О свјетском савјету цркава

Питање:
О. Љубо, можете ли рећи нешто о свјетском савјету цркава у коме је чланица и наша СПЦ, кад добро знамо да су тамо сви могући -сатанисти-, и да ту постоји заједничка молитва, а то се никако не смије, на што наше поједине владике стално и без страха упућују.
ХВАЛА
Дарко


Одговор:
Драги Дарко, Нажалост постоје неке врсте екуменистичких молитви, то не можемо никако да оспоримо; а и медији о њима јасно сведоче мада понегде постоје и манипулације. Увек се подизало питање колико Правосалвна црква може да иде на уступање да би некога привела истини? То је главна мисао помесних цркава када оправдавају своје учешће у једном нецрквеном телу. Увек је отворено питање: а докле се та икономија шири и где је њој задња граница, а посебно у сазнању да је она по богословима увек привременог карактера? Осим покушаја архијереја Сабора Руске заграничне цркве ми не налазимо никакав документ који може да усмери где је та граница «заједничке молитве» ако се она евхаристијски, или под неким видом исте, не упражњава. И то је велики проблем за нас да разуемо екуменизам којег затамњују разна мишљења и приватна тумачења.
Опет и сама та РЗПЦ имала је једну опредељену позицију, и то још у време митрополита Филарета, са разумним и флексибилним прилазима самом суштинском смислу екуменизма. Рецимо у Немачкој, њено свештенство се није отказивало финансијске помоћи тог покрета, због чега је др. Ђоко Слепчевић у преписци са протопрезветером Георгијом Грабе (потоњим епископом) замерио, и то за 50% општег бужета који је ишао на свештенике РЗПЦ а црпио се из ССЦ у Женеве. И управо му је ту подвукао да је једно «сарадања, а сједињење друго». А са те еклисиолошке стране исто се издвајају разни мотиви. Увек је свеже и корисно да се помене изјава патријарха СПЦ Германа, као једног од копреседавајућих Генералне скупштине ССЦ, када је рекао «драгоцена ризница Православне цркве чува непоколебљивост Православног Предања, наше светоотачко разумевање Светог Писма, стално обнављање наших мученика, који чак и у нашем поколењу својом крвљу сведоче победу Христову». Рекапитализирајућу правосалавно богослоље кроз света три јерараха – Василија, Григорија и Јована, он је подвукао: «само тада када буду од свих прихваћени као васељенски учитељи у савременом екуменистичком покрету, ми ћемо да кажемо да је наше учешће имало неког смисла». Дакле оне је условањавао тај смисао коз светоотачко богословље. То је речено 1969, и нажалост, ми и после 40 г.не видимо никаквог помака, него напротив, управо то присуство без смисла, јер је за све ово време приликом смена генерација на Западној хемисфери забележен до сада никада виђени хрушћански пад етике, морала, као и тог самог доброг и благородног појма «хришћанин». Увек је отворено једно и те исто питање: да ли неко данас од владика исповеда тај сакрамеентални екуменизам? Ми то до сада нисмо видели. Чак и у случају Равене ми бележимо избегавање јавног исповедања, него ограђивање од intercommunio. Нажалост, колико год да се то данас прикрива, владике немају неки ултимативни ауторитет над лаицима, осим над својим духовенством, који су поред канонског поретка и еванђелског послушања и финансијски зависни од воље епископа. Та се линија директног ауторитета над својим сословијем (клиром) и лаијцима дијапазноски шири. Лаици просто не подпадају под данашње проблеме које провоцира екуменски покрет. Ми једино бележимо екуменске сусрете на тој линији сословоја, док оне друге – лаичке, врло ретко. Ми данас не видимо неко евхаристијско исповедање (intercommunio) , нити пак богослужбено, узимајући у обзир да по светом Симеону Солунском свештеник под епитахиљем (сам епитрахиљ) «означава извршујућу благодат Светог Духа», и да не сме да без њега извршава било коју тајну, чак ни молитвословља. Зато је и разуман став већинске данашње Цркве, да данашња екуменистичка молитва, нема тај «црквени», или сакраментални, или евхаристијски карактер, него више приватни и формални, а њавише црлвено политички. Нажалост не поричем да има и таквих понашања која још увек нису дошла на одговорност и заслужене санкције, чак до одлучења. Сами ти сусрети на том највишем нивоу Цркве – епископском, познати су још од раније, и то код најконзервативнијих јерарха краја препрошлог и почетка прошог века. Митрополит Антоније Храповицки – за кога преп, Јустин каже да је богослов ранга Светих Отаца ранијих векова, присуствовао је 1600 годишњици Никејског сабора у Лондону, заједно са са неким источним патријарсима на миси, на којој је чак рекао и своју проповед. По Златоустом проповед по важности одмах је иза Анафоре, што може да саветује да даншње фотографије сусрета не мора да сведоче о изадји вере. Има ту свачега, а највише теденције да се од неког типа билатералног сусрета створи исповедање вере, што историја Цркве уопште тако не сведочи.
Патријарх Тарасије «је ради мира у Цркви» решио да општи са неким епископима иконоборцима, из којих издвајамо врло ауторитетног еп. Григорија Неокесаријског. Противканонски чин али је икономијски. Зато је митрополит Антоније, авва РЗПЦ, говорио у односу на грубо неканонски наметнут нови календар: «док Константинопољ не каже последњу реч, док сва Црква на васељенском сабору не понови проклество Патријарха Јеремије, ми треба да се држимо општења, да се не би сами лишили спасења и, цедећи комарца не прогутали камилу». У овоме се откривају та пророкована тешка времена, и претешка, али ништа мање лакша у односу на падање у прелест, нажалост чега смо код многих све чешће и више сведоци.
Ако вас владика упућује на екуменске сусрете, а ви сте у чину имате избор да пред њим исповедате то што осећате, исто онако као св. Нектарије Егински и пострадате; ако сте лаик утолико више: ко ће вас да шаље на неке екуменске сусрете и молитве, пре свега које? Како ће да вас натера? Израз добре воље и добросуседског поштовања није од јуче, а о њему сведочи и Јован Кантакузен (14 в.) , када је имао сусрете и дијалоге са папским легатом Павлом, и јеврејем Ксеном. Једноставно данашња нецрквеност ствара хаос у Цркви, и провлачи се и у клир и ствара овакав однос према екуменском покрету којег су православни сасвим другачије замислили. Опет код лаика она данас ствара неку врсту правосалвног протестантизма да сву ову ситуацију управо најбоље разумеју, узмају на себе да суде, да тумаче, а да уопште не представљају Цркву у том њеном Евхаристијском препознавању и поредку.
Овде је била реч о нашем односу према ССЦ, док то сакрамментално исповедање без сваке сумње јесте јерес, како преподобни Јустин Ћелијски рече: «јерес над свим јересима».
Признали ми то или не екуменизам у овој форми како се данас намеће сам по себи умире али се јавља нешто друго. Данас под њафинијим тоновима нас притиска папски прозелитизам, т.ј. унијатизам, али завијен у врло софистицизиране «обланде», како споља тако и «изнутра» Цркве, и пред нама је дужност да посебно устремимо наш православни ум и савест на ту опасност, и да пре свега нашим црквеним животом изградимо природан систем заштитие које је вековима био неосвојив.
Са поштовањем
оЉубо

Коментарисање није више омогућено.