ПЕСМЕ

Милан М. Петровић

 

ЈА

ЖИВИ ХРАМ

ОЧЕВА СЛИКА

СРБИЈО

ВЕРА МОЈА
 


 

ЈА
 
Ја никада не дам да ме к’о пса воде
О челичном ланцу гробари слободе!
На ноге сам стао испод њеног стега,
Слобода је за ме – алфа и омега!…
 
Ја не дам човеку да ми љубав стекне
У часу кад оба живимо у срећи,
Који ће се мене пред страхом одрећи
Трипут док први пет’о кукурекне!…
 
Ја имам свој олтар на дну вреле душе,
Што га никад буре не могу да сруше.
Ту стоје две капи материног млека,
И кап свете крви Распетог Човека.
 
Ту мирише тамјан, што гори на жару,
И ту, у час онај кад певам и плачем,
Мој херувим слеће са пламеним мачем,
И никоме не да да приђе олтару.
 
1947.
 

ЖИВИ ХРАМ
 
Ја у срцу носим храм,
Што га време не рони!
У мом храму Христос сам
Пева псалме и звони!
 
Ја му слушам пој и звон –
Приђи, мајко, и ти чуј!
Лепше мени пева Он
Него сеја и славуј!…
 
Откад твоје млеко пих,
Многе дивне цркве знам!
Али, мајко, од њих свих
Најлепши је живи храм!
 
1953.
 

ОЧЕВА СЛИКА
 
У часу бола, кроз сузу што блиста,
Ја често гледам у очеву слику,
Јер мој је отац личио на Христа,
По своме срцу, и души, и лику.
 
Дуго ме чек’о у ноћима снежним,
Чезнуо за мном, дрхтао и плак’о.
У сну је умро, са осмехом нежним,
У ковчег стављен и сахрањен тако.
 
И још ме чека под плочом што прска,
Јер зна да желим да ме земља српска
У недра своја стави поред оца.
 
“ Твој отац више у гробу не лежи.
Заједно с Христом у сусрет ти бежи,
И пева псалме испред гониоца! “
 
1956.
 

СРБИЈО
 
Кад туђа рука склопи моје очи,
И стави земљу по грудима голим,
Остаће моја душа да сведочи,
И после смрти колико те волим.
 
Поверуј њојзи, као што у себи,
Верујеш болу Исусових рана,
Јер она само певала је теби,
С љубављу врелом до последњег дана.
 
Од ње ћеш чути, о Србијо драга,
Како се теби пева с туђег прага,
Са туђег прага, и из туђег гнезда.
 
И знаћеш како, док ме не погребу,
Вечери сваке по целоме небу
Пишем ти име словима од звезда.
 
1957.
 

ВЕРА МОЈА
Зла ме гоне, а Господ ме куша:
Да ли мука моју веру мења?
С мукама се бори моја душа
И пролази кроз сва искушења.
 
Ја не могу од свог верног претка
Да се кидам као лист са гране
И да на дан Великога Петка
Не целивам Исусове ране.
 
Вера моја бесмртност осваја:
У њој су ми и отац и наја,
И сви преци до претка онога,
 
Што се први прекрсти с три прста,
И крштењем све потомство сврста
Око свога распетога Бога.
 
1961.

   

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *