Питање:
Занима ме да ли је истина да је најстарији примерак Новог Завета на арамејском (јерменском) , како то да нема текстова из доба Господа, или његових ученика него тек триста година после? Шта може да се са сигурношћу каже да се налази у библиотеци Ватикана што је записано за време живота Господа. Мој пријатељ не верује да речи светих апостола нису записане од њих лично већ пренете пар стотина година после, ако знате хронолошки помогло би ми. Занима ме да ми боље објасните период раног хришћанства у коме је симбол рибе симбол Господа, зашто се то изгубило и које је значење, без обзира на св. Петра и његову професију.
Срђан Симић
Одговор:
Драги Срђане, историјски је доказано да је прво Еванђеље написао Матеј. По сведочанству Папија (60 – 130) , ученика ап. Јована, Матеј је писмено изложио учење и живот Господа Христа на јеврејском, тачније на арамејском језику. О томе пише и црквени историчар Јевсевије као и св. Иринеј у својем делу Против јереси. Ако је Папије, еп. јерапољски, био око 40 година старости када је помињао Јеванђење по Матеју, онда ми тачно знамо да је негде око 100. године постојао записан документ који Црква познаје као Еванђеље. То је историјски факт који је респектован на основу савремених принципа упоређивања историјских чињеница на основу истраживања одређених историјских докумената, као и упоређивањем сведочанстава ондашњих савременика. Ваша примедба не садржи никакав озбиљни основ када кажете да је Еванђеље написано пар стотина после, и вероватно то бркате са њиховим канонским препознавањем, која су се десила када је Црква добила потпуну слободу да може саборски да решава питања вере. То буквално значи: када су епископи могли физички да се скупе на једно место (суштина саборности) а да неко не дође и побије их све и тако уништи то “апостолско прејемство”, и Црква остане без тог “свештеничког ланца” који је повезује са Педесетницом (ничег у људској “историји” нема случајног) . Иако је историја документовала постојање оригиналног текста, он се негде изгубио, и до нас је дошао древни грчки превод, који се помиње у делима “Апостолских мужева”, тј. отаца који су били савременици св. Апостола, као што су св. Климент Римски, св. Игњатије Богоносац, св. Поликарп и др. Ово је врло важан фактор који игра позитивну улогу у једном озбиљном историјском истраживању.
И Господ Исус Христос говорио је и арамејски, јер је тај језик био језик и Јеврејске дијаспоре, врло близак јеврејском. Неки кажу да је тешко направити разлику између арамејског и јеврејског језика, пре свега зато што је он библијски, у смислу да се Арам помиње још у Постању, 10. глави 22. стих. Дакле, древни арамејски језик врло тесно стоји уз историју јеврејског народа. Ваш пријатељ је у праву када верује да су четири еванђелиста записали Еванђеља лично: прво, Матеј око 50. г. а последње Јован око 90. г, у Ефесу, о чему говори св. Иринеј, ученик Поликарпа, који је био ученик св. ап. Јована. Ови еванђелисти записали су Еванђеља и о томе има довољно историјских доказа; дакле, нису до Вазнесења Господњег али су касније надахнућем Духа Светог осетили потребу да се она запишу: “Када си био млађи (обраћање ап. Петру, тј. свима ученицима) , опасивао си се сам и ходио куда си хтео; а кад остариш, ширићеш руке своје и ДРУГИ ће те опасати и ОДВЕСТИ куда не желиш“ (Јн. 21, 18) .
У Ватикану постоји негде око 5000 рукописа који воде порекло с почетка II па све до XVI века. Постоје фрагменти на папирусу као нпр. манускрипти Бодмера, који датирају из II и III века. Поред грчких превода постоје древни преводи на латински, сиријски, коптски и др., где такође најстарији воде порекло из II века.
Питате како то да нема текстова из времена Господа Исуса Христа? Па зато што нису одмах записани јер нико није држао дашчицу на колену и записивао све оно што је Он Говорио! То је врло погрешна слика тих историјских дешавања. Ако се сећате краја Еванђеља по Јовану, аутор каже да све књиге света не би могле да запишу све оно што је Господ урадио на земљи. Црква је та која је водила бригу о тим рукописима (до њих и о усменој речи) , она их је предањски чувала, и зато ми немамо тај протестантски приступ Светом Писму као апсолутном и једином ауторитету учења; прво, из еклизиолошких или догматских разлога а ништа мање ни историјских, јер једно време и Реч Божја била је Свето Предање (пред овим фактом у воду пада сва протестантска теологија) . Треба бити врло опрезан са “обожавајућим приступом” књигама Старог и Новог Завета, у чему се испољава баш оно што протестанти у свом незнању оптужују нас православне за иконопоштовање. Идолизован приступ Библији или иконама није Богоугодан. Црква је жива институција која живи и дела, и њена опипљива делатност је и у чувању вере, укључујући и то њено ауторитативно препознавање богонадахнутих књига (тзв. канонских) . Протестанти верују да је Библија једини ауторитет у учењу, и у њиховом случају ваше питање би било праведно и са смислом; али то није право и светоотачко учење о Цркви! Видите, за нас је врло важан тај историјски период када Еванђеља нису била записана а Црква већ постојала и живела (од пресудне важности) . Дакле, ми овде не морамо да будемо неки теолози и схватимо да су и Еванђеља једно време била Предање, и да је Дух Свети ауторитет у учењу, како кроз њено живо искуство тако и кроз “записану реч” – Еванђеља! Опет, није Библија једини писани документ који учи, нити је гарант постојања Цркве. Пре свега Дух Свети светотајински опипљиво припрема човека за вечно општење са Богом, па тек онда учи, још боље речено, објашњава “записану реч”, тј. принципе који воде ка обожењу. У томе се препознаје “Утјешитељ” за кога је Исус Христос на многим местима обећавао да ће да дође, и зато Он не може да се одвоји од Педесетнице и да се САМО познаје кроз “књиге” – ту суву реч, против које је Господ много пута говорио разобличавајући фарисеје и садукеје, и уопште све “књижнике” или интелектуалце Закона.
Дакле, “Божја реч” без благочешћа, без те благодатне активности у Скинији (Јосиф, правед. Ана, Захарија, Јелисавета, и др.) била је само сува и безблагодатна записана реч која се грубо објашњавала као “Закон”. Обратите пажњу на то да је Јосиф “кршио Закон”, када је “будући праведан” намеравао да тајно отпусти Дјеву Марију (Мт. 1, 19) . Или опет, како су могли људи да буду “лицемери и фарисеји” а испуњавали су Божји Закон? Тако што су се силе и његове благодати одрекли, и то је Господ рекао и за хришћане у данима Апокалипсе (погледајте 2 Тим. 3, 1 ‘3) .
Како за чланове Цркве првог века, тако и за данашње чланове није толико и НАМЕТНО битно, да ли може да се нађе ово или оно у Еванђељу, да би се оправдала данашња било која пракса Цркве, која је предањски наслеђена под наџором епископа о којима ранохришћански отац св. Игњатије пише целу богословску студију. Још тада се знало да је за хришћане првог века било најбитније да саборно и у молитви “ломе хлеб” (литургишу) , и да људи сабрани око епископа чине Цркву, а не књига Библија са којом протестанти и њихови породи театрално машу пред лицима својих заблуделих следбеника, и говоре: “ово је једини ауторитет а остало је све људска измишљотина”, чиме необориво поричу Утјешитеља и Педесетницу, т.ј. Новозаветну Цркву.
Да питам и ја вас: Да ли је заиста битно када су нађени рукописи да би се тако објасниле истине вере? Са поштовањем
о.Љубо
ПС. Молим вас, постављајте једно по једно питање да би нама било лакше да на њих одговоримо и тако не скачемо са теме на тему и стварамо конфузију.
