O TELEVIZIJI

Arhimandrit Rafail

O TELEVIZIJI
 
Sahara je nekada predstavljala najbogatiji i najcvetniji kraj na zemlji. Korita presahlih reka, zidne slike u pećinama, veličanstvene ruševine, proizvodi drevnih kovača svedoče o tome da je ovde nekada sve kiptelo od života, da je cela pustinja bila ogromna oaza. Tamo gde su se raširili mrtvi peščani prostori, slični ustalasanoj površini Mrtvog mora, zelenila se trava, cvetale su palme i drveća banana, šume su vrvele od divljači, a po ulicama su trčale pripitomljene antilope. Sada se Sahara pretvorila u bezglasno groblje. A još do pre nekoliko hiljada godina Egipat je bio jedna od najmoćnijih i najcivilizovanijih država sveta, a u doba Rimskog Carstva – najbogatija provincija, žitnica cele imperije.
Ko je upropastio Afriku? Najezda Neprijatelja? Izlivi reka, zemljotresi, zaraze? – Ne.
Divlje životinje i antilope, koje su ljudima davale meso i mleko, nisu ogoljavale livade, nisu pretvarale polja u pustinju, nisu štetile drveću. Ali, ljudima je postalo lakše i povoljnije da uzgajaju koze, koje su poput skakavaca pustošile Afriku. Zemlju lišenu trave je oduvao vetar, ostavljajući besplodno kamenje. Koze su glodale koru drveća, drveće je umiralo, presušivala su vrela, ljudi su se povlačili na sever, pustinja ih je u stopu pratila. Ako nepristrasno pogledamo na savremeni verski život, videćemo kako i poslednje oaze gazi pustinja. Svet se pretvara u ogromnu beživotnu Saharu. Uzroka je mnogo, ali mi se zaustavimo na jednome od njih – televiziji i videofilmovima. Nećemo govoriti o tehničkom pronalasku, već o njegovoj upotrebi.
Televizija je u našem domu zauzela neodgovarajuće mesto. Kao skromno obaveštajno sredstvo, ona je položila pravo na naš duševni život i ujednačila ga. U starini je središte porodice bilo ognjište. Potom je to postao sto, za kojim su se iskupljali svi ukućani posle radnog dana. Tamo su ne samo obedovali, nego i čitali Sveto Pismo. Sad je njihovo mesto po značaju zauzeo televizor. Ali, televizor članove porodice ne sjedinjuje, već rajedinjuje. Svaki od njih je opčinjen malim ekranom. Značajno je da televizor zauzima ono mesto u sobi gde je ranije bio sveti ugao sa ikonama. Stari Grci su govorili o kućnom duhu – Daimonu (demonu) ili Geniju koji je nadahnjivao misli; seljaci o zloduhu koji je mučio ukućane noćnim morama. Domaći duh našeg vremena je u potpunosti otelovljen – to je televizor. Sveti Oci su imali odričan stav prema pozorištu i priredbama, koji razvijaju moć mašte tesno povezane sa strastima. Sveti Jovan Zlatoust nazivao je pozorište učilištem strasti, iako je starogrčka tragedija, za naše pojmove, naravstvena (moralna). Sveti Oci nisu delili pozorišne predstave na korisne i štetne. Oni su osuđivali sam postupak – oponašanje istine, igranje sa stvarnošću.
Televizija nas je lišila domova, pretvorivši ih u pozorišne dvorane. U Svetom Pismu piše: Ne uvodi svakog čoveka u dom svoj! (Sirah. 11:29) Televizija je sa našeg doma skinula vrata, te nam dolaze gomile ljudi, došljaci sa svih planeta koje su stvorile sanjalice. Dolaze bez kucanja i pitanja, dolaze kauboji i gangsteri, dolaze ljudi s kojim mi ne bismo želeli da imamo ništa zajedničko. Dom je postao pravo vašarište.
Televizija je stvorila novu vrstu čoveka – homo medium – čoveka sa istrošenim nervnim sistemom od neprekidne predstave pred očima, kao od neprekidnog pijanstva, čoveka duševnog raspada, koji ne može da postavi granice i filter spoljašnjoj informaciji, pa je usvaja, takoreći, u sirovom stanju – nekritički, nerazlučno, jednom nižom mehaničkom svešću. Razumska svest se pri tome istupljuje, stvaralačke sile slabe.
Čovek misli putem slova (reči), čovek se u svetootačkim spisima naziva slovesnim bićem. Televizija nas uči da mislimo čulnim predstavama, razvija rasejanost i prijemčivost. Duša se raznežuje, postaje čulna i razdražena. Televizija nastupa kao zbir strasti; strast je nerazdvojna od čulnih predstava. Podvižnička borba sa strašću je čišćenje duše od maštarija i predstava. Strast se oblači u zamamne slike. televizija hrani čulnost mnoštvom oblika. Televizija slabi čovekove umne sile. Um treba da se vežba, traži, savlađuje prepreke, kao što atleta vežba svoje mišiće. Televizija daje obilnu, rafinisanu, gotovu hranu, od koje um postaje mlitav, trom, nesposoban za samostalno razmišljanje, isto kao što se telo uz prekomernu ishranu goji, nemoća i stari. Svaki prizor zahteva saosećanje, mi se uključujemo u polje strasti, to nas polje indukuje i hrani naše strasti. U svakom saznanju postoji činilac naklonosti, zajedništva. greh, postavši uobičajen, prestaje da bude odvratan.
Televizija je posegla na duhovno područje. Maštarenje o duhovnom životu rađa laž, koja se kod Svetih otaca naziva prelest. Duhovni svet je nemoguće predstaviti vidljivo – predstavljati ga znači nalaziti se u zatvorenom krugu strasnih priviđenja i gordih senki, kojim je dala život uobrazilja.
Svaki čovek, prema učenju Svetih Otaca, jeste mali svet. Svaki čovek je neponovljiva ličnost. Televizija ljude izjednačava i obezličuje. Televizija stavlja pred desetine milona ljudi jednu istu hranu. Zato su ljudi postali slični jedni drugima, slični ne u jedinstvu duhovne ljubavi, već u jedinstvu jednolikosti; ljudi gube zanimanje jedni za druge.
Televizija hipnotiše. Bujice prilika, jakih i nasićenih strastima, istovremeno i vidnih i slušnih, porobljuju dušu, svest se okamenjuje, čovek se pretvara u mediuma televizije koji prima njene pobude.
Televizija pospešuje antihrišćanstvo. Vera je opštenje duše sa bogom. Vera oblikuje sazrcateljno mišljenje, pojam pažnje, usredsređuje na mali broj, no najvažnijih suštinskih predmeta. Televizija je upravo obratno: smenjivanje utisaka od kojeg se gubi nadzor nad delatnošću čula. Versko osećanje je tajanstveno osećanje, prefinjeno i nežno, poput cvetnih latica. Ono se čuje u bezmolviju (tihovanju), a ne u uličnoj buci.
Televizija širi živčane i duševne bolesti. Mogućnosti ljudske duševnosti nisu bezgranične. ispred televizora čovek u nekoliko časova prima toliko utisaka kao nekada za mesec dana. Čovekov živčani sistem se troši, ne podnoseći prekomernu napregnutost, on, kao štiteći se, beži u bolest.
Televizija uči ljude surovosti. To se ne odnosi samo na prizore ubistva i nasilja, koji su u emisijama ponekad okruženi atmosferom divljenja i junaštva, već i na još jednu stvar, ništa manje strašnu: čovekova doživljavanja pred televizorom su toliko jaka i žestoka, da on emocionalno pustoše čoveka, te on u svakodnevnom životu postaje ravnodušan, hladan, otuđen.
Televizija otuđuje jedne od drugih ljude koji žive u istoj kući i porodici, zamenivši ljudsko saobraćanje utvarama i priviđenjima sa ekrana. Izgubivši osećaj za živog čoveka, on je izgubio i ljubav prema njemu i bolećivost. Čovek prestaje da se posmatra kao ličnost, on se pretvara u oruđe. Kažu da televizija može postati temelj verske prosvete, međutim ona ubija samo srce vere – molitvu, mistički razgovor duše sa Bogom. Pretovarena, zakrčena bujicom utisaka, duša nije u stanju da se usredsredi na molitvu, na reči molitve nanosi se sloj strasnih predstava tuđih molitvi. Molitva je središte duhovnog života. Čovek izbacuje dušu iz tog nepokretnog središta na zahuktali krug predstava koje se stalno smenjuju. Izvan molitve i sazrcanja nije moguće unutrašnje osećanje Boga, svedočenje duše o prisustvu Božijem. Pa čak i ako televizor postane prenosnik verskih emisija, svejedno će veru lišiti onoga glavnog – dubine i mistike, zaustavivši se na katihetsvu i oglašavanju, na razini reči, a ne sile. Bez verske intuicije koja sazreva u tihovanju, takvo oglašavanje (poučavanje) ili se neće primiti, ili će se primiti na razini duhovno-kulturnih vrednosti. Neophodna je naravstvena (moralna) priprema, neophodna su verska traganja, nužna je borba sa strastima i gordošću, da bi se pripremilo na primanje hrišćanstva, da bi se osetila njegova preporađajuća sila. Inače će Hristos kucati i kucati na zatvorena vrata.
Prizori seksa naročito pogubno utiču na decu koja sa prećutnim odobrenjem roditelja sede zajedno sa njima (roditelji bi inače morali ili da isključe televizor ili da udalje decu iz kuće na nekoliko časova, te se oni zato rađe prave da ne primećuju decu koja iza njihovih leđa gledaju televiziju). Deca još manje nego odrasli mogu da vladaju svojim osećajima, zbog čega nakon duhovnog iskvarenja ispred televizora hrišćanstvo doživljavaju kao stešnjujući sistem, sa otvorenim ili prećutnim protivljenjem prema njemu. Neko bi nam mogao prigovoriti da su drugi televizijski programi čisti i moralni, ali u stvarnosti je daleko od toga. Kada bi se u emisijama bavili samo moralizovanjem, televizori se uopšte više ne bi kupovali. Pogledajte lica onih koji sede pred televizorom. Šta privlači njihovu najveću pažnju – moralizovanje ili gangsteri i džudo zahvati? Kad bi seme za cveće i korov pomešali zajedno i bacili u zemlju, možete biti uvereni da će korov zagušiti cveće. Pred televizorom raste čovek sa prigušenom duhovnošću. U najboljem slučaju on prihvata veru kao etičko-kulturnu i istorijsku vrednost, što u suštini biva religija bez Boga. Zato televizija bogalji dečje duše. Televizija deci oduzima detinjstvo, od dece ih najednom čini starcima – decom bez detinjstva i čistote! Vera je tajna, a televizija tajnu pretvara u reklamu. Liturgija se ne može prihvatati kao vizuelna predstava; to je mističko uprisutnjenje golgotske žrtve, u čijem gledanju i učestvovanju su u drevna vremena imali pristup samo posle pripreme, samo članovi Crkve koji se ne nalaze pod epitimijom. Liturgija je silazak Svetoga Duha i preobraženje ljudske duše. A zar televizija može da zabeleži silazak blagodati?!
Televizija je u domove vernih ljudi donela bogohulne filmove o Hristu Spasitelju. Veština umetnika da se preobražavaju, njihovo umeće da zaborave sebe, da se poistovete sa onim koga glume, pokazuje odsustvo svakog verskog osećaja ili izopačenost vere kod glumca koji sebe poistovećuje sa hristom. Satana je rekao: ja sam bog. Adam je rekao: ja hoću da bez Boga budem bog. Glumac kaže: ja hoću preko sebe da svetu pokažem Hrista Spasitelja. Znači taj je glumac uveren da on može da misli kao Hristos, ljubi kao Hristos, deluje kao hristos. To je veće bogohulstvo od primitivne i bezvezne protivverske propagande. Danas glumac glumi gangstera, sutra apostola, prekosutra možda regana ili druga Kamoa! No naša će unutrašnjost, primivši u podsvesti poprostačeni pozorišni lik će po zakonu asocijacija i analogije (podsećanja i sličnosti) u mislima taj lažni lik kao žig staviti na svetinju.
televizija je neprijatelj sa kojim nema nagodbe. Njegovo napadanje nema ni mere ni granice. Dok se pustinja Sahara širi brzinom od pet kilometara na godinu, televizija u pobedničkom maršu prohodi celu planetu, isušavajući i zadnje izvore i vrela, zagađujući i sravnjujući poslednje oaze duhovnosti.
Ubrzo čovek više neće morati da posećuje prijatelje, da se vozi na sastanke, dolazi u školu radi predavanja: on će sve to moći da čini rukujući televizijskim sistemom i ostajući kod svoje kuće. Čovek će u svetu ostati kao u pustinji, hladnoj prema svemu i tuđoj za sve.
 
(Iz knjige: Pravoslavna Crkva o bioenergičarima, NLO-ima, teleisceliteljima i okultnim pojavama. Moskva, 1993)  

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *