грех је једини обесмислитељ живота. Са Богочовеком истински живот се јави у нашем свету смрти и псевдоживота. Тек у Њему видесмо прави живот, видесмо шта је живот; видесмо и видимо да је само вечни живот – прави живот (1Јн.1,2). То је оно што је најочигледније у Богочовеку. Сав Богочовек, и све Његово, дише и зрачи вечним животом: нема Његове мисли која не извире из вечног живота и не увире у њега; тако и свака његова реч, и дело, и осећање. И све то постаје наше људско.
98. Нема Бога сем Тројичног Божанства. Ко не признаје Христа за Бога, тај је и незнабожац и безбожник. Зна Бога, зна све, који Христа за Бога признаје. Ако то признаје, он у Тројично Божанство верује, јер Господ Христос, као Син Божји, сваког следбеника свог приводи Оцу свом небеском. Порекне ли се Син,пориче се у исто време и Отац, јер је Отац тиме Отац што има Сина. А Господ Христос целокупним својим животом на земљи најочигледније доказује да је све у Њему божанско, да је по свима особинама – сав од Бога Оца, и сав на Оца. Свети Богослов благовести: Који год одриче – ο αρνούμενος – Сина, ни Оца нема; а који признаје – ο ομολόγων – Сина, и Оца има. Однос према Христу одређује однос човеков према Богу. Јер нема Бога осим Христа и Његовог Бога Оца и Духа Светога, ни на небу ни на земљи, ни под земљом. Од самог почетка Еванђеље Христово је Еванђеље Свете Тројице и о Светој Тројици. Човек постаје хришћанин ако прими то Еванђеље, а остаје хришћанин ако живи њиме, и ако оно стоји у њему. А кроз Еванђеље у човеку стоји, борави, живи сама Света Тројица; Она и даје човеку силе да живи еванђелски.А живот хришћанинов је стално лично општење његово са Оцем и Сином и Светим Духом помоћу светих тајни и светих врлина. Утројичење и отројичење је непрекидан благодатни подвиг хришћанинов.
99. Образац љубави и човекољубља, и то савршени и свесавршени образац, јесте Господ Христос Спаситељ. Спасење је продужење Христове љубави кроз све људе који верују у Њега. Спасавамо се од греха, смрти и ђавола Христовом љубављу, Христовим човекољубљем. Љубав низводи Бога у душу, те човек живи Њиме, и на тај начин види Бога, који је иначе невидљив. Бог је љубављу постао човек, оваплотио се, очовечио се.
Тако и човек: љубављу се обожује, обоготворава, постаје „бог по благодати“. Невидљиви Бог љубављу постаје оваплотљив, видљив. Јер је божанска љубав оваплотитељска сила: она љубећег преноси у љубљеног, оваплоћује га у њему: њихови се животи стапају у један живот, њихове душе у једну душу, њихова срца у једно срце. И они осећају себе као једно, иако остају две посебне личности. То важи за све чланове Цркве: они се међусобном љубављу оваплоћују један у другоме, један у свима, и сви у једноме; живе један у другоме: један у свима, и сви у једноме; исто тако и мисле, и осећају, и делају заједнички, саборно, са свима светима (Еф.3,18). То је оно што је речено у Делима Апостолским: А у народа који верова беше једно срце иједна душа; и све им беше заједничко (Дап.4,32). – Доживљавањем Христове љубави, човек усељује Бога у душу своју, живи Њиме, мисли Њиме, осећа Њиме, дела Њиме; једном речју: „Богу њему обитава“. Зато је Бог за њега најнепосреднији доживљај његов, најнепосреднија стварност, најочигледнији опит, најексперименталније искуство. А кад Бог у човеку обитава, Он и љубав човекову усавршава. Јер из Њега се постепено разлива по души човековој божанска љубав, расте у све савршенију љубав кроз остале свете врлине, док најзад не ољуботвори цело биће његово. И оно онда не зна за границу љубави, јер Бог је љубав, зато божанска љубав и нема више граница. Бог љубављу обитава у души људској. И човек љубављу обитава у Богу и у људима. Тајна Цркве Богочовечанске је сва у љубави богочовечанској.
100. Ушавши сам у наш живот, Богочовек је увео у њега и Духа Светог (1Јн.4,93). Спаситељ је на Тајној Вечери обећао својим светим Ученицима, а кроз њих и свима својим следбеницима да ће Дух Свети сведочити за Њега (Јн.15,26). И заиста, обећање се испунило: Господ Христос даје Духа Светог следбеницима својим, и Он их испуњује осећањем, и сазнањем, и убеђењем: да је Христос – Богочовек и Спаситељ; да је свим бићем, и свим светињама својим, и свим светим силама својим, остао у Цркви, борави у њој; и да ми, боравећи у Цркви, боравимо у Њему кроз светиње Његове и свете силе Његове. Зато свети Јован Богослов благовести да је живот у Христу – живот у Духу Светом, живот у Светој и нераздељивој Тројици. Дух Свети нам даје духовни вид, којим видимо да Бог Отац посла Сина да спасе свет. Тако сва Света Тројица учествује у спасењу света. Ма како приступали Господу Христу и Његовом домостроју спасења, увек се осећа и види да је Он Син Божји, послан од самог Бога Оца, да изврши дело спасења света. То су нарочито осетили и видели очевици оваплоћеног Сина Божјег, због чега и овај свети очевидац Јован Богослов изјављује: И ми видесмо, и сведочимо да Отац посла Сина да спасе свет, посла Сина – Спаситеља света (1Јн.4,14). Господ Христос је у бескрајном човекољубљу свом извршио спасење света благовољењем Оца и сарадњом Духа Светога. Христос је коначно посведочио и остварио спасење човека Духом Светим, Духом Истине. Њиме Он то непрестано посведочава у животу Цркве, јер је Дух Свети – душа Цркве. Он је носилац главног сведочанства о Исусу као Сину Божјем и Спаситељу, јер Он непрестано, кроза све векове, спасава у Цркви све који верују у Господа Христа. Он, Дух Истине, открива нам, казује нам, посведочава нам сву истину о Исусу, Богочовеку и Спаситељу. То је Дух Свети Утешитељ – Дух Истине, и сама Истина, и сам Бог и Господ Животворни, који уводи сваког човека у Цркви лично и сву Цркву саборно у сваку Истину и у сву Истину (Јн.14,26; 16,13).
 


СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)
ПОДВИЖНИЧКА, ГНОСЕОЛОШКА И ЕКЛИСИОЛОШКА ПОГЛАВЉА

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

 Благослов: Игумана Свете царске Лавре Хиландара.
 Књига: ХРИСТОНОСНИ БОГОСЛОВ, изабрана дела оца Јустина, стр. 9-114.
 Издато: 2007.
 Место: Манастир Хиландар
 Издаје: Библиотека ХИЛАНДАРСКИ ПУТОКАЗИ – књига број 50.



ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

 Објављено:
27. април 2009.
 Издаје: ©
Svetosavlje.org
 Уредник:
прот. Љубо Милошевић
 Основни формат:
Владимир Благојевић
 Дигитализација:
Станоје Станковић
 Коректура:
Станоје Станковић
 Дизајн странице:
Станоје Станковић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *