NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » O PRAVOSLAVNOM POŠTOVANJU PRESVETE BOGORODICE

O PRAVOSLAVNOM POŠTOVANJU PRESVETE BOGORODICE

Sv. JOVAN Šangajski i Sanfranciski

KAKO SVETA PRAVOSLAVNA CRKVA
POŠTUJE MAJKU BOŽIJU?

 

 
Od Apostolskih vremena pa do naših dana, svi oni koji istinski vole Hrista, čestvuju onu koja Ga je rodila, vaspitavala i brinula se o Njemu dok je bio dete. Ako je nju izabrao Bog Otac, sišao na nju Duh Sveti, Bog Sin se uselio u nju, bio joj poslušan u detinjstvu i brinuo se o njoj dok je visio na krstu, nije li onda nju dužan da veliča svako ko ispoveda Svetu Trojicu?
 
Još u toku njenog života na zemlji drugovi Hristovi, Apostoli, ukazivali su veliku pažnju i bili veoma privrženi Majci Gospoda, a naročito evanđelist Jovan Bogoslov koji ju je, ispunjavajući volju njenog Božanskog Sina, uzeo kod sebe i brinuo se o njoj kao o majci, od onog vremena kada mu je Gospod rekao sa krsta: „Evo ti majke“.
 
Evanđelist Luka je naslikao nekoliko njenih ikona, neke zajedno sa Predvečnim Mladencem, a neke bez Njega. Kada ih je on doneo i pokazao Presvetoj Djevi, ona ih je odobrila i rekla: „Blagodat Sina moga neka bude sa njima“, i ponovila pesmu koju je bila izrekla u domu Jelisavetinom: „Veliča duša moja Gospoda i obradova se duh moj Bogu Spasitelju mome“.
 
Uostalom, Djeva Marija se za svog zemaljskog života uklanjala od slave koja joj je, kao Majci Gospoda, pripadala. Više je volela da provodi život u tišini, pripremajući se za odlazak u večni život. Do poslednjeg dana svog zemaljskog života ona se starala da se pokaže dostojnom Carstva svoga Sina, i na samrti se molila da On izbavi dušu njenu od zlobnih duhova koji presreću ljudske duše na putu ka nebu, pokušavajući da ih ščepaju i odvuku sa sobom u ad. Gospod je uslišio molitvu Svoje Majke, i u času njene končine Sam On je sišao sa neba sa mnoštvom anđela da primi dušu njenu.
 
Pošto se Majka Božja molila i za to da se može oprostiti sa Apostolima, Gospod je oko njene samrtničke postelje okupio i sve Apostole, osim Tome. Nevidljivom silom oni behu tog dana doneti u Jerusalim iz svih krajeva sveta u kojima su propovedali, i prisustvovahu njenom blaženom prelasku u večni život.
 
Uz svečane pogrebne pesme sahraniše Apostoli njeno prečisto telo. Posle tri dana oni otvoriše grob da se još jednom poklone ostacima Majke Božje, zajedno sa apostolom Tomom koji je tada stigao u Jerusalim. Ali ne našavši tela u grobu, u nedoumici se vratiše kući. Tu im se za vreme obeda, blistajući nebeskom svetlošću, javi u vazduhu sama Bogorodica i reče im da je Sin njen proslavio i telo njeno i da ona, vaskrsnuta, stoji pred Njegovim Prestolom. I još im obeća da će uvek biti sa njima.
 
Apostoli sa velikom radošću pozdraviše Bogorodicu i stadoše je poštovati, ne samo kao Majku njihovog voljenog Učitelja i Gospoda, već i kao svoju nebesku pomoćnicu, pokroviteljku Hrišćana i zastupnicu celog roda ljudskog pred Pravednim Sudijom. I svugde gde se propovedalo Evanđelje Hristovo, stade se proslavljati i Njegova Prečista Mati.
 
PRVI PROTIVNICI POŠTOVANJA BOGORODICE
 
Što se više širila vera Hristova, što se više slavilo na zemlji Ime Spasitelja sveta, a zajedno sa Njim i ona koja se udostojila da bude Majka Bogočoveka, tim više se povećavala mržnja neprijatelja Hristovih prema njoj. Marija je bila Majka Isusova. Ona je projavila neviđeni primer čistote i pravednosti i još je uz to bila moćna, premda nevidljiva za telesne oči, podrška Hrišćanima iz onog drugog sveta. Zato su svi koji su mrzeli Isusa Hrista i nisu verovali u Njega, koji nisu shvatali Njegovo učenje, tačnije rečeno – koji nisu hteli da to učenje shvate onako kako ga je shvatala Crkva, koji su Hristovu propoved hteli da zamene svojim ljudskim umovanjima – svi su oni mržnju prema Hristu, Evanđelju i Crkvi prenosili i na Prečistu Djevu Mariju. Hteli su da ponize Majku da bi time razorili i veru u njenog Sina i stvorili lažnu predstavu o njoj pred ljudima, kako bi mogli celokupno hrišćansko učenje da izgrade na drugim osnovama. U utrobi Marijinoj sjedinili su se Bog i čovek. Ona je bila ta koja je poslužila kao nekakva lestvica Sinu Božjem, Koji je sišao sa neba. Naneti udarac poštovanju Bogorodice znači udariti na koren hrišćanstva, uništiti hrišćanstvo u samoj njegovoj osnovi.
 
I sam početak njene nebeske slave obeležen je na zemlji provalom zlobe i mržnje nevernika prema njoj. Kada su posle njene svete končine Apostoli nosili njeno telo prema Getsimaniji da bi ga tamo, na mestu koje je ona izabrala, sahranili. Jovan Bogoslov je išao na čelu povorke, noseći rajsku grančicu koju je tri dana pre toga Arhanđel Gavril doneo Svetoj Djevi, obaveštavajući je o njenom skorom prelasku u nebeske obitelji.
 
„Kada izađe Izrailj iz Egipta, dom Jakovljev iz naroda tuđeg“ započe Apostol Petar Psalam 113, „Aliluja“ – prihvati svo sabranje Apostola i njihovih učenika, koji takođe behu tada na čudesan način preneti u Jerusalim. I dok su oni pevali tu sveštenu pesmu, koju Jevreji zovu „veliko Aliluja“, tj. veliko Hvalite Boga, jedan jevrejski sveštenik, Atonije, priskoči odru hoteći ga prevrnuti i na taj način zbaciti telo Bogorodice na zemlju.
 
Za tu drskost Atonije bi istog časa kažnjen: Arhanđel Mihail mu nevidljivim mačem odseče ruke i one ostadoše da vise na odru. Preneraženi Atonije, mučen strahovitim bolovima, uvide svoj greh, i zavapivši u molitvi ka mrskom mu do tada Isusu, odmah dobi isceljenje. Tada on prihvati hrišćanstvo i ispovedi ga pred svojim bivšim jednovercima, zbog čega postrada od njih mučeničkom smrću.
 
Neprijatelji Hristovi se potom nisu više usuđivali da grubom silom ispoljavaju svoje nepoštovanje prema telu Prečiste, ali još disahu zlobom na nju. Videći kako se hrišćanstvo posvuda širi, oni počeše pronositi razne gnusne klevete o Hrišćanima. Ne ostaviše na miru ni ime Majke Hristove, i izmisliše da Isus iz Nazareta tobož potiče iz rđave i nemoralne porodice, i da se Njegova Majka družila sa nekim rimskim vojnikom.
 
Ali, ova laž je bila isuviše očita da bi mogla privući ozbiljniju pažnju. Celu porodicu zaručnika Josifa i samu Mariju dobro su poznavali svi žitelji Nazareta i okoline. „Otkuda ovome premudrost ova i moć? Nije li ovo drvodelja, sin drvodeljin, Josifov i Marijin sin, a brat Jakovljev i Josijin i Judin i Simonov? I nisu li sestre njegove među nama?“, govorahu Njegovi zemljaci u Nazaretu, kada Hristos projavi Svoju nezemaljsku mudrost pred njima u sinagogi (Mt. 13, 54-55; Mk. 6, 3; Lk. 4, 22). U manjim mestima vrlo dobro su poznate svačije porodične prilike, a na čistotu bračnog života se u ono vreme pazilo veoma strogo.
 
Da je Hristos bio rođen iz nezakonite veze, zar bi se prema Njemu odnosili sa uvažavanjem, i zar bi Mu dozvoljavali da propoveda u sinagogama? Na Mariju bi bio primenjen Mojsijev Zakon, koji naređuje da se takva lica ubiju kamenovanjem; fariseji bi se koristili time i prebacivali Hristu za ponašanje Njegove Majke. Međutim, bilo je obratno. Marija je uživala veliki ugled: u Kani je bila počasni gost na svadbi, i čak, kada su njenog Sina osudili, niko se nije drznuo da ismeva ili blati Njegovu Majku.
 
POKUŠAJ JEVREJA I JERETIKA DA OBLATE VEČNODEVSTVENOST MARIJINU
 
Jevrejski klevetnici su se brzo uverili da je Majku Isusovu skoro nemoguće ocrniti, i da je na osnovu svedočanstava, kojima oni sami raspolažu, mnogo lakše dokazati njen vrlinski život. Zato oni napuštaju ovu svoju klevetu, koju su već bili prihvatili neznabošci (Origen, Protiv Celsa, tom I) i trude se da dokažu makar to da Marija nije bila devica u trenutku kada je začela Hrista. Oni čak tvrde kako proročanstvo da će se Mesija roditi od device nije nikada ni postojalo, i da zato Hrišćani potpuno neosnovano misle uzvisiti Hrista tako što tvrde da se na Njemu, navodno, ispunilo proročanstvo.
 
Jevrejski prevodioci (Akila, Simah, Teodotion) u svojim novim prevodima Starog Zaveta na grčki jezik, poznato proročanstvo Isaije preveli su ovako: „I evo mlada žena će začeti“ (Isaija, 7,14). Oni su tvrdili da jevrejska reč „ha alma“ označava mladu ženu, a ne devicu, kako je stajalo u sveštenom prevodu Sedamdesetorice, ovde je to mesto prevedeno rečima: „Evo, djeva će zatrudneti“.
 
Novim prevodom oni su hteli pokazati da Hrišćani na osnovu nepravilnog prevoda reči „ha alma“ misle da pripišu Mariji nešto sasvim nemoguće – začeće bez muža, dok se u stvari, kažu oni, Hristovo začeće i rođenje ničim ne razlikuje od začeća i rođenja ostalih ljudi.
 
Međutim, zlonamernost novih prevodilaca bila je očigledna, jer se upoređivanjem raznih mesta iz Biblije jasno pokazuje da reč „ha alma“ znači upravo „devica“. Ali nisu samo Jevreji očekivali takvog Mesiju, nego su i neznabošci, na osnovu svojih predanja i raznih predskazanja očekivali da se Izbavitelj sveta rodi od Djeve.
 
„Kako će mi to biti kad ja ne znam za muža“, pitala je Arhanđela Gavrila, zavetovavši se na devstvenost, Marija, kada joj je on blagovestio da će roditi Hrista. A Anđeo odgovori: „Duh Sveti doći će na tebe i sila Svevišnjega oseniće te. Zato ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji“ (Lk. 1, 34-35). Kasnije se Anđeo javio i pravednom Josifu, koji je Mariju hteo da otpusti iz doma, videći da je zatrudnela ne stupajući sa njim u bračni odnos. Josifu je Arhanđel Gavrilo rekao: „Ne boj se uzeti Marije žene tvoje, jer ono što se u njoj začelo, od Duha je Svetoga“, i podsetio ga na Isaijino proročanstvo o tome da će Djeva začeti (Mt. 1,18-25).
 
Procvetali Aronov žezal, kamen koji se sam od sebe odvalio od gore, kako je u snu vidio Jezekilj, i još mnogo toga drugog iz Starog Zaveta bilo je praobraz rođenja od Djeve. Kao što je Reč Božja (Logos) stvorila Adama iz neobrađene i devstvene zemlje, tako je i Sebi Reč Božja sazdala telo iz devstvene utrobe, kada je Sin Božji postao Novi Adam da bi ispravio grehopad prvog Adama (Sv. Irinej Lionski, Protiv jeresi, knj. III).
 
Besemeno začeće Hrista mogli su i mogu da poriču samo oni koji poriču Evanđelje, dok je Crkva Hristova oduvek ispovedala da se Hristos „ovaplotio od Duha Svetog i Marije Djeve“. Ali rođenje Boga od Prisnodjeve (oduvek i zauvek device) postalo je kamen spoticanja za one ljude koji su želeli da se nazivaju Hrišćanima, ali pri tom nisu hteli da se smire umom i da revnuju za čistotu života. Marijin čisti život predstavljao je prekor ljudima koji su imali nečiste misli. Da bi se pokazali Hrišćanima, oni nisu smeli poricati da se Hristos rodio od Djeve, ali su počeli tvrditi kako je Marija ostala Djeva samo „dok rodi sina svoga prvenca Isusa“.
 
„Posle rođenja Isusa“, govorio je u IV veku lažučitelj Helvidije, a takođe i mnogi pre i posle njega, „Marija je stupila u supružnički život sa Josifom, i imala sa njime dece koja se u Evanđelju nazivaju braćom i sestrama Hristovim“. Ali, reč „dok“ ne znači da je Marija ostala devica samo do određenog vremena. Reč „dok“ i njoj slične reči često označavaju večnost. U Svetom Pismu govori se za Hrista: „Zasijaće u dane Njegove pravda i svuda mir, dok teče meseca“ (Ps. 71,7), ali to ne znači da će kada nestane mesečeve svetlosti pri kraju sveta, nestati i pravde Božje. Upravo tada ona će trijumfovati. Ili, šta znače reči: „Njemu priliči da caruje, dok položi sve neprijatelje pod noge Svoje“ ? Hoće li Gospod carovati samo dok se neprijatelji Njegovi ne nađu pod nogama Njegovim?! I David u četvrtom psalmu za penjanje govori: „kao što su oči sluškinje na ruci gospođe svoje, tako su i oči naše ka Gospodu Bogu našemu, dok nas pomiluje“. Dakle, prorok će gledati ka Gospodu dok ne isprosi milost, a kada je isprosi, obratiće oči na zemlju? (Blaženi Jeronim, O prisnodevstvenosti Blažene Marije; 1. Kor. 15, 26; Ps. 122, 3). Spasitelj u Evanđelju govori apostolima: „I ja sam s vama u sve dane do kraja veka“. Dakle, po okončanju veka Gospod će odstupiti od svojih učenika, i onda kada budu sudili dvanaest plemena Izrailjevih, sedeći na dvanaest prestola, oni neće imati obećanu zajednicu sa Gospodom? (Blaženi Jeronim, isto; Mt. 28, 20).
 
Nepravilno je takođe misliti da su braća i sestre Hristove bili deca Njegove Presvete Majke. Nazivi „brat“ i „sestra“ imaju najrazličitije značenje. Ove reči koje označavaju određeno srodstvo među ljudima, ili njihovu duhovnu bliskost, upotrebljavaju se nekad u širem, a nekad u užem značenju. U svakom slučaju, braćom ili sestrama se nazivaju ljudi koji imaju zajedničke i oca i majku, ili samo zajedničkog oca, ili pak majku; a tako se nazivaju i oni koji imaju različite očeve i majke, ako su njihovi roditelji, kasnije, (obudovevši) stupili ponovo u brak, ili su pak njihovi roditelji bliski srodnici (braća i sestre od stričeva i sl.).
 
Iz Evanđelja se nigde ne vidi da su oni koji se tamo nazivaju braćom Isusovom bili, ili su smatrani decom Njegove Majke. Obratno, bilo je poznato da su Jakov i drugi bili sinovi Josifa, Obručnika Marije, koji je bio udovac i imao decu sa prvom ženom (Sv. Epifanije Kiparski, Panarion o jeresi, 78). Takođe je i Marija Kleopova, sestra Majke Njegove, koja je sa njom stajala kod krsta Gospodnjeg (Jn. 19,25) imala decu, koja su se s punim pravom, zbog tako bliskog srodstva mogla nazivati braćom Gospoda. Da tako nazvana braća i sestre Gospoda nisu bili deca Njegove Majke, vidi se jasno iz toga što je pred smrt Gospod Svoju Majku predao na staranje Svome voljenom učeniku Jovanu. Zašto bi On to činio da je ona imala još dece, osim Njega? Oni bi se sami brinuli o njoj. Međutim, Josifovi sinovi nisu se smatrali obaveznim da se staraju o svojoj, kako su oni mislili, maćehi, odnosno u svakom slučaju nisu prema njoj osećali takvu ljubav kakvu imaju deca prema svojim roditeljima, a kakvu je prema Bogorodici osećao njoj usinovljeni Jovan.
 
Na taj način, pažljivo proučavanje Svetog Pisma potpuno jasno pokazuje neubedljivost prigovora protiv prisnodevstvenosti Marije i posramljuje one koji uče drugačije.
 
NESTORIJANSKA JERES, KOJA JE BOGORODICU PROGLASILA ZA HRISTORODICU I III VASELJENSKI SABOR
 
Kada su morali da umuknu oni koji su se drznuli govoriti protiv svetosti i neporočnosti (devstvenosti) Presvete Djeve Marije, tada je učinjen pokušaj da se osujeti poštovanje Djeve Marije kao Majke Božje. U V veku carigradski arhiepiskop Nestorije počeo je propovedati da je Marija rodila samo čoveka Isusa, u koga se uselilo Božanstvo i obitavalo u Njemu kao u hramu. On je najpre dopustio svom prezviteru Anastasiju, a zatim je i sam počeo otvoreno propovedati u crkvi kako Mariju ne treba nazivati Bogorodicom, pošto ona nije rodila Bogočoveka. Smatrao je da je za njega (Nestorija) poniženje da se klanja mladencu koji povijen leži u jaslama.
 
Takve propovedi su izazvale sveopštu smutnju i zabrinutost za čistotu vere, najpre u Carigradu, a zatim i u drugim mestima u koja je stizao glas o novom učenju. Sv. Proklo, učenik Jovana Zlatousta (koji je u to vreme bio episkop kizički, a kasnije i arhiepiskop carigradski), održao je u crkvi, u prisustvu Nestorija, propoved. U njoj on ispovedi da je Sin Božji po telu rođen od Djeve, i da je ona istinska Bogorodica, jer se još u utrobi Prečiste, u vreme začeća Božanstvo sjedinilo sa začetim od Duha Svetoga Mladencom, Koji je (mada je samo po ljudskoj prirodi Svojoj rođen od Djeve Marije) rođen kao istiniti Bog i istiniti Čovek.
 
Međutim, Nestorije je uporno ostajao pri svom mišljenju i nije hteo da izmeni učenje. Govorio je da treba razlikovati Isusa od Sina Božijeg, da Mariju treba nazivati ne Bogorodicom, nego Hristorodicom, jer je Isus, Koji je rođen od Marije, bio navodno samo čovek – Hristos (što znači Mesija, pomazanik), sličan ranijim pomazanicima Božjim prorocima, ali ih je prevazilazio punoćom zajednice sa Bogom. Nestorijevo učenje je na taj način poricalo celokupni Božji domostroj spasenja, jer ako se od Marije rodio samo čovek, onda je takođe za nas postradao ne Bog, nego čovek.
 
Sveti Kiril, arhiepiskop aleksandrijski, saznavši za učenje Nestorija i za crkvena previranja u Carigradu izazvana tim učenjem, napisa Nestoriju pismo, ubeđujući ga da treba da se drži onoga učenja koje je Crkva od svog osnivanja ispovedala, a ne da uvodi nekakve novotarije. Osim toga, Sv. Kiril je pisao i kliru i narodu carigradskom da se čvrsto drže pravoslavne vere i da se ne plaše ako ih Nestorije bude progonio zato što se ne slažu sa njim. O svemu ovome Sv. Kiril je obavestio i Sv. papu Celestina u Rimu, koji je tada sa svojom pastvom još uvek bio čvrst u pravoslavlju.
 
Sv. Celestin je sa svoje strane pisao Nestoriju, pozivajući ga da propoveda pravoslavnu, a ne svoju sopstvenu veru. Nestorije se, međutim, oglušio o sva ubeđivanja i odgovarao da to što on propoveda i jeste pravoslavna vera, a da su njegovi protivnici – jeretici. Sv. Kiril je opet pisao Nestoriju i sastavio Dvanaest anatematizama, tj. izložio je u dvanaest tačaka u čemu se pravoslavno učenje razlikuje od Nestorijevog, smatrajući za odlučenog (odvojenog) od Crkve svakog ko bi odbacio makar i jednu od tačaka koje je on sastavio.
 
Nestorije je u potpunosti odbacio sve što je Sv. Kiril izložio, i napisao sa svoje strane izloženje učenja koje je on propovedao, takođe u dvanaest tačaka, predajući anatemi, tj. odlučenju od Crkve svakoga ko ih ne bi priznao. Opasnost da će se ugroziti čistota vere bila je sve veća. Sv. Kiril je obratio caru Teodosiju Malom, koji je tada vladao, njegovoj ženi Evdokiji i sestri Pulheriji, moleći ih da se pozabave crkvenim problemima i obuzdaju jeres.
 
Rešeno je da se sazove Vaseljenski Sabor na kome bi jerarsi sabrani iz raznih krajeva vaseljene odlučili da li je vera koju propoveda Nestorije pravoslavna. Za mesto Vaseljenskog Sabora, trećeg po redu, izabran je grad Efes, u kome je nekada boravila Presveta Djeva Marija sa Apostolom Jovanom Bogoslovom. Sv. Kiril je sabrao svoje egipatske saepiskope i sa njima na lađama krenuo put Efesa. Kopnom su se iz Antiohije zaputili istočni episkopi na čelu sa antiohijskim arhiepiskopom Jovanom. Rimski episkop Sv. Celestin nije mogao lično doći, pa je zamolio Sv. Kirila da on štiti pravoslavnu veru, a poslao je i dvojicu episkopa i Filipa, prezvitera rimske Crkve, prethodno im davši uputstva šta treba da govore. U Efes su takođe došli i Nestorije i episkopi carigradske oblasti, kao i episkopi iz Palestine, Male Azije i sa Kipra.
 
Dana 22. juna 431. godine u efeskoj crkvi Djeve Marije sabrali su se svi episkopi, predvođeni aleksandrijskim episkopom Kirilom i efeskim episkopom Memnonom. Na sredinu je stavljeno Evanđelje, kao znak da Hristos nevidljivo vozglavljuje Vaseljenski Sabor. Najpre je pročitan Simvol Vere, sastavljen na Prvom i Drugom Vaseljenskom Saboru, a potom je pročitana i carska gramata koju su Saboru uputili Teodosije i Valentin, imperatori Istočnog i Zapadnog dela Carstva.
 
Saslušavši carsku gramatu, episkopi su počeli da razmatraju dokumenta, i pročitali prethodnu prepisku Kirila i Celestina sa Nestorijem. Sabor je ustima svojih članova proglasio Nestorijevo učenje za nečastivo i osudio ga. Nestorije je smenjen sa katedre i lišen svešteničkog čina. O tome je sastavljena pismena odluka koju je potpisalo sto šezdeset učesnika Sabora; ali kako su neki od učesnika predstavljali i druge episkope, sprečene da lično prisustvuju Saboru, proizlazi da je saborsku odluku donelo više od dvesta episkopa iz raznih krajeva tadašnje Crkve. Pri tome, oni su izjavljivali da ispovedaju onu veru koja se u njihovim mestima oduvek ispovedala.
 
Tako je, u stvari, odluka Sabora bila glas Vaseljenske Crkve koja je jasno izrazila svoju veru u to da je Hristos, Koji je rođen od Djeve – istinski Bog Koji je postao čovek, a pošto je Marija rodila savršenog Čoveka, Koji je u isto vreme bio i savršeni Bog, ona se zato s pravom ima poštovati kao Bogorodica.
 
Po završetku zasedanja, ova odluka je odmah saopštena nestrpljivom narodu. Sav Efes se silno obradovao kad je čuo da je zaštićeno poštovanje Svete Djeve, koja se u tom gradu naročito poštovala, jer je u njemu boravila za vreme svog zemaljskog života i smatrana je njegovom pokroviteljkom posle svog prelaska u život večni. Narod je svečano dočekao i pozdravio Oce kada su se ovi posle zasedanja uputili svojim domovima, i izašao za njima sa upaljenim bakljama i zažganim kadionicama, iz kojih se širio miomir tamjana. Na sve strane su se čuli radosni pozdravi, slavopoji Bogorodici i pohvale Ocima koji zaštitiše njeno ime od napada jeretika. Odluka Sabora beše razglašena po svim ulicama grada Efesa.
 
Sabor je imao još pet zasedanja: 10. i 11. juna, 16., 17. i 22. jula i 31. avgusta. Na njima su u šest pravila bile izložene mere koje će se preduzeti prema onome ko se drzne da širi Nestorijevo učenje i odbaci odluke Efeskog sabora.
Povodom žalbe kiparskih episkopa na antiohijskog episkopa da prisvaja sebi prava koja mu ne pripadaju, Sabor je odlučio da Kiparska Crkva zadrži svoju nezavisnost u stvarima crkvenog upravljanja, koju je imala još od apostolskih vremena, i da, uopšte, niko od episkopa ne potčinjava sebi oblasti koje su ranije bile nezavisne od njega „da se ne bi pod izgovorom sveštenstva potkrala gordost zemaljske vlasti i da ne bismo, malo po malo, izgubili onu slobodu koju nam je Svojom krvlju darovao Gospod naš Isus Hristos, Osloboditelj svih ljudi“.
 
Sabor je takođe potvrdio osudu pelagijanske jeresi koja je učila da se čovek može spasti sopstvenim silama i da za to nije neophodna Božja blagodat. Takođe je rešio neka pitanja crkvenog upravljanja, i uputio poslanice episkopima koji nisu učestvovali na Saboru, obaveštavajući ih o donetim odlukama i pozivajući ih sve da bdiju nad pravoslavnom verom i čuvaju crkveni mir. Sabor je potvrdio da je učenje Pravoslavne Vaseljenske Crkve dovoljno jasno izloženo u Nikeocarigradskom Simvolu Vere, te stoga sam i nije sastavio novi Simvol Vere, a zabranio je da se ubuduće sastavljaju drugi simvoli vere ili vrše izmene u Simvolu utvrđenom na Drugom Vaseljenskom Saboru.
 
(Ovo poslednje su posle nekoliko vekova prekršili zapadni hrišćani kada je, najpre u pojedinim oblastima, a potom i u celoj Rimskoj Crkvi uneta dopuna na Duh Sveti ishodi „i od Sina“. Od XI veka pa na dalje ovu dopunu su odobravale rimske pape, iako su se do tada njihovi prethodnici, počev od Sv. Klimenta, čvrsto pridržavali odluka Trećeg Vaseljenskog Sabora i ispunjavali ih.)
 
Tako je u Crkvi opet uspostavljen mir, narušen od strane Nestorija. Zaštićena je istinita vera i razobličeno lažno učenje.
 
Efeski Sabor se sa pravom poštuje kao Vaseljenski, na isti način kao i Sabori koji su održani pre njega: Nikejski i Carigradski. Na njemu su prisustvovali predstavnici cele Crkve, njegove odluke je prihvatila Crkva „od kraja do kraja vaseljene (sveta)“, na njemu je bilo ispoveđeno učenje koje je Crkva čuvala od apostolskih vremena. Sabor nije zasnovao neko novo učenje, nego je gromoglasno posvedočio istinu koju su drugi nastojali da zamene svojom izmišljotinom. On je pravilno izložio ispovedanje Božanstva Hrista, rođenog od Djeve. Verovanje Crkve i njeno rasuđivanje povodom pokrenutog pitanja bilo je sada tako jasno izraženo da više niko nije mogao Crkvi pripisivati svoja krivoumlja. Kasnije su mogla iskrsavati druga pitanja, na koja je cela Crkva trebalo da pruži odgovor, ali ne više i pitanje da li je Isus Hristos – Bog.
 
Potonji Sabori zasnovali su svoja rešenja na odlukama i postavkama prethodnih Sabora, te nisu sastavljali novi Simvol Vere nego su samo razjašnjavali postojeći. Na Trećem Vaseljenskom saboru Crkva je nepokolebljivo i jasno ispovedila svoje učenje o Majci Božjoj. Ranije su sveti Oci razobličili one koji su klevetali devstvenost Djeve Marije, a sada je svima koji su umanjivali njenu čast kao Bogorodice rečeno: „Ko ne ispoveda da je Emanuil istinski Bog i da je zato Sveta Djeva – Bogorodica, jer je ona u telu rodila Logosa, Koji (Logos) je jedne suštine sa Bogom Ocem i Koji je postao telo – neka bude anatema“ (odbačen od Crkve – Prvi anatematizam Sv. Kirila Aleksandrijskog).
 
POKUŠAJI IKONOBORACA DA UMANJE SLAVU CARICE NEBESKE, I NJIHOVO POSRAMLJENJE
 
Posle Trećeg Vaseljenskog sabora Hrišćani su u Carigradu, kao i u drugim mestima, stali još revnosnije da pribegavaju pod okrilje Majke Božje, i njihove nade u njeno zastupništvo nisu ostale izneverene. Ona je pružala pomoć mnogim bolesnima, bespomoćnima i siromašnima. Mnogo puta je zaštitila Carigrad od upada neprijatelja, a jednom je čak Sv. Andreju Jurodivom u viđenju pokazala svoj divni Pokrov nad narodom koji se molio u Vlahernskoj crkvi.
 
Carica Nebeska darivala je pobedu vizantijskim carevima u ratovima, zbog čega su oni imali običaj da u svojim pohodima nose sa sobom njenu ikonu zvanu Odigitrija (Putevoditeljka). Ona je krepila hrišćanske podvižnike u njihovoj borbi sa strastima i ljudskim slabostima. Ona je prosvećivala i poučavala Oce i Učitelje Crkve, među kojima i samog Sv. Kirila Aleksandrijskog, kada se on kolebao da prizna nedužnost i svetost Jovana Zlatousta.
 
Prečista Djeva je stavljala pesme u usta sačiniteljima crkvenih pesama, čineći ponekad od nesposobnih i netalentovanih ljudi čuvene pesnike, kao što je bio slučaj sa Romanom Slatkopojcem. Nije onda ni čudo što su se Hrišćani trudili da što je moguće više proslave Ime svoje svagdašnje Zastupnice. U njenu čast su ustanovljavani praznici, njoj su posvećivane divne pesme, njene su ikone bile poštovane.
 
Zloba „kneza ovoga sveta“ naoružala je „sinove pogibli“ da još jednom pokrenu rat protiv Emanuila i Njegove Majke u tom istom Carigradu, koji je sada, kao i Efes pre njega, smatrao Majku Božju za svoju zastupnicu. Ne smejući spočetka otvoreno govoriti protiv Vojvotkinje – Pobornice, (ovi „sinovi pogibli“) hteli su umanjiti njeno proslavljanje tako što su zabranili poštovanje ikona Hrista i Njegovih ugodnika, nazivajući to poštovanje – idolopoklonstvom. Bogorodica je i tada snažila ravnitelje pobožnog poštovanja ikona u njihovoj borbi, čineći mnoga čuda i znamenja preko svojih ikona, iscelivši i odsečenu ruku Jovana Damaskina, koji je pisao u zaštitu ikona.
 
Gonjenje poštovatelja svetih moštiju i ikona opet se završilo slavnom pobedom pravoslavlja, jer se poštovanje koje se ukazuje ikonama prenosi na svetitelje, na njima izobražene. Sveti pak ugodnici Božji poštuju se kao prijatelji Njegovi, radi blagodati Božje koja se uselila u njih saglasno rečima psalma: „U velikoj su časti kod mene drugovi Tvoji“. Sa naročitim poštovanjem je proslavljena i na nebu i na zemlji Prečista Bogorodica, koja je, čak i dane kada su bile izvrgnute ruglu svete ikone, projavila preko njih mnoštvo divnih čuda, kojih se mi i danas sa umiljenjem prisećamo. Pesma „Tebi se, Blagodatna“, raduje sva tvar i ikona Trojeručica podsećaju nas na isceljenje Jovana Damaskina pred ovom ikonom; a Iverska ikona Majke Božje podseća nas na čudesno izbavljenje ove ikone koje se dogodilo nakon što ju je neka udovica bacila u more, ne mogavši je drugačije sačuvati od neprijatelja ikona.
 
Nikakva gonjenja poštovatelja Bogorodice i svega što je povezano sa sećanjem na nju nije moglo umanjiti ljubav Hrišćana prema njihovoj Zastupnici. Ustanovljeno je pravilo da se svaki ciklus bogoslužbenih pesama završava pesmom ili stihom u čast Bogorodice (tzv. bogorodičan). Mnogo puta u toku godine Hrišćani u svim krajevima sveta sabiraju se, kao što su se i nekada sabirali, u hramu, da bi proslavili Bogorodicu, uzneli joj svoju zahvalnost za ukazana dobročinstva i izmolili milost od nje.
 
Ali, zar je neprijatelj Hrišćana, đavo, koji „kao lav ričući hoda, tražeći koga da proždere“ (1. Petr. 5, 8) mogao mirno da posmatra kako se proslavlja Preneporočna? Zar je mogao priznati svoj poraz i prestati da, preko ljudi koji tvore njegovu volju, ratuje protiv istine? I evo, kada je celi svet bio prosvećen blagošću Hristove vere, kada je svuda ime Presvete bilo u časti, a zemlja se napunila hramovima njoj posvećenim, domovi Hrišćana bili ukrašeni njenim ikonama – pojavilo se i počelo se širiti novo lažno učenje o Bogorodici. Ovo učenje je tim opasnije što mnogi ne mogu da shvate koliko ono u stvari podriva istinito poštovanje Bogorodice.
 
„REVNOST NE PO RAZUMU“
Izopačenje istinskog poštovanja Presvete Bogorodice i Prisnodjeve Marije u novoizmišljenom rimokatoličkom dogmatu o „neporočnom začeću“
 
Kada su bili razobličeni oni koji su poricali neporočni život Presvete Djeve, zatim oni koji su odbacivali njenu Prisnodevstvenost, pa oni koji je nisu priznavali za Majku Božju, i najzad oni koji su se gnušali njenih ikona, onda kada je slava Bogorodice obasjala vasceli svet – pojavilo se učenje koje je, tobož, veoma preuzvišavalo Djevu Mariju, a u stvari je odricalo sve njene vrline.
 
To učenje naziva se učenjem o neporočnom začeću Djeve Marije, i prihvaćeno je od strane pristalica rimskog papskog prestola. Ono propoveda da je “ Preblagoslovena Djeva Marija u prvom trenu svog začeća, po naročitoj blagodati Svemogućeg Boga i po osobitoj povlastici, zbog budućih zasluga Isusa Hrista, Spasitelja roda ljudskog, bila sačuvana slobodnom od svake nečistote prvorodnog greha“ (Bula pape Pija IX o novom dogmatu). Drugim rečima, Majka Božja je u svom začeću (u trenutku kada je bila začeta u utrobi svoje majke Ane – prim. prev.), bila sačuvana od prvorodnog greha, a takođe nije mogla, zbog darovane joj blagodati Božje, imati ni lične grehe.
Hrišćani su ovo prvi put čuli u IX veku kada je korvejski opat Pashazije Radbert izrazio mišljenje da je Sveta Djeva začeta bez prvorodnog greha. Počev od XII veka ova misao počinje sve više da se širi među sveštenstvom i vernicima zapadne crkve, koja je u to vreme već bila otpala od Vaseljenske (Saborne) Crkve i time se lišila blagodati Svetog Duha.
 
Uostalom, i mnogo pripadnika rimske crkve nije se saglašavalo sa ovim novim učenjem. Čak su se i najčuveniji bogoslovi Zapada, takoreći stubovi latinske crkve, razišli u mišljenjima. Toma Akvinski i Bernard Klervoski su ovo učenje odlučno pobijali, dok ga je Duns Skot podržavao. Razlika u mišljenjima prešla je sa učitelja i na njihove učenike: rimokatolički monasi dominikanskog reda, zajedno sa svojim učiteljem Tomom Akvinskim, govorili su protiv učenja o neporočnom začeću, a franjevci, pristalice Dunsa Skota, trudili su se da ga svuda rašire. Borba između tih dveju struja trajala je nekoliko vekova. I na jednoj i na drugoj strani bilo je ličnosti koje se među rimokatolicima smatraju najvećim autoritetima.
 
Za rešenje ovog pitanja nije bilo od pomoći ni to što su neki tvrdili da u vezi sa tim imaju otkrivenje sviše. U XIV veku čuvena rimokatolička monahinja Brigita iznela je u svojim zapisima da joj se javljala Bogorodica i sama joj kazala da je začeta neporočno, bez prvorodnog greha. No, još čuvenija podvižnica, njena savremenica, Katarina Sijenska, tvrdila je da je od samog Hrista dobila otkrivenje da je Sveta Djeva začeta sa prvorodnim grehom (prot. Lebedjov, Razlika u učenjima istočne i zapadne crkve o Presvetoj Bogorodici).
 
Tako, ni na osnovu bogoslovskih razmatranja, ni na osnovu „čudesnih javljanja“, koja behu uzajamno protivrečna, rimokatolički vernici dugo vremena nisu mogli da se u ovome razaberu i ustanove gde je istina. Do Siksta IV (kraj XV veka) rimske pape se nisu upuštale u ove sporove. Međutim, ovaj papa je 1475. godine odobrio službu u kojoj se jasno izražava učenje o neporočnom začeću, a nekoliko godina kasnije zabranio je da se osuđuju oni koji veruju u neporočno začeće. Ipak se ni Sikst IV nije usudio tvrditi da je to sasvim sigurno pravo učenje Crkve: zabranio je da se osuđuju oni koji veruju u neporočno začeće, ali nije ni osuđivao one koji veruju drugačije.
 
Učenje o neporočnom začeću je od tog vremena sticalo sve više pristalica među članovima rimsko-papističke crkve. Ovo je bilo stoga što se ljudima činilo veoma pobožnim i bogougodnim delom – Majci Božjoj odavati što je moguće veću počast. Težnja naroda da proslavi Bogorodicu, kao i zaplitanje rimokatoličkih bogoslova u apstraktna umovanja kojima se dolazi samo do prividne istine (sholastika), i najzad, pokroviteljstvo rimskih papa, naslednika Siksta IV – sve to je doprinelo da mišljenje Pashazija Radberta o neporočnom začeću (izrečeno u IX veku) postane u XIX veku sveopšte verovanje rimokatoličke crkve. Ostalo je samo da se na kraju ono proglasi i crkvenim učenjem. To je rimski papa Pije IX i učinio tako što je za vreme svečanog bogosluženja održanog 8. decembra 1854. godine objavio da je neporočno začeće Presvete Djeve dogmat rimske crkve.
 
Na ovaj način rimska crkva je još jednom odstupila od onog učenja koje je ispovedala dok je pripadala Sabornoj Apostolskoj Crkvi, i koje je nenarušeno i neizmenjeno sačuvano u Pravoslavnoj Crkvi. Proglašenje novog „dogmata“ pričinilo je radost širokom krugu vernika rimokatolika, koji su u prostoti srca mislili da će proglašenje novog učenja poslužiti na veću slavu Bogorodice, i da joj time milost čine; zadovoljeno je i častoljublje zapadnih bogoslova koji su štitili i razrađivali ovo učenje; a najviše je proglašenje novog „dogmata“ koristilo samom rimskom prestolu, jer je, proglasivši samovoljno novi „dogmat“ (bez obzira na to što je prethodno saslušao i mišljenje episkopa rimokatoličke crkve o tome), rimski papa time otvoreno prisvojio sebi pravo da menja učenje rimske crkve, i postavio svoj glas iznad svedočanstva Svetog Pisma i Predanja. Otuda logično proizilazi da su rimske pape „nepogrešive u stvarima vere“, što je isti papa Pije IX proglasio 1870. godine za dogmat rimokatoličke crkve.
 
Tako se menjalo učenje zapadne crkve nakon njenog otpadanja od Istinske Crkve. Ona (zapadna crkva) uvodi kod sebe sve nova i nova učenja, misleći da time više proslavlja Istinu, dok je ustvari izopačuje. I dok Pravoslavna Crkva smireno ispoveda ono što je primila od Hrista i Apostola, rimska crkva dopušta sebi drskost da pravi dopune, što iz „revnosti ne po razumu“ (Rim. 10, 2), što zbog zastranjivanja u „pogane i prazne razgovore i sporove lažno nazvanoga znanja“ (1. Tim. 6, 10). Drugačije nije ni moglo biti: samo Istinitoj, Vaseljenskoj (Sabornoj) Crkvi obećano je da „vrata adova neće odoleti Crkvi“ (Mt. 16,18), dok se nad onima koji su otpali od nje, obistinjuju reči: „kao što loza ne može roditi roda sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi, ako u Meni ne ostanete“ (Jn. 15,14).
 
Doduše, u samoj odluci o novom „dogmatu“ kaže se da se ne ustanovljava neko novo učenje, nego da se „za crkveno proglašava ono učenje koje je oduvek bilo prisutno u Crkvi, koga su se držali mnogi sveti Oci“, pa se u tom smislu navode i pojedina mesta iz njihovih dela. Sva navedena mesta, međutim, govore samo o visokoj časti Djeve Marije, o njenoj neporočnosti, pri čemu joj se daju mnoga imena koja ukazuju na njenu čistotu i duhovnu moć, ali se nigde ne govori da je ona bila neporočna u trenutku kada je bila začeta u utrobi svoje majke. Ali zato ti isti sveti Oci na drugim mestima govore da je samo Isus Hristos savršeno bez greha, a da svi ljudi, kao Adamovi potomci, imaju telo koje je podvrgnuto zakonu greha.
 
Niko od Svetih Otaca ne govori da je Bog na čudesan način očistio Djevu Mariju, još u utrobi njene majke, dok mnogi direktno ukazuju na to da je Djeva Marija, kao i svi ljudi, pretrpela borbu sa grehovnošću, ali se pokazala kao pobednica nad iskušenjima i bila spasena njenim Božanskim Sinom.
 
Tumači latinskog veroispovedanja takođe govore da je Djeva Marija spasena Hristom, ali to razumeju tako da je bila sačuvana od skverni prvorodnog greha, zbog budućih zasluga Hristovih (Bula o dogmatu neporočnog začeća). Djeva Marija je, po njihovom učenju, na neki način (već) unapred primila onaj dar koji je Hristos Svojim stradanjima i smrću na krstu podario ljudima. Ali to nije sve: govoreći o mukama koje je Bogorodica pretrpela stojeći pod krstom svog voljenog Sina i uopšte o svim žalostima kojima je bio ispunjen njen život, oni sve to smatraju dopunom Hristovih stradanja, a Mariju našom saiskupiteljkom. Po tumačenju rimokatoličkih bogoslova „Marija je zajedno sa Iskupiteljem naša saiskupiteljka“ (vidi Lebedjov, isto, str. 273). „U delu iskupljenja ona je na određeni način pomogla Hristu“ (Katihizis dr Vajmara). „Majka Božja, ne samo da je hrabro podnela breme svog mučenja, nego je to činila i sa radošću, premda slomljenog srca“ (Mariologija dr Lenca). Zbog toga je ona „dopuna Svete Trojice“, a „kao što je njen Sin jedini Bogom izabrani Posrednik između Njegovog uvređenog Veličanstva i ljudi-grešnika, isto tako glavna posrednica, Njime postavljena između Sina i nas, jeste Preblagoslovena Djeva“. „Trima odnosima: Kćeri, Majke i Supruge Boga, Sveta Djeva je uzvišena do, na određeni način, jednakosti sa Ocem, do određenog prevazilaženja Sina i do, u neku ruku, približavanja Duhu Svetom“ (Neporočno začeće, Malu, biskup brižski).
 
Na taj način, po učenju rimokatoličkih bogoslova, Djeva Marija u delu Iskupljenja postaje ravna Samome Hristu i uzvišuje se do jednakosti sa Bogom (Ocem). Dalje od toga više se nema kud. Ako to sve još uvek i nije potpuno uobličeno kao dogmat rimske crkve, papa Pije IX je, učinivši prvi korak time što je na posredan način potvrdio navedeno učenje o Djevi Mariji, ukazao na dalji put razvitka ovog, u njegovoj crkvi, opšteprihvaćenog veroučenja.
 
Tako se rimska crkva, u svojoj težnji da uzvisi Presvetu Djevu, polako kreće ka potpunom obogotvorenju Bogorodice, pa ako (za) sada njeni autoriteti Mariju nazivaju dopunom Svete Trojice, onda se uskoro može očekivati da će i Djevu poštovati kao Samog Boga.
 
U tom pravcu kreću se i neki mislioci, koji još uvek pripadaju Pravoslavnoj Crkvi, ali koji stvaraju novi bogoslovski sistem, u čiju su osnovu postavili filosofsko učenje o Premudrosti – Sofiji, kao o nekoj naročitoj sili koja povezuje Boga i stvoreni svet. Razvijajući, takođe, učenje o dostojanstvu Bogorodice, oni u njoj žele da vide biće koje je negde na sredini između Boga i čoveka. Po nekim pitanjima oni su umereniji od rimokatoličkih bogoslova, ali su po drugim, verovatno, otišli još dalje nego oni. Odričući učenje o neporočnom začeću i slobodi od prvorodnog greha, oni ipak uče da je Bogorodica bila sasvim slobodna od svakog ličnog greha, i vide u njoj posrednicu između ljudi i Boga, sličnu Hristu: u licu Hrista javilo se na zemlji Drugo Lice Svete Trojice, Prevečni Logos, Sin Božji, a Duh Sveti se (tobož) javlja preko Djeve Marije.
 
Po rečima jednog od predstavnika ovog pravca, sa useljenjem Svetog Duha u nju, Marija je zadobila „dvojedini život, ljudski i božanski, tj. savršeno se obožuje, zbog čega njeno ličnosno bitije predstavlja živo tvarno otkrivenje Duha Svetoga“ ((Prot. Sergej Bulgakiov, Nesagoriva Kupina str. 154), „jeste savršeno javljanje Treći Ipostasi“ (isto, str. 175), „stvorenje, ali već i ne samo stvorenje“ (isto, str. 191). Ova težnja ka obogotvorenju Bogorodice javlja se prvenstveno na Zapadu, u isto vreme kada tamo, s druge srane, imaju velikog uspeha razne protestantske sekte, koje, zajedno sa glavnim ograncima protestantizma, luteranstvom i kalvinizmom, uopšte ne žele da ukazuju poštovanje Majci Božjoj, niti da je molitveno prizivaju.
 
Ali mi, zajedno sa svetim Epifanijem Kiparskim, možemo reći: „podjednaku štetu nanose i jeresi koje unižavaju Djevu, kao i one koje je proslavljaju više nego što treba“ (Sv. Epifanije Kiparski, Panarion, protiv kolaridijanaca). „Ne treba više nego što je potrebno poštovati svetitelje, nego treba štovati Vladiku njihovog. Marija nije Bog i nije dobila telo sa neba, nego sjedinjenjem muža i žene i po obećanju je, kao i Isak, unapred pripremljena za učešće u Božjem domostroju spasenja. Ali, sa druge strane, da se niko nije drznuo da unižava Svetu Djevu“ (Sveti Epifanije, Protiv antidikamarionita).
 
Uzvišujući visoko Bogorodicu u svojim pohvalnim pesmama, Pravoslavna Crkva se ne usuđuje da joj pripisuje nešto što o njoj nije rečeno u Svetom Pismu ili Predanju. „Istini je strano svako preuveličavanje ili umanjivanje: ona svemu daje pravu meru i pravo mesto“ (Ep. Ignjatije Brjančaninov). Proslavljajući neporočnost Djeve Marije i njeno odvažno i srčano podnošenje nevolja tokom života na zemlji, crkveni Oci u isto vreme odbacuju da je ona zajedno sa Hristom saiskupiteljka ljudskog roda. Govoreći o njenoj spremnosti da umre zajedno sa svojim Sinom i da strada sa Njim radi spasenja svih, čuveni otac zapadne crkve, Sv. Amvrosije Milanski (IV vek) dodaje: „Međutim, Hristu u Njegovom stradanju nije bila potrebna pomoć, kako je Sam Gospod o tome mnogo vremena ranije predskazao: ‘pogledah, i nikoga ne beše da pomogne, i začudih se što nikoga nema da me podrži; ali me izbavi desnica Moja’ (Is. 63, 5)“ (Sv. Amvrosije: „O Vaspitanju Djeve i O svagdadevstvenosti Marije“,Gl. 7).
 
Isti sveti Otac uči da su svi ljudi potčinjeni prvorodnom grehu, a da je jedini izuzetak – Hristos. „Među svima rođenima od žene nema ni jednoga savršenog svetog, osim Gospoda Isusa Hrista, Koji izvanrednim novim načinom neporočnog rođenja nije pretrpeo zemaljskog vreda“ (Sv. Amvrosije, In. Luc. k. 2). Samo je Bog bez greha. Obično svi rođeni od žene i muža, tj. iz telesnog sjedinjenja, bivaju potčinjeni grehu. Sledstveno tome, onaj ko nema greha, taj nije ni bio začet na takav način“ (Sv. Amvrosije). „Jedan je samo Čovek, Posrednik između Boga i ljudi slobodan od okova grehovnog rođenja, zato što je rođen od Djeve i zato što je, rađajući se, ostao čist od greha“ (Sv. Amvrosije, Protiv Julijana knj. II).
 
Drugi znameniti učitelj Crkve, koji je naročito poštovan na Zapadu, blaženi Avgustin, piše: „Što se tiče drugih ljudi, izuzev Onoga Koji je Krajeugaoni Kamen, ja za njih ne vidim drugi način da postanu hramovi Božji i obitavalište Božje, do kroz duhovni preporod, kome neophodno prethodi telesno rođenje. Dakle, ma šta mi mislili o deci koja u utrobi materinoj – makar nam reči Sv. Evanđeliste, koji govori za Jovana Krstitelja da je radosno zaigrao u utrobi majčinoj (što se zbilo ne drugačije nego po dejstvu Svetog Duha) ili reči Samog Gospoda upućene Jeremiji: ‘Ja te osvetih pre nego što si izašao iz utrobe materine’ -davale ili ne davale osnova da mislimo kako su deca u tom periodu sposobna za nekakvo osvećenje – ipak je van svake sumnje da je osvećenje kojim svi mi zajedno, i svako od nas ponaosob postajemo hramovi Božji, moguće samo za one koji su preporođeni, a preporađanje uvek pretpostavlja i rađanje. Samo se oni koji su već rođeni mogu sjediniti sa Hristom i imati zajednicu sa ovim Božanskim telom, koje čini Njegovu Crkvu živim hramom veličanstva Božjeg“ (Blaženi Avgustin, Pismo 187).
 
Navedene reči drevnih Učitelja Crkve svedoče da je i na samom Zapadu ranije bilo odbacivano ovo, sada tamo tako rašireno učenje. Čak i nakon otpadanja zapadne crkve, njen veliki autoritet, Bernard, piše: „Užas me spopada kada vidim da neki među vama hoće da izmene stanje važnih stvari, uvodeći novo praznovanje nepoznato Crkvi, nedopustivo razumu i neopravdano drevnim Predanjem. Zar smo mi opitniji i blagočestiviji od otaca naših…? Vi kažete da treba što je moguće više proslavljati Majku Gospoda. To je istina. Ali treba znati kako proslavljati Caricu Nebesku. Carska ova Djeva nema potrebe za lažnim proslavljanjima, jer je ovenčana istinskim vencima slave i znamenjima dostojanstva. Proslavljajte njenu telesnu čistotu i sveto življenje. Divite se obilju darova koje poseduje. Poklanjajte se njenom Božanskom Sinu. Preuznosite onu koja je začela slobodna od pohote, i rodila neozleđena. Šta je ovim dostojanstvima još potrebno dodati? Kažu, treba poštovati (Bogorodičino – prim. prev.) začeće koje je prethodilo (njenom – prim. prev.) slavnom rođenju, jer da ne beše njega (začeća), ni rođenje ne bi bilo proslavljeno. Ali, šta ako neko iz istog razloga zatraži da se na istovetan način poštuju i otac i majka Svete Marije? To se isto onda može tražiti i za njene dedove i pradedove, i tako – u nedogled. Međutim, kako je bilo moguće da ne bude greha tamo gde je bilo pohote? Zato neka se ne govori da je Sveta Djeva začeta (u utrobi svoje majke – prim. prev.) od Duha Svetoga, a ne od čoveka. Ja tvrdim da je Duh Sveti sišao na nju, a ne da je došao sa njom“.
 
„Ja kažem da Djeva Marija nije mogla biti osvećena pre svoga začeća, pošto nije ni postojala. Ako zbog greha, koji je neodvojiv od začeća, tim pre nije mogla biti osvećena u trenutku kada je začeta, onda ostaje da se veruje da je ona osvećena nakon začeća u utrobi svoje majke. Ovo osvećenje, ako uništava greh, čini svetim njeno rođenje, ali ne i začeće. Nikome nije dato pravo da bude začet u svetosti. Samo je Gospod Hristos začet od Duha Svetoga i On je jedini Svet od samog Svog začeća. Izuzev Njega, na sve ostale potomke Adama odnosi se ono što je jedan od njih, kako po svome smirenju, tako i po poznanju istine, rekao za samog sebe: ‘jer sam u bezakonjima začet’ (Ps. 50, 7). Kako se može tražiti da ovo (Bogorodičino) začeće bude sveto, kada ono nije bilo delo Duha Svetoga, nego je, da više ne ponavljam, proishodilo iz pohote? Tu slavu, koja očigledno proslavlja greh, Sveta Djeva, naravno, odbacuje. Ona nikako ne opravdava novotariju koja protivreči učenju Crkve, novotariju koja je majka nerazboritosti, sestra neverja i kćerka lakomislenosti“ (Bernard, Pismo 174. Citirano, kao i prethodno, od bl. Avgustina, iz knjige Lebedjova, Razlike u učenju Crkve). Navedene reči jasno otkrivaju da novi „dogmat“ rimske crkve predstavlja jednu besmislenu novotariju.
 
Učenje o savršenoj bezgrešnosti Majke Božje:
 
1) Nije u skladu sa Svetim Pismom, u kome se na više mesta govori o bezgrešnosti „Jednog Posrednika između Boga i ljudi, Čoveka Isusa Hrista“ (1. Tim. 2, 5), „i greha u Njemu nema“; „On greha ne učini niti se nađe prevara u ustima Njegovim“; „Koji je u svemu kušan, kao i mi, ali bez greha“; „Njega, Koji nije znao greha, učini grehom nas radi“ (1 Jn. 3,5; 1 Petr. 2, 22; Jevr. 4, 15; 2 Kor. 5, 21), dok je za ostale ljude rečeno: „Ko je čist od skverni? Niko, ako je i samo jedan dan živeo na zemlji“ (Jov. 14,4) “ Ali Bog pokazuje Svoju ljubav prema nama, jer još dok bejasmo grešnici Hristos umre za nas… Jer kada smo se kao neprijatelji pomirili sa Bogom kroz smrt Sina Njegovog, mnogo ćemo se pre, već pomireni, spasti životom Njegovim“ (Rim. 5, 8 – 10).
 
2) Ovo učenje protivreči i Svetom Predanju sadržanom u mnogobrojnim svetootačkim delima gde se govori o visokoj svetosti Djeve Marije od samog njenog rođenja, kao i to da je ona bila očišćena Duhom Svetim (tek) u trenutku kada je začela Hrista, a ne u trenutku njenog sopstvenog začeća u utrobi njene majke Ane. „Niko nije čist pred Tobom od skverni, ako živi samo i jedan dan. Jedini si Ti na zemlji bezgrešan, Gospod naš Isus Hristos, od Koga se svi nadamo dobiti milost i oproštaj grehova“, govori Vasilije Veliki (molitva na večernjem Pedesetnice). „Ali kada je Hristos došao kroz čistu, devstvenu, neupoznavšu supružništvo, bogobojaznivu, neskvernu Majku bez braka i bez (zemaljskog) oca, i kako Mu je trebalo, rodio se -tada je očistio žensku prirodu, odgurnuo nesrećnu Evu i uklonio telesne zakone“ (Sv. Grigorije Bogoslov, Pohvala devstvenosti), dodaje Sv. Grigorije Bogoslov. Ali ni tada, kako o ovome govore Sveti Vasilije Veliki i Jovan Zlatousti, ona nije stavljena u nemogućnost da zgreši, nego je nastavila da se trudi na svom spasenju, i pobedila je sva iskušenja (Sv. Jovan Zlatousti, Tumačenje Evanđelja po Jovanu, Beseda 85; Sv. Vasilije Veliki, Pismo 160).
 
3) Učenje da je Majka Božja bila očišćena još pre svog rođenja da bi se od nje mogao roditi čisti Isus Hristos, besmisleno je, jer da se čisti Hristos mogao roditi samo ukoliko Djeva bude očišćena još u majčinoj utrobi, to bi onda, da bi Djeva rodila čista, bilo nužno da njeni roditelji budu čisti od prvorodnog greha. Ovi bi, opet, morali biti rođeni od očišćenih roditelja i, idući dalje na taj način, moralo bi se doći do zaključka da se Hristos ne bi mogao ovaplotiti ako prethodno ne bi od prvorodnog greha bili očišćeni svi Njegovi preci po telu, uključujući tu i Adama; ali tada više ne bi bilo potrebno da se Hristos ovaploti, jer je Hristos sišao na zemlju da bi uništio greh.
 
4) Učenje da je Majka Božja bila sačuvana od prvorodnog greha, kao i to da je ona blagodaću Božjom bila sačuvana od ličnih grehova, predstavlja Boga kao nemilostivog i nepravednog. Jer, ako je Bog mogao sačuvati Mariju od greha i očistiti je još pre njenog rođenja, onda zašto On to ne učini i sa drugim ljudima, nego ih ostavlja u grehu? Proizilazi takođe da Bog spasava ljude i bez njihove volje, predodređujući neke još pre rođenja za spasenje.
 
5) Ovo učenje, koje očigledno ima za cilj da uzvisi Bogorodicu, u stvari sasvim poriče sve njene vrline. Ako je Marija još u utrobi materinoj (kada još nije mogla poželeti ni dobro ni zlo), bila blagodaću Božjom sačuvana od svake nečistote, a potom ovom blagodaću i nakon rođenja bila sačuvana od greha – u čemu je, onda, njena zasluga? Ako je ona postavljena u nemogućnost da sagreši i nije sagrešila, zašto ju je Bog onda proslavio? Ako je ona bez ikakvog napora, odnosno ne imajući nikakvih pobuda za greh ostala čista, zašto je uopšte uvenčana više od svih? Bez neprijatelja nema ni pobede.
 
U tome se i projavila pravednost i svetost Djeve Marije, što je ona budući „čovek podobostrastan nama“ tako zavolela Boga i predala Mu se, da je svojom čistotom daleko nadmašila ostale ljude. Zbog toga se ona (koju je Bog unapred poznao i izabrao) i udostojila da bude očišćena sišavšim na nju Duhom Svetim i da od Njega začne Samog Spasitelja sveta. Učenje o blagodatnoj bezgrešnosti Djeve Marije poriče njenu pobedu nad iskušenjima, i od pobednice, zaslužne da bude uvenčana, čini je slepim oruđem Božjeg Promisla.
 
Ne uzvišavanje i veću slavu, nego uniženje predstavlja za nju taj „dar“ pape Pija IX i svih ostalih koji misle da mogu proslaviti Majku Božju iznalaženjem novih „istina“. Presveta Marija je toliko proslavljena od Samoga Boga, toliko uzvišena svojim životom na zemlji i svojom slavom na nebu, da ljudske izmišljotine ne mogu ništa dodati njenoj slavi i časti. Ono što ljudi sami izmišljaju, samo zatamnjuje u njihovim očima njen lik. „Braćo, pazite se da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prevarom, po predanju ljudskom, po nauci sveta, a ne po Hristu“, pisao je Duhom Svetim Apostol Pavle (Kol. 2, 8).
 
A takvu „praznu prevaru“ i predstavlja učenje o neporočnom začeću Djeve Marije od Ane. Ovo učenje na prvi pogled uzvišuje Presvetu Bogorodicu, a u stvari – ono je unižava. Kao i svaka laž, ono je seme „oca laži“ (Jn. 8, 44), đavola, koji je znao njime prevariti mnoge, a da oni i ne shvate kako na taj način hule na Djevu Mariju. Zajedno sa ovim moraju biti odbačena i sva iz njega proishodeća, ili njemu slična učenja. Težnja da se Presveta Djeva uzvisi do jednakosti sa Hristom, tako što se njenim materinskim mukama pod krstom pridaje isti značaj kao i Hristovim stradanjima, kao da su podjednako stradali i Iskupitelj i „Saiskupiteljka“, po učenju papista, ili „da ljudsko biće Bogorodice na nebu zajedno sa Bogočovekom Isusom predstavlja savršeni lik čoveka“ (Prot. S. Bulgakov, Nesagoriva Kupina, str. 141), po učenju lažnih mudraca (Sofija znači premudrost), podjednako su prazna prevara i obmana filosofije. U Hristu Isusu „ne postoji muško ni žensko“ (Gal. 3,28), Hristos je iskupio sav rod ljudski, tako da je u Njegovom Vaskrsenju podjednako „likovao Adam i radovala se Eva“ (Vaskrsni kondaci prvog i trećeg glasa), a Svojim Vaznesenjem Gospod je uzvisio celokupnu ljudsku prirodu.
 
Takođe i sva domišljanja da je Majka Božja „dopuna Svete Trojice“ ili „četvrta ipostas“, ili da „Sin i Majka predstavljaju otkrivenje Oca kroz Drugu i Treću ipostas“, da je Djeva Marija „stvorenje, ali već i ne (samo) stvorenje“ – jesu plod krivoumlja, koje se ne zadovoljava onim što Crkva uči od vremena Apostola, nego se trsi da Svetu Djevu proslavi više nego li je to Bog učinio.
 
Obistinjuju se reči Sv. Epifanija Kiparskog: „Neki što bezumno misle o samoj Svetoj Prisnodjevi, starahu se i još uvek se staraju da je postave na mesto Boga“ (Sv. Epifanije, Protiv antidikamarionita, jeres 78). Ali to što se u bezumlju prinosi Djevi, nađe se ne da je pohvala njoj, nego hula na nju, a Preneporočna, budući Majka Istine, odbacuje laž (Jn. 14, 6).
 
PRAVOSLAVNO POŠTOVANJE BOGORODICE
 
Pravoslavna Crkva se drži onog što je u Svetom Pismu i u Svetom Predanju rečeno o Presvetoj Bogorodici i svakodnevno je proslavlja u svojim hramovima, ištući od nje pomoć i zaštitu. Znajući da su njoj prijatne samo one pohvale koje odgovaraju njenoj istinskoj slavi, Sveti Oci i crkveni pesnici molili su se njoj samoj i Sinu njenom da ih urazume, kako bi je dostojno opevali: „Ogradi pomisli moje, Hriste moj, jer se, evo, čistu Majku Tvoju opevati usuđujem“ (Ikos Uspenja Majke Božje). „Crkva uči da se Hristos zaista rodio od Marije Prisnodjeve“ (Sv. Epifanije Kiparski, Istinita reč o veri). „Da ne bismo pali u hulu, mi nužno moramo ispovedati da je Sveta prisnodevstvena Marija odista prava Bogorodica. Jer oni koji poriču da je Sveta Djeva istinska Bogorodica, nisu vernici, nego učenici fariseja i sadukeja“ (Prep. Jefrem Sirijac, Monahu Jovanu).
 
Iz Predanja je poznato da je Marija bila kćerka prestarelih Joakima i Ane, i da je Joakim poticao iz carske loze Davida, a da je Ana bila svešteničkog roda. No, iako znatnog roda, oni behu siromašni. Međutim, nije ovo bilo ono što ih je žalostilo, nego činjenica da nemaju dece i da se ne mogu nadati da će njihovi potomci videti Mesiju. Ali gle, kada se oni, prezreni od Jevreja zbog svoje bezdetnosti, pretužnih srca moljahu Bogu – Joakim osamljen na gori na koju se povukao nakon što sveštenik nije hteo u hramu prineti njegovu žrtvu, a Ana u svome vrtu, oplakujući neplodnost utrobe svoje, – javi im se Anđeo i saopšti im da će (začeti i) roditi kćerku. Presretni, oni obećaše da će svoje dete posvetiti Bogu.
 
Posle devet meseci njima se rodi kćer, Marija, koja od ranog detinjstva projavljivaše najizvrsnija svojstva duše. Kada ona napuni tri godine, roditelji, ispunjavajući dati zavet, svečano odvedoše malu Mariju u jerusalimski hram. Ona sama uziđe uz visoke stepenice, a na ulazu u hram dočeka je Prvosveštenik i, po otkrovenju Božjem koje je dobio za nju, uvede je u Svetinju nad svetinjama. Sa sobom ona, u dotad bezblagodatni hram, uvede i blagodat Božju, koja počiva na njoj (Kondak Vavedenja). To je bio ponovo sagrađeni hram u Jerusalimu, na koji nije silazila slava Božja, kao što je nekad ranije silazila na Skiniju, ili na Solomonov hram. Pri hramu su postojale odaje predviđene za device, i ona je smeštena u jednu od njih. Međutim, ona je toliko vremena provodila na molitvi u Svetinji nad svetinjama, da se slobodno može reći da je živela u njoj (Druga stihira Vavedenja na Gospodi vozvah i na Slava i ninje). Ukrašena svim vrlinama, ona beše primer neobično čistog života. Svima je bila pokorna i poslušna, nikoga nije povredila, nikome grubu reč rekla, prema svima je bila ljubazna, pa čak ni nečistoj pomisli nije davala mesta (Skraćeno iz Sv. Amvrosije Milanski, O Svagdadevstevnosti Djeve Marije).
 
„Bez obzira na pravednost i čistotu života koji je Bogorodica vodila, greh i večna smrt projavljivali su u njoj svoje prisustvo. Oni nisu mogli a da ga ne projavljuju: takvo je ispravno i tačno učenje Pravoslavne Crkve o Bogorodici, što se tiče prvorodnog greha i smrti“ (Episkop Ignjatije Brjančaninov, Učenje Pravoslavne Crkve o Majci Božjoj). „Slobodna od. grehovnog pada“ (Sv. Amvrosije Milanski, Tumačenje 118. psalma), ona nije bila šobodna od grehovnog iskušenja. „Samo je Bog bez greha“ (Sv. Amvrosije Milanski, isto), a čovek će uvek imati u sebi nešto što je potrebno ispravljati i usavršavati, da bi ispunio Božju zapovest: „Budite sveti kao što sam sveti Ja, Gospod Bog vaš“ (Knjiga levitska 19, 2). Ukoliko je neko čistiji i savršeniji, utoliko više on zapaža svoja nesavršenstva i smatra sebe nedostojnim.
 
Premda je Djeva Marija, koja se vascela predala Bogu, odbijala od sebe svaki, pa i najmanji nagoveštaj greha, ipak je ona jače od drugih osećala nemoć ljudske prirode i plameno priželjkivala dolazak Spasitelja. Ona je u smirenju sebe smatrala nedostojnom da bude makar i sluškinja Djeve koja će Ga roditi. Da je ništa ne bi odvlačilo od molitve i straženja nad sobom, Marije je Bogu dala zavet bezbračnosti, kako bi celog svog života ugađala samo Njemu. Kada je zbog uzrasta morala da napusti hram, ona bi zaručena starcu Josifu i preseli se u njegov dom u Nazaretu.
 
Tu beše udostojena posete Arhanđela Gavrila, koji joj blagovesti da će ona roditi Svevišnjega. „Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom. Blagoslovena si ti među ženama… Duh Sveti doći će na tebe i sila Svevišnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi, biće sveto i nazvaće se Sin Božji“ (Lk. 1, 28-35).
 
Marija primi anđelsku blagovest smireno i pokorno. „I tada Reč (Logos), na način samo Njoj poznat, siđe i, kako je Sama izvolela, približi se Mariji i useli se u nju“ (Prep. Jefrem Sirijac, Pohvala Prečistoj Majci Božjoj). „Kao što munja obasjava ono što je skriveno, tako i Hristos očišćuje ono što je skriveno u biću. On je očistio Djevu i potom se rodio, da bi pokazao da se tamo, gdje je Hristos, čistota projavljuje u svoj svojoj sili. Očistio ju je, pripremivši je Duhom Svetim, da bi potom utroba, postavši čista, začela Njega. Očistio je Djevu koja beše neporočna, zbog čega i posle porođaja ostade Djeva. Ne govorim da je Marija postala besmrtna, nego da je, osenjivana blagodaću, bila slobodna od grešnih želja“ (Prep. Jefrem Sirijac, Reč protiv jeretika, 41). „Uselila se u nju svetlost, omila njen um, očistila pomisli njene, ocelomudrila brige njene, osvetila devstvenost njenu“ (Prep. Jefrem Sirijac, Marija i Eva). „Čistu po ljudskim shvatanjima učinio je blagodatno-čistom“ (Ep. Ignjatije Brjančaninov, Učenje Pravoslavne Crkve o Majci Božjoj).
 
Marija nikome nije kazala za javljanje Anđela, ali je Anđeo sam objavio Josifu vest o čudesnom začeću Marijinom od Duha Svetoga (Mt. 1,18-25), a po rođenju Hristovom je sa mnoštvom Nebeskih Sila blagovestio i pastirima. A oni, kada dođoše da se poklone Novorođenome, rekoše šta su čuli za Njega. Kao što je ranije ćutke podnosila podozrenje, tako je Marija i sada ćutke slušala i „slagala u srcu svome“ reči o uzvišenosti njenog Sina (Lk. 2, 8-19). Čula je Ona posle četrdeset dana i hvalebnu molitvu Simeona Bogoprimca, i predskazanje o tome da će joj mač probosti dušu. Kasnije je videla kako Isus napreduje u premudrosti i čula Ga kako kao dvanaestogodišnjak poučava u hramu i sve je to „čuvala u srcu svome“ (Lk. 2,21-51).
 
Mada blagodatna, ona još nije potpuno razumela u čemu se sastoji služenje njenog Sina i u čemu će biti Njegova veličina. Jevrejska shvatanja o Mesiji bila su joj još uvek bliska, a prirodna majčinska osećanja primoravala su je da brine za Njega i da Ga štiti od, kako se činilo, prekomernih teškoća i opasnosti. Zato je ona i nehotice stala na put svome Sinu, što je Njega izazvalo da ukaže na prevashodstvo duhovnog u odnosu na telesno srodstvo (Mt. 12, 46-49). „Brinuo se On i za čast Svoje Majke, ali neuporedivo više za spasenje duše njene, i za dobro ljudi, zbog čega se i obukao u telo“ (Jovan Zlatoust, Tumačenje Jovanovog Evanđelja, beseda 12). Marija je to shvatila i „čuvši reč Božju sačuvala ju je“ (Lk. 11, 27-28). Kao niko drugi od ljudi, ona je iskusila one iste Hristove misli i osećanja (Fil. 2, 5) i bez roptanja podnosila materinsku patnju koja ju je obuzimala u Hristovim gonjenjima i stradanjima. Obradovana u dan Vaskrsenja, ona na Pedesetnicu beše obučena u silu sviše (Lk. 24, 29). Na nju sišaviši Duh Sveti „naučio ju je svemu“ (Jn. 14, 26) i „uputio je na svaku istinu“. Prosvećena, ona se stade još revnosnije truditi da tvori ono što je čula od svog Sina i Iskupitelja, kako bi uzišla k Njemu i bila sa njim.
 
Završetak zemnog života Presvete Bogorodice bio je u stvari početak njenog proslavljanja. „Preukrašena božanskom slavom“ (Irmos kanona Uspenja), ona stoji i stajaće i na dan Strašnog Suda u budućem veku sa desne strane prestola njenog Sina, caruje sa Njim i ima slobodu prema Njemu kao Njegova Majka po telu i istorodna po duhu sa Njim, kao ona koja je volju Božju ispunila i druge naučila (Mt. 5, 19). Ljubveobilna i milosrdna, ona ljubav prema Sinu i Bogu svome projavljuje u ljubavi prema rodu ljudskom, zastupajući ga pred Milostivim, i pohodi zemlju, pomažući ljudima.
 
Zastupnica roda hrišćanskog vidi svaku suzu, čuje svaki uzdah i molbu upućenu njoj, jer je i sama iskusila sve tegobe zemaljskog života. Njoj su naročito mili oni koji se trude u borbi sa strastima i koji revnuju za bogougodni život. No, i u svakodnevnim brigama ona je nezamenljiva pomoćnica: „Svih paćenika radost, uvređenih zastupnica, gladnih hraniteljka, putnika uteha, brodolomnika pristanište, bolnima poseta, nemoćnih zaštita i zastupnica, oslonac starosti, Majka Boga Višnjega, ti jesi, Prečista“ (Stihira Odigitriji). „Nada i zaštita i pribežište Hrišćanima“, u „molitvama neumorna Bogorodica“ (Kondak Uspenja), „koja spasava svet neprestanom molitvom svojom“ (Bogorodičan trećeg glasa), „dan i noć se moli za nas i žezla carstva njenim se molitvama utvrđuju“ (obična Polunoćnica).
 
Nema uma i reči koji bi izrazili veličanstvenost one koja se rodila u grešnom rodu ljudskom i postala časnija od Heruvima i slavnija od Serafima. Gledajući neiskazane Božanske i Božanstvene tajne u Djevi – blagodat projavljenu i ispunjenu očigledno, radujem se i teško mi je da shvatim na koji je čudesan i neiskazan način izabrana čista, ona koja je jedina iznad svih stvorenja, vidljivih i pojmivih. Zato, želeći da je pohvalim, um se moj veoma užasava i reč mi zastaje; pa ipak se usuđujem da je veličam i kazujem da je ona obitalište nebesko“ (Ikos Vavedenja). „Snebiva se svaki jezik kako da te dobro pohvali po zasluzi, i zbunjen je svaki um, pa i nadsvetski, kako da te opeva Bogorodice; ipak Blaga, pravu veru primi, jer znaš božanstvenu ljubav našu; tebe, zastupnicu Hrišćana, mi veličamo“ (Irmos deveti pesme Bogojavljanja).
 

 


Sv. JOVAN Šangajski i Sanfranciski
KAKO SVETA PRAVOSLAVNA CRKVA POŠTUJE MAJKU BOŽIJU

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Izdato: 2000.
 Izdavač: Svetigora
 Mesto: Cetinje
 Štampa: Štamparija mitropolije
   crnogorsko-primorske
   „Sveti Vasilije Ostroški“
 Prevod sa ruskog: Rodoljub Lazić
 Naslov izvornika: Presveta Bogorodice,
   spasi nas! Život i čuda Presvete Bogorodice
 Obrađeni deo: str. 101-140

 INTERNET IZDANJE
 
 Objavljeno: 12. oktobar 2006.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Vedran Gagić
 Dizajn stranice: Ivan Tašić
 Korektura: Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *