Pавнодушност

Питање:
Помаже Бог поштовани Оци, Налазим се у једном периоду свога живота, до сада, по моме мишљењу, најружнијем, најнепријатнијем. Мислим да сам упао у стање које се зове РАВНОДУШНОСТ. То овако изгледа… ја сам млад момак, 23 године, Бог ми је дао све што неко пожелети може, здравље, нормалну породицу, новац, могућност школовања, једном речју све што би млад човек пожелео… ничега ни превише а ни премало, и ја сам са тим задовољан, благодарм Господу. Све то што ми је Бог дао ја не знам да искористим, као да ништа немам, гушим се у сопственом нераду, досади, учмалости. Борио сам се са собом годинама, изучавао разне поучне и врло тешке књиге, задњих годину дана и духовну литературу, житија светаца, Свете Оце, али не постоји ствар на свету која би мене заинтересовла и покренула на акцију… немам интересовање ни за шта на свету… и пропадам, као да више не постојим на земљи, а ту сам… моје постојање нема смисао… Раније је и била нека борба, али сада је дошло стање када ми је потпуно свеједно да ли ћу живети или умрети, да ли ћу победити или пасти… НЕМАМ ВОЉУ И ЖЕЉУ НИ ЗА ЧИМ… немам ЦИЉ, немам смисао. Уз то, упао сам у тежак грех, ЛЕЊОСТ, који потпуно влада мноме… све ми је у животу свеједно… прочитао сам и једну мисао, буди или врућ или студен или ћу те избљувати… ја нисам ни студен ни врућ… молим Вас, помозите ми, пропадам… Опростите на овако опширној поруци…. Свако добро вам желим.
ненад


Одговор:
Драги брате, Мислим да то потиче од размажености. У основи размажености је наклоност да се (често и подсвесно) иде линијом мањег отпора, да се опредељујемо за оно што је пријатније, удобније, што нам пружа више задовољства (мада, понекад сами себи то не признајемо) . Корак дубље (или ниже) , иза тога је гордост која нам пријатно шапуће како смо ми „имали више среће од других“, или како смо, сходно томе, паметнији од других, како не морамо да се трудимо толико као други људи који су мање интелигентни од нас. Доказ да смо ми проницљивији и сналажљивији од других је то, да ствари лако и брзо решавамо и завршавамо успешно, тако да имамо више времена за опуштање, уживање, и не морамо да се трудимо толико као остали… У суштини, овде се ради о томе да (ако му дозволимо то задовољство) наш ум на овакав и сличан начин успављује наше срце (емоције) и отупљује нашу вољу. Ум нам ипак остаје бистар и активан, али није подржан снагом воље која наше замисли може да претвори у дело, и без довољно емоција које свему томе дају праву вредност, значај и дубину. Срце постаје хладно, воља отупела, а мозак и даље бесплодно мудрује… Цела ова игра ума, лењост воље и хладноћа или млакост срца, имају и корисну поуку: откривају нам да су на крају свих задовољстава и удобности – радвонушност, отупелост, безвољност, осећај да је искра живота угаснула и да је иза ње остало само мало дима. У мањој или већој мери свако, или бар многи људи, пролазе кроз овакве периоде живота. При том је важно бити свестан дужине времена и интензитета таквих осећања. Живот, нарочито световни, јесте цикличан, спорадичан, несталан, варљив и превртљив. Има тренутака у животу када смо више апатични, или нам је више досадно, него обично. Али, важно је бити тога свестан и знати колико дуго то траје и којим интензитетом. Ако нас такве емоције обузимају дуже време, ако је то постао начин нашег свакодневног функционисања, онда смо највероватније постали депресивни. У зависности од дубине потиштености, утучености и клонулости духовне снаге (т.ј. депресије) , примењују се и исцелитељни методи. Има људи који више нису у стању да помогну сами себи. Међутим, чини ми се да то код тебе није случај и да ти можеш много да учиниш и поправиш своје стање. Како? Најпре, кажеш да немаш вољу и жељу ни за чим, да немаш циљ, немаш смисао. Не верујем. Да је заиста тако, ти нам не би ни писао. А ово твоје писмо сведочи управо супротно од тога. Али, вратимо се на почетак овог одговора: шта је супротно размажености и чиме би се она могла исправити? Прво што мени пада на памет је трезвеност, отреситост, дисциплина… Спортиста не може постићи никакав резултат ако нема дисциплине. Треба избегавати да се иде линијом мањег отпора, избегавати прављење одлука на основу тога колико су пријатније, удобније, колико нам пружају задовољства (на крају свих задовољстава је радвонушност) . Наше унутрашње одлуке треба да се заснивају на самој реалности, треба се што чешће суочавати са стварношћу. Наше размишљање не треба заснивати на нашим „удобним“ закључцима, већ на здравој памети и трезвености. Треба се користити срцем (обраћати пажњу на осећања) и вежбати вољу, давати јој задатке које она може да изврши, баш као што и тренер даје задатке и вежбе ономе кога жели да оснажи и оспособи. Резултати неће изостати. Уза све то, не уздати се у себе, у своје моћи или памет, већ се ослањати на Бога и правити места за Њега у нашем животу. Поздравља те, О. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *