НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ДУХОВНОГ ОЦА И ДУХОВНЕ ДЕЦЕ

ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ДУХОВНОГ ОЦА И ДУХОВНЕ ДЕЦЕ

<p claАРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ДУХОВНОГ ОЦА И ДУХОВНЕ ДЕЦЕ
 
ДЕМОКРАТИЈА
АРИСТОКРАТИЈА
ПЛУТОКРАТИЈА
МОНАРХИЈА
ДЕСПОТИЗАМ
 


 
Односи између духовног оца и духовне деце подсећају на различите облике владавине државом, тачније, демократско, аристократско, монархистичко и деспотско уређење.
 
1) Демократска владавина
 
Отац и духовно чедо су пре свега пријатељи. Они се међусобно саветују, заједно анализирају ствари, заједно решавају проблеме итд. Реч духовног оца овде није императив, то је један од гласова у општем хору. На први поглед се чини да ово није лоше, нема никакве принуде и насиља над личношћу, људи се један другом потчињавају по принципу љубави. Духовни отац наступа само као диригент у свом хору. Једном речју, мир и радост. Међутим, у ствари се дешава нешто потпуно другачије, исто што и приликом демократског државног уређења. Почињу популизам и интриге, које духовни отац не може да пресече и да спречи. Овде се одвија скривена борба за власт, у којој, као и у демократији, побеђују они који су највише истренирани у борби и не бирају средства, и уједно су највише устремљени ка циљу и највластољубивији. Овде се као и приликом демократског уређења, стварају међусобно супротстављене групације, пуштају се у обрт поткупљивање, ласкање, претње, интриге, инсценирање падања у несвест и притајене претње, да ће се живот завршити самоубиством, што посебно јако делује на испрепаданог духовног оца. Он је спреман да пристане на сваку капитулацију, само да не види своје духовно чедо како виси на канапу или лежи мртво у млазевима крви, с пиштољем у руци, а око њега се мувају фигуре полицајаца. Уместо духовног руководства наставник-демократа трчи с флашицом течног нишадора око своје деце. Финале је увек исто. Сви заједно почињу да руководе својим духовним оцем и он трчи из једне стране у другу, безуспешно покушавајући да помири непријатељске таборе. Али, све има свој крај. Као што преживљава најјача ајкула, тако побеђује духовно чедо које има најјачу вољу. Оно затвара свог духовног оца у кућу и лепи на вратима лист с речима: „Отац је болестан, молим да га не узнемиравате.“ Ако духовни отац пожели да провири кроз прозор, дрско бива увучен унутра. А пошто је демократија тесно повезана с либерализмом, однос према духовном оцу постаје апсолутно слободан. Међутим, некад долази до дворских преврата: духовна деца, дошавши себи од шока, договарају се и уграбивши згодну прилику, краду духовног оца и крију га од супротне стране. После оваквих искушења оци-демократе пред крај живота постају непоправљиви мизантропи. Неки од оних који су у младости поредили своју духовну децу с мироносицама у старости као муслимани почињу да сумњају: да ли жена уопште има душу иако то не изговарају гласно.
 
2) „Аристократска“ владавина
 
Овде духовни отац наступа као џентлмен. Он је префињено пажљив и љубазан. Своје духовно чедо дочекује устајући са столице, одушевљава се њеним изгледом, истиче њен укус у одевању. Духовно чедо почиње да се осећа као дама, којој је витез поклонио своје срце. Финале је увек исто. Свако духовно чедо сматра да витез-наставник гаји платонску љубав управо према њој, као јединој достојној оваквих узвишених осећања. На другу духовну децу она гледа с још већом свирепошћу него приликом „демократске“ владавине. Наставник аристократа се захваљује својој деци за то што га посећују и испраћајући их до врата поприма жалостан израз лица. Он у свему оправдава своју духовну децу. Врло му је тешко да их прекори; чак и кад је увређен он каже: нисам увређен, већ сам ражалошћен. Док „демократама“ духовна деца на поклон доносе кромпир и макароне, наставнику – аристократи доносе букет цвећа, дајући предност љиљанима, а понекад торту. Често, окупивши духовну децу он изражајно чита неку књигу, на пример, Мартенсена „Морално богословље“ и затим је тумачи. Кад иде у храм, духовна деца га као свита прате или га чекају на капији. Кад служи, свако његово чедо се интересује кога ће првог поменути на молебану и томе често придају трагичан значај. У принципу, аристократска владавина се претвара у некакав витешки роман, у којем Христос потпуно одсуствује, Његово место заузима духовни отац.
Треба рећи да простодушни људи некако инстинктивно избегавају учене монахе и наставнике с аристократским манирима и осећају се ту туђима, али су зато даме с дипломама одушевљене таквим наставницима. Због тога се овде мимо воље духовних отаца појављује подела на „плебејце и патриције“: „плебејци“ некако сами по себи остају с оне стране прага. Наставник-аристократа с некаквим тријумфом дочекује госте. Овај израз тријумфа се као печат заледио на његовом лицу. Подрасник који носи увек је чист и испеглан; предност даје одећи беле боје. Често се у његовом стану налази клавир или пијанино. Обично овакав наставник има велику библиотеку у којој се поред духовних књига налази белетристика. Ако случајно, кад тражи књигу, из ормара испадне том Игоа или Валтера Скота, он говори с помало сетним осмехом: „Па треба да знам психологију грешника да бих га исправио.“ Воли да прича о томе да су за њега сви људи исти. Међутим, у разговору често прави алузије на своје племићко порекло – истинско или лажно.
 
3) Следећи облик владавине, који је постао владајући у свету јесте плутократија, односно власт оних којима припада богатство.
 
Међутим, овде треба начинити опаску. Духовни отац у оваквом начину управљања духовном децом не мора обавезно да буде егоиста и среброљубац, он просто-напросто сматра да људи који имају богатство и власт могу бити корисни за Цркву и зато их посебно истиче. На сиромашне мало обраћа пажњу, правдајући се тиме да је сиромашнима лакше да се спасу, а богатима је теже. Стога је богатима потребно више бриге и пажње. Он утиче на њих да употребе своју власт и богатство на добробит Цркве и сиромашних; понекад организује нешто попут тајног „фонда“ за сиромашне. Међутим, овде долази до преласка на еластичну политику. Оријентири на спољашњу силу и положај у свету претварају се за њега у духовно ропство. Знаци пажње и услужност која се показује према богатима стављају га у улогу православног језуите, кад се циљ – лепота храма, помоћ сиромашнима итд. остварује сумњивим средствима. Онај део људи који у Цркви тражи праву истину видећи двоструки морал свештеника, његов различит однос према људима, може да постане хладан према самој Цркви. Опет понављамо: прагматичар уопште не значи самољубац, језуити су често жртвовали живот за своје идеје, а православни и католички језуита, чак и ако се боре остају браћа по методама. Ово улизивање богатима је такође језуитска продаја савести у име материјалног блага и она више од непријатеља хришћанства компромитује Цркву у очима самих верника. Људи из непосредне околине прагматичара одмах схватају с ким и како треба поступати, кога треба радосно поздравити као најврлијег човека, коме за време службе треба изнети столицу итд. Прагматичар сматра да се могу изврдавати црквена правила, ако од тога буде имао користи храм или сиротиња; на пример, може се опојати некрштени или самоубица, за време литургије се може помињати иноверац итд. Плутократа у зависности од личног карактера може да буде шкрт или дарежљив. Међутим, његова дарежљивост се у већини случајева односи на људе који су му потребни. У његовој околини су у већини случајева сви задовољни. Али духовног живота тамо готово да нема, главне снаге се троше на спољашње. Молитве потискују телеграми с честиткама и изјавама ватрене љубави; што је већи прилог, већа је љубав. Овде се води строга евиденција и саставља се прецизна скала.
Овај начин владавине је немогућ без лажи, зато лаж у таквим круговима представља неопходан атрибут; на ласкање се гледа као на испољавање мудрости. Код ових људи, ма како то чудно било, Црква постаје величина која је сама себи довољна, притом не као мистичко тело Христа, већ као људска институција и брига за лепоту храма заклања од њих лик Самог Христа.
Плутократ може да буде шпекулант који тежи ка личном богаћењу, али може да буде и аскета обузет духом таштине који је заборавио на то да љубав треба да буде сједињена с истином.
Док се демократски принцип у духовном свету претвара у хаос, аристократски у романтику, плутократска форма представља материјализацију духовног живота.
 
4) Четврти облик владавине је монархија.
 
То је најразумнији принцип у односима између духовног оца и његове деце. Монархија у свом идеалном облику захтева разумност у управљању и љубав према људима. Пред монархом су сви једнаки. Она представља врховну власт, али власт, која није ограничена спољашњим институцијама, већ традицијом. Реч духовног оца мора бити беспоговорна, али истовремено разумна и правична. Човек који испуњава заповест монарха мора да зна да он поступа разумно и да се у овој заповести садржи брига за његово добро. Монарх има неограничену власт, али му није туђ савет и он слуша молбе које су му упућене. У наше време духовни отац треба да поступа са својом децом правично и разумно и да на основу тога захтева послушање. Он може да саслуша и испуни савете и молбе, али последња реч остаје његова. У овом облику управљања нису допустиви препирке, спорови итд. Човек може да замоли да му се објасни дати благослов, али не сме самовољно да га укида или нарушава. Уосталом, и овде постоје изузеци. Монарх треба да се руководи традицијом, а духовни отац – правилима Цркве. Ван тока црквеног Предања и јеванђељских заповести духовно руководство губи снагу – монарх се претвара у узурпатора.
 
5) Деспотизам
 
Он се од монархије разликује по томе што се појам традиције, добра и зла итд. замењује личном диктатуром.
Овде не постоји појам правичности и било каквих права. Све зависи од воље деспота. Овај начин руковођења може или да сломи духовно чедо или да га брзо исправи. Међутим, у наше време лек који има јако дејство не одговара слабим организмима. Без нарочите благодати која делује у духовном оцу, деспотизам према духовном детету ће ово дете просто унаказити. Без одлучности и послушања од стране духовног детета овај принцип тако може да му огади свако послушање. У стара времена наставници су прибегавали јаким средствима. Они су давали тешке, готово немогуће задатке, који су понекад противречили здравом разуму, а ученици, који су се предали на послушање старцу, са спремношћу су их испуњавали и њихов духовни напредак се одвијао врло брзо. Уз помоћ таквог послушања човек се успешно борио с демоном гордости који потреса цео свет. Данас нема ни таквих наставника ни таквих послушника. И наставник послушање мора да даје с великим расуђивањем и поштовањем принципа сврсисходности и праведности. Људска гордост, прошавши све стадијуме болести, претворила се у упаљену гнојну рану, која мучно боли на сваки додир. Зато је духовном оцу неопходно стрпљење и самилост, али и јака воља. Он мора да има, као хирург, лаку, али чврсту руку.
 


Са руског превела:
Марина Тодић

Извор: Официальный сайт архимандрита Рафаила Карелина

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *