Почетник у вери

Питање:
Желим пре свега да кажем да сам спас насао у вери. То је једино што може да ме одржи да опстанем у овом свету и не кренем лошим путем.
Имам 18 година и полако санзајем о вери и Православљу. Читам БИБЛИЈУ И РАЗНЕ ДУХОВНЕ КЊИГЕ да бих сазнао што више вери и Православљу. Стално причам са професором веронауке и са особама које су духовно надарени. Сазнао сам за овај сајт па бих и овде волео да остварим контакт и поставим питања на која не налазим одговор. 1. Само када узмемео крст и одрекнемо се себе бићемо достојни Бога. Не могу да протумачим најбоље ову мисаону реченицу. 2. Појасните ми ову мисао „морамо имати одраз Божијег лика у себи“.
3. Шта значи ГОРДОСТ? Знам да је то једна врста греха али не знам шта тачно значи па бих волео да ми појасните? 4. Блуд? Значење овог греха? Ја сам водио љубав са особом коју сам стварно искрено у себи волео. Не сматрам да сам начинио грех….. 5. Значење поста и Литургије? За сада ова питања имам да вам поставим.
Богдан


Одговор:
Драги Богдане, 1. Христос је рекао: „Ако ко хоħе замном иħи, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде замном. Јер ко хоħе душу своју да сачува, изгубиħе је; а ако ко изгуби душу своју мене ради, наħиħе је. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет добије а души својој науди? Или какав ħе откуп дати човјек за душу своју? “ (Мт. 16, 24-26.) Наш крст су наши услови и прилике у којима свако од нас живи, то су време и место, то су наши ближњи, родитељи, пријатељи и непријатељи, сви око нас. Господ нам је подарио живот и прилике у којима се налазимо и ми их у послушању прихватамо, трудеħи се да од онога што имамо и што нам је дато, направимо најбоље што можемо. То није пасивно, трпно стање, веħ активни, стваралачки труд и став. У том послу креħемо увек од себе, радимо на себи и на ономе што је најдрагоценије, а то је душа. Она је живот човеков, не само привремени, него вечни. Тело умире и постаје прах од кога је настало, а душа наставља живот у вечности. Она је скупља од читавог материјалног света, једна душа људска је скупља од читаве материјалне васељене. Све физичко и материјално је привремено. Након физичке смрти ми га острављамо и оно нам више не користи, не може нам помоħи, нити нам пружити какву утеху или задовољство. Због тога Христос каже да, ако и читав свет задобијемо, а души својој наудимо – неħемо имати никакве користи, веħ само штете. Неħемо ни најмању огреботину или рану на души моħи да излечимо или откупимо никаквом, па ни највеħом материјалном вредношħу. Због тога, хришħани треба да посматрају живот са тачке гледишта вечних и непролазних блага и богатстава, као што су љубав Божија, радост и мир у Духу Светом, истина и правда Божија, пријатељство, неисквареност, доброта у свему, а најпре у уму и у срцу – осеħањима нашим. Телесни човек то посматра другачије. Он се труди да стекне новац, славу и богатство. Он више обраħа пажњу на лепоту тела него на лепоту душе. Он у пролазном, материјалном, земаљском, види среħу и остварење своје личности. А Христос нас потсеħа да је то врло пролазно и каже: ако се неко одрекне трке и јурњаве за материјалним, добиħе много веħа блага. Ако ко изгуби живот свој, пострада због мене (Христа) , то јест, „ако ко изгуби душу своју мене ради, наħиħе је“, добиħе уместо привременог и пролазног, вечна и непролазна блага: неисказану радост љубави у Богу.
2. Човек је створен по обличју, слици, Божијој. (1. Мојс. 1, 27.) Бог је човеку подарио свој лик тако што му је подарио ум (разум) , вољу и осеħања. Лик Божији се огледа у томе што је човек свесно биħе, способно да се радује, да буде слободно, да саучествује у делању Божијем, делеħи радост љубави Божије према свима и свему. Ако је човек чист, неискварених и непомуħених ума и осеħања, онда се у њему јасно одражава лик Божији. Слично томе, ако је огледало очишħено, онда се у њему јасно одражава лик, а чистота његова га чини лепим и вредним. Исто као што се у прљавом огледалу лик не може одражавати јасно, тако је и са човеком: ако су човеков ум, воља и осеħања укаљани земаљским блатом, ваљају се и леже у физичким и материјалним, земаљским и блатним стварима, циљевима и вредностима, онда се у њему тешко може назрети лик Божији. То не значи да га он нема у себи, веħ да је тај лик премазан блатом овога света, па не долази до изражаја и не види се лепота његова од блата.
3. Гордост је када се неко прави важан. У суштини гордост је прелест (превара) ума, која га чини да се он надима као какав балон, да се прави да јесте оно што није, да има тенденцију да се стално представља много веħим, вреднијим, способнијим, бољим, паметнијим, него што јесте. Нешто слично томе, као када би се човек лажно представљао као неко ко то није. На пример, ако би неко фалсификовао диплому лекара или адвоката или професора, па се тако представљао и наступао, вероватно да би одговарао пред законом. Ако би неко кривотворио новац, издавао лажне чекове и правио се богатији него што јесте, наручивао ствари, узимао их и радио са њима без покриħа, он би био ухапшен и затворен као варалица и лопов. То је у материјалном смислу. А колико је опасније то чинити у духовном смислу, и правити се веħим, паметнијим и богатијим (духовно) , него што то у ствари јесмо? Јер, цео свет не вреди колико једна душа. А од претварања ума страдају и наша осеħања и воља и сав човек.
4. Телесни блуд спада у телесне насладе, а не у духовне. (Постоји и духовни блуд, који је још опаснији.) То што си некога волео, никако не значи да си због те љубави имао некакво право и на телесни однос са том особом. Физички однос је за брак и рађање деце у њему, а не за некакво физичко спајање са сваким у кога се заљубимо, уколико та особа на то пристане. Треба разликовати праву и чисту љубав од узаврелог узбуђења младиħке заљубљености. Заљубљеност функционише у неизвесности, у „вибрацијама“, у „зрачењу“ и у тајанственим и силним „осеħањима“ која је тешко контролисати. То се назива страшħу а не љубављу. Искрена и чиста љубав је другачија, она не жури, није нестрпљива и неконтролисана, њој није толико стало до тога да „поседује“. Она се радује и самом постојању вољене особе, без неке силне и неконтролисане жеље за физичком близином и поседовањем. Она је нежна – не само физички, веħ најпре духовно, јер се боји да не повреди. Не тражи задовољење својих жеља, веħ радост здравог и исправног постојања.
5. О Светој литургији имаш у библиотеци нашег сајта: http: //svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/OLiturgiji/SimeonSolunski_OLiturgiji.htm
Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *