НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » О УКЛАЊАЊУ ИКОНОСТАСА У СТУДЕНИЦИ

О УКЛАЊАЊУ ИКОНОСТАСА У СТУДЕНИЦИ

Протојереј – ставрофор СРБОЉУБ М. Милетић
О УКЛАЊАЊУ ИКОНОСТАСА У СТУДЕНИЦИ
 
О уклањању иконостаса у Студеници у јавности се мало говорило. Да ли уредници избегавају ову тему или је све нас обузело „мртво море“ тешко је рећи. Много људи је саблажњено тим чином, али такође, многи од њих мисле нешто попут „Коме да се жалим? Ко ће мене послушати?“ Приватно, ни патријарху се уопште не свиђа. Епископима и свештеницима који тамо гостују, у најмању руку је необично служити иза такве камене, мермерне преграде. Али и они углавном ћуте. Зашто? Не знам. Али, нешто слично је већ одавно урађено у манастиру Жичи а такорећи недавно и на Богословском факултету. То је ствар навике – неки кажу…
Колико се могло дознати, присталице камене преграде кажу да је барокни иконостас из почетка 19. века потпуно одударао од немањићке саборне цркве. Због тога је, као и у Жичи, барокни иконостас уклоњен и израђен је „реконструисани иконостас из 13. века“,[1] а старе престоне иконе у Студеници су остале на стубовима, не на иконостасу, као што је то, на пример, у храму Св. Марка у Венецији, који је копија храма Св. Апостола из Цариграда.
Студенички Игуман Тихон је докторирао на тему иконостаса и олтарских преграда. Али, како се у новинама могло прочитати, руководилац радова у Студеници је био археолог др Марко Поповић. Он је као председник у пет комисија Министарства културе сам себи конкурисао, одобрио планове и сам себи доделио средства за нови иконостас, као и за „откривање“ цркава у порти које су, као и Немањин водовод, откривене пре 20 година и чији подаци и цртежи су давно објављени. Г. Поповић је наводно „открио“ и конак чија локација је позната преко 60 година, као и неке друге ствари… каже за Вечерње новости археолог Марија Јовин, руководилац конзерваторским радовима у Студеници од 1965. до 1988. године. Она је потврдила да су најновија археолошка открића била позната ранијим истраживачима и да су углавном већ била објављена. Јовин се пита како један археолог може сам да доноси закључке, не само о археологији, већ и о архитектури, иконостасу, па и о сликарству?[2]
Али то су већ теме за нека државна и друштвена, научна надлештва. Шта у ствари највише интересује хришћане, православне Србе, наследнике светог Саве? Мислим да би многи имали да кажу нешто на тему садашњег ауторитативног и селективног враћања иконостаса (и још којечега) у некакво „оригинално“ стање. Многи људи то слично виде и размишљају на сличан начин.
Најпре, сасвим реално, наш народ је потпуно осиромашен материјално и духовно. Једном речју, изгубљен. Не треба човек да буде велики научник да види да је приоритет свих приоритета да се овом народу, који демографски полако нестаје, ојача најпре дух и вера. Европа и светски политичари, неке наше научне установе, такве какве јесу, сасвим сигурно му неће ојачати ни дух ни веру. Ни сада, нити икада. Остаје само Црква. Стилови у црквеној уметности (као барок или неке ручно одабране старохришћанске естетске одлике) нису у врху приоритета у оваквој ситуацији. Ко у овој ситуацији може да оправда потрошени новац, време и труд на један такав гест? Шта се у крајњем смислу постигло уклањањем иконостаса? Овакво понашање међу многим верујућим и побожним хришћанима изазива неповерење, негодовање, неверицу, па и одбојност. Мислим да нећу претерати ако кажем да је чак много и оних који одлазе у неки словенски неопаганизам и у разне секте и расколе, не само зато што их они као такви нешто посебно привлаче, већ зато што су револтирани удаљеношћу, одстрањеношћу извесних наших црквених старешина од овог народа и његових стварних потреба, као и уопште, нејасним збивањима у нашој Цркви и конфузним сигналима који одатле долазе по разним питањима. Можда је довољно рећи да није јасно како ови мермерни стубови и плоче охрабрују народ у вери и доливају људима вере, боље од оног „барокног“ иконостаса из 1837. године?
У Студеници се исто тако виде и барокна окована Јеванђеља, владичанске митре, дикирије и трикирије, теписи, неке одежде, покровци, сасуди, поједини крстови, панагије, жезли, владичански трон, свећњаци… Можда би њих такође, требало вратити у неко „оригинално“ стање? (Било би јефтиније од иконостаса.) Ето нове теме за још један докторат…
Што се тиче нас, православних и светосавских Срба, многи свети су већ довољно рекли; од св. Григорија Паламе („Ми смо научили да Хришћанство меримо не по лицима и чиновима већ по истини и по тачности вере.“), преко св. вл. Николаја (о „аномалији… неограничене самовоље црквеног старешинства“ у „Војловачком стослову“ на пример), до светог патријарха Павла („Величина се у Цркви мери величином служења ближњем. Величина пред Богом се мери величином служења другима, у сваком занимању које човек ради.“)
Молимо се да све нас Господ утврди у уму Христовом; како каже св. вл. Николај „…време је да овај народ, намучен за веру Христову, као ни један европски народ, добије вође своје мисли, свога духа, своје вере, свога владања, својих вековних идеала и светих традиција. (93) јер народна душа је осетљивија и благороднија од душа оних које су ‘многе књиге из памети извеле’ (101) а исти народ сачињава и српску цркву и српску државу.“ (Државу? Имамо ли је?)
Ради се о приоритетима, фокусирању на оно што је битно, као и о служењу потребама овог народа, за шта човек не треба да буде неки велики теолог да би му било јасно.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Министар обишао радове у Студеници, Б92, понедељак, 18. јул 2011.
  2. Јовин: Откривају откривено, Вечерње новости, 27. август 2012.

 


Припремио:
Иван Ташић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *