Отац Павле Флоренски

Питање:
Оче Љубо, захвалан сам вама и Господу за садржину ваших пастирских одговора, који су ме итекако духовно ободрили. Недавно ми се догодило нешто, што треба преиспитати са аспекта чистоће Православне вере. Присустовао сам вечерњој служби у суботичком храму Вазнесења Господњег и био импресиониран брзином, којом је свештеник изговарао речи молитви тако, да се ништа није могло разумети. Истом брзином га је пратио и мушки хор. Након службе сам у иронији рекао једном од чланова хора, да они то могу и много брже, и да моје речи пренесе свештенику. При излазку ме је ословио свештеник, који је исповедао. Рекао сам му да је спасење душа наш најважнији задатак у овом земном животу, а ми људи имамо времена на претек за свакојаке глупости, али када је у питању Божија служба, онда времена немамо. Свештеник ми је препоручио да прочитам књигу Стуб и тврђава истине од о. Павла Флоренског, да бих разумео о чему се ради. То ме је збунило, јер сам негде читао да је о. Павле Флоренски један од јересијарха руског православља. Оче Љубо, треба ли заиста да читам поменуту књигу, или је она јеретичка и некорисна православном Хришћанину? За одговор благодарим и Богу и Вама. Вас
Добривоје


Одговор:
Драги ми у Христу Добривоје, У време када се говори о литургичкој обнови нашег духовног живота не би требали да се сусрећемо са недостатком основних ствари, које имплементују тај наш литургички живот. Молитва је духовна храна, која нам даје вољу и жељу да живимо, и зове нас на опстанак у све тежем свету око нас. Кадa се „молитве“, а боље рећи богослужбени језик Цркве скраћује, или убрзава, онда губи своју силу и све се предаје мистичном случају. Просто оставља се тако, да се нешто волшебно деси нама и онима за које се „молимо“, а срцем и умом ко зна где смо? Речи молитава су спој срца и нашег словесног ја – ума, у жељама наше љубави за ближњег и себе. Не могу да поверујем да сте негде прочитали да је новосвештеномученик Руске Цркве о. Павле Флоренски „јересијерарх“ (обично се то каже за јерарха, а не јереја) . Имао је мало проблема са „софијом“, али се повукао и удаљио од Булгакова и чак мученички пострадао. Никада није био под забраном свештенодејства и непрестано је служио. Али људи данас свашта пишу и свако издаје књиге. Још више сам збуњен да се ваш свештеник ослања на књигу „Стуб и тврђавa истине“ да би ви разумели зашто он брзо служи. То је апсурд у односу на оно шта књига поручује. Како сам је много пута пречитавао знам да он о свему томе тврди супрoтно. Он пита: „А шта је то црквеност“ – и одмах одговара: „Она је нов живот; живот у Духу. Какав је критериј правилности тог живота? Он је Лепота… Православље се показује, а не доказује. Да постанеш православан треба погњурити разумом у саму ту стихију Православља, и заживети православно“. И он каже да „нема другог пута“, притом сагледавајући римску јуридичност и протестантски рационалистичко-научни прилаз Библији. Он говори о православној једноставности и богатству, које оно пружа. Говори о „лепоти“. Та „лепота“ није копија западног хришћанског искуства него православна „стихија“, она „аскетска“ и богослужбена – „чинодејства тајни“… Сигурно је да он ту „лепоту“ не види у претерано брзом богослужбеном изговарању речи; у брзом свештеном символизму; или у скраћивању службе и осталом. О тој православној „лепоти“ говори и језуита и предводник римокатоличке теолошке мисли Роберт Тафт са посебним акцентом на лепоту мистике и смирености наших богослужења и богатој теолошкој садржини наших молитви. Такмичење са нашим језиком приликом богослужења – ко ће брже, сигурно није та „лепота“. Људи не разумеју богослужење, као нажалост ни многи наши свештеници. Оно има задатак да нас направи црквеним у том суштинском смислу, да докслошки остваримо однос и заједницу са Богом и да се учимо о нашој вери. Богослужење је и црквено предавање вечних истина, једна врло доступна теологија за све слојеве у друштву. Ми смо већ хендикепирани проблематиком језика у богослужењу, зато што позајмицом и туђицама све више потискујемо наш језички корен. Тако се убрзано удаљујемо од писма наших отаца. Све мање разумемо црквенословенски језик, а најпростију ћирилицу више и не пишемо. У идеји обнове литургичког живота изостављен је њен корен, та суштина свега, а то је да се преведе богослужбени језик и усклади са духовном музиком. То једино уколико се без борбе предамо и издамо наш језик, наше корене и наше оце. Богослужбени језик мора бити разумљив, што у нашем случају „расрбљавања“ и „расправослављивања“ није пракса. Када се том језику оставља нека магичност кроз неко „свештено мрмљање“ онда служба постаје досадна, како онима који служе тако и онима који присуствују. А када се брзој служби дода неразумно чак бесмислено скраћивање та саборна (заједничка) служба скоро да губи свој смисао и онда остаје само једно – тај мистички однос на онтолошки призив нас у храм Божији, у којем смо ми пасивни, а само Господ „активан“. Тада изостаје словесни сурет Бога и човека. Ја вам не бих саветовао да читате ту књигу из више разлога. То је књига тешке теолошке садржине а тако и врло комплексна. Треба добро, добро да будете духовно образовани да би је разумели, а тим више да би добили корист од ње. Изгледа да је ни отац није разумео чим се ослања на њу и још вам је препоручује за читање. Пре свега, не видим никакву везу између тога нашта се ви жалите и тога да вам њу предлаже као одговор или наук. Ако вам се укаже прилика и решите да је прочитате прескочите поглавље о „Софији“ – о „Божанској Премудрости“, коју је Булгаков почео да боготвори и тако на неки начин заиста ствара четврту ипостас Бога. Сва блага од Господа вам жели о. Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *