Обред прања ногу

Питање:
Помаже Бог! Јуче ми је пријатељ који је адвентиста поставио питање у вези Причешћа у Православној Цркви на које нисам могао да му дам баш прецизан одговор. Наиме, заиста је у јеванђељу записано да је Господ Исус опрао ноге апостолима непосредно пре него што их је причестио. (Јован 13.5) А затим им је рекао да и они треба то да чине. (Јован 13.14-17) Питање мог пријатеља је било: зашто у Православној Цркви нема обреда (односно, да ли га има или не? ) прања ногу? Како да му одговорим? Поздрав
Н.Н.


Одговор:
Бог помого драги! Не могу да у овом питању повежем причешће и прање ногу. Али што се тиче самог тог обреда наша света Црква итекако се богослужбено врло богато сећа момента тог Богочовечанског смирења.
Тај обред је врло свечан, и врши се при катедралним црквама, што значи тамо ге је архијерјска катедра. Архијереј у Литургији изображава Христа који на Велики четвртак пере ноге својим ученицима – свештеницима. Господ је прао ноге само онима „које је Он изабрао“ (Д.А. 1, 2) , и који су примили учешће на Тајној вечери, и зато је врло битно да ако има више свештеника из олтара се по старешинству издвајају само 12. Архијереј сам излази на солеју, без жезла, придржавања ипођакона и уобичајене пажње, и седа на специјано припремљену клупицу, а не на уобичајено архијерејско место, које увек изображава царско. Протођакони или ђакони одлазе у олтар и појединачно доводе свештенике уз речи: „учениче, Учитељ те зове“. Дакле не одједном, са чиме се симболизује сабирање апостола које није све одједном сабрао. Они седају у полукруг око епископа док за то време иде посебна служба, до речи, када их први ђакон произноси: „Устани с вечере“! Епископ устаје. Ђакон опет возглашава: „Положе ризе своје“. Епископ сам скида митру, панагију, омофор, сакос, надбедреник – сва обележја те власти и полаже их на скромну клупицу на којој је седео. Нико му ништа не помаже а свештеници и даље седе боси. Затим се опасава дугачким убрусом, враћа само митру, и клекнувши на једно колено од ђакона узима бокал са водом и руком пере ноге свештеницима. Он три пута полива ноге и три пута их пере (трља) руком и на крају отире их убрусом. Тако ради дванаест пута. Сваки свештеник целује митру и његову руку, а он сам руку свештеника. Дошавши до архимандрита или најстаријег протојереја, ћакон возглашава: „И приђе Симону Петру и рече му“, и овај устаје и каже: „Господе, зар ти моје ноге да опереш? „. Архијереј му одговара: „ако те не оперем, немаш удјела са мном“. Онда овај одговара: „Господе, не само ноге моје, него и руке и главу“. Архимандрит седа, а архијереј говори: „Окупани нема потребе шта да пере осим ногу, јер је сав чист; и ви сте чисти, али не сви“, и пере ноге архимандриту. Затим се архијереј враћа на своје место и скида дугачак убрус, а ђакон призноси: „Јер знађаше издајника својега, зато рече: Нисте сви чисти“. Затим се чита Евађеље и продужава остатак чина
Ово је тако еванђелски аутентичан и богослужено леп чин који нисам могао да у целини наведем, него само суштинске делове који су везани за ваше питање. Типик то још боље дочарава.
Дакле, уопште није тачно да Правосалвна Црква нема такав чин. Напротив, има га од вајкада, али нажалост, нешто код нас није свуда тако популаран.
У Христу ваш
оЉубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *