Однос са људима који ме окружују

Питање:
Благословите, оче. Мој проблем је однос са људима који ме окружују. Живим, наиме, у средини која ме не поштује. Знам да сам „стављен баш у онај разред у коме се учи та лекција, која ме мучи“, али некако дубоко у мени је чекање на признање од људи којима (ја тако мислим) чиним добро и изражавам им поштовање. Када тог поштовања нема или када ми се врати са осуђивањем или чак увредом, у мени се пробуди некад жалост, али врло често и гнев и бес. Понекад врло велики. Трудим се да дајем без чекања на „плату“, хтео бих да дајем безурочно, али ако погледам дубоко у себе, видим да не чиним тако. Знам да само Бог зна моју вредност, али зашто онда тражим (подсвесно) и очекујем похвалу и признање од људи? Зашто ме боли ако не виде мој труд за њих? Зашто се у мени појави гнев и бес на њих? Зашто ми је тако тешко да им опростим грешке и увреде? Како се опрашта до „даске“? Са тиме је повезан, барем тако ми се чини, и мој проблем опраштања. Мислио сам да сам своме „непријатељу“ опростио нељудске потезе према мени, јер сам страст за повратним ударцем мирио молитвом за њега, у својим тешким тренуцима искушења да вратим ударац, молио сам се за њега. Приликом његове следеће провокације сам га мрзео још више и још страсније сам прижељкивао и свој исукани «мач». Осетио сам да у суштини нисам опростио, него сам некако интелектуално све то запаковао и сакрио у себи. Како се опрашта? Како се ослобађа од тог терета? Зашто ми је важно да и други виде моју борбу и признају ми то? Некако говорим интелектом да ми то није важно, али у себи зам да то није тачно. Вртим се у круг. Захвалан сам Вам на овим страницама. Нама у дијаспори пуно значе. Мени су саборац у борби против заборава, против новоизмишљених новодобних „изама“ и инстант решења. Мени су „повратак кући“. Схватање и разумевање су истинског спаса. Хвала Вам! Желим Вам све добро! Некадашњи атеист
Небојша Мариборски


Одговор:
Драги Небојша, Ако ја добро разумем, ви имате проблема да опростите увреде људи у средини у којој живите. Да ли је то нешто ново? Речено је да „нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме“ (Мт. 13, 57) , на вас се односи ово друго. И Господа су исмевали, донекле и Натанаило: „из Назарета може ли бити што добро“? Ако негде „дубоко у Вама“ чекате на признање и поред тога што знате да вам је задата ова лекција, Господ ће је устрожити, па ће је учинити још тежом. Тежом и тежом, и све тако док не паднете на колена и разумете суштински смисао тих Његових лекција. Кажете: Жалост, гнев и „бес“? ! Не дај, Боже, „бес“, јер је та реч потекла од старословенске која управо значи ђаво (Бјес, бјесноватиј, значи ђаво или ђавоимани) . Љутња тих „френквенција“ је права ђавоиманост или опседнутост злим духом. „Бес“ некога држи на кратко, а некога богме подугачко. У „бесу“ један на другога и рођена браћа не говоре, неки и годинама, а неки сасвим опседнути њиме тако и умру – душепогубно „у бесу“. Сачувај нас Боже тога! Питате: како се опрашта, и то „до даске“? Лако! То је лако подражатељу (имитатору) Господа Исуса Христа. Копирајте га! Заиста! Ви опраштате оним што тврдите да јесте – опраштате својим хришћанством. За правог хришћанина то је једноставно и природно. Шта то значи? Па она јасна и врло проста еванђелска да се окрене и други образ. Хришћанство је симбиоза простог и тешког, наравно, у зависности од тога како га разумемо и практикујемо. Хришћанство је тако поетично док се не сусретнемо само са неким најосновнијим порукама на којима стоји сво његово учење, и онда схватимо колико је оно тешко; али у преносном смислу колико је човек пао, и колико је у том свом оригиналном греху звероподобно огрезао. Грех и смрт су свакодневна реалност и зато опраштање „до даске“ није једноставна ствар која може да се уради без одговарајуће припреме коју Црква предлаже својим чедима. Без учешћа у светим тајнама и без духовног делања, као и физичког подвига, ви не можете тек тако да опростите „до даске“. Жеља постоји и „куцавица“ даје знаке живота, али батерије су празне! У том поменутом опраштању крије се наше богоопштење и богопознање. Љубав према брату нашему јесте услов (Црква) да се открије Бог, и уподоби Њему. Без ње ми не можемео Бога да видимо, и Он то јасно нама открива у оној краткој првој посланици од Јована (4, 20) . Где су „сабрани двоје или троје у Име његово“, тамо ће и Он да буде, такође значи да се од хришћана тражи крајња толеранција и смиривање пред осталом браћом. То је једна кључна компонента вере у Исуса Христа, јер да један брат не падне у искушење, други не би могао да се научи смирењу (размислите о томе) , а искушење је реалност о којој тврди и молитва Господња. Због тога не би требало да буде важно да други виде вашу борбу, зато што често ради нашег наука Господ допушта да изгубимо ту борбу, са примишљеним циљем да би се ми научили смирењу, а брат наш козмичком факту да је само Бог једини судија наших грешака, а не он. Дакле, окретањем другог образа ви се учите смирењу а брат ваш стиду и покајању, за то насиље и неправду коју чини. Зар није јасно речено: „Браћо, ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан“ (1 Гал. 6, 1) . У овоме је лакоћа и тешкоћа наше вере – вере која је лепа и изазовна а ништа мање и тешка, јер се у њој задаје задатак да се исправи човек и сва твар коју је он покварио. У томе смо ми сарадници Христови исправљања човека и света, чак сарадници у Његовим страдањима. У козмичким ширинама то је изузетно огроман пројекат који се остварује у малом – у том окретању и другог образа због чега нас нехришћани и филозофи осуђују и кажу да је то неостварљиво и сулудо. Ако ови поменути идеали нису остварљиви у Исусу Христу, онда је прост закључак да ми нисмо хришћани. Ваш у Христу О. Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *