НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Дела савремених теолога » О СПАСАВАЈУЋОЈ ВЕРИ (из књиге „МОРАЛНЕ ИДЕЈЕ ВАЖНИЈИХ ХРИШЋАНСКИХ ДОГМАТА“)

О СПАСАВАЈУЋОЈ ВЕРИ (из књиге „МОРАЛНЕ ИДЕЈЕ ВАЖНИЈИХ ХРИШЋАНСКИХ ДОГМАТА“)

 

Митрополит кијевски и галички
АНТОНИЈЕ

ШТА ТРЕБА ДА СЕ РАЗУМЕ ПОД „СПАСАВАЈУЋОМ ВЕРОМ“ ЗАСНОВАНОМ НА ОТКРОВЕЊУ БОЖАНСКОГ ПИСМА?
 
I. Проблем самог разумевања спасавајуће вере као и различита значења речи „Вера“.
 
Ко не зна за божанствене речи које кажу да се ми спасавамо вером, и да у вери ми добијамо оправдање и да вером постајемо чеда Божија? Али, да ли многи од нас разумеју значење ових истина? Да ли већина нас уме да их споји са другим изрекама Светога Писма које за људе који их не разумеју могу да се покажу као савршено противуречне (нелогичне) – као на пример: речи апостола Јакова у којима се каже „да се делима оправдава човек, а не само вером“?[1] Да, и независно од ових речи многи не разумеју зашто у Божијим очима има цену то што ја имам увереност у Његово постојање које нису способни ни сами зли духови да поричу, и који се боре против Бога, и мрзе Га? Насупрот томе, други хришћани са дрском упорношћу тврде да човек не сме чак ни да користи своју сопствену снагу воље у борби са злим страстима, него кажу да је сасвим довољно проницање разумом у истине вере због тога сто га једино вера спасава без учешћа добрих дела. Колико год да је оваква тврдња чудна, она се ипак труди да себи нађе оправдање у речима апостола Јована: „Сваки који верује да Исус јесте Христос, од Бога је рођен“[2] , и „сваки рођени од Бога не греши“.[3] Приметићемо да, ако се на речи Светога Писма опиру мишљења која су очито противуречна једна другим, онда пред нама стоји јасна обавеза да објаснимо прави смисао ових божанских речи.
 
Неспоразум ће одмах нестати ако схватимо једноставно расуђивање да се речи – „вера“ и „веровати“ у Библији употребљавају у сасвим различитим значењима; и зато, ако један апостол говори да се оправдавамо вером без дела закона, а други од тог истог Светога Духа саопштава нам да нас вера без добрих дела не може спасти, онда оба ова благовесника Истине не противурече један другоме него говоре о различитим предметима, тако што овај први у речи „вера“ разуме једно, а други – друго.
 
Пре свега, овде морамо рећи да се понекад вера разуме као просто поверење, на пример у речима: „Тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос или онде, не верујте“[4] тј. немајте поверења. Очигледно је да оваква вера нема спасавајућу силу, јер њени предмети не морају да буду само истине вере, него се шире и на оне остале. Друго, речју вера означава се хришћанско уздање, или нада: речено је да је апостол погледао на хромог, „видевши да има веру да ће оздравити“[5]. Треће, такође се вером назива и добродетељни и послушан Богу живот, када је Господ изобличавао фарисеје да су они „оставили што је претежније закону – правду и милост и веру“[6]; онда у Делима апостолским говори се да су се „цркве утврђивале вером“[7]. Даље, четврто: понекад се под вером разуме не наше душевно расположење,вец сам садржај богооткривених истина како је писао апостол Јуда, брат Господњи: „А ви, љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вером, молећи се Духу Светом, држите себе у љубави Божијој“[8]. И на крају, пето: Под вером се разуме и човекова савршена и дубока искреност према јеванђелским истинама, а такође и љубави ка Господу Исусу Христу – у том смислу св. Првомученик и архиђакон Стефан назива се човеком „испуњеним вером“[9].
 
Ево колико много разних значења у Библији даје реч вера. Да ли су мудра разна тумачења која отпадоше од црквеног јединства, која „предаде Бог у покварен ум да чине сто је неприлично“?[10] Морамо рећи да су сви ти одступници од благодати толико „залудели у својим умствовањима“[11], да су сва та значења спасавајуће речи сасвим помешали, те у потпуном неразумевању овог питања тврде да Библија тобозе говори да је за наше спасење сасвим довољно имати увереност да је Исус Христос Син Божији? Између осталог да кажем: није на нама да их укоревамо, браћо! Ако бисмо сви ми дубоко у себи имали спасавајућу веру, а не веру мртву, и ако бисмо је тако јавно показивали као древни римски хришћани о којима је св. Павле писао да се „о вери њиховој говори по свему свету“[12], онда наравно, ко би од нас пожелео да бежи и тражи нове вере? Побегли би само јавни злотвори, необуздани лажови и прељубници, и слични, који су се противили св. Апостолима. Али данас ми видимо да се одељују од Цркве људи доброг срца, највише због простоте и незнања. А за то смо сви ми, браћо, криви; сви који собом не сведочимо истинити живот по вери, не само то, него чак и не желимо да проникнемо у стварни смисао Божијег откровења, и да тако заблуделе на истинити пут обраћамо. То се односи и на ово питање о спасењу вером или делима: Знамо да се реч вера у Библији разуме у разним значењима, и да је вера без дела мртва; али на велику нашу срамоту не знамо шта конкретно треба да се разуме под том вером кроз коју се спасавамо благодаћу, тј. не нашим заслугама него даром Божијим; такође не знамо како она треба да се зачиње у човековом срцу; како она показује своје присуство у човеку, и какве резултате треба да доноси. О томе ми врло ретко и неизаинтересовано истражујемо а називамо себе неким носиоцима вере, а да у исто време на насу срамоту не знамо шта се у Библији подразумева под вером – вером која спасава или оправдава човека.
 
II. Услови рођења и очувавања вере
 
А сада да прегледамо Нови Завет и утврдимо у кавим се појавама унутрашњег живота показује та вера која спасава човека; и то пре свега, да погледамо који су покрети душе потребни као неопходни услови за зачетак хришћанске вере. Одступници од Православља тврде да се у нама вера у Исуса Христа појављује сасвим независно од расположења нашег живота, и то изненада и натприродним путем; а по другим тумачима, вера се испољава као просто апстрактно убеђење мисли које касније утиче на душу. А ми ћемо, напротив, сада видети да то није тако; наиме, повероати у Христа може само онај чије срце тражи праведности, и ко добровољно стреми ка добром и гнуса се од зла; а ко не поседује такав правац воље тај не може да поверује па макар он знао све доказе у корист хришћанске вере, као и сва древна пророштва о Христу. У том смислу и Господ се обраћа фарисејима који су се увек бавили изучавањем Светог Писма: „И нећете да дођете к мени да имате живот. Познајем вас да љубави Божије немате у себи. Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити“.[13] Још је јасније Господ говорио свим Јудејима о зависности вере у Њега, о љубави и правди: „Казао сам вам истину и не верујете ми. Зато ви не слушате, јер нисте од Бога“[14]. Раније им је Господ отворено говорио да су они деца ђавола и да због тога не разумеју Његове речи, а на другом месту рекао је: „Ви не верујете јер нисте од оваца мојих“[15], а својим ученицима обећао је да це Дух Божији који ће доци после Његовог одласка, „изобличити свет за грех, за правду, за суд: за грех – што не верују у мене“.[16] На основу тога Господ и овде признаје као једину препреку за веру човекову злу самовољу. У том духу и апостол Јован упозорава верујуће, да онај „који није од Бога не слуша нас“,[17]тј. не може да поверује. И тако, пре него што човек добије веру он мора да заволи добро и да мрзи зло, то јест да се покаје. Због тога је Господ укоравао фарисеје речима „не раскајасте се да би му (Претечи) поверовали“.[18] Зато је и само Христово јављање у свет већ било од Претече упозорено проповедањем о „крштењу и покајању“; чак и Сам Господ је прво призивао ка покајању па тек онда к вери: „Покајте се и верујте у Јеванђеље“.[19] Ако у нама вера проклија она то не може другације него кроз подвиг благе жеље, и то је сасвим разумљиво да се „кроз дела усавршава и вера“ – како каже апостол Јаков[20]; а насупрот томе људи од безакоња трпе „бродолом саме вере“,[21] која једино може да се очува „у чистој савести“,[22] и на тај начин да се представља као дело сталнога „подвига“,[23] са којим се хришћанин подвизава, или како је речено у посланици Галатима, да се она јавља као један од плодова чистог духовног живота, заједно са милосрђем и уздржавањем.[24] Није ли нам већ јасно из свештених казивања то о чему је говорио божанствени Златоуст: „Нико од оних који се налазе у злаблуди не жели да се обрати вери, док претходно на себе не наложи добар живот, и исто тако, нико неће остати у неверју ако претходно не реши да заувек остане злим“.[25]
 
Нека се утишају следбеници савремених лажних учења који мисле да нема потребе да се човек бори са страстима, него је наводноа само довољно да се очекује божанствени позив ка вери да бисмо се у њој умирили. Такви људи никада неће бити способни да поверују, јер истинита спасавајућа вера не долази без подвига, и зато човеку не може да подари спасавајућу веру чак ни васкрсли из мртвих, уосталом као што се то да видети у причи о богаташу и Лазару, јер да су богаташева браћа видела васкрслог Лазара сигурно би се убедила да постоји будући живот, но то би било насилно и спољашње убеђење са којим се задовољавају данашњи секташи, али такво убеђење Господ не назива вером него каже: „Ако неко и из мртвих васкрсне неће поверовати“.[26] Нема вере без подвига. Која је вера спасоносна за човека без дела закона? Та вера која и јесте подвиг, која и почиње и подржава се, и која се усавршава, али никако без садејства благодати и то упућивањем своје воље према добру, према љубави, према чистој савести и молитви. Нас спасава вера, тј. то потпуно прожимање нашег срца Христовим животом; али поседовање вере без добрих дела је неоствариво, јер та добра дела нису „дела закона“ која су укинута Јевандјељем, тј. различити старозаветни обреди, него добра дела Новог Завета.
 
Имаш ли такву веру, о хришћанине? Циме се у теби подржава убеђење у истине Откровења? Ако само обичајем, предањем и спољашњим доказима, или научним, онда знај да то још није вера. Једино те може спасити вера која се оснива на утврђеној љубави према правди; на чистој савести, на стремљењу према светости и покајању.
 
III. Два спасавајућа предмета Христове вере. Први – одбацивање света.
 
Погледали смо услове за задобијање спасавајуће вере, али она нас спасава и приводи ка светости наравно не само кроз појаву него и у складу са тим предметом у који хришћанин мора да верује.Из цега се састоји општи садржај спасавајуће вере?
 
Свештене књиге кажу да је потребно веровати у Исуса Христа као Сина Божијег, али много ће погресити онај који мисли да се то овде разуме просто као саглашавање нашег ума са том истином. Ево шта каже свети Јаков за ту веру: „Ти верујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи верују и дрхте“.[27] Можда ће на то неки одговорити тврдњом да апостол ипак није говорио о истоветној неплодној и на чистом разуму заснованој вери у Исуса Христа, која по мишљењу јеретика не може само да буде на чистом разуму, него да та вера може сама од себе да размекша срце верујућег и тако да га покрене према љубави и добрим делима. Овим приговарачима предложићемо други навод из којег се јасно види да сама жива убеђеност у силу Христову не може да донесе спасење човеку, зато што под спасавајућом вером у Христа треба разумети сасвим нешто друго. Ево и светих речи: „Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли ми у име Твоје пророковали, Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили?“[28] Преварице се многи који сматрају да ће се спасти само голим убеђењем у божанство Исуса Христа или погрешним ослањањем на апостола Павла, који је противуречно томе јасно рекао: „Ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам“.[29] Него опет да се вратимо нашем питању: која све својства треба да има та вера у Исуса Христа, која су довољна за спасење по речима овог апостола, као и апостола Јована? Или ми у неког другог Христа треба да верујемо? Не дај Боже! Него вера у Христа постаје спасавајућа онда када она произилази из потражње наше добре савести, те се у том случају она односи не само на личност Исуса Христа него на сав њен унутрашњи садржај, и према квалитетима тог живота који је Он у Својој личности донео на земљу.
 
Апостој Јован нам јасно говори да баш тај живот који је Христос донео јесте предмет јевандјелске вере: „У Њему беше живот, и живот беше светлост људима“.[30] „Живот се јави, и видели смо, и сведочисмо, и објављујемо вам Живот вечни, који беше у Оца, и јави се нама“.[31] Ево, овим смо сазнали да вера у Исуса Христа постаје спасавајућа тада када се она не простире искључиво на спољашња својства Његове личности него и на тај живот који је Он открио у Себи. Какав је то живот? Он се састоји из два начела, и оба треба да се усвоје вером да бисмо задобили спасење.
 
Прво, почетак тога живота показује се у одрицању од света као и свих овосветских токова који се противе Јевандјељу, да бисмо тако осудили свет који лежи у злу исто тако како га је осудио и Свети Дух: „о греху, о правди, о суду“. Шта то значи? Значи, да је свет проникнут начелима егоцентризма, гордости и освете, а љубав, свепраштање и смирење познати су само синовима царства Божијег, које це баш због тога остали свет увек мрзети, како то сведоче и речи Откровења када је Каин мрзео Авеља и убио га. „А због чега га закла? Јер дела његова бејаху зла, а брата му праведна“.[32] Ми ћемо сада видети да се спасавајућа вера у Исуса Христа пре свега садржи у томе да се без обзира на ову мржњу и претећу телесну смрт, не сме веровати сили овог злог света, него треба на њега да се гледа као на утвару, или завођење. Ево ста нам каже Откровење. Оно пре свега веру у Христа ставља у најтеснију везу са одрицањем од овосветских предрасуда. „Браћо моја“ – говори апостол Јаков, „не гледајући ко је ко, имајте веру у нашега Господа славе Исуса Христа“[33], итд. Исто тако и св. Павле скреће нашу пажњу на то да је немогуће добити спасавајуће познање Бога, док се не престане са „саображавањем овом веку“,[34] и наглашава посебну похвалу Аврааму када је овај поверовао Богу висе него стихијама и законима света: „И када није било никакве наде, он са надом поверова да ће бити отац многим народима“.[35] Не може се другачије очувати вера у Христа осим да се одбаце овосветска мудровања и њена логика: „Ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост“.[36] Ево зашто је спасоносан догмат о васкрсењу – само зато што ми у њему признајемо ту саблазан и безумље пред овим светом за вечно трајуци и истинити живот, иначе због тога је и речено: „ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу својем да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“.[37] Због тога је ова вера спасавајућа јер се само њом побеђује овај свет који срља у погибао: „Ко је тај који побеђује свет до онај који верује да је Исус Син Божији“.[38] И зато, онај који нема ове победе над светом у вери Христовој он са светом и умире; ко је са светом тај није са Христом, и он борави у смрти. То је Господ недвосмислено потврдио непријатељима Својим са следећим речима: „Ви сте од овога света, ја нисам од овога света. Зато вам рекох да ћете помрети у гресима својим; јер ако не поверујете да Ја јесам, помрећете у гресима својим“.[39] И тако, вера у Христа сједињује се са невером у свет, а уз то и са примањем мржње од стране света, у којем се по речима св. Петра као злато у огњу проверава вера Христова.[40]
 
Ако у Христову веру безусловно улази и одрицање од света, онда се разуме да хришћанин, па макар и да не сумња у божанство Исуса Христа, не може да каже да верује у Њега, све док се не одрекне од завођења овог света. Ево зашто апостол Павле у другој посланици Коринћанима, који наравно, узгред речено, нису сумњали у Христову личност, од нас тражи да проверавамо сами себе да ли смо у вери;[41] у том истом смислу је и Колошанима поставио услов: „Да (ако) останете у вери утемељени и постојани“.[42] Не само што хришћанин не може да верује овом огреховљеном свету, него чак и притисак овосветског духа који прети смрћу није спојив са разумевањем истините вере. „Где је ваша вера“[43] – тако Господ укорава ученике који су уплашени од смртоносне морске буре. И на крају имамо и низ дугачких примера спасавајуће вере у Старом Завету, који су наведени у једанаестој глави посланице Јеверјима; они су ништа друго до примери презрења света који су руководјени гласом савести, уосталом како је и речено: „Вером победише царства, чинише правду, затворише уста лавовима“.[44]
 
И тако, следбениче Христов, будно прати да ли твоја вера у Христа замењује веру у силе овог света као и наде на њега? Ако не, и ако њој уступаш скромно место у мноштву твојих овосветских надања и очекивања, онда сигурно знај да у себи немаш спасавајућу веру у Христа; ту веру без које се „не може угодити Богу“; јер се у томе и састоји благоугађање Богу вером, да се не бисмо руководили греховним начелима овог света него имали увереност у невидљиво, и да на очекивано гледамо лепшим полетима духа као на остварено, уз то приводећи и речи Господње: „Блажени који не видеше а повероваше“.[45]
 
IV. Позитивни садржај спасавајуће вере у Христа.
 
Поменута 11. глава посланице Јеврејима не ограничава се само показаним одричним својством Христове вере: она раскрива и позитивне квалитете. Веровати у Христа значи веровати у љубав, кроз Њега добијено своје више оправдање; признавати ту љубав за узвишени закон живота и њоме се руководити; у том смислу посебно су важне следеће речи: „Вером Мојсеј више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу греха, сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога“.[46] Обратите пажњу, док је апостол наводио примере послушања вољи Божијој и презир према овом свету, он је просто говорио о вери, а овај подвиг љубави према браћи он директно ставља у везу са делом Христовим.
 
Али неко ће рећи, молим вас, ако је то тако да ли је онда за спасење потребна вера у Христову сопствену личност и у њено божанско достојанство? Није ли довољно да се само верује у царство љубави? О не, никада! И заиста, ми у нашој природи имамо много урођене симпатије према љубави, али како је она без ослонца и случајна, те ако је сав њен ослонац само у нашем духу – данас се пред њом преклањамо а сутра је презиремо; данас смо били убеђени да љубав може да победи, а сутра или прекосутра ми ћемо се уз далеко јасније доказе убедити да се устројство живота и света противи својству љубави, са којом ни једна самостална личност а ништа мање ни заједница преживети не може! Само увереност да је ту љубав са квалитетом коначног руководиоца живота донео Логос (Реч), односно само вера у божанствену силу Онога који је Себе називао љубављу може да узнесе на степен тврде вере те плашљиве замахе душе помоћу којих она тежи према љубави. Вера у божанство Исуса Христа и јесте спасавајућа зато што се њом, и само њом, уздиже и утврђује љубав која нас приводи Богу, и заиста – не спасавамо се својим силама него „благодаћу кроз веру“.[47]
 
О љубави као о предмету вере ево како је писао божанствени Јован: „Ми смо познали и поверовали у љубав коју Бог има према нама“[48] . Само кроз Богом откривено познање да је Бог љубав познали смо да наша љубав није случајно осећање него виша истина живота, тако да „који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“.[49] У овим светим и животворним речима ми видимо да је заиста немогуће да се воли у одсуству вере у Христа, такодје видимо да је та вера, вера у Христа љубећег, вера у Њега, као у љубав која је кроз Његов долазак постала виши закон живота, Који је почетак сваке истине.
 
Нема љубави и истине без Христа, али и спасење се Христово даје само онима који верују у Њега, и то баш као у извор живота и истине. Ми смо већ навели Његове речи којима Он осуђује оне које верују у Њега само као личност, али ево и других речи којима нам Спаситељ директно показује у која Његова својства треба да се верује да би се задобило спасење: „Верујте у Јеванђеље“[50]; „Имајте веру у светлост да будете синови светлости“[51]; и напослетку, Он отворено каже да не тражи личну приврженост која је изражена према Њему него према путевима живота које је Собом он покрио: „Ако не творим дела Оца својега не верујте ми“.[52] И тако, вера у Христа јесте спасавајућа само у том случају ако је она у исто време вера и у љубав Његову. Али у љубав може да поверује само онај ко је научио да воли; ако је наша природна љубав немоћна без вере, онда је вера у љубав Христову немогућа без садејства његове потпуно слободне љубави; о томе је писао и апостол: „У Христу Исусу нити што вреди обрезање ни необрезање, него вера која кроз љубав дела“.[53] Наша вера у Христа се утврђује толико колико узраста наша љубав, а и обрнуто, по мери узрастања вере просвећује се љубав; увецава се хришћанска радост и у потпуној својој ништавности се представљају овосветска завођења: имати у Христа веру која спасава то значи развијати у себи љубав и стремити ка Његовом савршенству. По речима самог апостола Павла, ми постајемо синови Божији вером у Христа Исуса само због тога што, „који се год у Христа крсти, у Христа се и облачи“,[54] то јест, прожети Његовим осећањима и љубављу,[55] зато што се са њом достиже и само „познање Господа нашега Исуса Христа“[56].
 
То познање које се заснива на чежњи (стремљењу) да се у себе усвоје Христове добродетељи, које у нама изграђују спасавајућу веру, и за које је св. Јован рекао да „сваки који верује да је Исус Христос, од Бога је родјен“.[57] У том усиновљењу, у Богу, кроз уподобљење Христовом духу[58] открива се и коначни циљ те спасавајуће вере, која се усваја не само спољашњим путем него се у нама утврђује кроз наше стремљење ка добру. Да бисмо имали ту спасавајућу веру у Христа треба да се добровољно удаљимо од похота овога света, да у себи развијамо и подржавамо љубав, и тако признамо оваплоћеног Носиоца узвишене љубави истинитим и беспочетним Сином Божијим, и да кроз то признање поново уздижемо ту своју љубав до бесконачности.
 
Митрополит Антоније, „Моралне идеје важнијих хришћанских догмата“, Њујорк, 1963. г.
(изворник написан 1890.)
 

Са руског

Протојереј Љубо Милошевић.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јак 2, 24
  2. 1.Јн 4,7
  3. 1.Јн 5, 18
  4. Мт 13, 21
  5. Дап 14, 9
  6. Мт 23, 23
  7. Дап 16, 5
  8. Јд ст. 20-21
  9. Дап 6, 5
  10. Рим 1, 28
  11. Рим 1, 21
  12. Рим 1, 8
  13. Јн 5, 40-44
  14. Јн 8, 46-48
  15. Јн 10, 26
  16. Јн 16, 8-9
  17. 1.Јн 4, 6
  18. Мт 21, 32
  19. Мк 1, 15
  20. 2, 22
  21. 1.Тим 1, 19
  22. 1.Тим 3, 9
  23. 1.Тим 6, 12
  24. Гал 5, 22
  25. Јеванђелска беседа, стр. 337
  26. Лк 16, 31
  27. 2, 19
  28. Мт 7, 22-24
  29. 1.Кор 13, 2
  30. Јн 1, 4
  31. 1.Јн 1, 2
  32. 1.Јн. 3, 12
  33. Јак 2, 1-10; уп. 1.Јн 2, 17
  34. Рим 12, 2
  35. Рим 4, 12
  36. 1.Кор 1, 23
  37. Рим 10, 9; уп. Кол 2, 12
  38. 1.Јн 5, 5
  39. Јн 8, 23-24
  40. 1.Пт 1, 7
  41. 13, 5
  42. 1, 23
  43. Лк 8, 25
  44. стих 33
  45. Јн 20, 29
  46. стихови 24-26
  47. Еф 2, 8
  48. !. Јн 4, 16
  49. исто
  50. Мк 1, 13
  51. Јн 12, 36
  52. Јн 10, 37
  53. Гал 5, 6
  54. Гал 3, 27
  55. уп. Фил 2, 5
  56. 2.Пт 1, 8
  57. 1.Јн 5, 1
  58. уп. 1.Јн 3, 2

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *