О светковању суботе

Питање:
Помаже Бог! Одмах на почетку да кажем да сам ја, сад се то већ може са сигурношћу рећи, бивши адвентиста. Има већ неких годину дана уназад како проучавам православну литературу и уопште православље и морам да кажем да сам заиста одушевљен оним што налазим. Ипак, имам још једну дилему коју бих желео у потпуности да разјасним и елиминишем па вам се зато обраћам. Наиме, ради се о старозаветном закону, о десет Божјих заповести и у оквиру њих и о четвртој тј. о светковању суботе. Познаваоци православног учења са којима сам разговарао су ми објашњавали да је према учењу Цркве старозаветни закон, укључујући ту и десет Божјих заповести, испуњен доласком Господа нашег Исуса Христа и да ми више нисмо под тим законом (Галатима 3, 24.25) што нас на неки начин ослобађа држања тих заповести из декалога. Наравно, речено ми је, то што ми више нисмо под тим законом то не значи да смо сада слободни да убијамо, крадемо… итд, нити смо сада безаконици, већ се налазимо под једним новим, новозаветним, Христовим законом, законом љубави, који се очитује у проповеди на Гори, у читавом Новом Завету, у свим речима и заповестима Господа Исуса, а у најкраћем изложен је у двема заповестима: “Љуби Господа Бога…” и “Љуби ближњег свог…”. Такође, када је реч о четвртој заповести декалога објашњено ми је да је она указивала на одмор од греха који це доћи у Христу и да се она испуњава у Њему. “Дођите сви који сте уморни и ја ћу вас одморити”. И да православни данас не светкују ни један дан, ни суботу, ни недељу, него да светкују свагдашњу суботу, покој у Господу Исусу Христу, у који се улази прихватањем и вером у Њега. (Јевр. 3. и 4. глава) Такође, објашњено ми је да недеља није дан од одмора у православљу, као што је то била субота у Старом Завету, нити се недеља светкује због четврте заповести, него је недеља у православљу дан за литургију, дан када се празнује Христово Васкрсење. И не постоји никаква строга забрана рада у тај дан. Ово ми објашњење, тумачење, морам да признам, звучи јако добро. Да ли ми је ово добро објашњено и да ли сам ја добро разумео? Оно што ме збуњује јесте што у неким другим православним изворима налазим и некаква, наизглед, другачија објашњења. Наиме, рецимо у „Катехизису” вл. Николаја налазим, и поред тога што каже да смо ми под једним новим Христовим законом, или унутрашњим, или последњим законом, како га он назива, да он ипак даље у наставку набраја десет Божјих заповести, објашњава их и чак код четврте заповести каже да је недеља дан од одмора и да је ми као такву морамо светковати. То ипак делује мало противречно са оним што сам слушао код других православних и што сам и сам прихватио. Кажу ми да је он тако то написао зато што се катехизиси у принципу пишу доста упрошћеним језиком, да би их и теолошки неупућен народ могао разумети, а никако језиком дубље теологије, што онда доводи до оваквих непрецизности. Зато вас молим да ми помогнете и разјасните ову последњу дилему коју имам, шта је истинито православно учење по овом питању. Извините сто сам мало одужио са овим питањем и молим вас да не штедите речи да ми одговорите јер ми је јако важно да ово у потпуности разјасним. Можда можете да ме упутите на неку литературу, сајт, линк, који третира ову тему. Хвала вам пуно унапред и свако вам добро желим у Господу.
Н.Н


Одговор:
Драги ми у Христу брате, Све ово што сте навели то што су вам рекли у строгом принципу тачно је али осећам потребу да још нешто додам, можда и мало коригујем. Десет Божијих заповести нису укинуте као непотребне, далеко од тога, него су само испуњене и доведене до савршенства. Сећате ли се Господњих речи да Он није дошао да одмени Закон и пророке (Мт. 5, 17) . Закон је изнео своју мисију и она се открива у новом стврању човека – Новом Адаму, или Богочовеку. Недеља је нови дан сећања на ону Субботу када је онај стари човек створен, јер се васкрсењем човек поново ствара, и њиме удаљава смрт. О томе је још пророк Је ремија говори да ће «Господ на земљи да створи нешто ново» (31, 22) . Поништавањем смрти све постаје ново: «Нови Адам», и «Ново небо и нова Земља» са «Новим Јерусалимом» (Апок. 21, 1 – 2, Јез. 47, 1 – 12; Исаија 66, 22) . Још и Господ Говори Никодиму да је потребно ново рођење (Јн. 3, 3) . Исто тако је била потребна нова «Суббота», која је дан Његовог славног Васкрсења, и тако наше нове наде (2 Пт.1, 3 – 4) које су есхатолошко преживљавање човека у Богу. Данас за Старим Заветом губи се сваки смисао, али нажалост да приметимо, да и његови идеали за многе наше назови-хришћан е нису остварљиви. Срамота је да се и назовемо хришћанима је ни онај ондашњи Закон нисмо способни да испунимо а да не говоримо за овај савршенији и Нови, који је Христов! Колико су велике оне заповести Господње после речи када је Богочовек говорио својим ученицима: «а кава вам је корист» (Мт. 5, 46; Лк. 6, 26 – 36) , ако чините и све оно што Закон тражи, «јер све то и незнабожци чине»? Заиста! Онај Закон више није идеал, нити епицентар нашег стремљења, и никада није ни био, него само примитивно духовно преживљавање, које није било оспособљавање на саживот Богу, него више «батина» да га не забораве, и да се не истребе, и то још к ао «изабрани народ». Ако не узмемо сам смисао речи незнабожтво која за собом носи, све друго осим познавања правог Бога по том датом природном закону «и незнабожци раде». Казано је: «Око за око зуб за зуб? А ја вам кажем да се не противите насиљу», т.ј. не штитите се насиљем на показано насиље него просто «ако хоћете да будете моји ученици, то ви «ако вас ко удари по десном образу вашем, окрените му и други» (Мт. 5, 38 – 39) . Поштовати родитеље, не чинити прељубу, не сведочити лажно, не убијати, позајмљивати другима, волети непријатеље своје и све оста ло, једноставно и незнабожци раде. Каква нам је корист од тога? Да и од Закона? Тај Закон за адвентисте јесте опсесиа и јеретичка крљушт која брани радост Богочовековог «самоустајања» из гроба, и духовно је слепило пред јасним речима св. ап. Павла када каже: Ако Христос није устао узалуд вера ваша» (1 Кор. 15, 17) ; кроз још јасније просветљење ове еванђелске истине да: «ако праведност кроз Закон бива, онда Христос узалуд умрије» (Гал. 2. 21) . Треба да обратимо нашу пажњу на то да је Закон одмењен у свим оним стварима које се тичу «месијанизма», или те припреме за долазак Бога Логоса који се јави у телу и са нама поживе (Јн. 1. гл) , и касније подиже Новог Адама. Све продужавње празновања тог «очекивања» јесте отворено христоборство и ако не одбацивање онда грубо унижавање васкрсења – епицентра свега Божијег после пада човека. Што се тиче моралних и етичких додира у овом Закону он су само усавршени, али нажалост за многе још увек неостварљиви идеал, а камо ли Богопознање кроз човека који је негде ту поред нас, како нас то учи свети Јован Богослов у својој Посланици (4, 20) , и данас Литургија, али правилно пренета и објашњена, т.ј. са пуним дневним богослужбеним кругом: вечерњем, јутрењем, часовима и Анафором, Дакле, то је све пуна Литургија. Важно је да коригујем вама пренету мисао да је само васкрсни дан (српски: недеља) за Литургију, него је сваки, осим великог Петка, и још неколико дана које Типик одмењује али не и апсолутно забрањује за њу. Недеља или Васкрсни дан, јесте дан пре свега за, поред тог општег или заједничарског и приватно молитвено созерцавање (контеплацију) суштине наше вере – Васкрсења из мртвих и Богоопштење. Треба да се размишља шта је Господ све учинио за нас, и саосећати то срцем, и то је много узвишенија молитва о којој Свети Оци уче. Молитва је дубоко унутрашње ношење тих менталних сећања или «анамнезе», о Христовим страдањима, умирању и устајању из мртвих. И зато Црква на на Пасху, или српски речено Васкрс пева: « Овог дана, који Господ створи, обрадујмо се и развеселимо се». Тај дан је Нови дан као што јеи нови човек и у њем у наш нови смисао живота. Остајањем у старом човеку јесте продужење ако не физичког разлагања на елементе то сигурно на духовну трулеж и живот ван благодати Божије. То је тај Дан о којем су стари грци, као незнабожачки народ са љубављу били предати мудрости или философији и тако тражили одговоре на исконско питање живота и смрти, а да не говорим о благочестивим и побожним јеврејима, пре свега о њиховим пророцима и светим учитељима који су учили и сами чекали. Пророк Осија победнички уз поклич види: «Смрти где ти је жалац? Аде где је твоја победа»? (13, 14) . Васкрсни дан – Недеља, који је богослужбено и евхаристијск о сећање на изворну Пасху – Васкрс, нама даје јемство да заједно са овим пророком победнички ликујемо. Тај одмор Недељом није апстрактан и нека пасивност попут оне старозаветне, него једноставно преживљавање радости Христових ученика када је он прошао «кроз затворена врата». У тај дан се спремало јело, појила стока, радили неодложиви послови, и тај одмор није био фарисејски, којег је Господ најчешће осуђивао, него смисаон и духовно делотворан; био је то унутрашње «сећање» свега оног што је Господ учинио за нас са Његовим васкрсењем као епицен тром свега у овом нашем Козмосу. У Христу Ваш оЉубо

Comments are closed.